Шиљати шешири

Пре нешто више од триста година, у градићу по имену Салем, у америчкој савезној држави Масачусетс, и неколико околних места, десила су се чувена (или боље - озлоглашена) Салемска суђења вештицама.

Суђења су спровели пуританци који су тамо живели - у питању је екстремна варијанта калвинизма, а њени поклоници су били познати по крајње ригорозном приступу вери. Пуританци су сматрали да су музика, плес, славља и уопште, свака врста забаве, па чак и дечије играчке - ђавоља работа, и такве ствари су код њих биле строго забрањене.

Крајњи биланс ове масовне хистерије је био двадесетак мртвих, углавном жена, од којих је већина обешена, док су неке од њих умрле у затвору.

Најбизарнији део приче је, међутим, то што су у суђењима као главни тужиоци, због чистоте њихове душе, коришћена деца, којом су организатори суђења манипулисали, и користећи се сугестијом, доводили их током процеса у стање хистерије, у којем би ова изрицала најстрашније оптужбе на рачун својих суграђана.

Није то, додуше, био ни први ни последњи пут да се деца, и њихова наводна добробит, злоупотребљавају у циљу истеривања нечијих болесних религијских фиксација, или зарад остваривања нечијих тоталитарних идеолошких циљева. У ствари, ако погледамо како ствари стоје данас, видећемо да неке велике, суштинске разлике, између Салема од пре триста година и Србије почетком XXI века - и нема.

Јер, и данас у Србији имамо у цркви веома јаку струју која вери приступа на скоро идентичан начин као и пуританци XVII века - као најважнији, суштински показатељ исправности религијског етоса ови Садо-мазо православци виде муку и патњу, а највећа бојазан, поред суперкомпјутера из Брисела званог Звер и Илумината, им је помисао да се неко негде - забавља.

Користећи се једноставном логиком која се може сажети у синтагму не знам шта је, али нека ђаволија јесте, они спремно одбацују и етикетирају апсолутно све што се са њиховим погледима на свет не слаже (а поготово ако још долази са мрског Запада) као сатанизам, служење ђаволу и секташтво, без обзира на то да ли се ради о најобичнијем првомајском роштиљању, или маскембалу на Вече свих Светих (у народу познатије као Ноћ вештица). Не будите наивни - иако ви, заправо, верујете да се ту не дешава ништа друго до невина породична забава, ви, заправо, док окрећете кобаје на роштиљу, бивате увучени у тајне, окултистичке ритуале обожавања ђавола и демона, а да тога нисте ни свесни.

Иако су, током векова који су за нама, ловови на вештице били нешто крајње уобичајено у већем делу света који је себе називао хришћанским, нас је тај ужас, Богу хвала, успео да заобиђе - на нашим просторима забележено је свега пар случајева овог лудила, за које је Црква у то време имала довољно разума да их осуди, и да свештена лица која су се у тим случајевима појављивала као актери - рашчини.

Како је дошло до тога да се данас наша црквена свест о оваквим стварима сроза до нивоа најпримитивнијег сујеверја, параноје, и теорија завере преписаних из Зоне сумрака и Трећег ока - не знам, а да будем искрен, превише ми је мучно да о томе уопште размишљам.

Лично, не зато што себе сматрам хришћанином, већ идући за елементарном логиком и здравим разумом, не верујем ни у вештице, ни у сатанистичке завере, ни у то да се неко може преваром навести на то да, не знајући, учествује у сатанистичким ритуалима. Сигуран сам да нашој деци не прети апсолутно никаква опасност од тога што ће, заједно са својим другарима, присуствовати једној обичној журци, па макар на њој носили и шиљате шешире - будући да сам дубоко убеђен да вештице не постоје, па нам, самим тим, не могу ни наудити.

Али ми је зато више него јасно колико могу да буду опасни религијски фанатици и следбеници тоталитарних идеологија којима није испод части да се, зарад остварења својих циљева, крију иза деце -  када им се за то пружи прилика.

Еф Еј Кју

У последњих пар месеци, од када сам почео да текстове са овог блога објављујем на групи коју сам у ту сврху направио на фејсбуку, на тој групи, и на форумима на које су ти текстови преношени, ми је постављено доста питања на која до сада нисам одговорио.

Разлог томе није моја ароганција (коју не доводим у питање), нити намерно игноришем питања која ми се постављају, него једноставно немам времена да на њих одговорим. Због тога сам одлучио да овога пута одступим од свог концепта и да у овом блогу дам одговоре на нека од најчешће постављаних питања и изречених констатација на које сам током последњих пар месеци имао прилике да наиђем.

Питања нисам цитирао, већ само парафразирао, а нека сам формулисао тако што сам сажео по неколико сличних, али верујем да сам успео да их верно пренесем. Користим прилику да се захвалим свима који ме читају, као и онима који ме критикују, на добронамерним примедбама.


1. Зашто nishizawa уопште пише ове текстове, и која је њихова сврха?

Пишем их због себе. Зато што осећам за тиме жељу и потребу. Ни због чега другог.

2. Зашто пишеш само негативне ствари?

Намера ми није ни да пишем о позитивним ни о негативним стварима, нити мерим шублером колико позитивног, а колико негативног има у мојим текстовима. Пишем о ономе о чему ми се у датом тренутку учини да треба да пишем, и према инспирацији коју добијем. Све друго је просто стицај околности.


3. Блогови које пише nishizawa су одраз његовог душевног стања, а не реална слика стања у цркви.

Наравно да су блогови које пишем одраз мог душевног стања (то је ваљда само по себи јасно), али не видим зашто би то морало да значи да нису одраз реалног стања у цркви. Штавише, ово двоје стоје у јакој узрочно-последичној вези (што је, верујем, такође очигледно).


4. Које решење предлажеш за проблеме о којима пишеш?

Верујем да се сваки проблем мора решавати на оном нивоу на којем је настао. Узрок највећег дела проблема о којима пишем се, по мом мишљењу, налази у дубокој кризи идентитета у који је црква запала, и у самој свести народа и његовом поимању Хришћанства. Због тога, да би се било шта померило са мртве тачке, нису довољна решења која би се могла свести на пуке административне мере, нити би било каква реформа ту уродила плодом - као што смо имали прилике да видимо последњих година, такви потези изазивају више проблема него што успевају да реше.

Проблем је потребно лечити на најдубљем нивоу - лаганим и постепеним мењањем и подизањем саме свести народа о томе шта Хришћанство и Црква јесу - миц по миц, корак по корак, од човека до човека, поучавањем, објашњавањем, указивањем, и, пре свега, личним примером.

Такав посао захтева деценије, или, вероватније, векове труда, а резултати таквог труда су најчешће тешко видљиви. По мом мишљењу, огроман корак у решавању сваког проблема јесте - препознати проблем, и признати себи да проблем постоји.

Начин на који ја свему овоме покушавам да допринесем, поред тога што се професионално бавим верском наставом, јесу управо и ови блогови.

5. Зашто те нема више на форумима?

Вероватно зато што сам рекао све што сам тамо имао да кажем. На форумима се најчешће врти у круг неколико једних те истих тема, и о свакој од њих сам дискутовао толико пута да ми је то већ досадило, а ствари о којима имам потребу да пишем најчешће пролазе незапажено. Осим тога, када пишем на форумима, увек осећам одређену спутаност, и не успевам да избегнем аутоцензуру - што због правила која на форумима важе, што из бојазни да бих некоме тиме могао направити проблем, док овде тих проблема немам. На крају, форумске дискусије захтевају огромну количину времена и енергије, које ја више нисам у стању да одвојим.

6. Шта имаш против Путина, и зашто не бисмо подржавали политичаре који раде у корист цркве? И кога онда да подржимо, ако не њега?

Ја немам проблем са Путином, већ са тиме што се црква све чешће ставља у положај идеолошке подршке његовој тоталитарној политици. По мом мишљењу, цркви ни најмање није потребна подршка политичара да би била оно што треба да буде, будући да њен циљ и није да уређује државу, већ, просто и једноставно, да буде Црква.

Без намере да улазим у анализу добронамерности било којег конкретног политичара, из мог ограниченог животног искуства знам да је једно од правила на којима свет почива то да ништа на овом свету није џабе, па тако ни подршка коју држава или политичари пружају цркви. А оно чиме црква нејчешће ту подршку плаћа, а то су њен идентитет и њени принципи, ми се чини далеко вреднијим од било чега што би држава Цркви могла да понуди.

Не видим ни један разлог зашто бисмо, као Црква, подржавали било којег политичара - цару царево, а Богу Божије.


7. У својим текстовима nishizawa критикује само једну страну, а своје (обновитеље, новотарце) изузима из критике и само их хвали.

Иако се често (мада не и увек) слажем са такозваним обновитељима или новотарцима (иако је ту у питању једна, у одређеној мери, неправедна подела, и некоректно етикетирање), и иако сам у практично свим расправама у којима сам до сада учествовао како на интернету тако и ван њега био на њиховој страни, никад себе нисам сматрао једним од њих - за моја схватања, и они су помало конзервативни. Зато о њима, ако сте приметили, увек и пишем у трећем лицу.


8. Како то да nishizawa има толико разумевања за атеисте и неправославне, а тако мало за православне?

Трудим се да никада не расуђујем на основу тога ко је нешто рекао, већ само на основу тога шта је рекао. Ни по бабу, ни по стричевима. А понекад се ствари боље и јасније виде из неког другог угла. Истина је да се са атеистима често слажем по питању дијагностиковања многих проблема који постоје у цркви, али, за разлику од њих, као лек ја ипак видим лечење, а не ампутацију.


9. Ове текстове је очигледно писао неки млади, надобудни теолог, без довољно духовног искуства.

Будући да ми се четрдесета опасно примиче, сваку овакву опаску могу да доживим само као комплимент.

Пребројавање

Када се Хришћанство по први пут појавило на историјској сцени, припадници Цркве су прихватили чињеницу да ће у овоме свету увек бити у мањини, и да ће увек бити малено стадо, које никада наду није полагало у своју снагу или бројност, већ у Онога који је обећао да ће бити с њима чак и тамо где их је двоје или троје сабраних у Његово име. Због тога је првим хришћанима било далеко важније какви су људи које пуштају у своју заједницу, него колико их је.

Да би се уверили да је неко ко би изразио жељу да се крсти заиста озбиљан у тој намери, први хришћани су тражили сведочанство некога од виђенијих чланова хришћанске заједнице о томе (одатле се развила институција кумства), а кандидат би, након извршене катихизације (поучавања о вери, које би потрајало пар месеци), на самом крштењу, јавно исповедао у шта верује - да би и на тај начин потврдио да је исправно схватио суштину своје новоприхваћене вере. На тај начин су настала прва. локална исповедања вере, или символи вере, од којих су неки послужили као образац касније формулисаном никеоцариградском Символу који је, касније, прихватила читава Црква.

Иако су овакве мере строгог одабира, у некој одређеној мери, успоравале ширење хришћанске заједнице, у стању опште религијске пометње која је у то време владала на територији којом се хришћанство ширило, нема сумње да су биле неопходне. Јер, циљ хришћана тада и није био стицање политичке надмоћи, и освајање власти путем бројности, или наметање својих принципа држави путем масовности - већ очување Цркве као Заједнице Светих (Свети је израз који је у почетку коришћен за све хришћане, због тога што се светост некада доживљавала пре свега као нешто што долази од учествовања у Светој Литургији, а не као под злагања и труда појединца).

Данас, међутим, ствари стоје другачије. За приступање Крштењу није потребна никаква катихизација, кум може бити и неко ко се крстио претходног дана, а Символ вере на крштењу најчешће чита свештеник. Све што је данас потребно да би неко постао један од Светих су две свеће од 200 динара, пешкир, и скромна сума новца (колико дате, мада нико не даје испод 3000).

Протеклих пар месеци се све чешће, од стране црквених великодостојника, потенцира то да је Србија држава у којој православни хришћани чине убедљиву већину. Истина - под појмом православни хришћанин се може подразумевати све и свашта, али на основу тога што се уз овакве наводе најчешће наводи цифра од чак неких 85 процената, претпостављам да је извор из којег је овај податак преузет попис становништва из 2011. године, а критеријум који је коришћен - начин на који су се грађани на том попису изјаснили.

Заиста, на попису се огромна већина грађана Србије изјаснила као православни хришћани, али, ако ћемо право, неколико хиљада грађана су се на истом том попису изјаснили као Џедаји - па то не значи да они то и јесу. Да је у Србији заиста 85% становништва православно, у свакој цркви би се, уместо пар стотина, сваке недеље појављивало по макар пар десетина хиљада људи, алармантан број абортуса на који Свети Архијерејски Сабор стално указује би био неколико десетина пута мањи, а свеопшта криза породичних вредности практично не би ни постојала.

Јер, данас, ако ћемо право, ретко ко од оних који се изјашњавају као православни хришћани са хришћанством чији су принципи садржани у никеоцариградском Символу и вером Светих из првих векова има икакве везе. Када бисмо, на основу онога што је садржај вере, и односа према вери (и граматици) оне 85-постотне већине саставили Символ Вере Убедљиве Већине Грађана Србије, то би изгледало отприлике овако:

Верујем да су срби народ најстарији, и да нас сви други народи мрзе и оће да нас униште зато што нам завиде на томе, осим руса, који нас воле зато што смо браћа. Педер градом не ће шетати. Косово је србија.

Верујем да је прави србин само онај који говори срБски, а не срПски, и да срби нетреба да изађу на шиптарске изборе. И да су педери болесници које треба побити. Па и исус је порушијо столове на пијаци, а свети никола одвалио шамарчину арију. Толе лопове.

Косово је срце Србије. Мрзим папу и илуминате и масоне, који су творци завере против васколиког србског народа, и који оће да нас чипују. И усташе, и балије, и шиптаре, и милогорце, и словенце, и енглезе, и французе, и американце зато што су нас бомбардовали. И Вука караџића, који је створијо једначење сугласника по звучности, и осталу граматику, у намери дуништи србство. И учене и начитане, зато што од њих долази саблазан. И педере, који се буне без икаквог разлога, јер им нико не брани да раде шта оће између своја четири зида.

Верујем да је истина увек оно што је супротно ономе што кажу они педери са бе92 и из блица, и да и њих све треба протерати из Србије. И да су сви они који мисле да је погрешно и нехришћански тући жене и педере, сатирати непријатеље отачаства и који неверују дасе Светом Василију цепају чарапе хипи-православци и педери. И да су педери болесници. 

Чекам да Путина прогласе за цара, па дасе ујединимо са русима, и на***емосе мајке свима, и шиптарима, и американцима, и европи, и педерима за оно што су нас бомбардовали. Управа напоље.

Славим славу, и нерадим на петку пред недељу.

И верујем да постоји нека виша сила.

Амин.

Инсистирајући на масовности као основном циљу, којем смо све подредили, донела је Цркви само невоље и проблеме - за нешто мало политичке моћи и финансијске добити жртвовали смо огроман део свог, хришћанског идентитета, и учинили штету коју је данас практично немогуће поправити без великих и озбиљних ломова. И све док будемо пристајали на овакво стање ствари, наставићемо да промашујемо свој први, прави и једини циљ - а то је какви ћемо бити и шта ћемо бити, а не колико ће нас бити.

Nobody Expects the Spanish Inquisition!

Уметност и духовност су одувек биле блиске и сродне делатности људског духа. И једна и друга су резултат човековог труда да схвати своје место у универзуму, да сагледа и схвати свет око себе и у себи, и да одговори на она највећа и најдубља питања. Често су једна у другој налазиле инспирацију и подстицај, једна другој помагале да нађу свој израз, а ако боље погледамо, најчешће и није јасно где се једна завршава, а где друга почиње. Иако то можда и није очигледно, ово и данас важи ништа мање него што је важило у било којој од давно минулих историјских епоха.

Наравно, није свака уметност права и истинска уметност. У сваком се времену нађу примери покушаја да се уметност злоупотреби и потчини неком баналном и нечасном циљу - промоцији неке политике или идеологије, стицању повољнијег положаја у друштву, и сличним стварима. Међутим, сваки такав покушај, упркос томе што понекад доживи краткотрајан успех, веома брзо сам постане свој најоштрији тужилац и судија, и таква, лажна уметност, неминовно бива разоткривена у свој својој гротескној, трагикомичној ругоби.

Исто тако, није ни свака духовност права и истинка духовност. Често и духовност бива злоупотребљена зарад дневнополитичких, идеолошких и других ситних интереса. Таква духовност се претвара у сопствену супротност, и тужну карикатуру онога што би она требало да буде - таква, лажна духовност, уместо да људима да мир, окупи их, помири и ослободи, способна је само да завади, посвађа, подели и закрви.

Код нас је таква једна, накарадна духовност,  која је Хришшћнство успела да сведе на ниво шовинистичке идеологије мржње и нетрпељивости, а православну духовност на ниво племенског сујеверја, које у себи тешко да садржи ишта осим урлања празних фраза о Косову и хистеричног прозивања јеретика и издајника, на жалост, пустила корене толико дубоко, да је скоро успела да се наметне као једина исправна, и једина могућа - што и није чудо, будући да се и сама црква до омофора заглибила у политику.

За сваку овакву квазидуховност, уметност је увек представљала нерешиву енигму - а самим тим, и смртног непријатеља. Јер, свака таква мутирана творевина, која није способна да свет сагледа другачије, него кроз логику која функционише по принципу црно-бело, подобно-неподобно, четри ноге добре - две ноге лоше, према уметности, која свет око нас слика и приказује у боји, може осећати само подозрење, нетрпељивост, и отпор.

Због тога ни не чуди то што изданци такве духовности - параноични расколници и политички апаратчици шатро-народних покрета, и наци-јуришници патриЈотских организација, на оне који се на било који начин разликују, и који на било који другачији начин мисле и осећају (или, напросто, само мисле), могу гледати само као на хулитеље светиње и сатанину армију.

Као што рече Павић - најзанимљивији део сваке књиге се дешава у глави читаоца. Због тога права, истинска и здрава духовност, никада на уметност, ма колико необичан израз ова имала, не гледа са страхом и нелагодом, већ увек у њој види прилику за другачије и дубље созерцавање, и шансу да се ствари сагледају из још једног угла, док она накарадна, по правилу, увек реагује на једини начин на који уме, и јединим средствима којима и располаже - ауторитарно, забраном и присилом.

Ако је нешто друштвена дужност и одговорност свакога ко има икакве везе са Хришћанством, онда је то да, како зна и уме, не дозволи да оно постане изговор да се таква идеологија увуче у институције друштва - немојмо се заваравати, она се од инквизиције разликује само по степену моћи који поседује.

Јер, тамо где данас почну да спаљују књиге, сутра ће спаљивати људе.

Нема лепше вере од паганске

Према свим до сада написаним православним догматикама, Литургија је средиште црквеног, хришћанског и богослужбеног живота. Из ње извиру све Свете Тајне, молитвени и подвижнички живот, а она је њихово средиште, циљ и испуњење - или би, макар, тако требало да буде.

Чињенично стање ствари је, међутим, сасвим другачије. Када бисмо са стране, објективно посматрали, од свих активности које се у цркви упражњавају, Литургија је један од слабије посећених догађаја, чак и ако бисмо рачунали број оних који се на Литургији појаве, а не оних који се на њој причесте.

Догађај који је у центру пажње православних верника у Србији је, практично без икакве конкуренције, Крсна Слава - у ствари, за огромну већину верника СПЦ, Слава је једина прилика у току године када се одлази у цркву, једини преостали контакт са њом, и једина ствар везана за веру у коју се улаже икакав труд, и којој се посвећује имало времена и пажње.

Уједно, освећење водице пред Славу је једна од ретких прилика када верници имају икакав контакт са свештенством - који се најчешће сведе на то да свештеник, који је (ваистину) увек у журби, има таман толико времена да на брзину истандрља молитве за освећење водице, наплати услугу коју је обавио, и одјури до следеће куће у којој је заказао освећење. На тај начин, и вук је сит и овце су на броју - свештеник је поштено обавио свој посао по свим могућим важећим црквеним правилима и прописима, а верници су поштено одрадили своје финансијске обавезе према цркви, тако да су до следеће годне мирни.

Након Славе, по популарности и масовности долази паљење Бадњака и фарбање васкршњих јаја, затим задушнице, парастоси и друге службе за упокојене. Па тек онда Литургија.

Иако су, како истичу практично сви који су до сада писали о овој проблематици, Крсна Слава и други поменути обичаји одиграли веома важну улогу у очувању нашег националног идентитета и предтављају драгоцен део наше традиције, они су данас за огромну већину оних који се декларишу као верници постали изговор и алиби за неучествовање у животу Цркве, и за потпуно отуђење од онога што би требало да је срж и суштина хришћанства. Уместо да Слава буде спона са Црквом, она је, у највећем броју случајева, постала оно што нас од Цркве раздваја.

Истина, у литератури се често наглашава органска веза између Славе и Литургије, и препоручује да на дан славе читава породица оде у цркву да се причести - међутим, да се не лажемо, свима нам је јасно у којој мери и на који начин то код нас функционише. А све и да функционише, Слава је ипак само народни обичај, који није од суштинске важности за хришћанство, и не може бити замена за Литургију (иако ово чак и у новијој богословској литератури постаје све дискутабилније).

Кривица за ово није у потпуности на страни верника - сама црквена јерархија у оваквом стању ствари не само да не покушава ишта да промени, већ, управо, намерно форсира постојеће стање. Верујем да, примера ради, када би постојала воља за тим, не би било тешко организовати ствари тако да свештеници славску водицу освете у цркви, па да парохијани по њу долазе по потреби, а да посете домовима својих парохијана распореде током целе године, тако да се оне не сведу на то да свештеник на брзину пребаје своје над чинијом, већ да то буду прилике када ће са парохијанима на миру и на тенане попричати о њиховим проблемима, објаснити им оно што им није јасно, одговорити на њихова питања, и, најважније, позвати их на Литургију. Међутим, из неког разлога, овако нешто, изгледа, није могуће.

Кад смо већ код бајања, иронија, али никако и случајност, је то да сви ови обичаји - Слава, Бадњак, ускршња јаја - имају нешто заједничко. Наиме, све су то некада били пагански обичаји, који су се очували у народу и након покрштавања, и добли другу форму, али углавном задржали већи део садржаја. Тако је, на пример, Слава настала на основу некадашњег, паганског обичаја слављења кућног бога, паљење Бадњака је део словенског култа обожавања шума (са којима је, иначе, словенска религија тесно повезана), а фарбање јаја потиче из Месопотамије, и део је култа плодности и богиње Иштар која је тамо била популарна.

Тако, ма колико то смешно звучало, данас једину, и најважнију спону између нас и хришћанства играју управо - пагански обичаји. Што, ваљда, и јесте логична последица традиционалистичког приступа Цркви и хришћанству, који код већег дела верника преовладава. Јер, паганске традиције су у нашем народу куд и камо старије и укорењеније од хришћанских - без обзира на то што су се у међувремену преобукле у хришћанско одејаније.

У читавом свету последњих година постоји тренд повратка паганским верама, и оживљавања заборављених традиција, који се једном речју, условно може назвати Неопаганизам. Тај тренд почиње увелико да се јавља и код нас - како код нацистичких и других десничарских група, које су коначно укапирале да хришћанство може само да буде сметња њиховим идеолошким концептима, тако и код других, далеко мање агресивних група, чији су мотиви разнолики, а иду од жеље за повезивањем са својом традицијом, па до разочараности оним што хришћанство има да им понуди. Што је, ако ћемо право, и разумљиво.

Јер, једна од најзанимљивијих карактеристика старе словенске вере је била и то што у њој није постојало свештенство - а ако мало боље размислимо, ако ћемо религиозност сводити на чување традиције и националног идентитета, намеће се закључак да нам оно за то није потребно ни данас.