Реална, а опет недодирљива стварност која се протеже на комплетан наш живот, која управља нашим системом вредности, и која одређује курс наших живота. То није пука идеологија, нити друштвено уређење, нити је у питању европејство, нити демокатија, нити људска права, нити начин живота, нити дух времена, нити поглед на свет - у питању је Нешто што чини суму свега тога и још којечега и свачега, а то нешто је неименовано и недефинисано, неизрециво на онај начин на који Новоговор из Орвелове 1984. ограничава само наше поимање стварности, и самим тим неухватљиво.
Нешто није Нови светски поредак, о којем се нашироко прича ових дана чак и по манастирима, и у који се верује као у неки од чланова Символа Вере. Нити је у питању параноична прича о "завери ЦИЕ, масона и Ватикана", која се понавља ревношћу Орвелових оваца - "Четри ноге добре, две ноге лоше", нити је то недотупавна бајка о суперкомпјутеру у Бриселу и чиповању човечанства, Илуминатима, Трилатералним комисијама и осталим измишљеним непријатељима света и Православља, о којима се у нашој Цркви у последње време прича више него о самом Богу. У питању је нешто много дубље, свеобухватније и озбиљније. Нешто је слично демонским мрежама којима је премрежен читав свет, које су се само неки од највећих подвижника удостојили да сагледају. Нешто је Гнусоба опустошења на Светоме месту. Нешто је у нама.
То нешто прожима не само све поре нашег друштва, него и све поре нашег друштвеног и политичког живота, тако да се сваки вид борбе против тога претвара у одсецање главе стоглаве Хидре - на место сваке одсечене израсту три нове, и сваки ударац који се на тај начин зада томе Нечему бива апсорбован и, на крају, само храни то Нешто и чини да постане јаче и моћније. Сваки вид страначке борбе, грађанске иницијативе, субверзивног деловања, паравојног организовања, тероризма или салонског наклапања и теоретисања (п)остаје део система који је, опет, само један од подсистема онога што чини неименовану стварност за коју ја немам бољи надимак него Нешто.
Сви знамо да је Нешто ту, осећамо како нас притиска, како од њега не можемо да дишемо ни да се померимо, на врх језика нам је, али нам опет некако измиче...
И како год покушамо да се поставимо, да се Нечему одупремо, оно нам као некаква аморфна маса просто цури кроз прсте и не да се ухватити ни за главу ни за реп...
Једина реалност на овоме свету која се да упоредити са Нечиме јесте Вера. При том не мислим на пуко слагање са ставом да Бог постоји, нити на скуп ставова и погледа на свет који Црква проповеда. Не мислим ни на суму закона, правила понашања и канона на коју се Вера последњих дана своди и банализује, и која је само сенка онога што би Вера требало да буде и што Она јесте. Иако сам истински следбеник теологије Слободе, Личности и Заједнице, не бих се ни на тим појмовима зауставио - Вера је нешто и шире од овога. Вера је за мене свеобухватна и реална мистична стварност која све наше појмове, мисли и теологумене превазилази и коју успевамо тек да наслутимо у ретким тренуцима искорака из Нечега...
Као и Нешто, и Вера је у нама. Због тога сам дубоко убеђен да смо ми сами једино могуће поприште борбе између Вере и Нечега - победити га можемо само и једино у себи. Тек када Вера нама заузме своје место, које јој од почетка и припада, видећемо како се Нешто претвара у оно што му и јесте права природа - у ништа.
Samurai Jack Episode 8 Jack Versus Mad Jack
| Myspace Video
