Jos od Njegosa, kao lajt-motiv price o Crnoj Gori provejava pitanje - ko je vjera, a ko je nevjera. Da se ne vracamo previse daleko u proslost, bilo je u istoriji ove zemlje vise takvih prelomnih dogadjaja samo u poslednjih par desetina godina, a i ovih se dana na naslovnim stranama srpskih medija smenjuju dramaticne vesti o hapsenju svestenika i vladika u CG, protestima, prebijanjima, i nemirima. Dok, sa jedne strane, iz redova drzavnih zvanicnika pljuste izjave o evropskom putu i opredeljenju Crne Gore, obnovi drzavnosti, i demokratskim cizilizacijskim vrednostima, sa druge strane, jopet, iz redova crkvenih velikodostojnika, rafalno se ispaljuju epiteti kao sto su satanisti, skojevci, komunisti, i sl.
Na prvi pogled, prica o Odbrani Svetinja u CG deluje prilicno jasno i jednostavno, upravo onako kako je frejmovana u domacim medijima, i vise je nego jasno ko je tu vjera a ko nevjera - autokrata i diktator Djukanovic je svom snagom udario na SPC tako sto je doneo zakon po kojem se od ove oduzima imovina koja joj pripada vekovima, i na koju novoosnovana drzava Crna Gora nema nikakvo pravo, da bi istu dodelio nekanonskoj i nepriznatoj CPC. Blagocestivi pravoslavni vjerni narod je na to odgovorio litijama i javnim skupovima koje Djukanovic ocajnicki pokusava da ugusi nasiljem.
Medjutim, kao sto je to jos onomad genijalni Slaven Radencevic primetio, u Crnoj Gori nikad nista nije bas tako jednostavno kao sto izgleda na prvi pogled. I kao sto sve ovo gore kurzivom napisano stoji - pise Hund, al pise i Mile (da ne kazem Milo).
Jer, nista od svega ovoga se nije desilo preko noci, i nista od svega sto se desilo nije nesto sto se desava tek sada.
Djukanovic, kao sto je vec decenijama opste poznato, jeste bio i skojevac i komunista. Karijeru je poceo u Socijalistickoj Omladini i Savezu Komunista, a dolaskom visestranacja, bas kao sto je u Srbiji Savez Komunista Srbije promenio naziv u Socijalisticka Partija Srbije, njegov Savez Komunista Crne Gore je promenio ime u Demokratska Partija Socijalista. Prvo radno mesto mu je bilo mesto predsednika vlade, a Crnom Gorom neprikosnoveno vlada vec 30 godina, sto je, verujem, sasvim dovoljno vremena da se skapira ko je i sta je.
Njegova politika obnove crnogorske drzavnosti nije od juce - stavise, na njoj je Djukanovic prakticno izgradio svoju politicku karijeru jos od kraja devedesetih pa na ovamo. Njegova podrska Dedeicevoj CPC je takodje opste poznata i datira jos od osnivanja iste, kao i Dedeiceva ideja o oduzimanju crkava i manastira od MCP (sto su on i njegove pristalice do sada vise puta samostalno, silom pokusavali da sprovedu) a sporni Zakon o slobodi veroispovesti se kao ideja povlaci vec 5 i vise godina.
Pa opet - i pored svega ovoga, Djukanovic je na poslednjim izborima odrzanim u Crnoj Gori 2018. godine, ubedljivo pobedio. I to ne samo u onim opstinama u kojima su Srbi u manjini - ubedljivo je vec u prvom krugu odneo pobedu i u onim opstinama u kojima su Srbi u vecini, a u jedine tri vecinski srpske opstine u kojima je izgubio, izgubio je prilicno tesno - sa po nekoliko stotina, ili u najboljem slucaju par hiljada glasova razlike.
Evo mape ako mi ne verujete.
Rezultati izbora 2018.
Etnicka mapa Crne Gore
Ne znam kako vama - meni ovo deluje prilicno cudno. Pomocu koje logike moze jedan cestiti, vjerni srpski domacin da glasa za coveka koji se vise nego jasno i glasno zalaze za oduzimanje svetinja od SPC, Zakon o slobodi veroispovesti, Mirasevu CPC kao drzavotvornu crkvu crnogorskog naroda, i sl?! Koji je priznao Kosovo, uveo sankcije Rusiji uprkos prokletstvu Sv Petra Cetinskog, i koji pusta Tompsonove pesme?!
I kako objasniti vesti da Djukanovic preti izbacivanjem iz partije clanovima DPS koji ucestvuju na litijama protiv zakona i politike za koju se sama njihova partija godinama unazad zalaze?!
Postoji narodna poslovica koju sam cuo od ljudi koji zive u Crnoj Gori - Ko u vladi, ti s njim u paradi. Ona prilicno dobro ilustruje i objasnjava mentalitet koji je doveo do ovakvih nelogicnosti. Jer, uprkos tome sto se i Njegos, i Marko Miljanov, i heroji sa Mojkovca na to prevrcu u grobovima, danas to da li je neko u Crnoj Gori Srbin ili Crnogorac ne mora da bude tako egzaktna stvar - veoma cesto se ovo menja po potrebi, u zavisnosti od toga kakva vajdica se moze iz toga izvuci, ili naprosto za koji se sto u kaficu i sa kojom ekipom selo - sa jednima ce se srbovati i braniti svetinje, a sa drugima proklinjati velikosrpska hegemonija i anticivilizacijska velikosrpska agresija. I to u toku jedne iste veceri ako treba, nije problem - kad sami sebe oslobadjaju, onda su Crnogorci, a kad sami sebe vracaju veri pradjedovskoj, onda su Srbi. I samo oni znaju kada treba biti Crnogorac, a kada Srbin.
Kada se postavi pitanje ko je od vladara sa nasih prostora vjera a ko nevjera, sa slicnom doslednoscu o ovome rasudjuju i crkveni velikodostojnici MCP - secam se i danas kako je mitropolit Amfilohije svojevremeno tadasnjeg Djukanovicevog mentora, Slobodana Milosevica, na tribini na Filoloskom fakultetu odrzanoj na studentskim demonstracijama '97, nazivao najgorim mogucim sektasem, komunistom i nekrstom, i kako je 1999. trazio njegovu ostavku, da bi samo nekoliko godina kasnije o istom tom Milosevicu pricao kao o coveku koji je sebe zlatnim slovima upisao u srpsku istoriju, i do poslednjeg daha sebe zrtvovao za svoj narod, osvetlao svoj obraz, i poredio ga sa Lazarem i Milosem, a danas o njemu govori kao o tiraninu cija vladavina nije donela dobra ni Crkvi ni narodu.
Tako i sultana Djukanovica, u zavisnosti od toga da li daje kintu ili ne, cas stidljivo oslikavaju na freskama u podgorickom Sabornom hramu, a cas ga brisu sa njih i nazivaju satanistom i Pavelicem. I isto tako ne bi bilo preveliko iznenadjenje kada bi ga za koju godinu jopet nazivali mudrim drzavnikom, obnoviteljem, i darivali poveljama i crkvenim sasudima - kada se ponovo bude ukazala prilika da vlada iskeshira neki od grandioznih projekata koji ce na cudesan nacin ujediniti i objediniti ljude - kao onomad, 2013. Kada je Djukanovic u pitanju, razlika izmedju vjere i nevjere iznosi tricavih par miliona evra, sto ovome nije neka suma sve i da je iz svog dzepa daje - mnogo vise od toga je samo od glisera zaradio.
Ko bi gori, sad je doli...
Jer, iako visokopreosveceni mitropolit uporno ponavlja kako nikada nije podrzavao Djukanovica, dovoljno je malo proceprkati po internetu da bi se naislo na naopako lozenje badnjaka '97. na Cetinju, u najodsudnijem trenutku, kada se gorepomenuti Djukanovic razvodio od Bulatovica, i Amfilohijeve precutne podrske Djukanovicu koja je u to vreme jasno sugerisala vernicima da izmedju vjere i nevjere - izaberu vjeru (to jest Djukanovica, koji je, kako se ispostavilo, nekrsteni satanista, a ne Bulatovica, koji je na kraju ispao cestit i posten covek koji u najvaznijem trenutku nije okaljao svoju dusu).
Bez obzira na sve, desavanja u CG su izazvala veoma jaku reakciju javnosti u Srbiji - organizovane su litije, okupljanja, izrazena je podrska, klicalo se bratskoj Crnoj Gori i Kosovu. Sto i nije cudo, kada se uzme u obzir sentiment koji je jos i te kako ziv kod nas o bratstvu dva naroda - sto se odnosi kako na Srbe iz Srbije i Srbe iz Crne Gore, tako i na Srbe i Crnogorce, i koji Crnogorci vise nego rado potezu kada treba ostvariti pravo na benefite studiranja i lecenja u bratskoj im Srbiji, ali isto tako lako i napustaju kada pred svojima treba da ispadnu patriote.
Srbi i Crnogorci su nekada zaista bili braca. Ali od tog bratstva danas skoro da nista nije ostalo - jednostavno zato sto skoro da nije ostalo ni Srba ni Crnogoraca. Kao sto se Crnogorci danas vise ne ponose svojim cojstvom i junastvom vec nepotizmom, prevrtljivoscu i kriminalom, tako ni Srbi vise nisu narod koji je svojevremeno hrabro Hitleru rekao NE, nego su se u medjuvremenu izrodili u OVO. Da bismo bili braca, morali bismo prvo biti ljudi. A to, ocigledno, nismo - osim retkih, retkih izuzetaka.
Sustina problema Krize odbrane svetinja i Kanonicnosti drzavotvorne crkve, iako to zvuci paradoksalno (jer cela prica i jeste vise nego paradoksalna) nije stvar duhovne prirode, i ne moze se resiti teoloskom argumentacijom, niti ga moze resiti crkva - drugim recima, nikoga u Crnoj Gori, pa ni Mila, a realno ni Mirasa, nije briga da li je CPC pravoslavna, kanonska Crkva ili ne - vec da li je Crna Gora srpska ili ne, sto je politicko pitanje, i moze se resiti jedino politickim sredstvima. Isto tako, ni sudbina Srbije se nece resiti na protestima i mitinzima podrske - vec za par meseci, na izborima, i ovde i tamo.
Pa ce se videti ko je vjera, a ko je nevjera.
Ako bude imao ko da vidi.
