Friday, July 9, 2010

Скале

Један од најпознатијих светских ауторитета када је атеизам у питању, Ричард Докинс, је једном приликом направио скалу по којој одређује однос неког појединца према религији и постојању Бога. Скала има седам ступњева, при чему је први ступањ крајњи теизам, то јест потпуна увереност у постојање Бога, средњи би био равнодушност или агностицизам, док би крајнји био потпуни атеизам.

Иако би се о овој скали могло дискутовати са разних становишта, мени се она чини некако једностраном и једнодимензионалном, и ја бих је ипак допунио - слично начину на који се у RPG играма одређује alignment - Скалом односа према својим убеђењима.

Моја скала би имала свега три степена.



Први степен би били Хејтери.

Овакви људи су, на жалост, како се мени чини, међу онима који уопште имају било какав став по питању религије, најбројнији. Могу се наћи у подједнакој мери међу атеистима и теистима, и у практично свакој светској идеологији.

Хејтери су, углавном, људи који за своју мржњу изговор налазе унутар неке од религија или идеологија. Најчешће се фокусирају на једну од супротстављених група (Хејтери-атеисти, на пример, на Хришћане или Муслимане, Хејтери-Православци на Римокатолике, или масоне, или новотарце (види блог о Годзили), Хејтери-комунисти на фашисте или десничаре уопште итд), и сматрају их кривим за апсолутно сва зла овога света, мада мрзе и све остале, будући да и њих доживљавају као део светске завере против своје групе.

Хејтери нису способни за нормалан дијалог са неистомишљеницима, будући да већ после пар реченица падну у ватру и почну да вређају, а веома често им тешко полази за руком да се сложе и са припадницима сопствене групе који нису Хејтери, и такве сврставају заједно са својим "непријатељима". О својој групи и њеним убеђењима су најчешће јако добро обавештени, али због ригидности, једностраности и неспособности да се на ствари гледа другачије него црно-бело, њихова ревност најчешће пређе у фанатизам.

Хејтер не може да поднесе никога ко не мисли као он - заправо, не може да поднесе никога ко није он. Једино решење проблема суживота са неистомишљеницима види у елиминацији истих - убијању, премлаћивању, протеривању из земље, нахушкавању полиције на њих, робији.

Неспособни су да било шта промене на боље, док им је деструктивни потенцијал огроман.

Сликовит пример Хејтера би био Хитлер, или Буђони (из филма О покојнику све најлепше) или о. Жарко Гавриловић.


Друга категорија би били Фејкери.

То су они којима је припадност групи само изговор за неку личну вајдицу. Уколико виде да могу да се огребу за положај, плату, или просто да ће тако лакше бити прихваћени у неком друштву или смувати неку рибу, у стању су да приступе било којој религији или идеологији. Због тога о својој групи и њеним убеђењима не знају скоро ништа, или минимум који им је потребан да до вајдице дођу. Веома често се дешава да се у исто време, у зависности од тога у чијем су друштву, издају за припаднике више група одједном. Лако се убаце у било какву дискусију, будући да се увек слажу са свима.

Способни су да ствари промене на боље само за себе, а редовно на штету свих осталих.

Сликовит пример Фејкера би био Срђан Драгојевић.


Трећа категорија би (у недостатку бољег израза) били Стрејтери, или Прави Верници. Такође их има међу припадницима свих религија и идеологија, укључујући ту и атеисте, али их је најтеже наћи, пошто су уједно и најређи.

Стрејтери су заиста убеђени у своје ставове, и никога не доживљавају као претњу или непријатеља. Способни су да мисле својом главом, па се веома често дешава да буду или на маргини своје групе, или чак нека врста дисидената, а околина их најчешће доживљава као наивне идеалисте. Своја убеђења схватају на прави начин, и увек су спремни да их надограде.

Није им проблем да дискутују било са киме, и сваку дискусију доживљавају као прилику да на ненаметљив начин саговорнику пренесу своју поруку, али и да сазнају нешто ново, чиме ће и он и саговорник бити оплемењени. Лако успевају да остваре сарадњу са било ким за кога укапирају да је такође Стрејтер, без обзира на то којој групи припадао, и једини су способни да заиста промене ствари на боље.

На жалост, ограничени су како бројем, тако и поделама које владају међу религијама и идеологијама. Осим тога, нема тога што хиљаду Стрејтера може да изгради за сто година, што један Хејтер није способан да сруши за један дан.

Сликовит пример Стрејтера би био Владета Јеротић, или патријарх Павле.

Thursday, July 8, 2010

Бог и јагоде

У недељу сам на пиајци у Котежу купио кило јагода које су биле укусне као ниједне које сам јео у последњих неколико година. У последње време јагоде су, онако на око, све веће и лепше, али и све безукусније. А ове су биле ненормално добре, као оне најбоље које памтим из детињства. Људи су стајали у реду пред тезгом, а велики број њих је дошао по други пут тога дана, када су видели како су те јагоде укусне...

За мене је чињеница да постоји нешто што је тако укусно као јагоде сасвим довољан разлог да верујем да постоји Бог. Јер тако леп поклон као што су јагоде може да смисли само неко ко нас стварно незамисливо много воли.

Попови - лопови

Примедбе које се најчешће чују на рачун свештенства у Србији су да:

1) Отимају паре од народа

2) Возе добра кола (Беемвее и сл).

Иако је свака генерализација у старту осуђена на пропаст, мени ту ипак пар ствари никад није било јасно.

Прво - лично познајем неколико свештених лица, и нико од њих не вози Беемве. Заправо, списак превозних средстава свештеника које познајем би био следећи:

о. Милош - Пежо 106
о. Душан - Пежо 206
о. Видан - Рено 4 (без сувозачевог седишта)
о. Миладин - Застава 101
о. Милутин - Опел Кадет
о. Драган - Голф 3
о. Раша - Фолксваген Поло
о. Зоран - Фолксваген Џета
о. Раде - Фолксваген Поло

...



Друго - шта има лоше у томе што неко вози добра кола? И зашто је неморално када свештено лице вози добра кола, а сасвим ОК када добра кола вози пекар, или лекар, или апотекар?

Једини разлог због који ми пада на памет је вероватно оно прво - што су кола купљена парама отетим од народа. Истина, у Београду и Србији има свештених лица која своје услуге наплаћују скупље него што би требало. Међутим, ту треба узети у обзир неколико ствари:

1) Код свештеника се иде искључиво добровољно - нико ти не заврће руку да позовеш свештеника на сахрану или да ти свети водицу.

2) Уколико свештеник "дере", постоје више инстанце на које се може обратити и пожалити на такво понашање свештеника.

3) Такви случајеви су пре изузеци него правило.

А све и да јесу правило - тешко да су свештеници баш најгори отимачи пара. Примера ради:

У Београду има свега пар стотина свештеника. Просечан становник Београда са њима има посла једном или двапут годишње, а велика већина ни толико често. Своје услуге наплаћују у врх главе пар стотина динара (и то они најбезобразнији).

Осим свештеника, у Београду постоје и:

Лекари - који ће те, уколико ти је потребна нека иоле озбиљнија интервенција, послати у своју приватну ординацију, где ће ти наплатити само за "Добар дан" пар стотина евра, тамо ти поставити дијагнозу, па те оперисати у истој оној државној установи у којој су те и наватали, и то о трошку државе. Или ће ти једноставно преписати цитостатике који ти нису потребни.

Адвокати - који ће ти, уколико имаш било каквог посла са судом, наплатити пар стотина евра само писање тужбе или молбе, а свако појављивање на суду посебно, и намерно одуговлачити и најбезначајнији спор од којег ти зависи неко од животих питања годинама, да би ти извукли што више пара.

Банкари - који ће ти сваког месеца наплатити то што ће ти дати твоју плату. О каматама и осталим фантомским трошковима да не причамо.

Професори универзитета - који ће ти на предавањима причати ствари које немају никакве везе са оним што ће те питати на испиту, па ће те упутити на привтне часове код својих асистената који коштају 40 - 60 евра по двочасу. После десетог или петнаестог двочаса, који пада пар дана пред испит, асистент ће ти дати испитна питања.

Административни радници - код којих ћеш провести по два или три дана чекајући на шалтеру, да би могао да им платиш да ти издају документ, који је потребан њима.

Медијски јавни сервиси - који ће ти преко рачуна за струју наплатити то што гледаш телевизију без обзира на то да ли уопште имаш телевизор.

Политичари - шта даље рећи.

...

Овде би сада требало да дође закључак. Међутим, будући да цела ова прича од самог почетка нема никаквог смисла, оставићу је без истог.