Барикаде

Једна од ствари везаних за Исуса због које су се његови савременици највише згражавали , и која је многима од њих била камен спотицања, је био Исусов однос према грешницима. Иако је и тада постојала нека општа свест о томе да су сви људи грешни, као и у сваком друштву и сваком времену, постојале су одређене категорије људи које су сматране "грешнијим" од других - проститутке, порезници (цариници, митари), и други.

Па ипак - како читамо у Јеванђељу - Исус је више пута седео и јео са њима, улазио у њихове куће и тамо боравио, бранио их (Ко је међу вама без греха, нек први баци камен), а многи од њих су ишли за њим и слушали његове проповеди. Због тога је, између осталог, Исус на себе навукао огроман гнев тадашњих јеврејских верских ауторитета - упркос томе што је Исус у више наврата објашњавао да је дошао да позове на покајање управо грешнике, и да лекар није потребан здравима, већ болеснима, за њих је он остао изјелица и пијаница, пријатељ цариника и грешника (Мт. 11, 19).

Данас, две хиљаде година касније, после неколико векова присуства хришћанства на нашим просторима, ствари се нису битно промениле. И данас се одређене категорије људи (наркомани, хомосексуалци, атеисти) сматрају "грешнијим" од других, ми смо почели да верујемо да смо без греха (будући да све мање оклевамо да се машимо камења), а верски ауторитети и данас често не могу да поднесу чак ни њихово присуство у цркви.

Тако је данас осванула вест да је у Котору затворено неколико цркава у центру града због тога што је у которску луку пристао брод пун хомосексуалаца, а пре неколико година је бисту Ђуре Јакшића, која је стајала у порти цркве манастира на Липару, игуман тог манастира бацио на депонију због тога што је Ђура био боем, развратник и безбожник.

На тај начин, поменуто свештенство је учинило подвиг којем би по генијалности ретко који други могао да приђе - осим ако се негде, којим случајем, не деси да особље неке болнице постави испред ње барикаде, и одбије да дозволи болесницима да уђу у њу док не оздраве.

Јер, изгледа да смо у својој хришћанској ревности и праведном гневу толико добро успели да одбранимо наше светиње да смо их одбранили и од самог Христа. .

Гамбит

Увођење верске наставе у школе је једна од најкрупнијих и најконтраверзнијих ствари која се у последњих пар десетина година десиле како у цркви, тако и у школству. Иако је током деведесетих, када је у питању однос према вери и верским заједницама, рефрен политичког плана и програма скоро свих опозиционих партија био враћање верске наставе у школе и Богословског факултета на БУ, и иако се веровало да се само чека да тадашњи политички режим падне па да се веронаука врати у школе, када се све то заиста и десило, црква је била - гле чуда - затечена и изненађена.

Одлуку о увођењу веронауке су пратиле бројне контраверзе - од оних политички и идеолошки мотивисаних (да ли нам је верска настава уопште потребна у 21. веку), па до оних практичних (а ко ће ту наставу уопште да изводи, и по ком плану и програму). Иако су челници СПЦ ауторитативно тврдили да технички услови и те како постоје, у Београду је тек крајем августа те 2001. године на адресе београдских парохијских свештеника стигло писмо у којем су добили задатак да предложе људе са својих парохија који би били подесни кандидати за вероучитеље.

План и програм такође није постојао, већ га је у последњем тренутку саставио владика Игњатије. Због тога је у београдским школама верска настава те године стартовала са (само) два месеца закашњења - 1. новембра.

Првих месеци вероучитељи нису имали решен статус ни у ком погледу - није се знало чак ни ко треба да их плаћа, тако да су у то време били принуђени да у патријаршији искукавају сваког месеца своју зараду, а не ретко су због тога трпели и примедбе како је страшно похлепно с њихове стране то што још желе и зараду, и да би сама част што су се удостојили да за своју цркву обављају тако важан задатак требало да им буде доста.

До почетка следеће школске године ствари су се слегле и средиле - веронаука је добила статус изборног предмета (уместо факултативног, који је током прве године имала), вероучитељи су почели да примају плату из државног буџета, и њихов положај је постао подношљивији. Једини проблем са којим је требало да се још изборе је био њихов нерешен статус - наставници верске наставе нису могли да заснују стални радни однос, већ су сваке године потписивали нови уговор на годину дана. Тада се веровало да је у питању проблем техничке природе, и да ће се и то решити врло брзо.

Како се испоставило - погрешно.

Питање статуса вероучитеља је, макар у Београду, потезано више пута - на разноразним семинарима које је Одбор за верску наставу организовао, на састанцима вероучитеља, и координатора за верску наставу. Вероучитељи су уверавани да је проблем пред решавањем, будући да су они, како је веома често наглашавано на таквим састанцима, у првим борбеним редовима, и како су највећи приоритет цркве.

Све док се једног дана, на једном таквом састанку, није појавила представница министарства просвете, и објаснила да је држава и до тада била више него вољна да тај проблем реши, али да је сама црква стопирала решавање тог проблема, будући да јој овакво стање више одговара. Ову причу је, пар година касније, на састанку координатора за верску наставу и старешина београдских цркава потврдио и тадашњи министар вера (ако они лажу мене, и ја лажем вас).

Многи нису могли да верују да је тако нешто уопште могуће. Због чега би, побогу, црква намерно саботирала своје најважније мисионаре и борце из првих борбених редова? Одговор је једноставан - због контроле. На сличан начин на који и свештеници ретко добијају решења о сталном намештењу, и вероучитељи су стално у шаху, условљени својим привременим решењима, и свесни да то решење може у сваком тренутку, из било ког оправданог или неоправданог разлога, бити повучено.

Ово би, наравно, могло бити решено и на неки други, пристојнији начин - не би био проблем донети некакву законску регулативу која би регулисала евентуалне неправилности у раду вероучитеља. Међутим, таква регулатива би ограничила и власт цркве над вероучитељима.

Иако су по свему другом - обавезама, правима и дужностима које обављају у школама - изједначени са колегама који су запослени за стално, наставници који предају верску наставу су ускраћени за бројне погодности које са собом носи стално запослење - могућност подизања дугорочних кредита, кредита за рефинансирање, кредитних картица, и сличних техника преживљавања које се код нас свакодневно практикују.

Неки су остали ускраћени и за крупније ствари - они који су се озбиљно разболели су остали без здравственог осигурања, а вероучитељице које су остале у другом стању су остале без породиљског (мада су, додуше, оне које имају троје и више деце за то јавно похваљене на једном од састанака вероучитеља).

Све у свему - данас, дванаест година касније, питање статуса вероучитеља је и даље отворено. Једни за то криве државу (која је, додуше, пре неколико година, већ доносила закон о расписивању конкурса за наставнике верске наставе, али га није применила, па га је, на крају и повукла), други криве ЕУ, трећи ММФ. Ја, да будем искрен, не знам на којим нивоима власти и моћи се овакве одлуке доносе, а то ме претерано ни не занима, будући да са своје позиције у првим борбеним редовима тешко могу да сагледам шта су генерали с нама наумили. Оно што знам је да ово питање вероватно никада неће ни бити решено - можда и због тога што се више никоме ни не исплати да се цима око тога.

Јер, питање је, пре свега, колико ће још верска настава уопште потрајати у школама. Пре неколико година донесен је план реформе средњих школа, према којем би неколико општеобразовних предмета требало да пређе на статус изборног, а садашњи изборни предмети (веронаука и грађанско) - на статус факултативног - што би, практично, значило њихово укидање. Планом је било предвиђено да ова реформа прво буде примењена у гимназијама, а касније и у другим средњим школама. Као датум је прво помињана 2012, па 2014. година, а када ће се, и да ли ће се то десити, зависи само од политичке воље оних који ће о томе одлучивати - као што је зависило и само увођење веронауке у школе.

Иако је ово питање више пута помињано на састанцима вероучитеља и координатора, званичан став цркве је да такав план уопште не постоји, и да по опстанак веронауке нема никакве опасности.

In chess - the pawns go first.

Било како било - и овакав status quo је бољи него ништа. Док потраје - потраје. Од септембра до септембра, а после - видећемо. А ако, не дао Бог, нешто пође по злу, увек можемо окривити ЕУ, владу, масоне и светску заверу за то што нам се дешава. Или се држати оне народне - ко зна зашто је то добро, чудни су путеви Господњи. И веровати да смо одрадили своју улогу као део неке космичке шаховске партије коју нисмо способни да у целини сагледамо.

Јер, зна се ко је у свакој шаховској партији у првим редовима.

Lockout

Фудбал се, као феномен, може посматрати са више различитих страна. За једне, фудбалске утакмице су извор добре зараде; за друге, изговор за дивљање, иживљавање, мржњу и насилничко понашање; за треће, прилика да скрену пажњу на себе и постану популарни. А постоји и она занемарљива мањина која на утакмице долази да би уживала у лепоти игре и спортском надметању - што би и требало да је суштина онога што се зове Фудбал (са великим Ф).

Онима који трагају за Фудбалом није лако - уколико нису спремни да се ограниче на посматрање утакмица које играју деца на пољанама и школским игралиштима (а која су можда и једина преостала места на којима Фудбала има), мораће да се изборе са разним непријатностима: хордама дивљака који су преузели стадионе и загосподарили њима, криминализованим и корумпираним управама клубова, компромисима којима се лепота игре жртвује у корист профита, политичарима у потрази за јефтиним поенима и лаком зарадом, неспособним тренерима и још неспособнијим играчима, због којих фудбал све више личи на циркус а не на игру.

И сваки пут када било где буду поменули да су љубитељи Фудбала, на њих ће се пренети макар део љаге и срамоте која последњих година прати фудбал - стидеће се уместо оних из те приче који би заправо требали да се стиде, трпеће погледе испод ока, и питаће се колико је цела ствар вредна труда. Или ће једноставно о свему ћутати, будући да је у данашње време постало исувише тешко објаснити да Фудбал који воле нема никакве везе ни са хулиганима, ни са политичарима, ни са корумпираним управама, и на шта, заправо, мисле када говоре о љубави према Фудбалу.

У сличној (и мало горој) ситуацији су у данашње време и хришћани. Јер, када се помене Црква, под тим данас ретко ко подразумева Цркву као Мистично Тело Христово - под Црквом се данас најчешће подразумева, како у самој цркви, тако и ван ње, административни апарат цркве, а учествовање у том Мистичном Телу се изједначава са формалном припадношћу или чланством у некој од навијачких група.

Као што ни Фудбал није административна институција, већ нешто што се догоди, и то на утакмици, када се за то стекну сви потребни услови, тако је и Тело Христово нешто што се догађа - и то на литургији. И као што нико није голгетер у сваком тренутку свог живота, већ некада испадне дунстер и губитник, тако нико не бива ни хришћанин тако што се декларише као такав, на основу наслеђа или на било који други начин него тако што ће то, са мање или више успеха, остваривати сваког тренутка свог живота, у свакој конкретној ситуацији.

Овај човек је на на Мондијалу дао више голова 

него Меси, Руни и Кака заједно.

Другим речима, у питању нису ствари које су дате - већ задате.

Да би се одиграла једна фудбалска утакмица и десио Фудбал потребне су две екипе жељне такмичења, терен, лопта, и два гола. Да би се десила литургија, потребно је место на којем ће се литургија одржати, свештено лице које ће чинодејствовати, људи који ће се окупити да се причесте, и дарови којима ће се сви причестити.

Као и са утакмицом, уколико било који од ових елемената изостане, литургија више неће бити литургија. Због тога су љубитељи Фудбала у бољој ситуацији него хришћани - утакмце се, макар, и поред све муке, још увек играју, и то сваког викенда, на скоро сваком стадиону, па постоји шанса да се Фудбал некако и деси.

С друге стране, уколико се присутни на литургији не причесте, нема велике разлике између такве литургије и утакмице на којој би обе екипе селе у публику и посматрале празан терен, или када би сваки играч играо на посебном стадиону. А у цркви је причешћивање још увек изузетак и реткост, далеко пре него што је правило и редовна ствар.

Истина, ретко се деси да се на литургији баш нико не причести - ако ништа, причести се свештено лице које служи, понеко дете, и евентуално понеко од присутних. И сваки пут када се овакве теме потегну, најчешће се чује контрааргумент - па не брани теби нико да одеш и да се причестиш кад хоћеш.

Не улазећи у то да ли је то тачно, све и да јесте - нико ми не брани ни да изађем на игралиште и сам шутирам лопту на гол. Једини проблем је у томе што то онда неће бити утакмица. Јер, не причешћујем се ја - нити се могу ја причестити. Причестити се можемо само ми.

И док се наша свест о томе шта је то Црква не буде довољно искристалисала, бићемо Црква отприлике онолико колико се Фудбал игра на састанцима председништва ФСС.

Како је лепо бити глуп

У последњих пар месеци неколико пута сам на интернету налетео на вести и чланке о истраживањима која, наводно, показују како су религиозни људи мање интелигентни/паметни/образовани од атеиста.

Не улазећи у методологију која је коришћена у тим испитивањима, као ни у то шта се уопште под интелигенцијом, памећу и образовањем све може подразумевати, морам признати да ме уопште не би изненадило да су резултати ових истраживања - тачни.

Don't call me stupid!

Не због тога што верујем да интелигенција заиста има неке конкретне везе са религиозношћу, нити на основу личног искуства - да будем искрен, до сада сам и међу једнима и међу другима срео далеко мање паметних људи него оних других. Ствар је у томе да је црква у последњих неколико стотина година заиста дала све од себе да отера свакога ко има имало памети, интелигенције, или, не дај Боже, образовања.

Некада су, додуше, хришћани чинили онај образованији слој друштва, то јест градску средњу класу. Велики број светитеља из првих неколико векова које данас убрајамо међу најзначајније учитеље цркве и васељенске ауторитете су били изузетно образовани људи, који не само да се нису либили да то образовање стекну на паганским свеучилиштима, већ и да научна достигнућа свог времена примене у свом богословљу.

Тако је Свети Максим користио Платонову филозофију, и добар део свог богословља засновао на њој; тако је Свети Јован Златоуст користио реторику у својим беседама; тако је Свети Јован Лествичник користио своје познавање медицине и других академских дисциплина да направи јединствену синтезу науке онога времена и вишевековног аскетског искуства синајских монаха.

Међутим, временом, како је које од научних достигнућа из векова у којима су ови учитељи цркве стварали почело да се показује као погрешно или застарело, црква је почела све мање да верује науци, и да се окреће против ње. Разлог овоме је вероватно неспособност да се у светоотачким делима раздвоји њихово богословље од науке њиховог времена, као и неразумно и претерано "поштовање" отаца, које се огледа у буквалном схватању њихових речи које се узимају као непогрешив ауторитет у сваком, па и научном погледу, и које се изродило у својеврсно идолопоклонство које се данас граничи са политеизмом.

Образованост и урбаност су у цркви данас постали синоними за гордост и безбожност, а уместо да сваки научни напредак и сваку новооткривену истину доживимо као нови изазов и прилику да своје схватање Бога и вере продубимо и освежимо, почели смо да од сваког напретка и промене зазиремо и да је доживљавамо као напад на оно што су Свети Оци писали и учили - на шта се они, верујем, преврћу у кивотима.

Научници, и уопште интелектуалци, се данас у цркви третирају као некаква група завереника која за циљ има само једну ствар - а то је дуништи васколико православље и срБство, а затуцаност је постала мерило православности и духовности - што је већа глупост у коју неко верује (као, на пример, да је Свети Ђорђе заиста убио аждају која је имала отрован дах и прождирала лепе девојке), тај неко се сматра духовнијим (поготово ако је још и калуђер).

Један од најочигледнијих примера за ово су контраверзе које у цркви, на жалост, и данас трају око истинитости Дарвинове Теорије еволуције, што је испит на којем су пали многи велики духовни ауторитети прошлога века. Због тога је и разумљиво то што већина стручњака која има икакве везе са биологијом цркву заобилази у широком луку.

Међутим, не морамо ићи ни толико далеко - чак и на односу према научним чињеницама које су на нивоу знања ђака петака црква свакодневно ниже спектакуларне поразе и аутоголове. У том масакру разума практично ни једна дисциплина није поштеђена.

Тако, за медицинаре, у званичним црквеним гласилима објављујемо надрилекарске текстове о томе како не треба вакцинисати децу, и фотошоповане фотке џиновских скелета; за физичаре - качимо на ЈуТјуб игуманије које причају о томе како се време убрзава; за историчаре, филозофе, археологе - фалсификујемо Житија Светих (при том не мислим на помињање чуда и сличних ствари, него на историјске чињенице - као, на пример, тврдњу из житија Кирила Александријског да је Хипатија била хришћанка, или прећуткивање Распућина и Крваве недеље у житију Николаја Романова, или изостављање епизоде са Симонидом из житија краља Милутина, који је, иначе, свагда био у богоугодним подвизима.)

Када на све ово придодамо приче о побожним руским научницима који су измерили молитву/благодат/душу/штавећ, право је и истинско чудо како то да у цркви, уопште, успевају да опстану људи који су завршили макар основну школу.

Иако ће временом, верујем, оваквих заблуда нестати као што су данас (скоро) нестали људи који верују да је Земља равна, штета је већ учињена, и требаће јако много времена да се овакав накарадан став исправи - ако уопште за тиме постоји жеља и воља.

Јер, иако је, како нам апостол Павле поручује, мудрост овога света лудост пред Богом, то ни у ком случају не значи и да је свака лудост, затуцаност и глупост - мудрост пред Богом.

Како је пропао рокенрол

Литургијска обнова, или боље речено, покушај литургијске обнове је, по мом мишљењу, нешто најбоље што се у Православној цркви догодило у последњих неколико стотина година. Иако се Обнови и Обновитељима штошта могло замерити, и упркос томе што је цела ствар можда могла и боље да се одради - био је то први озбиљан покушај да се прилике у цркви сагледају реално, да се исправи оно што не ваља, а да се оно што је добро утврди и унапреди.

You've felt it your entire life, that there's something wrong with the world. 

You don't know what it is, but it's there, like a splinter in your mind, driving you mad.

Шта је заправо Литургијска обнова? На ово питање ћете вероватно добити онолико различитих одговора колико људи из цркве будете будете питали о томе. Ја сам је видео и доживео као покрет који је за циљ имао да врати литургију на оно место које јој и припада - у средиште живота цркве, одакле су је током векова потиснуле ствари које са хришћанством имају мало или нимало везе. Другим речима - покушај да црква поново постане црква.

Зашто онда није успела?

Одговора и разлога има више.

Први разлог је то што већи део верника није успео ни да схвати о чему се у тој причи уопште ради. Обнова је потекла из кругова високообразованих теолога, а у цркви ју је прихватио онај део верника који је чинила углавном урбана, образована омладина. Ако у обзир узмемо то да је у Србији две трећине становништва функционално неписмено, и да је у цркви одувек постојало неповерење и известан презир према ученима, па макар били и теолози, Обнова је у самом старту дочекана са огромним отпором, неповерењем и неразумевањем.

Други разлог је свакако то што је само стање у цркви толико хаотично и катастрофално да је маневарски простор за било какву акцију сведен на минимум. Људи споља најчешће цркву доживљавају као веома строгу, монолитну институцију у којој су правила њеног функционисања тачно утврђена. У стварности - оно што данас називамо Српска Православна Црква је скуп неколико, у недостатку бољег израза, струја, фракција, или, једноставније схватања православне вере, која се међусобно толико разликују да су веома често у потпуној контрадикцији, и свако за себе би комотно могло бити посебна религија.

Тако имамо: Беле монахе (карактерише их строгост, ригидност, и фанатична посвећеност правилима, прописима и канонима, који се испуњавају буквално и беспоговорно; веру схватају као пребивање у некој врсти чистилишта, а циљ оваквог живота је задобијање благодати; омиљена литература су им књижице манастира Рукумија); Сујеверне (најбројнија фракција, којој углавном припадају најнеобразованији слојеви верника; веру схватају као скуп бројних и компликованих правила и паганских ритуала и митова, а циљ је избегавање непријатности и несрећа и испуњавање жеља; омиљена литература су им Поучни примери - књижице пуне прича о томе како је неко радио на Петку пред недељу, па му кућу спалио гром); Родољубе (екипа која се ложи на Србију, Косово, Русију, ратовање за крст часни и слично, а веру схвата као средство за постизање народног јединства и просперитета; омиљна литература им је филм Бој на Косову); Апокалиптичаре (екипу која верује у све могуће теорије завере, чиповања, суперкомпјутере из Брисела зване Звер, људе-гуштере, Масоне, Илуминате, и сл. Омиљена литература им је серијал Дигитални анђео); Старокалендарце (покрет који је посебно јак у монашким круговима, мада се добар његов део од цркве одвојио приликом Артемијевог раскола, који је под великим утицајем грчких расколника, који верује у то да је црква на ивици поновног уједињења са римокатолицима, и скоро у свакоме види издајника православља)...

...има тога још.

Границе изнеђу ових, условно речено, фракција нису јасне и оштре, али оно што је битно јесте то да оне чине већину верника СПЦ. Када се појавила прича о Обнови, свака од ових скупина је то доживела као својеврсну претњу ономе што чини срж њихове вере - Бели монаси као покушај да се хришћански живи без муке, Сујеверни као нешто што се не ваља, Родољуби као издају срБства, Апокалиптичари као почетак антихристове владавине, а Старокалендарци као подли покушај унијаћења.

Сама помисао да се ишта обнавља дочекана је на нож, а Обновитељи су погрдно названи Новотарци, и врло брзо је постало јасно да би, да се на Обнови инсистирало, цела конструкција која се држи на стакленим ногама, распала као кула од карата. Обновитељи нису смели да иду до краја - што због тога што, можда, нису имали петљу, што због тога што им је више него другима било стало до јединства цркве.

Трећи разлог лежи у инертности цркве, или оних структура у њој које одлучују о томе шта ће се и како радити. Када митроносне главе о нечему треба да одлуче, то обично траје јаааако дуго, а када се нешто и одлучи, закључак се најчешће сведе или на одлагање решавања проблема, или на порицање да проблем уопште постоји. Ако се којим чудом и призна да проблем постоји, свако решење које се предложи бива условљено тиме да се ипак ништа не мења и ништа не дира.

Decided? No, we have just finished saying "Good Morning".

Осим тога, иронија у овој ситуацији јесте у томе што иако су владике те које у својим рукама држе целокупну власт у цркви, управо они имају најмању моћ да било шта мењају. Јер, у цркви, што се на виши положај унутар јерархије неко попне, утолико се више од њега очекује да се понаша на одређени начин, и свако одступање од тога може бити веома ризично.

Четврти разлог је вероватно психолошке природе - велика већина верника, свесно или несвено, није спремна да призна да у цркви уопште нешто може да не буде исправно. Јер, ако једна ствар није исправна, онда и читава вера може бити неисправна - а то је помисао која је већ сувише страшна да би се њоме бавило.

Пети, и вероватно најважнији разлог, је то што су Обновитељи, изгледа, погрешно проценили колика је дубина самог проблема који су покушали да реше, темпа, и начина на који су то покушали. Јер, проблем се решава на оном нивоу на којем је настао - као што се и болест лечи деловањем на узрок, а не на симптоме. А проблем са којим се црква суочава није само проблем погрешних литургичких пракси, па се не може ни излечити њиховим исправљањем - проблем је, очигледно, у једној веома дубокој кризи идентитета цркве, схватања и доживљавања самог Православља.

Такви се проблеми не решавају брзо - за то су потребне деценије рада. Због тога се, можда, може рећи да моја констатација са почетка приче да Обнова није успела и није до краја тачна - прича о Обнови далеко од тога да је готова, и ако се у цркви ишта покрене на боље, верујем да ће то бити на темељима које је Обнова поставила.

Hasta la victoria siempre!

Путин посреди нас

Када се Исус појавио међу Јеврејима и почео да проповеда своју науку, већина Јевреја је његово учење одбацила, што није ни чудо - за већину његових савременика његово учење о односу Бога и човека било је толико радикално другачије од онога на шта су до тада навикли, да се граничило са хулом.

У старозаветно доба веровало се да се овај однос одвија између Бога, Јахвеа, и његовог изабраног, јеврејског народа - за појединца ту није било много места, а када се и помиње, појединац је најчешће само средство помоћу којег Бог остварује неки виши циљ.

Јевреји су веровали да Јахве воли само њих, а да друге народе мрзи, или да је, у најбољем случају, равнодушан према њиховој судбини. Због тога, на опште згражавање и саблазан модерног човека, Јеврејима није био проблем да у своју Свету Књигу, Тору, то јест Стари Завет, унесу приче о томе како је Бог наредио да се затру читави народи, или да речима псалмопевца поруче Вавилону: Благо ономе који децу твоју разбије о камен. 

Такође, веровало се да је однос између Бога и његовог народа регулисан строгим и сложеним законима које је Бог прописао. Уколико се његов народ тих закона придржава, Бог му помаже у борби против непријатеља и стицању благостања; уколико се окрену од Бога и његових закона, искваре обичаје, или почну да се мешају са другим народима, Бог се окреће од њих, и ускраћује им своју помоћ.

Новозаветни приступ овој проблематици који уводи Исус представља значајан корак напред. У средиште односа између Бога и човека, уместо народа, долази појединац - конкретна личност, без обзира на његову расну, националну или било какву другу припадност.

Појединац бива позван на преображај - од њега се не очекује да промени само своје понашање под страхом од казне, силом закона или неког ауторитета са стране, већ да изнутра, љубављу сличном оној којом Бог воли човека, преобрази читаво своје биће и већ овде и сада почне да живи животом Царства Небеског - царства које још увек није дошло, већ постоји само у нама.

Бог којег Исус проповеда је Бог љубави, а за хришћанина више не постоје поделе на нас и на њих - за хришћанина, сви су људи браћа. Државе и нације постају ствар од другостепеног значаја - оне постоје само у домену овога света, Царства Земаљског, које хришћани посматрају као привремено, нужно зло, јер, према речима писца Посланице Диогнету, свака туђина је њима отаџбина, и свака отаџбина - туђина.

Данас смо, међутим, сведоци дееволуције хришћанства, и као вере и као идеје, и враћања на старозаветне и паганске принципе. Још од времена непосредно након Миланског едикта, када хришћанство постаје државна религија, а поготово у последњих пар стотина година, од како су створене националне цркве, као у Орвеловој Животињској фарми, један по један принцип на којем се хришћанство темељи(ло) бива принесен на жртву држави и нацији, искривљен и унакажен до непрепознатљивости.

Тако данас, уместо љубави према ближњем, имамо љубав према нацији; уместо окретања другог образа, опраштања и миротворства, имамо сатирање непријатеља; уместо позива на лични преображај, имамо борбу за преображај државе; уместо борбе против свог греха, имамо борбу против туђег греха. А црква, која се свом снагом упиње да политичким утицајем на државу оствари ове циљеве, на трагичан начин исповеда да је веровање у некакав унутрашњи преображај снагом хришћанске љубави само идеалистичка маштарија која више никога не занима.

На исти начин на који је већина Јевреја одбацила Христа, и ми га данас одбацујемо. Јер, Исус Јеврејима није нудио ослобођење од владавине Римљана, већ од владавине греха и смрти; није нудио освету, већ опроштај; није био неко ко силом закона и државне власти намеће моралне норме, већ неко ко позива на љубав и мир; није покушавао да изгради моћну државу која би подсећала на ону из времена Давида и Соломона, већ да у животе људи унесе Царство Небеско.

И као што мир, љубав и Царство Небеско некада нису интересовале већину Јевреја, данас то нису ствари које интересују већину хришћана - хришћане данас интересује ослобађање Косова, завођење закона којима би се забранио неморал, и обнављање државе која би подсећала на ону из времена Цара Душана. Једино што нам недостаје у тој нашој новој вери је Месија који би то и остварио.

Због тога и није чудо што Путину руку љубе руски монаси, а његовим амбасадорима домаће патриЈоте, што руски јеромонаси отворено позивају народ да гласа за њега, што се измишљају пророчанства о Путину као спаситељу Русије, што се са дивљењем препричавају анегдоте о томе како је млади Путин сачувао архиву КГБ-а од разуларених Немаца када је пао Берлински зид, а са одушевљењем прати сваки потез којим Владимир Владимирович данас, уместо комунизма, хришћанство утврђује као руску државну религију, и своди га на идеолошку основу тоталитарне власти.

Није проблем нагајка, све док смо ми са праве стране нагајке. На крају крајева, како каже сам Путин, и баћушка Стаљин се позивао на Православље када му је то из политичких разлога било потребно - шта су гулази спрам националног јединства и снаге Русије.

Јер, ни једна животиња не сме убити другу животињу. Без разлога.