Topalovici

Ne znam kako vi, ali ja sam Hriscanstvo oduvek smatrao verom koja bi trebalo da je beskompromisna kada su u pitanju stvari kao sto su istina, obraz, postenje, pristojnost, i cestitost. Sam njen osnivac je za sebe, izmedju ostalog, rekao da je on Put, Istina i Zivot, a iz Jevandjelja se prilicno lako da zakljuciti kakav je njegov stav bio prema lazi i licemerju, i koliko se libio da se suprotstavi laznim autoritetima i nosiocima ovakvih pojava, pa ma koliko da su bili visoko pozicionirani u drustvu.

Zbog svega ovoga je valjda dogadjaj koji se desio prosle sedmice, kada je patrijarh Irinej svecano urucio zahvalnicu Draganu Vucicevicu, podigao toliku prasinu. Vecina ljudi koje poznajem je na fotografije tog cina i same zahvalnice reagovala sa nevericom, gadjenjem, gnusanjem, i razocaranjem.

Drugi su, opet, pokusali da opravdaju ovakav potez Prvog Medju Jednakima SPC kao stvar protokola, i kao cin kojim nije odato priznanje Vucicevicu za njegov medijski rad (ako se to tako moze nazvati - jer, kao neko ko se i sam jedno vreme bavio novinarstvom, ozbiljno se uvredim svaki put kada neko rec novinar upotrebi u istoj recenici sa imenom Dragan Vucicevic), vec samo izrazena zahvalnost za novac koji je dao za zivopisanje lokalnog hrama.

Ja, u principu, razumem i jedne i druge. Pojave kao sto je ne samo Vucicevic, vec i drugi ljudi kojima SPC poslednjih meseci i godina ukazuje ovakve i slicne pocasti, kao sto su Vulin, Gasic, Dacic i slicni, kod svakog iole normalnog coveka i mogu izazvati samo i jedino gadjenje, gnusanje i odvratnost.

S druge strane, sama crkva - dakle, ne Crkva sa velikim C, koja bi trebalo da bude Misticno Telo Hristovo, skup svih onih dobrih i pristojnih ljudi koji nazivaju sebe hriscanima, a kojima cast, postenje i istina jos uvek nesto znace, vec crkva sa malim c, iliti crkvena administracija, iliti skup cetrdesetak polusenilnih staraca koji zive u vladicanskim dvorovima (sto je samo po sebi svojevrstan oksimoron), i predvode nekoliko stotina drugih lica koja se oblace u crno i bave se prodajom sveca i osvecene vodice, sa cascu, postenjem, istinom i, ako cemo pravo, samim hriscanstvom, odavno nikakve veze i nema. Ova ekipa je kao Topalovici - ko je sa njima imao ikakvog posla, ni pakao mu nece tesko pasti.

Iako se sami cesto kunu u istinu, cast, postenje i pristojnost, ocigledno je da njima ni najmanje nije neprijatno medju ljudima koji u isto vreme ne samo da su olicenje lazi, lopovluka, klevetanja, licemerja, ulizistva i prostakluka - vec prilicno aktivno rade na sirenju ovih meta-metastaza kancera na telu drustva u kojem zivimo. Posao kojim se bavi crkva sa malim c i nije postenje i istina, vec pribavljanje novca - i svakome ko joj pribavi novac, ova institucija se na odgovarajuci nacin i oduzuje, i prihvata ga kao svoga. Ona sa Hriscanstvom ima onoliko veze koliko i Demokratska stanka sa demokratijom, i onoliko koliko je Napredna stranka zaista napredna. To jest - nimalo.

Iako se gorepomenuti velikodostojnici ove crkve nimalo nisu libili da se obracaju kilometarskim poslanicama i tiradama organizatorima Prajda (za sve to vreme aktivno zataskavajuci seksualne afere svojih najblizih kolega), ne secam se da se neko oglasio vatrenom poslanicom kada je sedam ljudi poginulo da bi se lice sa jedne od fresaka fotkalo za medije, a ni kada je kasnije odgovornost za ceo slucaj prebacena na zrtve.

Ako ovakve stvari nisu dovoljno strashne da bi se svako ko sebe naziva hriscaninom makar zamislio - sta onda jeste?!

Ne znam kako vi, ali izmedju Vucicevica, Gasica, i Vulina, i ne ekipe sa Prajda, nego samog Satane i njegovih mracnih legeona, ja bez imalo razmisljanja biram Satanu.

Svako, naravno, ima pravo da svoju veru shvata na svoj nacin, i da pred stvarima koje su vise nego ocigledne zazmuri - ili ne zazmuri. Samo, hajde da se, stvarno, vise ne foliramo.

Caru carevo

Kada je pre par meseci poreska uprava pokrenula akciju prijavi komsiju koji ne placa porez na podstanare, neko na Internetu je prokomentarisao - Hajde neka neko ko zivi pored Patrijarsije prijavi SPC da ne placa porez, bas bi bila fora. Medjutim, bez sve sale, pitanje neplacanja poreza od strane crkve se sve cesce cuje u javnosti - kako domacoj, tako i stranoj, jos otkad je Habard podelio svoje misli o najunosnijem vidu preduzetnistva, a i davno pre toga.

Zaista - da li je crkvena administracija izuzeta od Isusovih reci Caru carevo, Bogu bozije?

Sad, buduci da zivimo u Srbiji, svestan sam koliko su male sanse da se iko ikada ozbiljnije pozabavi ovom problematikom i da se po tom pitanju nesto konkretnije preduzme. Ali, meni nekako djavo ne da mira, pa sam nesto razmisljao na tu temu, i dosao do zakljucka da bi ideja da crkva pocne da placa porez kao i sve druge institucije drustva bila, zapravo, jako dobra za samu crkvu.

Kod nas je vec jako dugo uvrezena predrasuda da je oporezivanje verskih potreba i Svetih Tajni nesto nebogougodno, i da je svaka pomisao na tako nesto krajnje neblagocestiva, pre svega sa stanovista Hriscanstva. Ovo, naravno, nije tacno - jer da jeste, sama crkva ne bi oporezivala ovakve stvari. A svi znamo da, od krstenja, preko vencanja i svecenja vodice, pa sve do crkvenog razvoda, crkva naplacuje takse na svaku duhovnu potrebu i Svetu Tajnu.

Treba napomenuti da medju ove duhovne potrebe ne spadaju samo gorepomenuta cinodejstva i obredi - cudni su putevi crkvenih finansija, a crkva zaradjuje na mnogo razlicitih nacina, od krupnog biznisa kao sto su hoteli i vinarije koje su u vlasnistvu crkve, pa sve do maloprodaje sitnica kao sto su futrole za mobilne telefone sa znakom krsta, brojanica za navijace-tihovatelje u bojama njihovog omiljenog kluba, i malecnih, crvenih brojanica koje od uroka cuvaju bebe koje se bave Isusovom molitvom.

Drugo logicno pirtanje koje se postavlja je - kuda ce taj novac koji bi se naplatio otici, i koliko ima smisla puniti drzavnu kasu kada tom istom kasom upravlja aktuelna vlast. Buduci da ne volim da pisem o politici na ovom blogu, necu komentarisati to koliko poverenja u aktuelnu, ili bilo koju drugu vlast imam, ali ako uzmemo u obzir to koliko je ordenja i odlikovanja crkva podelila bivsim i sadasnjim ministrima i visokim partijskim funkcionerima, da se zakljuciti da ona sama i te kako ima poverenja u nju.

Osim toga, crkva je u nebrojeno mnogo prilika izrazila svoju brigu i staranje o drzavi Srbiji, a u prakticno svakom obracanju crkvenih velikodostojnika se redovno podvlaci koliko je crkvi stalo do buducnosti zemlje i njene dobrobiti. Zbog toga sam ubedjen da bi sama  crkva rado pristala da se odrekne dela svoje zarade da bi narodu od kojeg se i sama izdrzava bilo makar malo lakse.

Ovakav potez bi, svakako, zapusio usta zlim jezicima koji tvrde da je crkva parazit koji nikada nista nije doprineo drustvu u kojem zivi, a i finansijsko poslovanje crkve bi konacno bilo oslobodjeno neosnovanih optuzbi da se preko istog novac iz drzavne kase odliva u privatne dzepove, i da se crkveni fondovi zloupotrebljavaju za pranje novca, sto crkva, svakako, nikada ne bi dozvolila.

Ne samo to - transparentno finansijsko poslovanje bi otklonilo svaku sumnju i u postojanje sitnih malverzacija, kao sto su maliciozne glasine da pojedini svestenici u crkvama prodaju svece iz svojih licnih zaliha, a konacno bi se dokazalo i da svaki svestenik azurno i savesno prijavljuje svojoj eparhiji tacan broj domacinstava u parohiji, i da tu nikakve utaje novca nema. Konacno bi se stalo u kraj i glasinama da pojedini svestenici preskupo naplacuju svoje usluge, a svako ko bi sumnjao da je na neki nacin ostecen imao bi nacina da to i proveri i dokaze - crno na belo.

Najbolje od svega je to sto novac koji bi crkva odvojila za porez ne bi ni na koji nacin ometao crkveno poslovanje, kada se uzme koliko dobro crkva stoji u finansijskom pogledu. Jer, svaka institucija u kojoj niko ni ne primeti da u kasi nedostaje milion evra se ne moze nazvati drugacije nego - dobrostojecom.

Na taj nacin, crkva ne samo da bi ispunila ono caru carevo - ubedjen sam da bi mnogo bolje uspevala da ispuni i ono Bogu bozije.

Think of the Children!

Izjava koju je aktuelni ministar prosvete, Srdjan Verbic, pre nekoliko nedelja dao u vezi sa smanjenjm broja skolskih godina tokom kojih bi osnovci i srednjoskolci trebalo da slusaju versku nastavu u skolama, a sve iz razloga sto su djaci preoptereceni brojem casova koje pohadjaju nedeljno, podigla je dosta prasine u nasoj javnosti.

Crkva je, ocekivano, ostro reagovala tvrdeci da je Verbicev predlog posledica njegovih ideoloskih ubedjenja, kritikujuci ga kao coveka neprijateljski nastrojenog prema Crkvi, koji nije dostojan svog polozaja, naglasavajuci da bi takav potez bio katastrofalan, buduci da je gradivo verske nastave koje djaci treba da savladaju preobimno da bi se izucavalo samo cetiri godine.

Reagovale su i razne nevladine organizacije koje se na direktan i indirektan nacin bave polozajem crkve u drustvu, pozdravljajuci ministrov predlog, buduci da, po njima, svaki potez koji vodi ka smanjenju uticaja crkve na skolsku omladinu moze biti samo dobar i pozitivan.

Medjutim, uprkos ociglednim verskim, ideoloskim, i drugim razlikama izmedju svih onih koji su ucestvovali u ovoj javnoj debati, postoje dve stvari koje su im svima zajednicke. Prva je - to sto svi oni, bez razlike, kao prvi, osnovni i najbitniji motiv svog istupanja navode brigu za dobrobit nase dece. Druga je - njihovo licemerje i neiskrenost po tom pitanju.

Jer, verska nastava je od samog ponovnog uvodjenja u skole 2001. godine bila mnogo vise od pukog nastavnog predmeta - borba koja je vodjena oko njenog uvodjenja i odrzanja u skolama je bila i ostala poligon, pokazatelj i sredstvo za sticanje pre svega politickog uticaja gorepomenutih, suprotstavljenih ideologija. A dobrobit nase dece je u celoj toj prici nista vise od prazne parole, fraze i dimne zavese iza koje se svi oni kriju.

Iako bi rasterecivanje djaka koji su preoptereceni preobimnim skolskim programom na prvi pogled moglo zvucati kao dobra ideja, iskreno mi je tesko da poverujem da ministarstvo (a bogami, i citava akademska zajednica) koji su poneli onako kako su se poneli prilikom nedavnih skandala oko plagiranih doktorata vodecih ljudi kako aktuelne politicke vlasti tako i opozicionih stranaka moze na pameti zaista imati dobrobit nase dece kao prvu i najbitniju stvar.


Po mom misljenju, histerisanja o Verbicu kao antiteisti koji oce dunisti crkvu tesko mogu biti blizu istine, ali ne zbog toga sto verujem u njegovu dobronamernost - vec zato sto mi je tesko da ga zamislim kao nekoga ko bi imao petlju da se istinski zauzme za bilo kakvu ideju, obzirom na to koliko se zauzeo za integritet akademske zajednice na cijem je celu. U ovoj prici ja ga dozivljavam kao potrcka koji izvrsava partijski zadatak o kojem se u prosveti vec dosta dugo govori - a to je zavrtanje finansijskih slavina svuda gde je to moguce, a ne samo kada je verska nastava u pitanju.

Da je crkvi zaista stalo do dobrobiti nase dece, verovatno bi za proteklih 15 godina pokazala makar tracak interesovanja za bilo sta osim za procenat djaka koji slusaju versku nastavu. Verovatno bi nekome od onih koji o takvim stvarima u njenim redovima odlucuju do sada vec zasmetalo  to sto se u nizim razredima osnovne skole od te iste dece ocekuje da, primera radi, savladaju odnos jedinstva i mnostva u grckoj filozofiji - u stvari, ako im to i ne bi smetalo, verovatno bi makar bilo fer ocekivati od vladika koje su se smenjivale na celu eparhijskih saveta za versku nastavu da uopste znaju za postojanje takvih nastavnih jedinica.

Takodje, verovatno bi bilo fer ocekivati od aktuelnog patrijarha da makar otprilike zna koliko veroucitelja ima u mitropoliji kojom upravlja, kao i da se ne blamira izjavama da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve koji su se za nju opredelili, buduci da ona to i jeste jos od 2002. godine. (Istina, ova bi se izjava mogla protumaciti i kao nevesto izvlacenje od izjave koju je dao nekoliko dana pre toga - da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve - mada, da budem iskren, nisam siguran koja je od ove dve varijante gora).

Takodje, da je ikome od njih vise stalo do kvaliteta nastave, a ne do puke masovnosti  kao jedinog pokazatelja uspeha iste, ne bi se desavalo da veroucitelji koji prave katastrofalne propuste prolaze bez ikakvih posledica, a da se oni koji svoj posao obavljaju dobro i kvalitetno pozivaju na odgovornost zato sto im je procenat djaka pao ispod 40%, i ne bi dobijali ultimatume da taj procenat pod hitno povecaju ako misle da zadrze posao. I ne bi trpeli verbalno maltretiranje od strane episkopa koji bi o njima trebalo da vode brigu, kao sto se vise puta u Beogradu desavalo za vreme vladike Atanasija, niti bi ti isti episkopi na njih fizicki nasrtali, kao sto je to sebi dozvolio vladika Jovan.

A da je ateistickim i slicnim udruzenjima zaista stalo do dobrobiti dece, verovatno bi se setili da sami isticu znanje kao jedini i najbolji nacin borbe protiv zatucanosti, primitivizma i sujeverja. Svidjalo se to njima ili ne, religija jeste deo drustva u kojem zive, i ne moze se iz njega tek tako, dekretom eliminisati, niti je njeno postojanje nesto sto se da tek tako gurnuti pod tepih. A kada je vec tako, temeljno poznavanje iste se, makar meni, cini kao najbolji nacin da se izadje na kraj sa svim negativnim aspektima koji iz nje mogu proizaci. U tome bi jedan dobro osmisljen skolski predmet, iz kojeg bi djaci imali prilike da sto je moguce objektivnije saznaju najvaznije informacije o religijama koje ih okruzuju bio od velike pomoci da kasnije u zivotu sami donesu svoju odluku o tome kakav ce stav prema religiji zauzeti. Zbog toga se meni cini da bi jedna temeljna reforma verske nastave bila daleko bolje resenje od njenog ukidanja.

Istina, od drzave u kojoj zivimo tesko da se moze ocekivati da takav zadatak izvede sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti. Ali, koliko ja znam, nevladine organizacije tome valjda i sluze - ili bi makar mogle da pripomognu, ako ne osmisljavanju takvog predmeta, a ono makar stvaranju svesti da za takvim necim postoji potreba, kada bi im dobrobit nase dece zaista bila vaznija od trolovanja, prepucavanja i inacenja sa crkvom i vernicima.