Бабе славе, презиру јунаке

Још је Исус својим ученицима поручио чему се могу надати за живота, и шта могу очекивати када буду кренули да свету проповедају његову науку. Заиста, већ у наредних неколико векова Црква је календар испунила успоменама на оне који су својим животом, патњом и страдањима непоколебљиво посведочили своју веру. У то време бити хришћанин значило је имати петљу, и свако ко се одлучивао на то да крене уском стазом унапред се морао помирити са тиме да ће понижења, прогони и шиканирања бити неизоставан део његовог/њеног живота. Оно што је важило за хришћане је утолико више важило за хришћанске свештенослужитеље, од којих се очекивало да предводе верни народ и приводе га Христу и Цркви.

Данас се, међутим, много тога променило у односу на прве векове хришћанства. Иако и данас постоје по свету места на којима хришћани трпе прогоне, непријатности са којима се може суочити највећи број хришћана се, у најгорем случају, своде на подсмех и циничне коментаре на друштвеним мрежама и понеким електронским медијима. А једино што се од свештенослужитеља данас очекује више није ни да приводи нити да предводи, већ само - да не таласа.

Дешава се, додуше, понекад, да се неко од свештенослужитеља Цркве Христове дрзне да заиста покуша да ради свој посао, одважи да заиста буде пример, и стисне петљу и предузме нешто по питању привођења народа Христу и Цркви. Током последњих пар деценија имали смо прилике да видимо неколицину таквих свештеника, који су имали довољно ширине, храбрости, снаге и ентузијазма да се покрену и да свету пренесу радосну вест. Неки од њих су то чинили путем писане речи, неки путем штампе, неки путем драмске уметности, а неки путем електронских медија (наравно - од својих средстава, и о свом трошку), и на тај начин су успели да драматично усталасају нашу, у духовном смислу, одавно учмалу и запарложену средину, и да постигну успех који је одјекнуо не само у Цркви, већ и у читавом друштву.

Међутим, сви до једног су врло брзо сасечени и ућуткани - и то, иронично, од стране саме цркве. А сасечени су на најподлији могући начин - није им запрећено ни ломачом, ни мачем, ни коцем, већ одлучивањем од саме Цркве којој су и покушавали да служе. Тако смо добили нову врсту и нову генерацију сведока и исповедника, који су били стављен у ситуацију да бирају не између свог земаљског живота и Христа, већ између Христа и Цркве.

Сви осим оваквих људи се данас у цркви осећају као код своје куће. На пример - ако сте надрилекарка која на сва уста подржава расколнике и олајава епископе, све што треба је да опљунете по медицини и науци, и без проблема ћете моћи да своје књиге објављујете за званичне издавачке куће у оквиру цркве. Ако сте калуђер који за двеста еврића скида црну магију, накривите камилавку - кинта ће да капље, а никоме неће пасти на памет да вас позове на одговорност. Ако сте суманути садиста, насилник и самозвани исцелитељ, можете очекивати само унапређења и одликовања - све што је потребно је да никога не убијете. Ако сте манијакални, агресивни секташ са суманутим фикс-идејама, без икаквих проблема ћете моћи да своје књиге продајете по црквама и да држите предавања по манастирима, само уколико оплетете по злим научницима еволуционистима и масонима који владају светом.

Али, ако сте, не дао Бог, доктор теологије, лако вам се може десити да вас неки полуписмени духовник, којем су његова полуретардирана чада свашта напричала о томе шта су чули да причате, прогласе за јеретика, иако (или баш зато што) нису разумели ни два посто од онога што сте рекли, и да због тога имате озбиљне непријатности. Или вам се, ако сте вероучитељ пред докторатом, може десити да вас владика позове на одговорност зато што је из поузданих извора чуо да сте новотарац. Или, ако сте свештеник који покушава да ради свој посао најбоље што умете, можете добити забрану свештенослужења због тога што ће вас нека хистерична бакута оклеветати код владике, којем ће бити лакше да одвоји два сата да вас добро изриба, него да одвоји петнаест минута да те оптужбе провери.

У сваком случају, можете се надати само шиканирању, понижењима, прогонима, и гурању на маргину.

У СПЦ прилике су, и дан данас, таке.

Sound of silence

Током протеклих неколико месеци имали смо прилике да наше црквене великодостојнике гледамо и слушамо путем медија скоро свакодневно. То и није чудо када се узме у обзир кроз каква смо све бурна дешавања прошли - хамлетовске дилеме око потписивања споразума, ништа мање хамлетовска дилема око изласка на локалне изборе, три Прајда... Мало ли је.

Захваљујући томе, имали смо прилику да из прве руке обновимо градиво из неких основних истина и принципа наше вере - као, на пример, да је Косово света српска земља, да мужеложници неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9 - 10), и шта се дешава са сваким дрветом које добар плод не рађа, (Мт. 7, 19), а имали смо прилику да обновимо и своје познавање литургике - јавни наступи, поуке, саопштења и посланице пљуштале су са свих страна.

Међутим, када је током последњих пар недеља, група од неколико десетина азиланата из земаља захваћених ратовима, као што су Сирија, Афганистан и Пакистан, имала прилике да се у Обреновцу и Младеновцу из прве руке упозна са нашом надалеко чувеном гостољубивошћу, наше се свештенство понело слично као и свештеник из Приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 29 - 37) - заобишли су овај случај, и наставили својим путем.

Да ли због тога што су се бринули о важним државним питањима, или другим духовним потребама народа, или можда зато што нису стигли од светоникољских водица, поље туђег проблема које је око овог случаја подигнуто се показало непробојним чак и за оне који међу првима храбро и одлучно дижу глас када треба осудити самовољу светских моћника која је и довела до егзодуса ових невољника.

Нико се није сетио да укаже житељима приградских општина престонице на то шта је Исус поручио да ће на Страшном суду рећи онима који не нахранише и не напојише некога од оних најмањих (Мт. 25, 45). Иако би можда, у оваквој ситуацији, било логично подсетити народ на невоље које је и сам пре само неколико година претрпео, и колико неко треба да буде очајан када покушава да пребегне у Србију, поготово када се узме у обзир чињеница да је добар део Београдског свештенства и сам дошао из ратом захваћених подручја, тишина која се из цркве чула била је - заглушујућа.

Додуше, можда и ја претерујем са критикама - на крају крајева, не пише ли у Светом Писму да цркву ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18)? Нисмо ли ми једина истинска, једина православна, светосавска црква, једини који још увек држе исправну и неокаљану веру, и који славе Бога на прави начин?

Е па, пише Хунд, ал пише и Миииле. Иако је добар део Исусових речи био непосредно упућен његовим савременицима и сународницима, убеђен сам да се Његове речи - узеће се од вас Царство Небеско (Мт. 21, 43), или - пре вас ће грешници и блудници ући у Царство Небеско (Мт 21, 31), или речи Јована Крститеља - не мислите да можете сами да говорите: имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму (Мт. 3, 9) - односе у истој тој мери и на нас.

Рашта Бане нема с киме ладно пити вино

У последња три броја Православља (1118, 1119 и  1120) имали смо прилике да прочитамо текст студеничког игумана, архимандрита Тихона, о трагичној судбини Милице Костић, девојке која је септембра 1974. године скочила кроз прозор на 11. спрату једне зграде у Крушевцу, да би избегла силовање.

Иако се ради о заиста стравичном и потресном догађају који је тада уздрмао јавност читаве Југославије, иако ова прича ни дан данас није ни за нијансу мање шокантна и трагична, иако верујем да је силовање несумњиво једно од најстрашнијих, најболнијих и најтрауматичнијих искустава кроз које неко може проћи, не могу да прећутим нешто што, најблаже речено, боде очи.

Наиме, кроз читаву ову причу се као лајт-мотив протеже теза да је Милица тиме што је одлучила учини то што је учинила сачувала своју част, као и да је то био управо главни мотив њеног поступка.

Иако верујем да нико осим оних који су преживели оно што је преживљавала Милица не може да зна како се осећала, и да нико осим блаженопочивше Милице не зна шта јој је у тим тренуцима пролазило кроз главу, оно са чиме никако не могу да се помирим је то да би, да су Милицу, којим случајем, напасници спречили да скочи кроз прозор, и да су успели у својој намери, она тиме изгубила ишта од своје части.

Част је, колико ја разумем, нешто што се не може одузети на силу - напротив. Она се може изгубити само својевољно - пристајањем на нешто што је нечасно. А Милица, као ни једна друга жртва силовања која није хтела или успела да прекрати свој живот да би силовање избегла, ни на шта нечасно пристала није.

На жалост, код нас се и даље на жене које оваква зла судбина задеси, у моралном смислу подсвесно гледа као на оштећену робу, као на некога ко и сам сноси део кривице за оно што јој се десило, и ко такву срамоту може опрати само својом крвљу.

Свако ко на овакав став пристане, стаје раме уз раме са Југ Богданом и његових девет Југовића док убеђују Бановић Страхињу да му његова љуба, ако је макар и једну ноћ преноћила под чадором Влах-Алије, више мила не може бити, и судијама из шеријатских земаља, који жртве силовања осуђују на затворске казне због тога што су имале предбрачне сексуалне односе.

Такав је став нечовечнији и од самог силовања.

Нема рај(х)а без роднога краја, ни (кукастог) крста без три прста

Иако је тешко рећи постоји ли веће зло које је задесило Европу и свет од фашизма, осим, можда, комунизма, за разлику од овог другог, фашизам је, на жалост, у практично читавој Европи и даље жив и здрав, и још увек присутан чак и у оним срединама у којима је нанео највише штете, бола и патње.

По томе, на још већу жалост, ни наши простори не заостају за остатком Старог Континента - иако је Други светски рат одавно завршен, старе поделе, стара непријатељства, и стара мржња још увек тињају, што је видљиво на практично сваком кораку, и пројављује се на најразличитије начине.

Један од таквих догађаја је био и недавни скандал у вези са хрватским фудбалским репрезентативцем Јосипом Шимунићем и извикивањем усташких парола. Уље на ватру је долио Пијар Повар, челник Антирасистичке агенције FARE из Лондона, који је Шимунићев испад упоредио са Ђоковићевим уздизањем три прста на терену, а у томе му је припомогао босански блогер ravnatelj, тврдњом да три подигнута прста заиста јесу фашистички симбол, што је код нас уредно пренео Пешчаник, на шта су се са разних страна надовезали разноразни родољуби, патриоте и други, објашњавајући да три подигнута раширена прста и нису аутентичан српски поздрав, већ да се прави Срби поздрављају са три спојена прста, повезујући то са симболиком Свете Тројице.

Иако крајње банална и бесмислена, ова јавна дискусија ипак може послужити као одлична илустрација нашег приступа овој проблематици, али и указати на разлоге за то што смо данас, у XXI веку, у ситуацији да се и даље боримо са истим аветима са којима се боримо већ деценијама, и да и даље, као црни Анђелко из истоимене приче, понављамо по стоти пут једне исте лекције, којима историја, и поред све најбоље воље, још увек није успела да нас научи.

Овај проблем, по мом мишљењу, има два основна корена. Један је то што, и поред свега што нам се током последњег века десило, наше познавање ове проблематике и бављење истом не иде даље од празне фразеологије - свест о фашизму је данас сведена на згодну етикету која се прилепљује политичким неистомишљеницима, или, у случају горепоменутог господина Повара, и екипе са Републике Босне и Пешчаника - дежурним кривцима, и која функционише по орвеловском принципу четри-ноге-добре-две-ноге-лоше. 

Јер, симбол сам за себе не мора ништа да значи, а може да значи све и свашта - верујем да само полуретардирана особа не уме да направи разлику између Шимунићевог наци-перформанса и Ђоковићевог прослављања добро одигране бекенд-паралеле, као што би требало бити идиот па не препознати разлику између келтског крста у кругу који око врата носи нека побожна бакица из Даблина и крста у кругу који на застави носи младић обријане главе и бесног израза лица, у фајерци и мартинкама, на неком од маршева Stormfronta, или начина на који иду у цркву на молитву, на пример, дечанских монаси, и начина на који у цркву на молитву одлази, на пример, Младен Обрадовић.

Фашизам није тако тешко препознати - иако у питању није нешто што се да ставити под микроскоп, и иако се фашизам пројављује у различитим видовима и на различите начине, симптоми ове идеологије су опште познати: милитантност и мржња, ратнички дух и презирање сваког пацифизма, склоност организовању у паравојне формације и екстремистичке групе, тоталитаризам, анти-либерализам, заговарање војничке дисциплине, пренаглашени традиционализам и до шовинизма хипертрофирани национализам, неповерење према култури и интелектуалцима, нетрпељивост према различитостима свих врста, склоност теоријама свеопште завере, параноја и ксенофобија, фрустрације услед претрпљених историјских понижења, итд.

Саме за себе, и појединачно, овакве ствари и не морају нужно указивати на фашизам, али ако се више њих појаве на истом месту, не треба много проницљивости да се саберу два и два - без обзира на то да ли су прсти спојени или раширени, и да ли кукача има три или четири крака. Наравно, од помоћи може бити и чињеница да се неко дружи са екипом која слави Хићин рођендан, подиже десну руку у вис у виче zieg-heil.

Screen-shot званичне веб-презентације покрета Образ

 на којој се препоручују покрети као што су

  la Falange, Forza Nuova, Narodowe odrodzenie Polski, и сл.

У сваком случају, фашизам се издалека да намирисати, ма у ком паковању покушали да нам га протуре. Као илустрација овоме може одлично послужити и одломак из књиге Синклера Луиса Краљевска крв, у којој се Луис бави проблемом расне мржње у Америци, педесетих година ХХ века. Ево неколико реченица из проповеди једног од ликова из те књиге - расистичког пастора Снуда:

"Нећу вам држати никакву проповед! Ово је данас да човека стомак заболи! Доста ми је, уморан сам, и мука ме хвата, и Свемогућем Господу је мука, и Он је уморан, и Њега мука хвата што банда чивутских комуниста која сачињава нашу владу у Вашингтону предаје нашу зараду и васпитање нашег драгог потомства у руке оним џукелама, агентима Рима и Москве!"
Објаснио је ствари. Објаснио је да постоји међународна завера јеврејских банкара, британских племића, совјетских сплеткароша, муслиманских хоџа, хиндуских агитатора, католика, и америчких радничких вођа.
Објаснио је да су Енглези изгубљена племена Израиљева. Објаснио је да се помоћу димензија велике пирамиде може унапред сазнати све што се жели. Још су згодније за пророчанства, казао је, Откривење и Језекиљ. Библијски Рош, рече он, очигледно је Русија, а Мешек је  Москва.
"Када би само неки од вас преподобних хришћана понекад пришли Господу са нечим крупнијим него што је грош или маријаш, протерали бисмо ми ђавола, јевреје и радикале, и основали бисмо Царство Божије баш овде у овом градићу, као што је некада било основано баш онде у оном градићу, Витлејему. Нисам вечерас много говорио о нашим црним пријатељима, али дођите сутра увече па ћу вам нешто рећи о тим црним проклетим Бааловим синовима, које је Бог створио црним због њихових старих грехова, и за вечита времена их начинио слугама белог човека. Причаћу вам о јеврејској завери којој је циљ да нас све потчини црној пети тих изрода, што је нешто чега се новине плаше да штампају, а кад то чујете, престравићетесе на тим клупама да ће вам се коса дићи на глави."

Звучи ли вам ова реторика познато?

Ово нас доводи до другог дела проблема - а то је чињеница да је велики број људи код нас, поготово оних патриотски оријентисаних, спреман да на овакве ствари свесно зажмури на једно око, и прогледа кроз прсте зарад виших циљева, као што су национални интереси, добробит народа или борба за Косово, свакоме ко се сакрије иза тробојке, крста или кокарде, па макар и смрдуцкао на фашисту или криминалца. Под изговором да су времена тешка, да је власт коју имамо издајничка, да се цео свет уротио против нас, и да смо на ивици истребљења, ми понављамо грешку коју је један део немачке јавности направио са Хитлером, и слично њима, склапамо пакт са ђаволом.

Сам за себе, фашизам ретко има снаге да постане значајна снага - он најчешће паразитира на религиозности и патриотизму, и то само тамо где не постоји здрав национални идентитет и здрава хришћанска свест, или тамо где му се намерно остави простор за деловање. Али када једном пусти корење, изузетно га је тешко излечити.

Због тога се, вероватно, тако добро примио и код нас, на Балкану, где се мржња према комшији посиса заједно са мајчиним млеком, где се национална свест своди на кафанско разметање домољубљем/национализмом, и где се свака свест, однос и знање о вери да сублимирати горепоменутом орвеловском логиком у политички поздрав са почетка деведесетих и са почетка овога текста - три-прста-добра-пет-прстију-лоше, од којег ни данас, на жалост, нисмо далеко одмакли.

Tab♀o

Пре пар недеља се у домаћој штампи и на интернету појавила вест из неименованог извора (који, и поред све најбоље воље, нисам успео да пронађем), према којој неименоване чланице европског парламента, феминисткиње и ЛГБТ активисткиње, желе да изврше политички притисак на Грчку да укине забрану приступа женама на Атос, или авато, а све у циљу рушења православља, увођења демократије, и развијања туризма.

И поред тога што је аутентичност саме вести више него сумњива, и што је такав сценарио у домену научне фантастике, будући да је Грчка, као равноправна чланица у суоснивач ЕЕЗ (касније ЕУ), још тада обезбедила поштовање овог прописа,  овакви новински написи већ годинама успешно распаљују машту чувара православља од новог светског поретка и завере ЦИЕ, Ватикана, масона, илумината и других непријатеља православља.

Због тога верујем да не би било згорег позабавити се темом оправданости овог прописа - али не са становишта толико нам омражене и мрске демократије, људских права и европских вредности, већ искључиво са становишта православног хришћанства и Јеванђеља.

До сада сам више пута покушао да на ову тему разговарам и дискутујем са разним људма из цркве - током студирања на богословском факултету, разговарајући са свештеним лицима која сам сретао у цркви, као и на форумима на интернету. Међутим, до данас нисам успео да наиђем ни на један чврст и смислен аргумент у корист ове забране.

Јер, овакви се разговори најчешће заврше тамо где су и почели аргументима типа - зато што је то тако, зато што је Бог тако одредио, зато што тако мора, зато што је то традиција, или а ко си па ти да уопште постављаш таква питања кад тако нешто никоме није пало на памет десет векова.

Традиција, као и и сама чињеница да нека пракса у цркви постоји, по мом мишљењу, нису никакав аргумент - будући да у цркви и те како постоје општеприхваћене појаве и традиције које су и те како погрешне, као што су спремање мрсне хране на Светог Николу (по принципу - како су радили ваши стари, тако и ви) или продаја малецних црвених бројаница за бебе,  које се користе уместо црвених кончића, против урока.

Један од иоле смисленијих аргумента које сам до сада имао прилике да чујем јесте предање (које, такође, потиче из неименованог извора), према којем је сама Богородица, приликом једног путовања, праћена Светим Јованом Богословом, доспела на обалу Атоса, благословила то место, и посветила га онима који ће свој живот, као и она, провести у девствености.

Међутим, ово предање је новијег датума, и највероватније је и смишљено управо како би се оправдао сам авато. Јер, ако је веровати речима Светог Максима Исповедника, који је саставио прво житије Пресвете Богородице, она након Христове смрти и васкрсења, па све до својега упокојења, никада није напуштала Јерусалим. Иако је желела да крене на мисионарско путовање са апостолима, сам Исус јој се јавио, и замолио је да остане у Јерусалиму, и да тамо помогне апостолима у руковођењу раном Црквом, што је она, наравно, и послушала.

Други аргумент на који сам наишао јесте предање према којем се сама Богородица још 442. године јавила кћери цара Теодосија Великог, док је ова била у посети манастиру Ватопед, и рекла јој да жене не би смеле да обитавају на Светој Гори (на које се и позивају аутор горепоменуте вести, и историчар цркве, Вељко Ђурић Мишина). Што би била лепа прича, да манастир Ватопед није саграђен тек током друге половине Х века, када су и основани први манастири на Атосу.

Постоје и објашњења која нагињу више на практичну страну - наиме, велики број људи сматра да је Света Гора област настањена људима који живе посебним начином живота, и да би женско присуство било погубно по борбу против греха коју они свакодневно воде.

Ово би можда и могло да пије воду да су сви манастири у православљу тако организовани. Међутим, познато је да ни један други манастир, и ни једна друга област у православном свету, нема такве прописе - напротив, кроз неке од православних манастира, као што је Острог, у току туристичке сезоне, дневно прође и по неколико десетина аутобуса поклоника, међу којима, најчешће, већину чине жене.

Ово, иначе, није некаква новија пракса - од самих почетака монашког покрета, било је уобичајено да чак и највећи пустињаци долазе на литургију у парохијске цркве (па им то ни најмање није сметало у борби са страстима и у подвижничком животу), а ако погледамо најранија дела аскетске литературе, као што су Старечник, или Историја монаха у Египту, видећемо да је и тада била више него уобичајена пракса да мирјани долазе код монаха по савет или поуку.

Осим тога, завет безбрачности није једини завет који монаси полажу - поред тог завета, монаси полажу и завет сиромаштва и завет послушања. Будући да никада нисам био на Светој Гори, нећу овде преносити приче које сам чуо о условима живота на Атосу. Уместо тога, подсетићу на болне и мучне догађаје из манастира Есфигмен, и њихово послушање Васељенској патријаршији, као и на недавно писмо подршке духовника манастира Хиландар једној од политичких партија која је учествовала на претходним изборима, којим не само да је прекршена забрана политичког ангажовања свештених лица (која, колико ја знам, још увек важи у СПЦ), већ и пружена подршка покрету чију елиту чине директни учесници и виновници последњег, Артемијевог раскола у СПЦ, чиме је образ Свете Горе укаљан далеко горе него што би иједна феминисткиња или лезбејка икада могле да учине.

Одакле, онда, толика паника око овог прописа, која иде чак дотле да данас у цркви има људи који су убеђени да би укидање авата значило крај Свете Горе као колевке православља (?), и чему такво тврдоглаво инсистирање на њему, као да су жене толико зло којем чак ни Света Гора не може одолети, и као да је авато једино што Свету Гору чини светом?

Јер - монаси, па и они светогорски, никада нису били ни посебан чин, ни посебан сталеж у Цркви. Иако данас они (или, макар, неки од њих) живе у посебним, од остатка света одвојеним заједницама, они су и даље хришћани као и сви други, па су, самим тим, и литургије које се служе у њиховим манастирима литургије за које важи све што важи и за било коју другу литургију која се служи у било којој парохијској или којој год цркви.

А једна од основних ствари која важи за сваку литургију јесте то - да су на њу СВИ позвани. Сви - без обзира на пол, расу, материјални статус, степен образовања, старост, боју косе, или било шта друго. Јер, како каже Апостол Павле - Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Стварати литургијску заједницу која је по било ком принципу и критеријуму ексклузивна је, због тога, у грубом нескладу пре свега са Јеванђељем, и са основним принципима православља.

Наравно, то не значи да ће православље пропасти ако се женама не дозволи приступ Светој Гори. Међутим, из оваквих преседана се у другим, озбиљнијим ситуацијама лако дају извући закључци који и те како могу направити озбиљну штету. Јер, у расуђивању о томе шта је исправно а шта неисправно, по мо мишљењу, као критеријум се не може узимати ни традиција, ни монаштво, ни Света Гора, већ само и једино - Христос и Јеванђеље.

Ђавољи кромпири

Некада давно, још у XVIII и XIX веку, када се кромпир по први пут појавио међу Русима и Србима, упркос томе што је ова драгоцена, новооткривена намирница и за нас и за Русе значила буквално спас од глади, било је људи из конзервативнијих црквених кругова који су сматрали да је кромпир ђавоље семе, и да га не треба јести зато што има очи као човек, због чега је, не ретко, долазило чак и до крвавих сукоба између присталица кромпира и његових противника.

На сличан начин, конзервативни црквени кругови су реаговали и на научне теорије као што је Хелиоцентрични систем - пре само неколико стотина година свако ко би устврдио да је Земља округла и да се окреће око сунца, не само да би био исмеjан и сматран будалом, већ и јеретиком.

Данас, Богу хвала, (скоро) више нико не верује да је Земља равна, а Срби и Руси су прихватили кромпир и успели да га искористе на неке крајње креативне начине. Доживели смо чак и то да се римокатоличка црква јавно извини Галилеу, у чија открића није желела да поверује, а ових дана смо били и сведоци извињења које су англиканци упутили Дарвину.

Иако је његова теорија практично у читавом цивилизованом свету прихваћена као научно доказана чињеница, међу православним хришћанима и данас, на жалост, има далеко више оних који верују да је у питању масонска завера и јерес коју су створили белосветски хохштаплери да би уништили православље. И данас се код нас, на још већу жалост, још увек сматра, и од стране верујућих и од стране неверујућих, да истинитост теорије еволуције сама по себи значи неистинитост хришћанства.

Разлога за ово има више - креационистички итицај фундаменталистичких протестантских група, појава атеистичких покрета заснованих на еволуционизму, општа необразованост како лаика тако и свештенства, али, пре свега, и чињеница да су се о ову теорију спотакла и нека од највећих и најцењенијих имена у православљу у последњих пар векова, као што су Св. Јустин Поповић, Св. Јован Шангајски, Св. Серафим Роуз и други.

Иако су мале шансе да ће се црква икада, или макар у наредних неколико векова, званично огласити по овом питању, и иако је на ову тему само од када постоји интернет на истом вероватно написано неколико стотина милиона километара текста расправа на ту тему, па се опет није дошло практично ни до каквог помака напред, ја ипак верујем да није узалудно још једном указати на неке основне ствари које се тичу начина на који се у хришћанству, то јест, конкретно, православљу, гледа на стварање света, и однос Шестоднева и теорије еволуције.

Пре свега, треба имати на уму да Свето Писмо није уџбеник астрономије, нити палеонтологије, нити је, у научном смислу, непогрешиво. Писци Светог Писма су његов текст писали користећи при том своја знања, своје мисли, својим стилом, и у складу са својим менталитетом. Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац Шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.

Даље, Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у Шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема, будући да  еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, а Шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.

Истина, постоји још један извештај о стварању човека, у другој глави Постања, у причи о Адаму и Еви. Међутим, прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него Шестоднев, и по стилу и начину приповедања, а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан. Тај извор, за разлику од Шестоднева, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Богу и антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).

Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је, како се у јудеохришћанској традицији сматра, све што је Бог створио - добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.

Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.

Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим учењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили по питању вере, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао.

Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастази, итд), па их то опет не чини мање светима - као ни оне новије, са почетка овог текста, то што су имали негативан став према еволуцији.

Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.

За пар десетина или стотина година, што у животу цркве и није тако много, и на данашње креационистичке "научнике" ће се гледати као на оне који су некада тврдили да је Земља равна. Верујем да је од огромног значаја за цркву да се од таквих што пре дистанцира - када неко тврди ствари које су у очигледној супротности са здравим разумом, и које је веома лако проверити, тешко да ће му неко поверовати када буде говорио о питањима вере.
 

Срам

Пре пар недеља његово високопреосвештенство, митрополит Амфилохије, је упутио организаторима подгоричке Параде поноса отворено писмо.

У њему је високопреосвећени, између осталог, рекао:

Желим да истакнем да у свјетлости Христове науке и еванђелског морала – свако створење, а поготово човјек, било који човјек, представља светињу над светињама. Онај који би презрео човјека, па и највећег грјешника и злочинца, презире Бога који га је створио.

Ријеч Христова жени грјешници коју су тражили да буде каменована због гријеха: „Иди и ја те не осуђујем, али више не гријеши“, представља непролазно морално правило истинског човјекољубља, које разликује грјешника од гријеха: грјешника, као божанску икону вољети вјечном љубављу, али се борити против гријеха, то јест против свега онога, у себи и у другима, што расчовјечује човјека и одводи га у земљу недођију; што га отуђује од његове богодане човјечности и вјечне сврсисходности његовог постојања.

Међутим, љубити и истински поштовати човјека, не значи љубити гријех, зло, злочинство, помраченост, нечовјечност у човјеку. Проглашавање гријеха за врлину и право, нечовјечности за човјечност, зла за добро, човјекомржње за човјекољубље – то прати човјека кроз сву његову историју. То подметање рога за свијећу, проглашавање гријеха за врлину, дубље човјекомржње за човјекољубље, господо и вјечна сабраћо, очевидно, својствено је и вама, нарочито вашим учитељима.

Јер упорно проглашавање сваког отпора против неприродног блуда, (а то јесте) педерастија, мужеложништво, гејство), као и било ког другог гријеха, за хомофобију, шта је друго до обмањивање себе самих и других и продавање рога за свијећу?

Проглашавати страх од гријеха, грјехофобију за хомофобију, значи не знати шта је човјек, поистовјећивати моралну посуновраћеност за врлину, човјека грјешника са гријехом. Плод тога? – Средњовјековна инквизиција, крваве револуције, стварање „нових поредака“ хитлеровских, бољшевичких и иних.

Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, није сврха само себи него представља квасац и могућност узајамног усавршавања, рађања, умножавања и ка бољем напредовања рода људског. Да би то остварила, свеукупна природа, па и људска, очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотребљена.

Ова „глобална сексуална револуција“ утолико је нечовјечнија, да не кажемо, демонскија и опаснија, уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским зарадама и средствима којима финансирају добро плаћене активисте овог нагонског глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма најгоре врсте. Тако бива и са тзв. „парадом поноса“ код нас и у свијету. Да није добрих пара и финансија од европских педерских друштава и појединаца, зар би било могуће њихово организовање?

Овај нови хедонистички тоталитаризам, који своди живот на овострано, на похот и памет, људску похот и људску памет, лишава човјека и човјечанство, што је од свега најстрашније, осјећања гријеха и стида (а стид, по Тарковском, спасава свијет), а тиме могућности и потребе покајања; наступа са тачке гледишта аморалности, с оне стране добра и зла.

Русија, чувајући свој изворни морални кôд, здравље своје дјеце и своју будућност, управо због поштовања људских права и моралних права огромне већине становништва, забранила је (кажу на сто година) јавну парадну пропаганду гријеха и бестидности. 

То је учинила и Србија из бојазни да не дође (као што се то већ раније догодило) до ерупције десктрукције и уличних сукоба које овакве параде изазивају.

Једина ствар коју је високопреосвећени погрешио у овом пастирском писму је - адреса.

Шиљати шешири

Пре нешто више од триста година, у градићу по имену Салем, у америчкој савезној држави Масачусетс, и неколико околних места, десила су се чувена (или боље - озлоглашена) Салемска суђења вештицама.

Суђења су спровели пуританци који су тамо живели - у питању је екстремна варијанта калвинизма, а њени поклоници су били познати по крајње ригорозном приступу вери. Пуританци су сматрали да су музика, плес, славља и уопште, свака врста забаве, па чак и дечије играчке - ђавоља работа, и такве ствари су код њих биле строго забрањене.

Крајњи биланс ове масовне хистерије је био двадесетак мртвих, углавном жена, од којих је већина обешена, док су неке од њих умрле у затвору.

Најбизарнији део приче је, међутим, то што су у суђењима као главни тужиоци, због чистоте њихове душе, коришћена деца, којом су организатори суђења манипулисали, и користећи се сугестијом, доводили их током процеса у стање хистерије, у којем би ова изрицала најстрашније оптужбе на рачун својих суграђана.

Није то, додуше, био ни први ни последњи пут да се деца, и њихова наводна добробит, злоупотребљавају у циљу истеривања нечијих болесних религијских фиксација, или зарад остваривања нечијих тоталитарних идеолошких циљева. У ствари, ако погледамо како ствари стоје данас, видећемо да неке велике, суштинске разлике, између Салема од пре триста година и Србије почетком XXI века - и нема.

Јер, и данас у Србији имамо у цркви веома јаку струју која вери приступа на скоро идентичан начин као и пуританци XVII века - као најважнији, суштински показатељ исправности религијског етоса ови Садо-мазо православци виде муку и патњу, а највећа бојазан, поред суперкомпјутера из Брисела званог Звер и Илумината, им је помисао да се неко негде - забавља.

Користећи се једноставном логиком која се може сажети у синтагму не знам шта је, али нека ђаволија јесте, они спремно одбацују и етикетирају апсолутно све што се са њиховим погледима на свет не слаже (а поготово ако још долази са мрског Запада) као сатанизам, служење ђаволу и секташтво, без обзира на то да ли се ради о најобичнијем првомајском роштиљању, или маскембалу на Вече свих Светих (у народу познатије као Ноћ вештица). Не будите наивни - иако ви, заправо, верујете да се ту не дешава ништа друго до невина породична забава, ви, заправо, док окрећете кобаје на роштиљу, бивате увучени у тајне, окултистичке ритуале обожавања ђавола и демона, а да тога нисте ни свесни.

Иако су, током векова који су за нама, ловови на вештице били нешто крајње уобичајено у већем делу света који је себе називао хришћанским, нас је тај ужас, Богу хвала, успео да заобиђе - на нашим просторима забележено је свега пар случајева овог лудила, за које је Црква у то време имала довољно разума да их осуди, и да свештена лица која су се у тим случајевима појављивала као актери - рашчини.

Како је дошло до тога да се данас наша црквена свест о оваквим стварима сроза до нивоа најпримитивнијег сујеверја, параноје, и теорија завере преписаних из Зоне сумрака и Трећег ока - не знам, а да будем искрен, превише ми је мучно да о томе уопште размишљам.

Лично, не зато што себе сматрам хришћанином, већ идући за елементарном логиком и здравим разумом, не верујем ни у вештице, ни у сатанистичке завере, ни у то да се неко може преваром навести на то да, не знајући, учествује у сатанистичким ритуалима. Сигуран сам да нашој деци не прети апсолутно никаква опасност од тога што ће, заједно са својим другарима, присуствовати једној обичној журци, па макар на њој носили и шиљате шешире - будући да сам дубоко убеђен да вештице не постоје, па нам, самим тим, не могу ни наудити.

Али ми је зато више него јасно колико могу да буду опасни религијски фанатици и следбеници тоталитарних идеологија којима није испод части да се, зарад остварења својих циљева, крију иза деце -  када им се за то пружи прилика.

Еф Еј Кју

У последњих пар месеци, од када сам почео да текстове са овог блога објављујем на групи коју сам у ту сврху направио на фејсбуку, на тој групи, и на форумима на које су ти текстови преношени, ми је постављено доста питања на која до сада нисам одговорио.

Разлог томе није моја ароганција (коју не доводим у питање), нити намерно игноришем питања која ми се постављају, него једноставно немам времена да на њих одговорим. Због тога сам одлучио да овога пута одступим од свог концепта и да у овом блогу дам одговоре на нека од најчешће постављаних питања и изречених констатација на које сам током последњих пар месеци имао прилике да наиђем.

Питања нисам цитирао, већ само парафразирао, а нека сам формулисао тако што сам сажео по неколико сличних, али верујем да сам успео да их верно пренесем. Користим прилику да се захвалим свима који ме читају, као и онима који ме критикују, на добронамерним примедбама.


1. Зашто nishizawa уопште пише ове текстове, и која је њихова сврха?

Пишем их због себе. Зато што осећам за тиме жељу и потребу. Ни због чега другог.

2. Зашто пишеш само негативне ствари?

Намера ми није ни да пишем о позитивним ни о негативним стварима, нити мерим шублером колико позитивног, а колико негативног има у мојим текстовима. Пишем о ономе о чему ми се у датом тренутку учини да треба да пишем, и према инспирацији коју добијем. Све друго је просто стицај околности.


3. Блогови које пише nishizawa су одраз његовог душевног стања, а не реална слика стања у цркви.

Наравно да су блогови које пишем одраз мог душевног стања (то је ваљда само по себи јасно), али не видим зашто би то морало да значи да нису одраз реалног стања у цркви. Штавише, ово двоје стоје у јакој узрочно-последичној вези (што је, верујем, такође очигледно).


4. Које решење предлажеш за проблеме о којима пишеш?

Верујем да се сваки проблем мора решавати на оном нивоу на којем је настао. Узрок највећег дела проблема о којима пишем се, по мом мишљењу, налази у дубокој кризи идентитета у који је црква запала, и у самој свести народа и његовом поимању Хришћанства. Због тога, да би се било шта померило са мртве тачке, нису довољна решења која би се могла свести на пуке административне мере, нити би било каква реформа ту уродила плодом - као што смо имали прилике да видимо последњих година, такви потези изазивају више проблема него што успевају да реше.

Проблем је потребно лечити на најдубљем нивоу - лаганим и постепеним мењањем и подизањем саме свести народа о томе шта Хришћанство и Црква јесу - миц по миц, корак по корак, од човека до човека, поучавањем, објашњавањем, указивањем, и, пре свега, личним примером.

Такав посао захтева деценије, или, вероватније, векове труда, а резултати таквог труда су најчешће тешко видљиви. По мом мишљењу, огроман корак у решавању сваког проблема јесте - препознати проблем, и признати себи да проблем постоји.

Начин на који ја свему овоме покушавам да допринесем, поред тога што се професионално бавим верском наставом, јесу управо и ови блогови.

5. Зашто те нема више на форумима?

Вероватно зато што сам рекао све што сам тамо имао да кажем. На форумима се најчешће врти у круг неколико једних те истих тема, и о свакој од њих сам дискутовао толико пута да ми је то већ досадило, а ствари о којима имам потребу да пишем најчешће пролазе незапажено. Осим тога, када пишем на форумима, увек осећам одређену спутаност, и не успевам да избегнем аутоцензуру - што због правила која на форумима важе, што из бојазни да бих некоме тиме могао направити проблем, док овде тих проблема немам. На крају, форумске дискусије захтевају огромну количину времена и енергије, које ја више нисам у стању да одвојим.

6. Шта имаш против Путина, и зашто не бисмо подржавали политичаре који раде у корист цркве? И кога онда да подржимо, ако не њега?

Ја немам проблем са Путином, већ са тиме што се црква све чешће ставља у положај идеолошке подршке његовој тоталитарној политици. По мом мишљењу, цркви ни најмање није потребна подршка политичара да би била оно што треба да буде, будући да њен циљ и није да уређује државу, већ, просто и једноставно, да буде Црква.

Без намере да улазим у анализу добронамерности било којег конкретног политичара, из мог ограниченог животног искуства знам да је једно од правила на којима свет почива то да ништа на овом свету није џабе, па тако ни подршка коју држава или политичари пружају цркви. А оно чиме црква нејчешће ту подршку плаћа, а то су њен идентитет и њени принципи, ми се чини далеко вреднијим од било чега што би држава Цркви могла да понуди.

Не видим ни један разлог зашто бисмо, као Црква, подржавали било којег политичара - цару царево, а Богу Божије.


7. У својим текстовима nishizawa критикује само једну страну, а своје (обновитеље, новотарце) изузима из критике и само их хвали.

Иако се често (мада не и увек) слажем са такозваним обновитељима или новотарцима (иако је ту у питању једна, у одређеној мери, неправедна подела, и некоректно етикетирање), и иако сам у практично свим расправама у којима сам до сада учествовао како на интернету тако и ван њега био на њиховој страни, никад себе нисам сматрао једним од њих - за моја схватања, и они су помало конзервативни. Зато о њима, ако сте приметили, увек и пишем у трећем лицу.


8. Како то да nishizawa има толико разумевања за атеисте и неправославне, а тако мало за православне?

Трудим се да никада не расуђујем на основу тога ко је нешто рекао, већ само на основу тога шта је рекао. Ни по бабу, ни по стричевима. А понекад се ствари боље и јасније виде из неког другог угла. Истина је да се са атеистима често слажем по питању дијагностиковања многих проблема који постоје у цркви, али, за разлику од њих, као лек ја ипак видим лечење, а не ампутацију.


9. Ове текстове је очигледно писао неки млади, надобудни теолог, без довољно духовног искуства.

Будући да ми се четрдесета опасно примиче, сваку овакву опаску могу да доживим само као комплимент.

Пребројавање

Када се Хришћанство по први пут појавило на историјској сцени, припадници Цркве су прихватили чињеницу да ће у овоме свету увек бити у мањини, и да ће увек бити малено стадо, које никада наду није полагало у своју снагу или бројност, већ у Онога који је обећао да ће бити с њима чак и тамо где их је двоје или троје сабраних у Његово име. Због тога је првим хришћанима било далеко важније какви су људи које пуштају у своју заједницу, него колико их је.

Да би се уверили да је неко ко би изразио жељу да се крсти заиста озбиљан у тој намери, први хришћани су тражили сведочанство некога од виђенијих чланова хришћанске заједнице о томе (одатле се развила институција кумства), а кандидат би, након извршене катихизације (поучавања о вери, које би потрајало пар месеци), на самом крштењу, јавно исповедао у шта верује - да би и на тај начин потврдио да је исправно схватио суштину своје новоприхваћене вере. На тај начин су настала прва. локална исповедања вере, или символи вере, од којих су неки послужили као образац касније формулисаном никеоцариградском Символу који је, касније, прихватила читава Црква.

Иако су овакве мере строгог одабира, у некој одређеној мери, успоравале ширење хришћанске заједнице, у стању опште религијске пометње која је у то време владала на територији којом се хришћанство ширило, нема сумње да су биле неопходне. Јер, циљ хришћана тада и није био стицање политичке надмоћи, и освајање власти путем бројности, или наметање својих принципа држави путем масовности - већ очување Цркве као Заједнице Светих (Свети је израз који је у почетку коришћен за све хришћане, због тога што се светост некада доживљавала пре свега као нешто што долази од учествовања у Светој Литургији, а не као под злагања и труда појединца).

Данас, међутим, ствари стоје другачије. За приступање Крштењу није потребна никаква катихизација, кум може бити и неко ко се крстио претходног дана, а Символ вере на крштењу најчешће чита свештеник. Све што је данас потребно да би неко постао један од Светих су две свеће од 200 динара, пешкир, и скромна сума новца (колико дате, мада нико не даје испод 3000).

Протеклих пар месеци се све чешће, од стране црквених великодостојника, потенцира то да је Србија држава у којој православни хришћани чине убедљиву већину. Истина - под појмом православни хришћанин се може подразумевати све и свашта, али на основу тога што се уз овакве наводе најчешће наводи цифра од чак неких 85 процената, претпостављам да је извор из којег је овај податак преузет попис становништва из 2011. године, а критеријум који је коришћен - начин на који су се грађани на том попису изјаснили.

Заиста, на попису се огромна већина грађана Србије изјаснила као православни хришћани, али, ако ћемо право, неколико хиљада грађана су се на истом том попису изјаснили као Џедаји - па то не значи да они то и јесу. Да је у Србији заиста 85% становништва православно, у свакој цркви би се, уместо пар стотина, сваке недеље појављивало по макар пар десетина хиљада људи, алармантан број абортуса на који Свети Архијерејски Сабор стално указује би био неколико десетина пута мањи, а свеопшта криза породичних вредности практично не би ни постојала.

Јер, данас, ако ћемо право, ретко ко од оних који се изјашњавају као православни хришћани са хришћанством чији су принципи садржани у никеоцариградском Символу и вером Светих из првих векова има икакве везе. Када бисмо, на основу онога што је садржај вере, и односа према вери (и граматици) оне 85-постотне већине саставили Символ Вере Убедљиве Већине Грађана Србије, то би изгледало отприлике овако:

Верујем да су срби народ најстарији, и да нас сви други народи мрзе и оће да нас униште зато што нам завиде на томе, осим руса, који нас воле зато што смо браћа. Педер градом не ће шетати. Косово је србија.

Верујем да је прави србин само онај који говори срБски, а не срПски, и да срби нетреба да изађу на шиптарске изборе. И да су педери болесници које треба побити. Па и исус је порушијо столове на пијаци, а свети никола одвалио шамарчину арију. Толе лопове.

Косово је срце Србије. Мрзим папу и илуминате и масоне, који су творци завере против васколиког србског народа, и који оће да нас чипују. И усташе, и балије, и шиптаре, и милогорце, и словенце, и енглезе, и французе, и американце зато што су нас бомбардовали. И Вука караџића, који је створијо једначење сугласника по звучности, и осталу граматику, у намери дуништи србство. И учене и начитане, зато што од њих долази саблазан. И педере, који се буне без икаквог разлога, јер им нико не брани да раде шта оће између своја четири зида.

Верујем да је истина увек оно што је супротно ономе што кажу они педери са бе92 и из блица, и да и њих све треба протерати из Србије. И да су сви они који мисле да је погрешно и нехришћански тући жене и педере, сатирати непријатеље отачаства и који неверују дасе Светом Василију цепају чарапе хипи-православци и педери. И да су педери болесници. 

Чекам да Путина прогласе за цара, па дасе ујединимо са русима, и на***емосе мајке свима, и шиптарима, и американцима, и европи, и педерима за оно што су нас бомбардовали. Управа напоље.

Славим славу, и нерадим на петку пред недељу.

И верујем да постоји нека виша сила.

Амин.

Инсистирајући на масовности као основном циљу, којем смо све подредили, донела је Цркви само невоље и проблеме - за нешто мало политичке моћи и финансијске добити жртвовали смо огроман део свог, хришћанског идентитета, и учинили штету коју је данас практично немогуће поправити без великих и озбиљних ломова. И све док будемо пристајали на овакво стање ствари, наставићемо да промашујемо свој први, прави и једини циљ - а то је какви ћемо бити и шта ћемо бити, а не колико ће нас бити.

Nobody Expects the Spanish Inquisition!

Уметност и духовност су одувек биле блиске и сродне делатности људског духа. И једна и друга су резултат човековог труда да схвати своје место у универзуму, да сагледа и схвати свет око себе и у себи, и да одговори на она највећа и најдубља питања. Често су једна у другој налазиле инспирацију и подстицај, једна другој помагале да нађу свој израз, а ако боље погледамо, најчешће и није јасно где се једна завршава, а где друга почиње. Иако то можда и није очигледно, ово и данас важи ништа мање него што је важило у било којој од давно минулих историјских епоха.

Наравно, није свака уметност права и истинска уметност. У сваком се времену нађу примери покушаја да се уметност злоупотреби и потчини неком баналном и нечасном циљу - промоцији неке политике или идеологије, стицању повољнијег положаја у друштву, и сличним стварима. Међутим, сваки такав покушај, упркос томе што понекад доживи краткотрајан успех, веома брзо сам постане свој најоштрији тужилац и судија, и таква, лажна уметност, неминовно бива разоткривена у свој својој гротескној, трагикомичној ругоби.

Исто тако, није ни свака духовност права и истинка духовност. Често и духовност бива злоупотребљена зарад дневнополитичких, идеолошких и других ситних интереса. Таква духовност се претвара у сопствену супротност, и тужну карикатуру онога што би она требало да буде - таква, лажна духовност, уместо да људима да мир, окупи их, помири и ослободи, способна је само да завади, посвађа, подели и закрви.

Код нас је таква једна, накарадна духовност,  која је Хришшћнство успела да сведе на ниво шовинистичке идеологије мржње и нетрпељивости, а православну духовност на ниво племенског сујеверја, које у себи тешко да садржи ишта осим урлања празних фраза о Косову и хистеричног прозивања јеретика и издајника, на жалост, пустила корене толико дубоко, да је скоро успела да се наметне као једина исправна, и једина могућа - што и није чудо, будући да се и сама црква до омофора заглибила у политику.

За сваку овакву квазидуховност, уметност је увек представљала нерешиву енигму - а самим тим, и смртног непријатеља. Јер, свака таква мутирана творевина, која није способна да свет сагледа другачије, него кроз логику која функционише по принципу црно-бело, подобно-неподобно, четри ноге добре - две ноге лоше, према уметности, која свет око нас слика и приказује у боји, може осећати само подозрење, нетрпељивост, и отпор.

Због тога ни не чуди то што изданци такве духовности - параноични расколници и политички апаратчици шатро-народних покрета, и наци-јуришници патриЈотских организација, на оне који се на било који начин разликују, и који на било који другачији начин мисле и осећају (или, напросто, само мисле), могу гледати само као на хулитеље светиње и сатанину армију.

Као што рече Павић - најзанимљивији део сваке књиге се дешава у глави читаоца. Због тога права, истинска и здрава духовност, никада на уметност, ма колико необичан израз ова имала, не гледа са страхом и нелагодом, већ увек у њој види прилику за другачије и дубље созерцавање, и шансу да се ствари сагледају из још једног угла, док она накарадна, по правилу, увек реагује на једини начин на који уме, и јединим средствима којима и располаже - ауторитарно, забраном и присилом.

Ако је нешто друштвена дужност и одговорност свакога ко има икакве везе са Хришћанством, онда је то да, како зна и уме, не дозволи да оно постане изговор да се таква идеологија увуче у институције друштва - немојмо се заваравати, она се од инквизиције разликује само по степену моћи који поседује.

Јер, тамо где данас почну да спаљују књиге, сутра ће спаљивати људе.

Нема лепше вере од паганске

Према свим до сада написаним православним догматикама, Литургија је средиште црквеног, хришћанског и богослужбеног живота. Из ње извиру све Свете Тајне, молитвени и подвижнички живот, а она је њихово средиште, циљ и испуњење - или би, макар, тако требало да буде.

Чињенично стање ствари је, међутим, сасвим другачије. Када бисмо са стране, објективно посматрали, од свих активности које се у цркви упражњавају, Литургија је један од слабије посећених догађаја, чак и ако бисмо рачунали број оних који се на Литургији појаве, а не оних који се на њој причесте.

Догађај који је у центру пажње православних верника у Србији је, практично без икакве конкуренције, Крсна Слава - у ствари, за огромну већину верника СПЦ, Слава је једина прилика у току године када се одлази у цркву, једини преостали контакт са њом, и једина ствар везана за веру у коју се улаже икакав труд, и којој се посвећује имало времена и пажње.

Уједно, освећење водице пред Славу је једна од ретких прилика када верници имају икакав контакт са свештенством - који се најчешће сведе на то да свештеник, који је (ваистину) увек у журби, има таман толико времена да на брзину истандрља молитве за освећење водице, наплати услугу коју је обавио, и одјури до следеће куће у којој је заказао освећење. На тај начин, и вук је сит и овце су на броју - свештеник је поштено обавио свој посао по свим могућим важећим црквеним правилима и прописима, а верници су поштено одрадили своје финансијске обавезе према цркви, тако да су до следеће годне мирни.

Након Славе, по популарности и масовности долази паљење Бадњака и фарбање васкршњих јаја, затим задушнице, парастоси и друге службе за упокојене. Па тек онда Литургија.

Иако су, како истичу практично сви који су до сада писали о овој проблематици, Крсна Слава и други поменути обичаји одиграли веома важну улогу у очувању нашег националног идентитета и предтављају драгоцен део наше традиције, они су данас за огромну већину оних који се декларишу као верници постали изговор и алиби за неучествовање у животу Цркве, и за потпуно отуђење од онога што би требало да је срж и суштина хришћанства. Уместо да Слава буде спона са Црквом, она је, у највећем броју случајева, постала оно што нас од Цркве раздваја.

Истина, у литератури се често наглашава органска веза између Славе и Литургије, и препоручује да на дан славе читава породица оде у цркву да се причести - међутим, да се не лажемо, свима нам је јасно у којој мери и на који начин то код нас функционише. А све и да функционише, Слава је ипак само народни обичај, који није од суштинске важности за хришћанство, и не може бити замена за Литургију (иако ово чак и у новијој богословској литератури постаје све дискутабилније).

Кривица за ово није у потпуности на страни верника - сама црквена јерархија у оваквом стању ствари не само да не покушава ишта да промени, већ, управо, намерно форсира постојеће стање. Верујем да, примера ради, када би постојала воља за тим, не би било тешко организовати ствари тако да свештеници славску водицу освете у цркви, па да парохијани по њу долазе по потреби, а да посете домовима својих парохијана распореде током целе године, тако да се оне не сведу на то да свештеник на брзину пребаје своје над чинијом, већ да то буду прилике када ће са парохијанима на миру и на тенане попричати о њиховим проблемима, објаснити им оно што им није јасно, одговорити на њихова питања, и, најважније, позвати их на Литургију. Међутим, из неког разлога, овако нешто, изгледа, није могуће.

Кад смо већ код бајања, иронија, али никако и случајност, је то да сви ови обичаји - Слава, Бадњак, ускршња јаја - имају нешто заједничко. Наиме, све су то некада били пагански обичаји, који су се очували у народу и након покрштавања, и добли другу форму, али углавном задржали већи део садржаја. Тако је, на пример, Слава настала на основу некадашњег, паганског обичаја слављења кућног бога, паљење Бадњака је део словенског култа обожавања шума (са којима је, иначе, словенска религија тесно повезана), а фарбање јаја потиче из Месопотамије, и део је култа плодности и богиње Иштар која је тамо била популарна.

Тако, ма колико то смешно звучало, данас једину, и најважнију спону између нас и хришћанства играју управо - пагански обичаји. Што, ваљда, и јесте логична последица традиционалистичког приступа Цркви и хришћанству, који код већег дела верника преовладава. Јер, паганске традиције су у нашем народу куд и камо старије и укорењеније од хришћанских - без обзира на то што су се у међувремену преобукле у хришћанско одејаније.

У читавом свету последњих година постоји тренд повратка паганским верама, и оживљавања заборављених традиција, који се једном речју, условно може назвати Неопаганизам. Тај тренд почиње увелико да се јавља и код нас - како код нацистичких и других десничарских група, које су коначно укапирале да хришћанство може само да буде сметња њиховим идеолошким концептима, тако и код других, далеко мање агресивних група, чији су мотиви разнолики, а иду од жеље за повезивањем са својом традицијом, па до разочараности оним што хришћанство има да им понуди. Што је, ако ћемо право, и разумљиво.

Јер, једна од најзанимљивијих карактеристика старе словенске вере је била и то што у њој није постојало свештенство - а ако мало боље размислимо, ако ћемо религиозност сводити на чување традиције и националног идентитета, намеће се закључак да нам оно за то није потребно ни данас.

Мегасхимници

Монашка духовност је данас убедљиво најдоминантнији вид духовности у православљу. Скоро сви највећи и најутицајнији теолози у православном хришћанству су били монаси, а скоро комплетна подвижничка литература којом данас располажемо написана је од стране монаха - за монахе.

Због тога, за сваки проблем са којима се хришћани данас сусрећу живећи у савременом свету, једина решења која црква уме да понуди су или одлазак у манастир - или живот у свету који у што је већој могућој мери подсећа на живот у манастиру. Сви који одударају од овог модела, што ће рећи - свако ко води оно што се обично назива нормалним, породичним животом, коме хајлајт дана није вишечасовно читање акатиста, ко већи део године не пости на непроветреном ваздуху и дестилованој води, ко се усуди да погледа филм који није Тарковски или Остров, и ко на плејлисти у винампу има ишта осим валаамских монаха и Дивне, прећутно се сматра хришћанином-друголигашем.

А уколико још неко такав, не дао Бог, помене да би желео да се причешћује ван великих постова без додатне припреме, таквоме се одмах прилепљује етикета пинк-православца, то јест -некога ко жели да живи лагодним, урбаним животом без муке. Под муком се, иначе, овде подразумева оно што се у светоотачкој литератури обично назива подвиг.

Немам намеру да сада улазим дубље у то колико подвиг има везе са муком (и колико је индикативно то што се најчешће баш тај израз употребљава у оваквим приликама) - оно што мени далеко више боде очи у целој овој причи је то што је, ако ћемо ствари посматрати реално, у данашње време, далеко већи подвиг живети пристојним и поштеним породичним животом ван манастира, него живети као монах у манастиру.

Један просечан дан једног просечног монаха започиње око 6 ујутру, када се иде на јутарње богослужење. Након тога се одлази на доручак, па на послушање, све до ручка. После ручка монаси се или одмарају или се баве неки другим обавезама, до вечерње службе, која се служи око 6 по подне, након чега су углавном слободни.

Један просечан дан једног просечног родитеља такође почиње око 6 ујутру припремама за вођење деце у вртић. До вртића родитељи децу најчешће воде градским превозом - они срећнији обично мењају један, а они мање срећни и два превоза. Тада родитељи одлазе на посао. Након посла треба поново отићи до вртића, па одвести децу кући. Тамо им треба припремити ручак и вечеру, обавити разноразне кућевне послове, окупати децу, припремити их за спавање и успавати их, а онда припремити све што је потребно сутрадан за вртић - што потраје таман до времена за спавање.

У манастирима се монаси вежбају у разним хришћанским врлинама - оно са чиме се сваки монах на самом почетку свог подвига суочава јесте одрицање од света. Родитељи мале деце се одричу и од света и од свог слободног времена - за било какве друштвене активности, изласке и дружења они најчешће немају ни снаге, ни времена, ни новца.

Монаси се свакодневно против унинија и чамотиње боре послушањима која обављају. Родитељи на униније најчешће не стигну ни да помисле. Монаси се вежбају у послушности, смирењу и дуготрпељивости тако што се покоравају својој искуснијој братији и својим духовницима, који их очинском строгошћу у тим подвизима руководе, и према којима се ови односе са синовским страхопоштовањем. Родитељи ове врлине развијају до епских размера радећи за бахате и некоректне приватнике, живећи под непрекидном тензијом и стрепњом од губитка посла, знајући да од тога зависи опстанак њихове породице. Монаси раде најчешће шест дана у недељи - недељом и празником се не ради. Родитељи, ако имају среће, имају сваке друге недеље по један слободан дан.

Монаси проводе сате и сате читајући своја молитвена правила и учествујући на богослужењима и бденијима. Родитељи проводе сате и сате читајући Малу принцезу, Пинокиа и Краља лавова, а свеноћна бденија имају сваки пут када деца имају грчеве, температуру или када им расту зубићи. Монаси најчешће не спавају више од шест сати дневно. Родитељи најчешће сањају о шест сати непрекинутог сна.

Монаси се заветују на сиромаштво - нико од њих најчешће не поседује ништа вредније од нешто мало одеће, неколико књига и икона. Родитељи најчешће живе у максималном дозвољеном минусу, сваког месеца се довијају како да плате рату за кредит, струју и друге дажбине, а свака куповина једних обичних дечијих ципелица је веома озбиљан финансијски подухват који се планира недељама унапред.

Монаси се хране скромно, и поштују све постове тачно онако како стоји у типику, за шта се брине братија која храну спрема свакога дана у манастирској кухињи. Родитељи се хране како стигну - доручкују најчешће по пекарама уколико имају право на паузу за доручак, а друге оброке припремају сами. Постова се придржавају у мери у којој је то могуће извести са буџетом који им њихова зарада дозвољава - ако усред поста понестане новца, а једина храна у кући је пакет пилетине у замрзивачу који је донела тетка са села када је прошли пут долазила, за ручак се, Бог да прости, једе пилетина.

О животу који воде епископи, који су такође монаси, је вероватно боље да ништа ни не говорим.

Када сам први пут у Лествици прочитао шта Свети Лествичник поручује онима који живе ван манастира, било ми је јако чудно што су захтеви које је поставио тако благи и минимални:

Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.

Сада схватам да је оно што је поручио све, само не лако и једноставно за извести. И то не само у данашње време - ако је веровати Толстоју и његовој причи о монаху којег је игуман послао код сељака да се учи побожности, тако је било и некада, а верујем да ни у доба када је Лествичник живео није било много другачије.