Opste je poznato da je Pobednik simbol Beograda. Mestroviceva skulptura, postavljena na Kalemegdansku tvrdjavu naspram onoga sto je nekada bila mocna Austrougarska, simbol je ne samo pobede, vec i otpora - hrabro stojeci pravo, on mirno gleda u lice neuporedivo snaznijoj pretnji sa Severa drzeci goluba mira u jednoj ruci, ali spreman da se suprotstavi macem kojeg drzi u drugoj.
Ovih dana Pobednik nije u najboljoj formi - poceo je da se krivi, da tone, i ukoliko se nesto ne preduzme, lako bi moglo da se desi i da padne.
Beograd i Srbija su ovih dana bili svedoci pokusaja da se organizuje otpor jednoj drugacijoj vrsti pretnje u odnosu na onu sa kojom smo se suocavali pre stotinak godina. Pretnjom bede, nemastine, ugnjetavanja i samovolje, kojoj su mukom pritisnuti gradjani pokusali da se suprotstave spontano se organizujuci da blokiraju ulice i vaznije saobracajnice, mirno protestujuci ne samo protiv cene benzina - vec protiv sveopsteg uzasa sa kojim se svi suocavamo.
U jednoj takvoj blokadi, postavljenoj kod Sida, nasao se i patrijarh srpski, koji se vracao iz Dalja, sa ustolicenja episkopa Heruvima. Patrijarh je putovao u pratnji vise crkvenih velikodostojnika, medju kojima je bio i mitropolit Amfilohije, i visoki funkcioner vladajuce partije Nikola Selakovic, koji su izgleda uspeli da prevazidju svoje predjasnje razmirice. Sto treba razumeti, kada se uzme u obzir koliku ce dobrobit crkvi doneti samo projekat izgradnje luksuznih stanova na zemljistu koje je grad Beograd ustupio crkvi zarad verskih potreba stanovnika Novog Beograda, a koji izvodi firma zasluzna za vecinu SNSovskih grandioznih gradjevinarskih poduhvata.
Pre stotinak godina, tadasnji mitropolit Dimitrije je delio sudbinu svog naroda - herojski je prosao Golgotu povlacenja preko Albanije. Patrijarh Irinej nije izasao iz svojih kola da porazgovara sa narodom koji je blokirao put svakako ne iz dosade, vec iz ocaja zbog bede i nemastine - da ih pita kako im je, sta ih muci, i da li moze nesto da im pomogne. Ili da im makar uputi par toplih reci razumevanja i saosecanja. Njemu verovatno benzin nije skup, bez obzira na to koliko njegovo vozilo trosi - ljudi iz njegove pratnje su pokusali da izdejstvuju da se patrijarh propusti kroz blokadu, buduci da Njegova Svetost nema vremena da se bavi takvim trivijalnostima.
Blokade, na zalost, nisu okupile dovoljan broj ljudi da bi se nesto ozbiljnije uradilo. Rezim je na njih odgovorio hapsenjima i novcanim kaznama za one koji su u blokadama ucestvovali, dok su poslusnici rezima Velikog Vodje, za kojeg nam je Njegova Svetost sa liturgijskog amvona porucila da treba Bogu da zahvaljujemo na njemu sto se kao lav bori za Kosovo, rezali iz pozadine kako bi oni, da su na mestu milicije, tukli organizatore blokade dok se ne upisaju, i predlagali kastraciju istih, sve po Dusanovom Zakoniku.
Igrom slucaja, jedan od privedenih zbog organizovanja blokade po imenu Dejan Petkovic, kojem je zbog toga ekspresno razrezana kazna od 60 000 dinara, je jedan od heroja koji je braneci isto to Kosovo na Kosarama ostao bez ruke. On je, iako ni ne poseduje automobi, a i da poseduje, ne bi ni mogao da ga vozi, izasao da podrzi miran protest svojih sugradjana. I nema predstavu odakle ce naci 60 000 dinara da plati kaznu.
Medjutim, iako je njegov heroizam prosao nezapazeno, ne moze se reci da Srbija ne vodi racuna o svojim herojima - pre neki dan je ministru odbrane Aleksandru Vulinu urucena Medalja srpskih generala. Ministar Vulin je, doduse, poceo politicku karijeru kao vatreni komunista, i jos vatreniji podrzavalac tadasnjeg rezima - oni koji se secaju protesta na kojima je, pre nekih dvadesetak godina, milicija demonstrante polivala hladnom vodom iz vodenih topova po temperaturama ispod nule, pamte i njegovu opasku - Da ne treba mozda da ih polivaju toplom vodom?!
Protesti u Beogradu '96 - 97.
Te, 1997. godine, na Svetoga Savu, patrijarh srpski Pavle je predvodio litiju koja je na simbolican nacin probila kordon u Kolarcevoj ulici, okoncavsi pat poziciju koja je trajala osam dana, a veliki broj crkvenih velikodostojnika je aktivno davao podrsku kako studentskim protestima, tako i protestu opozicije.
Stvari se do danas nisu mnogo promenile - na vlasti su i dalje iste partije i isti ljudi kao i tada, a Vulin je i dalje jedan od najvatrenijih poltrona vladajuceg rezima. Jedino sto Vulin vise nije komunista - pre neki dan mu je decu krstio niko drugi do Njegova Svetost Patrijarh.
Za koji mesec slavicemo stogodisnjicu proboja Solunskog Fronta. Tada smo imali hrabrosti da stanemo svi zajedno, i pruzimo herojski otpor jednoj od najvecih svetskih vojnih sila. Pre dvadesetak godina nas je po nekoliko stotina hiljada izlazilo na ulice da pruzimo otpor diktatorskom rezimu koji nas je vodio u katastrofu cije ce posledice osecati nekoliko narednih generacija. Danas nas na proteste izadje jedva par stotina. Kada bi se ovog trenutka odrzali izbori, jedine dve partije koje bi presle cenzus su SNS i SPS, i imale bi ukupno podrsku od preko 60% glasaca.
Koliko mozemo samo da budemo ponosni na ono sto smo nekada bili, toliko mozemo samo da se stidimo onoga sto smo postali.
