Friday, June 28, 2013

Додоле



Иако је религија глобални феномен, разлози из којих је она настала, и из којих јој се људи и данас окрећу, су веома разнолики - од оних најпростијих, као што су страх од непознатог и од онога на шта не можемо да утичемо (удара грома, земљотреса, олује, суше) преко жеље да свет у којем живимо ставимо под своју контролу и задовољимо своје жеље и потребе (заснивања брачне заједнице, успеха на послу, стицања положаја у друштву), па све до покушаја да се суочимо са свешћу о ограничености свог постојања, и пронађемо његов смисао и своје место у универзуму.

Што више идемо у прошлост, приметићемо да у примитивнијим, паганским религијама најчешће преовлађују ови први, условно речено приземнији мотиви,  и обратно - како је људски род напредовао и развијао се, тако су се мењале и потребе и очекивања која је имао када је религија у питању.

Најупечатљивија особина паганских религија стога управо и јесте однос између бога/богова и човека који се заснива на некој врсти трговине, размене или узајамне користи: Ја теби, боже, принесем на жртву овцу/теле/тамјан/човека, ти мени даш кишу/новац/здравље/успех. Да би ова трансакција била успешнија, обично ју је пратио сложен ритуал, а бог којем би се човек обраћао за испуњење жеље ретко би био неки апстрактни бог, већ бог који је специјализован управо за потребну област. Што је ритуал сложенији, што се боље и прецизније обави, и што је "делатност" којом се бог којем се обраћа конкретнија и ближа циљу ритуала, то је већа и нада да ће се до жељеног резултата и доћи.

Хришћанство у том погледу представља (или је, макар, некад представљало) огроман помак напред - Христове речи Нека буде воља твоја представљају један сасвим нов концепт у односу бога и човека. Човек је коначно сазрео довољно да сагледа ствари које су даље од његових себичних жеља и прохтева, и окреће се дубљем смислу онога што му се дешава. Нека буде не оно што је мени ћеф, него оно што треба да буде, оно што је исправно, оно што има смисла, па макар се мени и не свиђало.

Старе навике и старе религије, међутим, не умиру тако лако. Иако је хришћанство, формално, заменило паганске религије, навике, ритуали и схватања из паганства су успели да преживе и инфилтрирају се унутар хришћанства. Покрштавајући пагане, црква је, свесно или несвесно, вољно или невољно, прихватила мноштво паганских веровања, обичаја, и пракси. На тај начин се изменила само форма - суштина је остала иста. Уместо да тражимо најпре царство и праведност његову, и даље се бавимо ониме што траже и многобошци (Мт. 6, 25 - 34). Једино што се променило је монета којом покушавамо да поткупимо бога.

Светитељи су у свести народа заменили паганска божанства и натприродна бића, и чак попримили нека од њихових својстава. Народни обичаји су преузели примат у односу на све оно што је од кључне важности за хришћанство - крсна слава, паљење бадњака и куцање јајима на Васкрс су данас далеко масовније и популарније активности у цркви него што је то литургија. Зна се тачно којем се светитељу моли за исцељење од које болести, која се молитва чита против тумора, а који акатист за безбедан порођај.

Спискови приложника и сврха у коју су дали прилог данас се читају на литургијама уместо проповеди - баба Радојка приложила 300 динара за здравље стоке у кући (све у складу са оним да не зна десница шта ради левица), а испод сваке иконе, клупе или чесме у храму пише тачно ко је приложио новац за њену израду и у коју сврху (следећи логичан корак у овом смеру би, ваљда, требало да буде увођење рекламног простора за фирме које приложе одређену суму новца).

И више никоме није чудно када владика предводи молебан за кишу - будући да никоме више и не пада на крај памети да би воља Божија могла да се разликује од наше.

И да киша можда, из неког одређеног разлога, и не треба да падне.





It is raining, master dwarf. And it will continue to rain until the rain is done! If you wish to change the weather of the world, you should find yourself another wizard!

Thursday, June 20, 2013

Жене у цркви да ћуте



Није лако бити жена, а поготово није лако бити жена у цркви - сви свештеници су мушкарци, велика већина светаца и буквално сви значајни теолози су мушкарци, а скоро све молитве су написане у мушком роду - осим Подсетника за исповест у 1023 тачке.

Иако се често наглашава да су у хришћанству мушкарци и жене једно у Христу (Гал. 3, 28), у пракси се та равноправност изгледа односи само на то да и мушкарци и жене имају право на спасење - до тада жена, по речима еп. Висариона, има да ћути, трпи и да се покорава.

Наравно,  немају сви хришћани овако мизогене ставове - постоје бројни теолози, свештена лица и верници који овакве ставове не деле и сматрају их погрешним и противним духу хришћанства. Међутим, такви ставови до данас остају на нивоу личног мишљења, немају никакву стварну тежину у односу на став горепоменутог уваженог епископа, и не успевају да промене било шта.

Штавише, у пракси се далеко лакше и чешће дешава да такви ставови бивају одбачени и осуђени како од стране црквене јерархије тако и од стране доброг дела верника, док ће се онима који следују да-ћути-и-да-се-покорава доктрини ретко када десити да им ико приговори за хетеродоксију, будући да је у хришћанству данас, на жалост, конзервативност једно од мерила исправности.

Ово и није чудно, будући да је хришћанство још од четвртог века презуело улогу дежурног чувара морала и традиционалних вредности у друштву. До тада, хришћани су били све само не чувари традиције - заправо, један од главних разлога отвореног непријатељства које је Римско царство исказивало према њима и јесте било рушење традиционалних вредности.

Када бисмо хришћане првих векова упоредили са данашњим друштвеним покретима, они би највише наликовали на хипике који су шездесетих по парковима свирали акустичне гитаре, говорили о миру и љубави, и преиспитивали традиционалне вредности друштва у којем су живели. (Због тога није ни чудо што ултраконзервативци либералније хришћане често погрдно називају хипицима - иако мени још увек није јасно шта у томе има погрдно.)



Једна од најлепших ствари у вези са раним хришћанством и јесте то што је оно било, по много чему, испред свог времена - са становишта тадашњих схватања, хришћани су били више него либерални. Иако су живели у времену у којем су важиле одређене друштвене норме по разним питањима, па тако и по питању положаја и улоге жене у друштву, хришћани су их својим начином живота - надилазили. Њима није било потребно да друштво у којем су живели мењају у складу са својим схватањима, већ су, у оној мери у којој је то било у њихово време и у датим друштвеним околностима могуће, живели начином живота у којем "нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско."

Иако ове идеале нимало није лако спровести у дело чак ни у данашње време, за рану цркву то није било обесхрабрујуће - она као свој задатак и није имала преображај Царства Земаљског, будући да је њима свака отаџбина била као туђина, и свака туђина као отаџбина (из Посланице Диогнету). Они су своје учење и свој начин живота доживљавали као пут ка другачијој стварности која није од овога света - ка ономе што је Исус називао Царство Небеско.

Међутим, објавом Миланског едикта, а касније и проглашавањем хришћанства за државну религију, десио се драматичан преокрет: хришћанство, уместо да настави да следи своје принципе као смернице које воде унапред, проглашава своју тадашњу позицију за - циљ. Црква тада постаје чувар чистоте вере и морала, и преузима на себе искључиво право да одлучује о томе шта је исправно а шта не. Успоставља се нови систем традиционалних вредности, који је, иако је формално био хришћански, суштински почео да губи свој идентитет и да окоштава, трули и атрофира.

Наравно, као што би браћа Јевреји рекли, ко не напредује - назадује. Хришћанство се зацементирало на месту на којем је било пре више од миленијума, док се друштво, неминовно, развијало и напредовало, сустигло га, и, на крају, и престигло не само по питању положаја жене у друштву, него и по другим питањима.

Због тога данас није проблем замислити жену на месту официра, судије или ватрогасца, али је и те како тешко замислити на месту свештеног лица, теолога, или било ког другог ауторитета у цркви.

Од снаге која је друштво водило напред, хришћанство је постало снага која свим силама покушава да га врати уназад. Чак и данас, када свет напушта принципе које му хришћанство нуди као застареле и назадне, црква, уместо да се прене из коме и врати својим принципима, који у суштини и данас јесу, и увек ће бити испред сваког времена, очајнички покушава да се врати на место шрафа у државном апарату.

Одатле ни не чуди то што се све чешће из цркве чују нескривене симпатије према ултрадесничарским покретима, и што се све отвореније кокетира са идеологијама које са хришћанством не само да немају ама баш ничег заједничког, већ су му и директно супротне.




Иако је модерно доба, уз неизбежне нус-појаве, донело и те како много тога доброг, у хришћанским круговима се све више као идеал женствености истичу наше прабабе које су по седморо деце родиле у штрокавим шталама, и то тако да их нико није ни чуо, па још истог дана ишле на њиву да копају, док се свако мишљење које је супротно томе без оклевања жигоше као продукт сатанизма, феминизма, европеизма, и чега већ све не.

У времену у којем жене коначно постају равноправне са мушкарцима, то тешко да је концепт који ће било ко при здравој памети прихватити. Једино што женама у цркви остаје заиста и јесте - да ћуте.


Wednesday, June 19, 2013

Часна шведска трпеза



Јако је тешко одговорити на питање - да ли си верник. Веровање може да подразумева све и свашта, као што се музиком, условно речено, могу назвати и Хендрикс и Синан.

Свака, или скоро свака вера, наравно, има неке своје догме, или скуп учења. Међутим, то није оно што садржину једне вере исцрпљује - она подразумева још много штошта, тако да између две верске заједнице са веома сличним догматским погледима на свет, или чак између различитих струја унутар једне исте верске заједнице, могу постојати огромне разлике, јер једна ствар је учење, а нешто сасвим друго је начин на који се оно разуме и тумачи.

У хришћанству је, од самог почетка, постојало нешто што се зове Свето Предање. У питању, упркос данашњем општераширеном схватању, није био некакав скуп незаписаних митова и легенди, него способност да се у конкретној ситуацији процени да ли нешто у духу хришћанства или није.

Ово и није било тешко, будући да је хришћанство у почетку било прилично једноставна вера - хришћани су били група људи, коју су чинили појединци из разноразних народа, друштвених слојева и нивоа образовања, која се окупљала сваке недеље на Евхаристији, то јест - заједничком обеду који се састојао из хлеба и вина, за које су хришћани веровали да на тајанствен начин постају тело и крв Христова.

Због тога, трпеза на коју су постављени хлеб и вино и јесте одувек коришћена као снажан симбол за само хришћанство и цркву.

Међутим, временом су се ствари искомпликовале.

На трпезу је свако почео да доноси шта је хтео, шта му се свидело, и шта му се учинило да ту треба да стоји. Слично као што код нас људи на парастосе доносе комплетне гозбе, од хладног предјела, преко сарме и печења, до ситних колача, тако и хришаћнство одавно личи на један накарадни шведски сто на којем има свега и свачега - сујеверја, паганства, шовинизма, антиеволуционизма, надрилекарства, шарлатанства, људи-гуштера,  шамарања јеретика, ђавољих суперкомпјутера, антизападњаштва, масона, илумината, креационизма, антисемитизма, телегоније, враџбина, обезглављених Арапа, сатирања непријатеља отачаства, црне и беле магије, ХААРПа, кемтрејлса, џиновских скелета, скривених порука у песмама и цртаћима, зграда у Бриселу у облику три шестице, кока-коле која разједа џигерице, чипова који контролишу мозак, Руса који су копају рупе до пакла, и још којечега. Свега осим - хришћанства.

Домаћинима трпезе није битно то што већина ствари на њој не само да не иду уз хлеб и вино, и што уопште нису јестиве, већ су и отровне, и што се и оно што је можда и било јестиво одавно покварило и иструлило - свако ко жели, слободан је и позван да себи натовари у тањир колико год може да заграби од свега што је постављено. Свега, осим хлеба и вина, који су гурнути у ћошак, и који само што не падну са стола - поред њих стоји калуђер који прутом бије по прстима свакога ко се усуди да за њима посегне.

Једино што је домаћинима важно је колико ће гостију доћи - да ли ће се неко од њих отровати одавно више никоме није битно.


Tuesday, June 4, 2013

Нећирилица



Сваки симбол се састоји из два дела - знака и означеног.

Свастика, или кукасти крст, на пример, се може наћи у најразличитијим културама и историјским епохама, и у свакој од њих има своје, јединствено значење.


Међутим, за огромну већину људи, кукасти крст је симбол који има једно једино, јасно значење, а то је - симбол нацизма.

* * *

Још је непознати монах, под псеудонимом Црноризац Храбар, написао трактат О писменима, у којем је покушао да објасни зашто је ћирилица другачија од других писама која су тада постојала. Ћирилицу су створили, како он каже, свети људи, и то са циљем да она буде средство ширења светих речи.

Другим речима, ћирилица би требало да буде део једног конкретног, хришћанског етоса, који подразумева не само писмо којим се пише, већ, пре свега, шта се тим писмом пише.

Данас ћирилица подразумева све мање тог хришћанског етоса, а све више онога што је том етосу сасвим супротно.



У ћирилици данас има свега - осим Ћирилице. Ћирилица је у дефанзиви, и све брже се повлачи из Ћирилице - под налетом ћирилице. Као што и у хришћанству данас има свега осим Хришћанства, будући да се и Хришћанство све више повлачи пред хришћанством.

Ћирилица није само фонт. 

Данас се мање Ћирилице може наћи у ћирилици него у латиници.

И ако се мало боље погледа у ком смеру све то иде, јасно је какве ће асоцијације за педесет година већина људи имати када се помене ћирилица.