Lockout

Фудбал се, као феномен, може посматрати са више различитих страна. За једне, фудбалске утакмице су извор добре зараде; за друге, изговор за дивљање, иживљавање, мржњу и насилничко понашање; за треће, прилика да скрену пажњу на себе и постану популарни. А постоји и она занемарљива мањина која на утакмице долази да би уживала у лепоти игре и спортском надметању - што би и требало да је суштина онога што се зове Фудбал (са великим Ф).

Онима који трагају за Фудбалом није лако - уколико нису спремни да се ограниче на посматрање утакмица које играју деца на пољанама и школским игралиштима (а која су можда и једина преостала места на којима Фудбала има), мораће да се изборе са разним непријатностима: хордама дивљака који су преузели стадионе и загосподарили њима, криминализованим и корумпираним управама клубова, компромисима којима се лепота игре жртвује у корист профита, политичарима у потрази за јефтиним поенима и лаком зарадом, неспособним тренерима и још неспособнијим играчима, због којих фудбал све више личи на циркус а не на игру.

И сваки пут када било где буду поменули да су љубитељи Фудбала, на њих ће се пренети макар део љаге и срамоте која последњих година прати фудбал - стидеће се уместо оних из те приче који би заправо требали да се стиде, трпеће погледе испод ока, и питаће се колико је цела ствар вредна труда. Или ће једноставно о свему ћутати, будући да је у данашње време постало исувише тешко објаснити да Фудбал који воле нема никакве везе ни са хулиганима, ни са политичарима, ни са корумпираним управама, и на шта, заправо, мисле када говоре о љубави према Фудбалу.

У сличној (и мало горој) ситуацији су у данашње време и хришћани. Јер, када се помене Црква, под тим данас ретко ко подразумева Цркву као Мистично Тело Христово - под Црквом се данас најчешће подразумева, како у самој цркви, тако и ван ње, административни апарат цркве, а учествовање у том Мистичном Телу се изједначава са формалном припадношћу или чланством у некој од навијачких група.

Као што ни Фудбал није административна институција, већ нешто што се догоди, и то на утакмици, када се за то стекну сви потребни услови, тако је и Тело Христово нешто што се догађа - и то на литургији. И као што нико није голгетер у сваком тренутку свог живота, већ некада испадне дунстер и губитник, тако нико не бива ни хришћанин тако што се декларише као такав, на основу наслеђа или на било који други начин него тако што ће то, са мање или више успеха, остваривати сваког тренутка свог живота, у свакој конкретној ситуацији.

Овај човек је на на Мондијалу дао више голова 

него Меси, Руни и Кака заједно.

Другим речима, у питању нису ствари које су дате - већ задате.

Да би се одиграла једна фудбалска утакмица и десио Фудбал потребне су две екипе жељне такмичења, терен, лопта, и два гола. Да би се десила литургија, потребно је место на којем ће се литургија одржати, свештено лице које ће чинодејствовати, људи који ће се окупити да се причесте, и дарови којима ће се сви причестити.

Као и са утакмицом, уколико било који од ових елемената изостане, литургија више неће бити литургија. Због тога су љубитељи Фудбала у бољој ситуацији него хришћани - утакмце се, макар, и поред све муке, још увек играју, и то сваког викенда, на скоро сваком стадиону, па постоји шанса да се Фудбал некако и деси.

С друге стране, уколико се присутни на литургији не причесте, нема велике разлике између такве литургије и утакмице на којој би обе екипе селе у публику и посматрале празан терен, или када би сваки играч играо на посебном стадиону. А у цркви је причешћивање још увек изузетак и реткост, далеко пре него што је правило и редовна ствар.

Истина, ретко се деси да се на литургији баш нико не причести - ако ништа, причести се свештено лице које служи, понеко дете, и евентуално понеко од присутних. И сваки пут када се овакве теме потегну, најчешће се чује контрааргумент - па не брани теби нико да одеш и да се причестиш кад хоћеш.

Не улазећи у то да ли је то тачно, све и да јесте - нико ми не брани ни да изађем на игралиште и сам шутирам лопту на гол. Једини проблем је у томе што то онда неће бити утакмица. Јер, не причешћујем се ја - нити се могу ја причестити. Причестити се можемо само ми.

И док се наша свест о томе шта је то Црква не буде довољно искристалисала, бићемо Црква отприлике онолико колико се Фудбал игра на састанцима председништва ФСС.