Пре пар недеља се у домаћој штампи и на интернету појавила вест из неименованог извора (који, и поред све најбоље воље, нисам успео да пронађем), према којој неименоване чланице европског парламента, феминисткиње и ЛГБТ активисткиње, желе да изврше политички притисак на Грчку да укине забрану приступа женама на Атос, или авато, а све у циљу рушења православља, увођења демократије, и развијања туризма.
И поред тога што је аутентичност саме вести више него сумњива, и што је такав сценарио у домену научне фантастике, будући да је Грчка, као равноправна чланица у суоснивач ЕЕЗ (касније ЕУ), још тада обезбедила поштовање овог прописа, овакви новински написи већ годинама успешно распаљују машту чувара православља од новог светског поретка и завере ЦИЕ, Ватикана, масона, илумината и других непријатеља православља.
Због тога верујем да не би било згорег позабавити се темом оправданости овог прописа - али не са становишта толико нам омражене и мрске демократије, људских права и европских вредности, већ искључиво са становишта православног хришћанства и Јеванђеља.
До сада сам више пута покушао да на ову тему разговарам и дискутујем са разним људма из цркве - током студирања на богословском факултету, разговарајући са свештеним лицима која сам сретао у цркви, као и на форумима на интернету. Међутим, до данас нисам успео да наиђем ни на један чврст и смислен аргумент у корист ове забране.
Јер, овакви се разговори најчешће заврше тамо где су и почели аргументима типа - зато што је то тако, зато што је Бог тако одредио, зато што тако мора, зато што је то традиција, или а ко си па ти да уопште постављаш таква питања кад тако нешто никоме није пало на памет десет векова.
Традиција, као и и сама чињеница да нека пракса у цркви постоји, по мом мишљењу, нису никакав аргумент - будући да у цркви и те како постоје општеприхваћене појаве и традиције које су и те како погрешне, као што су спремање мрсне хране на Светог Николу (по принципу - како су радили ваши стари, тако и ви) или продаја малецних црвених бројаница за бебе, које се користе уместо црвених кончића, против урока.
Један од иоле смисленијих аргумента које сам до сада имао прилике да чујем јесте предање (које, такође, потиче из неименованог извора), према којем је сама Богородица, приликом једног путовања, праћена Светим Јованом Богословом, доспела на обалу Атоса, благословила то место, и посветила га онима који ће свој живот, као и она, провести у девствености.
Међутим, ово предање је новијег датума, и највероватније је и смишљено управо како би се оправдао сам авато. Јер, ако је веровати речима Светог Максима Исповедника, који је саставио прво житије Пресвете Богородице, она након Христове смрти и васкрсења, па све до својега упокојења, никада није напуштала Јерусалим. Иако је желела да крене на мисионарско путовање са апостолима, сам Исус јој се јавио, и замолио је да остане у Јерусалиму, и да тамо помогне апостолима у руковођењу раном Црквом, што је она, наравно, и послушала.
Други аргумент на који сам наишао јесте предање према којем се сама Богородица још 442. године јавила кћери цара Теодосија Великог, док је ова била у посети манастиру Ватопед, и рекла јој да жене не би смеле да обитавају на Светој Гори (на које се и позивају аутор горепоменуте вести, и историчар цркве, Вељко Ђурић Мишина). Што би била лепа прича, да манастир Ватопед није саграђен тек током друге половине Х века, када су и основани први манастири на Атосу.
Постоје и објашњења која нагињу више на практичну страну - наиме, велики број људи сматра да је Света Гора област настањена људима који живе посебним начином живота, и да би женско присуство било погубно по борбу против греха коју они свакодневно воде.
Ово би можда и могло да пије воду да су сви манастири у православљу тако организовани. Међутим, познато је да ни један други манастир, и ни једна друга област у православном свету, нема такве прописе - напротив, кроз неке од православних манастира, као што је Острог, у току туристичке сезоне, дневно прође и по неколико десетина аутобуса поклоника, међу којима, најчешће, већину чине жене.
Ово, иначе, није некаква новија пракса - од самих почетака монашког покрета, било је уобичајено да чак и највећи пустињаци долазе на литургију у парохијске цркве (па им то ни најмање није сметало у борби са страстима и у подвижничком животу), а ако погледамо најранија дела аскетске литературе, као што су Старечник, или Историја монаха у Египту, видећемо да је и тада била више него уобичајена пракса да мирјани долазе код монаха по савет или поуку.
Осим тога, завет безбрачности није једини завет који монаси полажу - поред тог завета, монаси полажу и завет сиромаштва и завет послушања. Будући да никада нисам био на Светој Гори, нећу овде преносити приче које сам чуо о условима живота на Атосу. Уместо тога, подсетићу на болне и мучне догађаје из манастира Есфигмен, и њихово послушање Васељенској патријаршији, као и на недавно писмо подршке духовника манастира Хиландар једној од политичких партија која је учествовала на претходним изборима, којим не само да је прекршена забрана политичког ангажовања свештених лица (која, колико ја знам, још увек важи у СПЦ), већ и пружена подршка покрету чију елиту чине директни учесници и виновници последњег, Артемијевог раскола у СПЦ, чиме је образ Свете Горе укаљан далеко горе него што би иједна феминисткиња или лезбејка икада могле да учине.
Одакле, онда, толика паника око овог прописа, која иде чак дотле да данас у цркви има људи који су убеђени да би укидање авата значило крај Свете Горе као колевке православља (?), и чему такво тврдоглаво инсистирање на њему, као да су жене толико зло којем чак ни Света Гора не може одолети, и као да је авато једино што Свету Гору чини светом?
Јер - монаси, па и они светогорски, никада нису били ни посебан чин, ни посебан сталеж у Цркви. Иако данас они (или, макар, неки од њих) живе у посебним, од остатка света одвојеним заједницама, они су и даље хришћани као и сви други, па су, самим тим, и литургије које се служе у њиховим манастирима литургије за које важи све што важи и за било коју другу литургију која се служи у било којој парохијској или којој год цркви.
А једна од основних ствари која важи за сваку литургију јесте то - да су на њу СВИ позвани. Сви - без обзира на пол, расу, материјални статус, степен образовања, старост, боју косе, или било шта друго. Јер, како каже Апостол Павле - Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Стварати литургијску заједницу која је по било ком принципу и критеријуму ексклузивна је, због тога, у грубом нескладу пре свега са Јеванђељем, и са основним принципима православља.
No comments:
Post a Comment