Izdajnici

Pre par dana se u medijima pojavila vest o tome da je mitropolit  Amfilohije, zajedno sa jos nekoliko episkopa i visokih crkvenih velikodostojnika, sastavio dokument koji bi trebalo da bude neka vrsta Apela za spas Kosova.

U ovom se apelu, kako prenose mediji,  kaze kako se prvi put u srpskoj istoriji nadvila opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke. Takodje, kaze se i da je neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem tehničkog dijaloga i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazusvma, proces secesije KiM je dobio zabrinjavajući zamah. 

Iako mislim da je samo po sebi vise nego jasno koliko je suludo da se crkva bavi pitanjima  koja su u potpunosti politicke prirode, i ma koliko nerado pisao o politici na ovom blogu, ne mogu a da se ne osvrnem na par gore iznesenih konstatacija.

Ovoga puta to cinim nerado utoliko vise zbog toga sto je Kosovo tema o kojoj se u Srbiji jako tesko razgovara, pa i misli hladne glave - nekako se redovno desi da cim se ova rec pomene, ljudi jednostavno prestanu da slusaju jedni druge i krenu da histericno dokazuju svoju lojalnost i patriotizam, istovremeno upiruci prstom u druge kao izdajnike bez da i saslusaju sta onaj drugi ima da kaze - pa makar se sa njim i slagao.

Sto, naravno, nije ni malo slucajno. Razlog ovome je, po mom misljenju, kolektivna svest o tome sta su zapravo koreni i uzroci sadasnjeg stanja koju vec jako dugo, a sa sve manje uspeha, potiskujemo, i glas savesti koji sve teze uspevamo da nadglasamo histericnim skandiranjem mantre KO-SO-VO-JE-SRESRBIJE-SRCESRBIJE.

Jer, prica o predaji Kosova i neodgovornoj politici pocinje mnogo ranije.

Iako istorija srpsko-albanskog neprijateljstva seze mnogo dalje u proslost, krenucemo od 1945. godine. Posle Drugog svetskog rata vlast je preuzela Komunisticka Partija, koju je na vlast postavila sovjetska vojska kada je, umesto nemacke, okupirala dotadasnju Kraljevinu Jugoslaviju. Pod vlascu Komunisticke Partije je jos sezdesetih i sedamdesetih godina XX veka poceo masovni teror nad nealbanskim stanovnistvom na Kosovu. Zbog nebrojenih slucajeva kradje, otimanja, fizickog maltretiranja i silovanja, Srbi i Crnogorci pocinju da se masovno iseljavaju sa Kosova. O ovome se u narodu znalo, ali se cutalo - svaki pomen progona je smatran narusavanjem Bratstva i Jedinstva i udarom na socijalisticki sistem, Velikog Vodju i Partiju, koji su u to vreme imali iskrenu i apsolutnu podrsku naroda.

Verovatno najbolja ilustracija ovoga je slucaj Martinovic  - rec je o Srbinu koji je na najmorbidniji i najbrutalniji moguci nacin prvo osakacen od strane Albanaca, da bi onda njegov slucaj bio zataskan od strane Komunisticke Partije. Vrhunac nepravde i  cinizma je bio zvanicni nalaz, dobijen na osnovu priznanja koje su od Martinovica iznudili njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanovic, koji je postupao po nalogu svog pretpostavljenog, generala Stojanovica, i vukasin Trumpic i Gradimir Popovic iz pravosudja, a sve u prisustvu policije - prema kojem je presudjeno da se radi o samopovredjivanju. Iako je vise stranih i domacih lekara probalo da obori ovu presudu, stav Partije je bio jasan - Djordje Martinovic je srpski samuraj koji je nad sobom izvrsio harakiri.

Mica Popovic - Raspece Djordja Martinovica 

Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih je Srbiji doneo budjenje nacionalne svesti i talas nacionalizma koji je, kao jedno od kljucnih pitanja isticao problem Kosova. Iako bi bilo logicno pomisliti da ce narod, dolaskom visestranacja, resenje ovog problema i sudbine Srbije poveriti nekome ko nije direktan vinovnik samog problema - desilo se upravo suprotno. Narod je pohrlio na biralista i svoju bezrezervnu i iskrenu podrsku dao upravo Savezu Komunista Srbije koji je, neposredno pred izbore, promenio ime u Socijalisticka Partija Srbije, i njenom lideru Slobodanu Milosevicu, ciji je uspon na vlast i poceo megamitingom na Gazimestanu.

Milosevic je tokom narednih desetak godina, koliko je trajala njegova vladavina, nastavio sa politikom guranja problema Kosova pod tepih, tako da sredinom devedesetih drzava Srbija prakticno vise i nije imala vlast nad ogromnim delom Kosova, buduci da u vecinu albanskih sela milicija nije ni smela da udje - sto se takodje u narodu znalo. Zacudo, bilo je dovoljno da Veliki Vodja na mitingu s vremena na vreme ispali frazu da je Kosovo Sveta Srpska Zemlja - narod bi poverovao da se na resavanju problema Kosova radi odgovorno i ozbiljno. U medjuvremenu, oruzje je na Kosovo dovlaceno u ogromnim kolicinama,  i cekao se samo povoljan momenat za podizanje otvorene pobune - sto se i  desilo nakon sto je Miloseviceva partija, uz svesrdnu pomoc svojih kolalicionih partnera Radikala, uspela da za samo nekoliko godina izgubi 3 rata. Za sve to vreme Kosovo je bilo najjaci SPSov stronghold, u kojem je Milosevic uzivao apsolutnu i iskrenu podrsku. Vrhunac ove politike bila je odluka da je najbolji nacin da se Kosovo zadrzi stupanje u otvoreni oruzani sukob sa Nato Paktom. Svi znamo kako se to zavrsilo - potpisivanjem Kumanovske kapitulacije, nakon koje je Kosovo de fakto prestalo da bude teritorija pod kontrolom Srbije.

I pored toga sto  je ovaj istorijski poraz ostavio duboke i nezaceljive rane u kolektivnoj svesti srpskog naroda, ista ona partija cija je politika dovela do njega van vlasti je provela samo 4 godine - od sloma Milosevica 2000. do formiranja manjinske vlade Kostunica-Ilic 2004. Danas, u Srbiji su na vlasti ne samo one iste partije, vec oni isti oni ljudi koji su doveli do konacnog gubitka Kosova 1999. godine, a podrska koju uzivaju u narodu je, i dalje, iskrena i apsolutna. Ipak - da li iz nesposobnosti da se sucimo sa svojim udelom u situaciji, ili sa stvarnoscu koja ni malo nije ruzicasta, medju Srbima koji sebe smatraju patriotama, pa i za samog mitropolita Amfilohja, Milosevic i dalje ostaje svetac, mucenik i borac za Srbiju, a kao iskljucivi krivci za poraz navode se medjunarodna zajednica i Satanski Zapad.

Kosovo je danas medjunarodno priznata drzava u kojoj Srbi cine manjinu - od oko 2 miliona stanovnika, Srbi cine oko 4%, cime su Albanci svoj cilj ispunili u potpunosti - iako licno ne verujem da ce biti zadovoljni dok i tih 4% ne napusti Kosovo zauvek. Verujem da niko ko je pri cistoj svesti ne veruje da ce Srbiji Kosovo biti vraceno administrativnim putem. Sve i kad bi nam bilo vraceno, ne verujem da bi se 2 miliona do zuba naoruzanih Albanaca tek tako pomirilo sa tim. Vracanje Kosova silom takodje nije nimalo realna opcija - za tako nesto Srbija nema ni vojnu ni ekonomsku ni diplomatsku moc i snagu, sto se vise nego ocigledno pokazalo 1999, a danas je samo jos ociglednije - uprkos svakodnevnom kurcenju rezimskih glasnogovornika. A eventualna strana intervencija od strane Rusije o kojoj nacionalisti sanjaju je verovatna koliko i intervencija Dzedaja.

Umesto simbola drzavnosti i nacionalnog identiteta i ponosa Kosovo je danas postalo simbol nase nesposobnosti da se suocimo sa svojom odgovornoscu, stvarnoscu, i tragicnim greskama iz proslosti - jer to sto deo krivice za sve sto se desilo svakako lezi na drugima, to nikako ne moze i ne sme da bude izgovor za greske koje smo sami napravili, i koje i dalje uporno i tvrdoglavo pravimo.

Danas pitanje priznavanja Kosova vise nije nesto preterano neizvesno - do proleca ce najverovatnije, svidjalo se to nama i mitropolitu ili ne, biti zavrseno na nacin na koji nam je svima jasno da ce biti zavrseno, a zavrsice ga Veliki Vodja kojem je narod za to dao, po ko zna koji put, iskrenu i apsolutnu podrsku - mitropolitov Apel je zakasnio svega nekih cetrdesetak-pedesetak godina.

Mozda ce, jednoga dana, Srbija uspeti da smogne snage da se uzme u pamet, dobro razmisli, i nastavi dalje putem odgovornosti i razuma, i nauci nesto iz svih gresaka koje je tokom ovih poslednjih stotinak godina  napravila.

U sta ja, najiskrenije, sumnjam.

Crne ruže, nežne ruže

 Nedavno zavrseno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora podiglo je poprilicnu medijsku prasinu - najvise zbog odluke kojom se SPC zvanicno ogradila od nauke i zdravog razuma, i stala na stranu zdravog i pravog kreacionizma, istovremeno kaznivsi nekolicinu profesora Bogoslovskog fakulteta koji su javno istupili protiv kreacionisticke peticije koja se pojavila u javnosti - o cemu je na ovom blogu vec bilo reci.

Medjutim, na ovom zasedanju Sabora doneta je i jedna jako zanimljiva odluka. Naime, osnovano je Odeljenje za pracenje aktivnosti jeretickih organizacija, sekti, i nekanonskih grupacija. Razlog ovome je, kako se navodi u tekstu danas objavljenom u Politici, sve veci destruktivni uticaj ovih grupa, kao sto je npr Crna Ruza, u srpskom drustvu. U istom saborskom saopstenju nije zaobidjeno ni antikanonsko i crkvorusilacko delovanje grupe poznate pod imenom Artemijevci.

Na prvi pogled, u ovoj inicijativi nema nicega spornog - destruktivne sekte su jedna od retkih stvari oko cije osude postoji tako sirok drustveni konsenzus, a Artemijevci kao skupina nesumnjivo predstavljaju nekanonsku i crkvorusiteljsku pojavu. Ono sto, medjutim, nije jasno, jeste - kako, prema kojim kriterijumima, i na koji nacin ce SPC prepoznati i klasifikovati ovakve uticaje, buduci da se u poslednjih dvadesetak godina pokazalo da nadlezne strukture unutar iste ne bi umele da prepoznaju sektasko i raskolnicko delovanje ni kada bi ih ovo ujelo za preosvecenu guzicu.

Iako sam i o Artemijevcima vec pisao na ovom blogu, glupo mi je da ne pomenem da je delovanje ove grupe nekada visokouvazenih duhovnika bilo predmet bezbrojnih rasprava, apela i molbi koje su na sve moguce adrese unutar SPC godinama upucivali brojni teolozi (medju kojima su i profesori i asistenti BF koje je zakacila gorepomenuta kazna ovog Sabora), a koje su ignorisane sve do trenutka kada su se pomenuti duhovnici odmetnuli i pokusali da na silu zauzmu manastir Duboki Potok.

Zbog toga, krivica za crkvorusiteljsko delovanje Artemijevaca najvecim delom pada ne na ljude koji su sledovali autoritetima iza kojih je SPC stajala do poslednjeg trenutka, vec na one koji su namerno i sistematski zataskavali i gurali pod tepih ovaj problem sve dok isti nije doveo do raskola, i koji i nakon svega sto se desilo gaje i neguju ideologiju mrznje, sovinizma i lazne duhovnosti koja je do njega dovela. Pored toga, nije tajna da kod istog tog Artemija i dan danas na slavu navracaju istaknuti duhovnici SPC. Za sve to vreme, ljudi koji su na ove probleme ukazivali, ne retko su od strane svojih episkopa i drugih visokih instanci u SPC nazivani, pogadjate, rusiteljima crkve, i bezobzirno sikanirani kada bi ih neko iz iste te Artemijeve grupe kod njihovih vladika tuzakao - epitimije su izricane momentalno i bez pardona.

Ni kada su u pitanju sekte, situacija nije mnogo ruzicastija. Jer, manastiri, hramovi, izdavacke kuce i mediji pod okriljem SPC su odavno baza sa koje deluju raznorazni sarlatani, prevaranti i sektasi, i to pod punom zastitom nadleznih episkopa. Za Oca Gavrila iz Privine Glave, koji pored toga sto blagosilja ratne zlocince, za par stotina evra skida crnu magiju, vec i vrapci na granama znaju.

Otac Branko Peranovic, koji je svojevremeno drzao Centar za odvikavanje od narkomanije, pre toga je imao projekat pravoslavnog sela koje je bilo sacinjeno od par stotina ljudi kojima je on bio duhovnik, koje je funkcionisalo kao klasicna sekta u okviru SPC. Da neko nije platio glavom, taj covek bi i dan danas bio uvazeni duhovnik SPC i borac protiv narkomanije.

Covek po imenu Miroljub Petrovic, koji je postao internet senzacija kada je preranim odlaskom Ekrema Jevrica ostalo upraznjeno mesto dezurne budaletine koja zabavlja narod, i pored toga sto je, opet od strane brojnih teologa, nekoliko desetina puta apelovano na nadlezne crkvene organe da se tom coveku zabrani bilo kakvo pojavljivanje u crkvama i manastirima, i dalje misionari svoje ideje o masonima, kreacionizmu i obnovi Dusanovog Carstva sirom SPC.

Uprkos cinjenici da su njegove ideje (kamenovanja, javna bicevanja i sl) krajnje ekstremne i da im nije mesto u hramovima SPC, da je u pitanju covek cija su ucenja u ostroj suprotnosti sa najosnovnijim ucenjima pravoslavlja (za njega su liturgija, ikone i slavljenje slave isto sto i prizivanje demona),  da je u pitanju osoba koja bezocno iskoriscava naivne i uzima im novac preko svog takozvanog Centra za prirodnjacke studije - ciji je, uzgred budi receno, istaknuti saradnik jedno vreme bio i gorepomenuti otac Branko Peranovic, i koji je nista drugo nego svojevrsna akademija za nadrilekarstvo - njegova emisija o kracionizmu sve ove godine nesmetano se emituje na radiju Svetigora u udarnom terminu.  Pored Svetigore, Petrovic je godinama saradjivao i sa drugim svestenicima SPC, kao sto je o. Goran Zivkovic i sl. Ako ovo nije primer sektaskog delovanja koje razara nase drustvo - sta onda jeste?!

Znam, ponavljam se. Ali moram.

Nista od svega ovoga nije novost u SPC - ovo su problemi koji postoje vec godinama, i stvarni su, za razliku od crne ruze, i slicnih babaroga i novinarskih izmisljotina.

Uzrok sto i dalje postoje nije nikada bio to sto u okviru SPC nije postojalo telo koje bi se ovim pitanjima bavilo, vec to sto nije bilo ni zelje ni volje da se takvim pitanjima pozabavi, niti zdravog razuma da se takvi problemi uopste prepoznaju. Od kojeg se SPC, kako stvari stoje, sve brze i sve vise udaljava.

Ktitorska kompozicija

Gurnes narod u rat koji nije moguce dobiti.

Narod izgine.

Narod koji prezivi te ponovo izabere, i da ti jos vecu i odgovorniju funkciju.

Opljackas narod dovoljno da ti nije problem da milion evra spickas na crkvu u selu iz kojeg si dosao.

Izginule naslikas na freskama kao mucenike, a sebe pored njih kao ktitora.

Patrijarh sve to osvesta.

Izginuli cute.

Narod se raduje.

Flaster na gangrenu

U poslednje vreme medju domacim teolozima verovatno nema popularnijeg termina od reci zajednica - ovim terminom obicno se objasnjava sta je zapravo Crkva, i istice kako ona ne bi trebalo da bude nekakva drustvena institucija, vec Misticno Telo Hristovo, zajednica koja obitava u ovome svetu, ali nije od ovoga sveta - vec je nesto vise od toga.

U ovome svetu, pored Crkve, postoje i razne druge zajednice. Jedna od njih je i Beogradski Univerzitet - isti onaj iz kojeg je pedesetih godina dvadesetog veka iz ideoloskih razloga odstranjem Bogoslovski Fakultet, koji je bio jedan od suosnivaca samog univerziteta.

Tokom narednih pedesetak godina ovaj sramni i nepravedni cin je sluzio kao krunski dokaz sikaniranja i nepravde koju je SPC trpela pod komunistickim rezimom JB Tita, i prakticno ni jedno pojavljivanje crkvenih velikodostojnika u medijima u to vreme, a pogotovo devedesetih, nije moglo proci bez apela da se ova istorijska nepravda ispravi.

Nakon pada crvenog rezima opozicija je obecanje ispunila - BF je vracen na BU, i postao punopravni clan akademske zajednice. A akademska zajednica, kao i svaka druga, ima neka svoja pravila, i neke svoje zakonitosti. Jedno od osnovnih pravila na koja mislim svakako je naucni metod, prema kojem su jedini kriterijum za donosenje zakljucaka proverene i naucno dokazane cinjenice.

Ovih dana se te i takve zakonitosti, po ko zna koji put, pokusavaju dovesti u pitanje. Rec je, naravno, o peticiji za izbacivanje Teorije Evolucije iz skolskog programa, koju su potpisala, izmedju ostalog, i dva bivsa profesora Bogoslovskog Fakulteta. Na ovu peticiju su, u pokusaju da spasu ono sto se spasti moze od integriteta i ugleda Bogoslovskog Fakulteta kao naucne ustanove, nekolicina profesora tog fakulteta izdali Saopstenje kojim su pokusali da objasne, po valjda milioniti put, kako stvari stoje po pitanju odnosa Darvina i teologije, sto je imalo uspeha otprilike koliko i stavljanje flastera na gangrenu.

Buduci da sam se vec bavio ovom problematikom, necu se upustati u detaljnije analize toga koliko je kreacionizam pogresan ne samo sa naucnog, vec pre svega sa teoloskog stanovista. Ne vidim vise ikakvu svrhu u tome da pokusavam bilo kome da objasnim da, ako zelimo da na silu nametnemo kreacionizam kao pogled na stvaranje sveta i coveka, time odbacujemo ne samo modernu biologiju, vec i astronomiju, fiziku, i sve druge egzaktne prirodne nauke, i da bi tada sledeci logican korak bio poricanje heliocentricnog sistema. Sve je ovo odavno jasno svima sem onima koji svesno zatvaraju oci pred cinjenicama iz nekih svojih poremecenih ideoloskih razloga.

Meanwhile, in SPC... A sigurno ste mislili da preterujem...

Ono sto je meni u ovoj prici zanimljivo je nesto sto nema veze sa egzaktnim naukama, vec sa elementarnom etikom i ljudskoscu.

Prva stvar koja mi je privukla paznju jeste bio (pre)mali broj potpisnika Saopstenja profesora i asistenata Bogoslovskog Fakulteta - svega njih 12, od kojih samo jedan vladika - Maksim Vasiljevic. Kada se uzme u obzir da na BF radi preko 50 profesora i asistenata, ovaj broj je, najblaze receno, porazavajuce i sramotno mali, i jedini zakljucak koji se moze izvuci je da se tu radi ne o zvanicnom i opsteprihvacenom stavu pravoslavne bogoslovske naucne zajednice (ako tako nesto uopste postoji, i ako je uopste moguce da postoji), vec vise o privatnom stavu nekolicine autsajdera i likova sa margine.

U prilog ovome ide i vest da je cak i jedini štih medju potpisnicima Saopstenja, gorepomenuti vladika Maksim, dobio zbog istog packe na poslednjem zasedanju Sabora.

Jos zanimljivija je cinjenica da su ove grdnje i prigovori stigli upravo od strane Crnogorskog mitropolita koji je bio medju najglasnijima kada se tokom devedesetih na mitinzima opozicije kukumavcilo kako BF treba vratiti pod okrilje BU, i koji je i sam jedno vreme bio profesor na tom fakultetu - iako je isti posecivao samo par puta godisnje, jer cesce nije mogao stici od guranja nosa u drzavnu politiku i prisustvovanja guslarskim vecerima.

Iz njegove mitropolije, koja je rasadnik netrpeljivosti prema svemu sto iole podseca na logiku, cinjenice i razum, proteklih godina nam je stiglo nekoliko desetina bisera mudrosti, kao sto su propovedi oca Joila, nadahnute besede oca Rafaila, a sada i naucne senzacije oca Nikodima koje ste imali prilike da vidite iznad. Da li zato sto je gorepomenuti mitropolit jedan od najmocnijih ljudi u SPC, ili zato sto su gospoda riscanska, izgleda, zaboravila na kojoj su polici ostavila obraz, cast i postenje, ili mozda zato sto se sa mitropolitim slazu - u odbranu vladike Maksima i 11 teologa nije stao niko. Makar ne javno.

Jedino sto nije jasno je - ako je Beogradski Univerzitet zaista mesto koje sluzi samo za ateisticko zaglupljivanje ljudi, kako je primetio jedan drugi kreacionista cije se emisije, uzgred budi receno, i dan danas emituju na radiju Svetigora, cemu onda toliko upinjanje da se Bogoslovski fakultet bas tamo vrati?! A ako je vec vracen tamo, zar ne bi trebalo da SPC ispolji makar minimum ljudskog integriteta, ako je u istoj onaj naucni vec odavno misaona imenica, i ako vec ne postoji kapacitet da se pravila kuce u koju je BF ponovo primljen ispostuju, a ono makar da se po istima ne posere?

Da, bas taj Miroljub

Iako su Dvanaest Zigosanih stisnuli petlju i ucinili jedinu ispravnu stvar koju su mogli uciniti, na cemu im do zemlje skidam kapu, na zalost, nisu uspeli vise od toga da odbrane svoj sopstveni obraz i profesionalni integritet. Sto, ako cemo pravo, kada se uzme u obzir iz kojeg i kakvog okruzenja deluju, nije nimalo zanemarljiva stvar.

Jer, crkva kojoj sluze, sto zbog zatucanosti ljudi koji je vode (a i onih koji u njoj bivaju vodjeni, da ne kazem zavodjeni), sto zbog toga sto se u njoj kao pravilo i kriterijum ukorenio kaludjerski rigorizam i tvrdoglavo odbacivanje zdravog razuma, vec prilicno dugo feljuje u onome sto bi trebalo da joj je osnovni zadatak, misija i cilj - da gleda u buducnost, da iz nje crpi svoju snagu i identitet, i da bude svetlilo i so svetu. Umesto da svako novo otkrice dozivi kao priliku za uzrastanje, preispitivanje i bolje razumevanje sebe i svog mesta u svetu, ona postaje djubriste prevazidjenih, dokazano pogresnih i toksicnih ideja i ideologija, i jako malo nade ostaje da ce se u tome ista promeniti u skorije vreme.

Razvracivanje

Proteklih dana paznju javnosti je zaokupio tekst Slobodana Antonica , u kojem on upozorava na akutnu pretnju koja se nadvila nad nasom decom, zvanu - seksualno vaspitanje. Kako sam Antonic kaze, hteo je da pise te nedelje o gradjanskim protestima, ali se ipak odlucio za tu temu. Sto je i logicno, buduci da problemi kao sto su ugrozavanje legitimnosti izbornog procesa, vladavina prava, kriminalizacija institucija, suspenzija pravne drzave, ekonomski sunovrat, korupcija i, jednom recju, urusavanje kompletne buducnosti drzave u kojoj zivimo, nisu nista strasno u poredjenju sa time da ce se neko, negde, mozda  usuditi da javno kaze kako biti gej nije nista lose.

Neposredni povod za ovaj tekst bila je inicijativa uvodjenja seksualnog obrazovanja u skole i  predskolske ustanove, koju Antonic vidi kao nasilnu seksualizaciju dece i podstrekivanje dece na homoseksualne odnose. Vrlo brzo su zvona na uzbunu oglasila raznorazna udruzenja pravoslavnih roditelja i ini cuvari tradicionalnih vrednosti u nas, sve u cilju sprecavanja razvracivanja dece.

Ovakva reakcija je, po mom misljenju, bizarna i tragikomicna iz vise razloga. Prvi je taj sto se, u sredini koja je seksualizovana do krajnje moguce mere, uvek sa strahom i panikom reaguje na svaku, pa i najmanju inicijativu da se u skole uvede nesto sto ce makar izdaleka podsecati na seksualno vaspitanje. Seksualni sadrzaji su kod nas prisutni na svakom koraku, do te mere da ih vise niko ni ne primecuje - televizija, dnevna stampa, bilbordi, sve je prepuno sadrzaja prilicno eksplicitno seksualne prirode, koji nekome ko tek treba da zakoraci u svet seksualnosti mogu da posalju prilicno iskrivljenu sliku o tome sta seksualnost jeste i kako ona treba da izgleda.

Uredniku ovog lista je i sam patrijarh pozeleo puno srece i uspeha u daljem radu.

U Srbiji se, takodje, o seksualnosti sa decom veoma retko ili nimalo ne razgovara. Verujem da je svako od nas po milion puta cuo argument koji se najcesce poteze protiv otvorenog iskazivanja homoseksualnosti u javnosti - A kako ja to da objasnim svom deetetu?! Zaista, kao sto se deci ne objasnjava sta je homoseksualnost, ne objasnjava im se ni sta je seksualnost, i ona su po tom pitanju prepustena samoj sebi i onim istim, do krajnjih granica, nakaradno seksualizovanim medijima. Odatle, valjda, i tolika panika - ne zbog straha da ce deci da se desi nesto lose, nego zbog sopstvene nesposobnosti da se sa decom na temu seksa otvoreno razgovara.

O tome koliko ima smisla strah da ce seksualno vaspitanje podstaci decu koja u doba puberteta, kada pocinju da bivaju svesna svoje seksualnosti, krenu pogresnim putem i postanu homoseksualci ima smisla govoriti koliko i o tome kada smo tacno mi koji smo heteroseksualni doneli odluku da to postanemo. Ono sto je mnogo zanimljivije jeste resenje koje nam nude autor teksta i druge zabrinute strane, a to je, kada su u pitanju roditelji takve dece, cutanje i zabijanje glave u pesak, a kada su u pitanju deca - suzbijanje takvih nagona.

Ova se taktika pokazala kao savrseno uspesna u proizvodjenju gnevnih mladih ljudi, koji su svoju seksualnu isfrustriranost naucili da ispoljavaju na krajnje kreativne nacine, dok neki od njih dozive i tezu i tragicniju sudbinu. Jer, ako cemo pravo, u Srbiji nigde necete naci vise homoeroticnih sadrzaja nego u navijackim pesmama i transparentima.

U Antonicevom tekstu se do tancina analiziraju svi moguci nedostaci predlozenog programa, i razvijaju svi moguci horor scenariji na koje bi se sve nacine ovaj program mogao zloupotrebljavati. Iskreno - ne smatram da sam dovoljno kompetentan da u takvu raspravu ulazim, buduci da nisam ni psiholog ni pedagog. Medjutim, ono sto vrlo dobro znam, iz sopstvenog dvanaestogodisnjeg iskustva rada sa srednjoskolskom decom, jeste:

1. Deca srednjoskolskog uzrasta u Srbiji su, u najvecem broju slucajeva, uveliko vec pocela da upraznjavaju seksualne odnose. Poceti tada sa seksualnim vaspitanjem, kao sto se najcesce predlaze, je vise nego prekasno. Osim toga, ma koliko to skandalozno cuvarima vrednosti zvucalo, seksualnost nije isto sto i razvrat i perverznost, i nasa deca nece pretrpeti nikakvu stetu time sto ce biti izlozena prici o tome, jer ona i treba da od malena neguju i razvijaju zdrav i slobodan odnos prema svojoj seksualnosti, a ne da je suzbijaju i dozivljavaju kao nesto prljavo, gadno i pogresno. Jer, upravo nasilno sputavanje i suzbijanje seksualnosti i jeste izvor devijacija i izopacenosti.

2. Deca srednjoskolskog uzrasta u Srbiji skoro da nista ne znaju o kontracepciji ili polno prenosivim bolestima. Ogroman broj decaka ne ume pravilno da upotrebi kondom, niti smatraju da im je tako nesto uopste potrebno, a isto tako ogroman broj devojaka ne ume da izracuna kada su im plodni dani. Nije zanemarljiv broj dece koja nije do kraja sigurna na koji se nacin uopste moze ostati u drugom stanju, niti koje sve opasnosti - pre svega one zdravstvene - vrebaju od promiskuitetnog ponasanja.

3. Kada se, kao posledica istog tog neznanja dese maloletnicke trudnoce, najcesci nacin na koji se takvi problemi resavaju jeste pribegavanje abortusu. Jer, kao sto je roditelje u Srbiji sramota da o seksu pricaju sa svojom decom na vreme, jos ih je vise sramota od toga sta ce selo i komsije reci.

4. Prakticno jedini izvor iz kojeg deca mogu da se o ovakvim temama informisu jesu masovni mediji, pre svega televizija. A na televiziji su najgledaniji upravo oni sadrzaji u kojima se seksualnost zloupotrebljava na najizopacenije i najodvratnije nacine, kao sto su rijeliti emisije i turbofolk antikultura. A deci je zaista potreban makar jedan glas, pa dolazio on i iz skole, koji ce im reci da svrha seksualnosti nije sticanje popularnosti i novca, i da njihovi buduci seksualni partneri nisu predmeti, vec osobe.

Inace, kad smo vec kod rijaliti programa, pre neki dan se desilo nesto sto je na najtragikomicniji moguci nacin zatvorilo krug besmisla, ironije i licemerja. Rec je o poseti svestenog lica jednoj od najgledanijih, i ujedno najodvratnijih rijeliti emisija u nas. Ovo, naravno, niko nije doziveo kao razvracivanje bilo koga - ni dece, ni naroda, ni crkve.

Da li predlozeni program ima propusta i nedostataka? Sigurno da ima. Ali, ma koliko los bio, svakako je milion puta bolji i pristojniji od onoga cemu je ogromna vecina dece izlozena, ili bolje reci - cime je sa svih strana bombardovana u ovoj nasoj smernoj i tradicionalnoj drzavi.

Narode pederu!

Nekoliko dana posle predsednickih izbora u Srbiji strasti jos uvek ne jenjavaju. Dok jedni protestuju na ulicama zbog izborne kradje, medijske blokade i neregularnosti, drugi se bave uzrocima koji stoje iza ubedljivog poraza koji su demokratija i pravna drzava pretrpele u Srbiji, i predlazu razna resenja - pregrupisavanje opozicije, vaninstitucionalno delovanje, edukaciju sirokih narodnih masa koje ne znaju za bolje, kuku i motiku. Sve u cilju izbavljenja naroda iz kandzi zlocinackog rezima jednih istih korumpiranih, kriminalizovanih i izdajnickih politicara koji se na vlasti smenjuju i vrte u krug poslednjih tridesetak godina.

Sve je ovo, po mom licnom misljenju, uzaludno. Jer, uzrok sveopsteg sunovrata Srbije i ne lezi u politicarima koji, zaista, bez svake sumnje jesu i kriminalizovani, i korumpirani, i pokvareni do srzi, niti u medijima koji su ulizistvo, prostakluk i beskrupulozno laganje uspeli da podignu na neslucen nivo. U svakoj ovakvoj prici se narod, po difoltu, stavlja u ulogu zrtve i ugnjetenog, koji za svoju zlu sudbinu nista nije kriv.  A osnovni problem Srbije je upravo narod koji u njoj zivi.

U tom narodu, naravno, postoje ljudi koji su ispravni, cestiti, posteni, i koji ne zele nista drugo nego da mirno i pristojno zive od svog rada i podizu svoju decu tako da izrastu u ispravne i postene ljude. Na zalost, ma koliko uzasna ta pomisao bila, takvi ljudi su u Srbiji u manjini - vise nego ubedljivu vecinu cine upravo oni drugi.

Narod koji zivi u Srbiji ne zeli slobodu i demokratiju, vec cvrstu ruku Velikog Gazde koji ce da podvikne Tisina Tamo, i kome ce biti zahvalni sto im je popustio lanac dovoljno da se prosetaju do mitinga i biralista gde ce mu savesno i disciplinovano dokazati  svoju lojalnost. Narod Srbije ne zeli jake i stabilne institucije, koje ce sistemski da resavaju krize i probleme koji naidju, nego Vodju i Spasitelja koji ce sam samcijat da resi sve te probleme - od drzavnih problema i elementarnih nepogoda do ukazivanja prve pomoci unesrecenima. Za demokratiju, vladavinu prava, i odlucivanje o svojoj sopstvenoj sudbini narod Srbije nije ni iz daleka dovoljno zreo, niti pokazuje ikakvu zelju da to postane.

Narodu koji zivi u Srbiji ne smeta korupcija - jedino sto moze da mu zasmeta je kada se nadje sa pogresne strane korupcije, jer se istom i sam vrlo rado koristi. Ako ne za dobijanje posla preko partije, ono makar da se kod lekara prodje preko reda.

Narodu koji zivi u Srbiji ne pada na pamet da se edukuje - na bilo koji nacin. Na pocetku 21. veka, u doba informacionih tehnologija, kada je neznanje samo i iskljucivo stvar licnog izbora a ne mogucnosti, u Srbiji zivi vise od milion funkcionalno nepismenih ljudi. Obrazovne institucije u Srbiji odavno ne sluze ni vaspitanju ni obrazovanju, niti one koji ih pohadjaju na bilo koji nacin obrazuju - ne zato sto su nastavnici, profesori i drugo nastavno osoblje izgubili veru u svoju profesiju i motiv da se njome bave, kako im se cesto prigovara, vec zato sto su te institucije zakonski tako koncipirane.

Njihova je svrha da ucenike osposobe za neko zanimanje, a sve sto je iznad minumuma koji je za to potreban - knjizevnost, istorija, filozofija i slicni opsteobrazovni predmeti - se odbacuje kao nepotrebne informacije, koje jadnoj deci kojoj su torbe preteske i koja su preopterecena nikad u zivotu nece trebati. Nastavne planove sastavljaju partijski kadrovi koji elemenatna znanja za tako nesto nemaju, a nadzor nastavnog procesa sprovode ljudi koji jedan jedini dan u ucionici proveli nisu, i kojima je jedino na sta se fokusiraju administracija, i jos administracije.

Narod koji zivi u Srbiji nema ko da pozove na otreznjenje. Crkva, kojoj deklarativno pripada ogromna vecina tog istog naroda, koja bi trebalo da poziva na pokajanje, preispitivanje i rad na sebi, taj isti narod uporno i sistematski uspavljuje i zatupljuje pricama o tome kako smo mi, samim time sto smo se rodili tu gde smo se rodili, ispravni i savrseni, a kako su svi drugi oko nas grozni, i krivi za lose stvari koje nam se desvaju.

Forsira se mitolosko vidjenje istorije i stvarnosti, a svaki kriterijum osnovne ljudske pristojnosti se odavno izgubio. Zbog toga i imamo crkvu u kojoj su prostaci, lazovi, ulizice rezima, ludaci i psihopate rado vidjeni gosti kojima se dele medalje, arhimandriti koji pisu knjige o tome kako je Zemlja ravna ploca su duhovne velicine, a vernici su ljudi koji se u autobusu obavezno prekrste kada prodju pored crkve, ali se zato prave ludi i okrecu pogled u stranu kada u isti taj bus udje trudnica da joj ne bi ustupili mesto.

Narodu koji zivi u Srbiji prostakluk, bahatost, zatucanost i ljigavost njegovih politickih predstavnika ne smeta - naprotiv. Sto je neko bahatiji, sto se odvratnije ponasa i sto se vise kurci, njegova politicka karijera je dugotrajnija i uspesnija. Takvi politicari su pravi, potpun i savrsen odraz, slika i prilika istog tog naroda, koji od pristojnih, kulturnih i obrazovanih ljudi zazire i ne podnosi ih.

Narodu u Srbiji ne smeta kada ti isti politicari direktno skrive smrt najboljeg i najiskusnijeg pilota i jos sestoro ljudi, niti kada se poginulima popisaju na grob tako sto ih nabede da su sami krivi za svoju pogibiju. Narod u Srbiji nema sta da jede, ali ima novca da posalje dva miliona poruka za Farmu i Parove. Narodu u Srbiji ne smetaju maloletnicke trudnoce i abortusi, ali im i te kako smeta svaka pomisao na seksualno obrazovanje. Gej prajd je svima trn u oku zbog urusavanja tradicionalnih moralnih vrednosti, ali rijeliti bahanalije su ubedljivo najgledaniji  i najomiljeniji TV programi.

Jedan opozicioni kandidat je u predizbornoj kampanji porucio da nismo mi ti koji treba da se menjaju. Na tu poruku se i odazvalo taman onoliko ljudi za koje to otprilike i vazi, i njegov izborni rezultat je i bio srazmeran tome.

U stvari - narod koji zivi u Srbiji I TE KAKO TREBA DA SE MENJA.


ALI NECE.


Zadovoljan je bas ovakav kakav je, i lepo mu je bas ovako kako mu je.


Pomirimo se s time - ili se iselimo iz Srbije, ako imamo gde, kao sto je to vec ucinila vecina onih koji to nisu mogli.

Da ste vuci - bi se nasitili; da ste ljudi - bi se zastideli

Kada crkva prestaje da bude Crkva?

Koji je to trenutak kada neko ko sebe naziva hriscaninom moze i treba da kaze - Gospodo, vi vise nemate prava da se pozivate na izreku da kome vi niste majka, ni Bog mu nije otac?

Da li to biva kada njeni velikodostojnici svesno zataskavaju seks-skandale svojih kolega? Ili kada pocnu da se bave politikom i borbom za prevlast vise nego Bogom? Da li onda kada postanu svesni i namerni podstrekivaci nasilja i mrznje? Kada postanu toliko nesposobni da priznaju svoje zablude da pocnu otvoreno da podrzavaju sarlatane i prevarante? Ili kada otvoreno pocnu da se klanjaju onom gospodaru za kojeg i Pismo kaze da se ne moze sluziti i njemu i Bogu (Mt 6:24), i kada njihovo licemerje i bahatost moze prevazici jos samo njihova pohlepa?

Koliko se ja secam dogmatike, cela prica o Liturgijskoj zajednici upravo i znaci da Crkva NIJE nikakav posrednik.

I koliko se secam, jos je psalmopevac David rekao - Za zrtve ti Boze ne maris, zrtva Bogu je duh skrusen.

I sta bi sa onim - Dzabe primiste, dzabe i dajte?

U crkvi Svetog Marka se u tog Boga ne veruje, i taj se Bog tamo, ocigledno, ne slavi.

Slavi se bog koji ne cuje molitve koje nisu podmazane, i kojem nije bitno da li ste novinar iz Zeleznika ili bakica koja je odvojila 50 dinara da prinese molitvu za zdravlje bliznjih - sve dok ste novac odvojili. A prema odvojenoj sumi istog cete u njegovoj crkvi i biti uvazeni, jer, kako se u tekstu suptilno nagovestava, vasa vera je srazmerna odvojenoj sumi.

I da se razumemo - crkva Svetog Marka nije neka uboga crkvica u kojoj svestenici jedva sastavljaju kraj s krajem, pa eto pokusavaju da se doviju kako da opstanu, vec najbogatija i najprometnija beogradska crkva, ciji su dnevni prihodi toliki da bi se svakome zavrtelo u glavi. Ali, ocigledno, svestenstvu te crkve - nisu dovoljni.

Drugim recima - jebes molitvu, pare na sunce.

Jedno iz navedenog svestenickog blagoslova ipak jeste istina - vasa zrtva zaista ce biti uzaludna.