Духовници и просјаци

Пре пар недеља се у медијима појавила вест о болесном монаху који проси у Кнез Михиловој улици, за којег се испоставило да је један од монаха који су се одвојили од СПЦ, следећи тада епископа, а сада монаха, Артемија.

Иако је у питању, како тврде људи који га познају, добар и честит човек, имао је ту несрећу да потпадне под утицај расколника који су се и сами, убрзо по напуштању СПЦ посвађали и поделили, потуцао се од манастира до манастира, све док није остао сам и заборављен од свих. Једина његова грешка и кривица је била у томе што је следовао погрешним духовним ауторитетима.

Ових дана је објављено да је у Бору отворена нова Артемијева "катакомба", чији ће духовник бити некадашњи свештеник Тимочке епархије Лазар Секулић - исти онај свештеник који је претио да ће се спалити у цркви у којој је служио зато што је после више од 30 година службе добио премештај на другу парохију, и који је касније рашчињен, све док није пришао Артемију, на чијој је ФБ страници један од активнијих чланова.

Када се десио Артемијев раскол, велки број људи је био изненађен, и многи верници нису могли да верују да се тако нешто уопште дешава, будући да је са њим у раскол отишло и неколико људи који су сматрани за врхунске духовнике, као што је, на пример, био игуман манастира Црна Река, отац Николај. Све док није одбио послушност новопостављеном администратору епархије, и напустио манастир.

Многима је било невероватно - како је могуће да људи који су колико до јуче били људи од огромног ауторитета у СПЦ, код којих су стотине људи долазиле на исповест и по духовне савете и поуке, и који су десетинама људи били духовници, преко ноћи постану расколници и секташи?

Јер, бити духовник је веома озбиљна ствар - духовнику се, како се то обично каже, следује као Богу, и његова воља је за његово духовно чедо равна вољи Христовој. Духовник се не постаје преко ноћи, већ се за духовнике бирају само они који су најутврђенији у вери. Тако је, вероватно, резоновао и отац Козма, монах-просјак са почетка приче. Како се испоставило - погрешно.

Јер, нити су људи који су у раскол са Артемијем отишли били најутврђенији у вери, нити је било ко од њих пажљиво биран да буде духовник, нити је њихова вера икад била постављена на здравим основама - једини критеријум по којем се, изгледа, у СПЦ неко проглашава за духовника је то да носи браду и мантију. Једино што то нико није умео да види, или нико није имао храбрости да тако нешто каже. Све док није било касно.

А и да је ико ишта рекао, нико му не би веровао, будући да се радило о људима са високим црквеним чиновима - јеромонасима, игуманима и архимандритима, чију реч је тешко довести у питање. Као што је, на сличан начин, и отац Бранко Перановић, чак и након што су снимци из Црне Реке процурили у јавност, сматран за ауторитет по питању одвикавања од дроге, добио дозволу да се тиме и даље бави, и напредовао у служби. Све док неко то није платио главом.

Ја, да будем искрен, никада нисам волео да посећујем манастире, нити сам се претерано много дружио са монасима, па не могу рећи да имам комплетан увид у то колико још оваквих духовних величина има у СПЦ. Иако верујем да међу монасима који се сматрају за духовнике у СПЦ има заиста исправних, мудрих и продуховљених људи, ја сам, на основу онога што сам покупио по интернету, стекао утисак да су такви ретки.

Јер, поред архимандрита Венијамина из преображења, који саветује да новорођенчад не треба дојити средом и петком, будући да, по њему, мајчино млеко није посно; протојереја Жарка Гавриловића, који тврди да је патријарх Павле био комуниста, и имао ванбрачну децу; игумана Симеона из Рукумије, који тврди да су Свете Тајне које обављају "новотарци" проклете; оца Николаја из Извора, који препоручује свима који су скенирали отисак прста када су вадили личну карту да тај прст спале на рингли, да је пакао на Марсу, а рај на Венери, и да је Дејвид Коперфилд антихрист; игумана Гаврила из Привине Главе, познатог по томе да за ситне паре скида црну магију; и, наравно, ЈуТјуб-звезде, оца Јоила, игумана манастира Ћириловац, који тврди да је Дарвин био обичан хохштаплер, да су Јевреји и масони изазвали Велики раскол, да је ћирилица настала 4000 година пре Христа - тешко је пробити се у први план.

Сви побројани су такође протојереји, јеромонаси, игумани и архимандрити, који такође свакога дана напредују у служби, иза којих црква и даље стоји својим ауторитетом, и сваки од њих има десетине и стотине духовне деце, која свакој њиховој речи следују као Христовој.

Све док...

No good

Једном приликом је Ејми Вајнхаус добила позив од неког игумана да дође и проведе неко време у његовом манастиру као гост. Игуман је за новине изјавио да је, када је чуо њене песме, осетио дубоко сажаљење према људима као што је она, и како је осетио потребу да јој помогне.

И данас, две године након што нас је Ејми напустила, кад год се међу верницима и религиозним људима поведе дискусија о њој, обично се о њој говори са исте holier than thou висине и позиције умишљене моралне супериорности, и реакције се углавном сведу на сажаљење према јадној, грешној Ејми, и људима као што је она.

Ретко коме падне на памет да њој, можда, наше сажаљење и није потребно.

Да, можда, сваки њен стих у себи има више искрености него милион наших механичких ишчитавања молитви које је неко други написао пре 1000 година.

Да је, можда, свака њена песма далеко потреснија и проживљенија исповест од милион наших сочињенија преписаних из Подсетника за исповест, олако промрмљаних испод епитрахиља незаинтересованих свештеника.

Да је, можда, у свакој салати речи изговореној под утицајем алкохола и опијата било милион пута више смисла него у лупетањима наших архимандрита на ЈуТјубу.

Да је, можда, сваки пут кад је главом набола папараца, или у јавности пљунула неког од чланова краљевске породице, у њеним испадима било више благочестивости, или макар мање неблагочестивости, него када се наши верски великодостојници улизују тајкунима/политичарима/кримосима, и каче им одликовања на ревере.

Да је, можда, музика коју нам је оставила за собом била од милион пута веће помоћи у неким од најтежих животних тренутака многима од нас него празне приче и напамет изверглане фразе које смо слушали са предикаоница.

И да је, можда, она та која би требало да сажаљева нас.

Гледо сам вам метаније

Према Светом Писму, прво чудо које је Исус учинио је било претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској. И то кад су гости већ били пијани.

Први хришћани су, према писцу Посланице Диогнету, која је један од првих хришћанских писаних докумената, живели тако да су у одевању, храни, и осталом животу следовали локалним обичајима, и као грађани учествовали у свему.

Један од највећих хришћанских мисионара, Свети Патрик Равноапостолни, човек који је покрстио Ирску и који се слави као ирски национални светитељ, је свуда где је ишао са собом носио и своју покретну дестилерију за производњу црног пива, које се налазило и на јеловнику свих манастира које је основао.

Производња и продаја алкохолних пића је вековима била начин на који су се многи манастири издржавали, а неки од тих производа спадају у најквалитетније, најексклузивније и најскупље. Осим тога, није ретка појава у Србији да се у продавницама при парохијским црквама по мањим местима точи и продаје алкохол.

И данас ће вас, када вас пут нанесе у неки манастир, у знак добродошлице понудити вином или ракијом, а често се разноразне народне светковине на којима се алкохол конзумира у поприличним количинама дешавају управо у црквеним портама - на Бадње вече се, на пример, уз паљење бадњака најчешће служи кувано вино и кувана ракија (да не потежемо сад Гучу и сличне хепенинге).

Ништа од свега овога, наравно, ич не смета патриотским организацијама, свештеним лицима и теолозима да позивају на бојкот манифестација као што су београдски Beer Fest, или новосадски Exit, под образложењем да су у питању неприлични фестивали разузданости и алкохола, и да један хришћанин на таквим местима нема шта да тражи.

За разлику од журки које они приређују, које су одувек биле узор благочестивости, смирености, и борбе против сваке врсте (туђег) греха, до последње капи (туђе) крви. Заиста - ко уопште и може да замисли једног хришћанина у друштву са изјелицама и пијаницама (Мт. 11, 19)...

Не знам како ви, али ја од оваквих прича увек ожедним.

Видимо се тамо...

Главом у песак

У медијима се јуче појавила вест да у београдске школе ипак неће бити уведено сексуално образовање као посебан предмет, будући да за то не постоје услови.

Верска настава је, с друге стране, у школе уведена још 2001. године.

И поред тога што у Србији влада мртва трка у степену незнања и из једне и из друге ове области, и више него опипљивих, катастрофалних последица тог незнања са којима се свакога дана сусрећемо, стичем утисак да никад нису били гласнији присталице избацивања верске наставе из школског система, и неувођења сексуалног образовања у исти.

С једне стране је екипа која би најрадије избацила веронауку из школа због страха од тога да ће вероучитељи децу индоктринирати, и да ће свештеници прчкати деци по мозгу и на силу им усадити ко зна какве идеје и убеђења.

С друге стране је екипа за коју је сама помисао на то да ће неко на часовима сексуалног васпитања деци причати како је у реду бити хомосексуалац, и тако на превару наговорити децу да постану гејеви и лезбејке, далеко страшнија од било које статистике о броју абортуса који се у Србији обаве у току једне године.

Иронија је то да су вероучитељи, реално, убедљиво најбоље што СПЦ овог тренутка има да понуди овом друштву - и поред замерки које се на рачун неких од њих с правом могу изрећи, они су, генерално, овог тренутка убедљиво најобразованији и најздравији сегмент у читавој црквеној организацији.

Упркос томе што црква није нашла за сходно да 12 година након увођења веронауке изради иоле употребљив план и програм за овај предмет, упркос томе што је намерно саботирала решавање статуса вероучитеља, и упркос томе што вероучитељима јасно поручује да од ње не очекују никакву помоћ већ да се сами сналазе, њихов ентузијазам и труд је био довољан да веронауку одржи у образовном систему.

Управо су часови верске наставе место на којем су највеће шансе да ће деца чути ишта даље од прича о шамарању Арија и сатирању непријатеља отечества, и наићи на духовност дубљу од поцепаних чарапа Светог Василија.

Још је већа иронија то што би сексуално образовање највероватније држали наставници биологије и других сродних предмета који већ раде у школама, који, упркос томе што се понегде налети на понеки изузетак, заиста желе добро деци са којом раде, и којима ни на крај памети није било каква индоктринација деце.

Упркос томе што се фонд часова овог, и других општеобразовних предмета из године у годину смањује, часови ових наставника су, реално, једино место на којем деца могу да надокнаде то што родитељи у Србији у највећем броју случајева не нађу за сходно да им објасне како се користи кондом, или како се израчунавају плодни дани.

И то што је веронаука уведена, и то што сексуално образовање није уведено су, да се не лажемо, политичке одлуке, и огледало су друштва у којем живимо, а.начин на који се црква односи према веронауци, и начин на који се држава односи према сексуалном васпитању, сами за себе најбоље говоре о њиховој позадини.

У Србији и даље постоје људи којима сасвим логично звучи помисао да је незнање боља опција.

Мегаломанија

Куће се у Србији најчешће зидају онако како се у Србији најчешће и живи - бахато, мегаломански, без икакве свести о реалним потребама и могућностима породице која ће у тој кући живети, и са нескривеним амбицијама да комшије цркну од муке при самом погледу на њу.

Такве куће се зидају деценијама - новац за њих се одваја од уста деци и другим укућанима, викенди и годишњи одмори се жртвују да би се на њима радило, а почетни пројекти се не ретко мењају и проширују за додатни спрат или два ако у међувремену, којим случајем, у околини почне да ниче већа и раскошније замишљена кућа.

Ретко се дешава да се изградња такве куће заврши - уместо тога, привремено се оспособе две или три собе у приземљу у које се породица усели, док остатак куће остане један од неомалтерисаних споменика нашем менталитету и пренадуваној, нереалној слици о себи, каквих је Србија препуна.

Један од таквих споменика је и београдски храм Светог Саве. Започет на крилима масовне национал-еуфорије деведесетих, замишљен као симбол наше умишљене величине, са циљем да стекнемо себи име (Пост. 11, 4), храм је више него упечатљив симбол наше гордости и надмености, и огледало наше декларативне духовности - споља обучен у мермер и тозла, изнутра празан, сив и беживотан. Уместо да сведочи о томе колико волимо Бога и Светога Саву, он вришти о томе колико смо преценили, и колико и даље прецењујемо себе.

Само Бог зна колико је новца скрцано у ову грандиозну архитектонску рупу без дна, колико ће још новца требати да се доврши Скадар на Врачару, и шта је све тим новцем црква могла да исфинансира (све и да ни један динар није потрошен ни на школе, ни на болнице, ни на вртиће - ни на шта друго већ само на потребе саме цркве): колико је теолога могло да се стипендира и одшколује на најбољим светским факултетима, колико богослова да се стипендира, колико књига да се преведе и одштампа, колико живописа да се конзервира и обнови.

Једног дана, верујем, храм ће бити довршен. Дотле, моћи ћемо да се похвалимо највећим недовршеним храмом у васколиком православљу.

И ма шта ми о томе мислили, храм је свој најважнији задатак и сврху испунио, а то управо и јесте да буде - највећи.

Мисионарска поза, или Лк. 11, 46

Став цркве по питању секса је прилично јасан - сваки сексуални однос ван брака је грех. Секс у браку је, с друге стране ОК, али под условом да се не упражњава током постова - како једнодневних (среда и петак, Крстовдан, Усековање, итд) тако и вишедневних (четири велика поста - божићни, васкршњи, петровски и великогоспојински), што укупно изађе, отприлике, 200 дана годишње (у зависности од трајања петровског поста).

Плус, уколико неко има потребу да се причешћује ван великих постова, у зависности од тога ко му је парохијски свештеник, духовник или владика, уобичајено је да се сваки пут пред причешће пости додатних три до шест дана. Наравно, подразумева се да после причешћа није дозвољено ни љубљење, а камоли нешто више од тога.

Осим тога, секс није дозвољен ни на велике празнике, то јест када је у календару црвено слово. Ни када жена има месечни циклус. Трудноћа је време када полно општење такође није дозвољено. Као ни након порођаја, све док траје период дојења.

У ствари, не ретко ћете у цркви наићи на став да полни односи треба да се упражњавају само онда када супружници покушавају да добију дете (ако уопште успеју да нађу термин када би га упражњавали), и како је то једини ваљан изговор за секс. А и тада, неки од духовних ауторитета цркве иду дотле да као једину дозвољену могућност остављају мисионарску позу - све остало се, према њиховом мишљењу, сматра перверзијом. Мада се често истиче да ни у мисионарској пози не би требало претерано уживати.

Look - but don't touch. Touch, but don't taste. Taste, don't swallow.

Када се све ово узме у обзир, није ни чудо да се у црквеној литератури често као идеал хришћанског брачног живота истичу они бракови у којима су супружници живели као брат и сестра.

Да не компликујемо - секс је, заправо, најбоље уопште немати. И јако је тешко данас наћи било који званичан извор ауторитета у цркви који би се усудио да изнесеном отворено противуречи.

Одакле овако негативан и крут (no pun intended) став цркве према сексуалности? Одговора, вероватно, има више - утицај платонизма који је преко Оригена и Евагрија пустио толико дубоке корене да га ни Васељенски сабори нису могли ишчупати; Августинове личне фрустрације и наткомпензација за несташну младост; утицај римокатолицизма; доминација монашке духовности која у цркви траје већ вековима, и која изнад свега цени строгост и суздржање сваке врсте; патријархални морал који се у свести народа стопио са хришћанским етичким поставкама до те мере да је данас јако тешко разлучити једно од другога - и јако је тешко расудити шта је у тој причи чему узрок, а шта последица.

Шта, дакле, остаје људима који данас желе да живе у складу са овим етичким принципима? Одговор је једноставан - или да оду у манастир, или да живе ван манастира као да су у манастиру, све док не налете на неку сличну напаћену душу која покушава исту ствар. Тада, све што треба, јесте да се венчају.

Наравно, ту прво треба решити неколико ситница као што су завршавање школе, факултета, запослење, стамбено питање, и слично, што у данашње време ретко потраје више од десетак година.

Истина - у време када су живели они који су ове прописе састављали живот је изгледао нешто другачије: људи су ступали у брак знатно раније, живели су у заједницама, а посао нису морали да траже будући да се већина њих још од малих ногу бавила земљорадњом.

Осим тога, садржаји сексуалне природе којима су данас људи изложени са буквално свих страна (електронски медији, штампа, рекламе, билборди, итд) нису ни постојали, па је искушења ове врсте било неупоредиво мање.

Што, наравно, не значи да се у ставовима цркве било шта у међувремену променило.

Нису, додуше, баш сви духовни ауторитети у цркви овако ригидни. Деси се да се нађе понеки частан изузетак, али такви су још увек у огромној мањини. Ни међу свим Светим Оцима ставови по овом питању нису толико радикално тврди - заправо, тамо где бисмо то најмање очекивали, деси се да нас изненади више него благ став, као код Светог Јована Лествичника, који о овој теми, када су у питању људи који не живе у манастиру, има да каже само то да треба да се држе своје жене, и да им она буде довољна.

Верујем да је разлог овоме то што је некада схватање самог греха било сасвим другачије него што је данас, а духовност далеко дубља, неоптерећена ситничарењем, параграфима и прописима, и спремна да се загледа у дубину и суштину проблема, уместо да се бави површним формалностима и тривијалностима.

Јер, сваки наш поступак је последица многобројних, и често, међусобно супротстављених унутрашњих психолошких процеса, потреба, нагона, жеља и мотива, које се у хришћанству обично називају енергије. Ни једна од ових енергија није сама по себи лоша - штавише, све су благословене. Међутим, када нека од тих енергија почне да се испољава на погрешан, патолошки начин, тада настају греси, који су, заправо, нека врста симптома ових поремећаја (нпр, када потреба за храном прерасте у преждеравање, потреба за разменом информација и разговором у оговарање и клеветање, итд).

Све ово важи и за сексуалност - она је једна од основних људских потреба, и један од најважнијих сегмената у животу сваког човека. Уколико јој се приђе на прави начин, она постаје врхунац љубави, интимности, поверења и сједињења двоје људи који се истински и искрено воле. Уколико јој се приђе на погрешан начин - она постаје ништа друго до средство за стицање статуса у друштву, новца, утицаја, или за задовољење себичних жеља и прохтева. 

Дубоко верујем да је ово једини критеријум на основу којег је могуће одредити да ли је неки однос исправан, тј. грешан, или не. Треба ли напомињати - и једно и друго се подједнако често дешава и унутар брака и ван њега, и нема никакве везе са датумима, црвеним словима и церемонијама, па је свако партизанско пресецање и поједностављивање унапред осуђено да промаши поенту и претвори се у бесплодно ситничарење.

Одувек сам веровао да вера не би требало да прописује живот, већ да га унапреди, продуби, да му смисао, и да га освети. Исто важи и за сексуалност. Али то је, наравно, само моје мишљење.