Она, упркос томе што је многи тако схватају и доживљавају, није мапа са детаљним упутствима о сваком кораку који треба направити, нити пут од жуте цигле који треба следити без размишљања. Нити је она нешто као дневна заповест која одређује како ћемо провести сваки појединачни дан - из минута у минут. Тако нешто не постоји - макар не у хришћанству.
То путовање није могуће унапред испланирати, нити одлучити којим путем ћемо се кретати пре него што кренемо на пут - нико не зна шта га на на путу чека, и на шта ће све наићи. Због тога се, без обзира што нам вера показује у ком смеру треба да идемо, често дешава да наиђемо на препреке које се морају заобићи - да бисмо стигли на север, понекад морамо скренути на запад или на исток. Или чак на југ. Они који се тврдоглаво држе једног истог смера и упорно иду главом кроз зид, тешко ће успети да савладају чак и прве препреке које искрсну, а камоли да стигну на одредиште.
Због тога се често и дешава да се на том путовању људи који су своје компасе из неког разлога одбацили, или у њих немају поверења, боље снађу оријентишући се према звездама, маховини на дрвећу, или просто следећи своје личне осећаје и инстинкте, него они који компас имају, али не умеју да га користе. И изнађу боље путеве, савладају путовање лакше, и стигну даље.
Ако је живот путовање - вера је компас.
