Pre par dana se u medijima pojavila vest o tome da je mitropolit Amfilohije, zajedno sa jos nekoliko episkopa i visokih crkvenih velikodostojnika, sastavio dokument koji bi trebalo da bude neka vrsta Apela za spas Kosova.
U ovom se apelu, kako prenose mediji, kaze kako se prvi put u srpskoj istoriji nadvila opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke. Takodje, kaze se i da je neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem tehničkog dijaloga i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazusvma, proces secesije KiM je dobio zabrinjavajući zamah.
Iako mislim da je samo po sebi vise nego jasno koliko je suludo da se crkva bavi pitanjima koja su u potpunosti politicke prirode, i ma koliko nerado pisao o politici na ovom blogu, ne mogu a da se ne osvrnem na par gore iznesenih konstatacija.
Ovoga puta to cinim nerado utoliko vise zbog toga sto je Kosovo tema o kojoj se u Srbiji jako tesko razgovara, pa i misli hladne glave - nekako se redovno desi da cim se ova rec pomene, ljudi jednostavno prestanu da slusaju jedni druge i krenu da histericno dokazuju svoju lojalnost i patriotizam, istovremeno upiruci prstom u druge kao izdajnike bez da i saslusaju sta onaj drugi ima da kaze - pa makar se sa njim i slagao.
Sto, naravno, nije ni malo slucajno. Razlog ovome je, po mom misljenju, kolektivna svest o tome sta su zapravo koreni i uzroci sadasnjeg stanja koju vec jako dugo, a sa sve manje uspeha, potiskujemo, i glas savesti koji sve teze uspevamo da nadglasamo histericnim skandiranjem mantre KO-SO-VO-JE-SRESRBIJE-SRCESRBIJE.
Jer, prica o predaji Kosova i neodgovornoj politici pocinje mnogo ranije.
Iako istorija srpsko-albanskog neprijateljstva seze mnogo dalje u proslost, krenucemo od 1945. godine. Posle Drugog svetskog rata vlast je preuzela Komunisticka Partija, koju je na vlast postavila sovjetska vojska kada je, umesto nemacke, okupirala dotadasnju Kraljevinu Jugoslaviju. Pod vlascu Komunisticke Partije je jos sezdesetih i sedamdesetih godina XX veka poceo masovni teror nad nealbanskim stanovnistvom na Kosovu. Zbog nebrojenih slucajeva kradje, otimanja, fizickog maltretiranja i silovanja, Srbi i Crnogorci pocinju da se masovno iseljavaju sa Kosova. O ovome se u narodu znalo, ali se cutalo - svaki pomen progona je smatran narusavanjem Bratstva i Jedinstva i udarom na socijalisticki sistem, Velikog Vodju i Partiju, koji su u to vreme imali iskrenu i apsolutnu podrsku naroda.
Verovatno najbolja ilustracija ovoga je slucaj Martinovic - rec je o Srbinu koji je na najmorbidniji i najbrutalniji moguci nacin prvo osakacen od strane Albanaca, da bi onda njegov slucaj bio zataskan od strane Komunisticke Partije. Vrhunac nepravde i cinizma je bio zvanicni nalaz, dobijen na osnovu priznanja koje su od Martinovica iznudili njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanovic, koji je postupao po nalogu svog pretpostavljenog, generala Stojanovica, i vukasin Trumpic i Gradimir Popovic iz pravosudja, a sve u prisustvu policije - prema kojem je presudjeno da se radi o samopovredjivanju. Iako je vise stranih i domacih lekara probalo da obori ovu presudu, stav Partije je bio jasan - Djordje Martinovic je srpski samuraj koji je nad sobom izvrsio harakiri.
Mica Popovic - Raspece Djordja Martinovica
Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih je Srbiji doneo budjenje nacionalne svesti i talas nacionalizma koji je, kao jedno od kljucnih pitanja isticao problem Kosova. Iako bi bilo logicno pomisliti da ce narod, dolaskom visestranacja, resenje ovog problema i sudbine Srbije poveriti nekome ko nije direktan vinovnik samog problema - desilo se upravo suprotno. Narod je pohrlio na biralista i svoju bezrezervnu i iskrenu podrsku dao upravo Savezu Komunista Srbije koji je, neposredno pred izbore, promenio ime u Socijalisticka Partija Srbije, i njenom lideru Slobodanu Milosevicu, ciji je uspon na vlast i poceo megamitingom na Gazimestanu.
Milosevic je tokom narednih desetak godina, koliko je trajala njegova vladavina, nastavio sa politikom guranja problema Kosova pod tepih, tako da sredinom devedesetih drzava Srbija prakticno vise i nije imala vlast nad ogromnim delom Kosova, buduci da u vecinu albanskih sela milicija nije ni smela da udje - sto se takodje u narodu znalo. Zacudo, bilo je dovoljno da Veliki Vodja na mitingu s vremena na vreme ispali frazu da je Kosovo Sveta Srpska Zemlja - narod bi poverovao da se na resavanju problema Kosova radi odgovorno i ozbiljno. U medjuvremenu, oruzje je na Kosovo dovlaceno u ogromnim kolicinama, i cekao se samo povoljan momenat za podizanje otvorene pobune - sto se i desilo nakon sto je Miloseviceva partija, uz svesrdnu pomoc svojih kolalicionih partnera Radikala, uspela da za samo nekoliko godina izgubi 3 rata. Za sve to vreme Kosovo je bilo najjaci SPSov stronghold, u kojem je Milosevic uzivao apsolutnu i iskrenu podrsku. Vrhunac ove politike bila je odluka da je najbolji nacin da se Kosovo zadrzi stupanje u otvoreni oruzani sukob sa Nato Paktom. Svi znamo kako se to zavrsilo - potpisivanjem Kumanovske kapitulacije, nakon koje je Kosovo de fakto prestalo da bude teritorija pod kontrolom Srbije.
I pored toga sto je ovaj istorijski poraz ostavio duboke i nezaceljive rane u kolektivnoj svesti srpskog naroda, ista ona partija cija je politika dovela do njega van vlasti je provela samo 4 godine - od sloma Milosevica 2000. do formiranja manjinske vlade Kostunica-Ilic 2004. Danas, u Srbiji su na vlasti ne samo one iste partije, vec oni isti oni ljudi koji su doveli do konacnog gubitka Kosova 1999. godine, a podrska koju uzivaju u narodu je, i dalje, iskrena i apsolutna. Ipak - da li iz nesposobnosti da se sucimo sa svojim udelom u situaciji, ili sa stvarnoscu koja ni malo nije ruzicasta, medju Srbima koji sebe smatraju patriotama, pa i za samog mitropolita Amfilohja, Milosevic i dalje ostaje svetac, mucenik i borac za Srbiju, a kao iskljucivi krivci za poraz navode se medjunarodna zajednica i Satanski Zapad.
Kosovo je danas medjunarodno priznata drzava u kojoj Srbi cine manjinu - od oko 2 miliona stanovnika, Srbi cine oko 4%, cime su Albanci svoj cilj ispunili u potpunosti - iako licno ne verujem da ce biti zadovoljni dok i tih 4% ne napusti Kosovo zauvek. Verujem da niko ko je pri cistoj svesti ne veruje da ce Srbiji Kosovo biti vraceno administrativnim putem. Sve i kad bi nam bilo vraceno, ne verujem da bi se 2 miliona do zuba naoruzanih Albanaca tek tako pomirilo sa tim. Vracanje Kosova silom takodje nije nimalo realna opcija - za tako nesto Srbija nema ni vojnu ni ekonomsku ni diplomatsku moc i snagu, sto se vise nego ocigledno pokazalo 1999, a danas je samo jos ociglednije - uprkos svakodnevnom kurcenju rezimskih glasnogovornika. A eventualna strana intervencija od strane Rusije o kojoj nacionalisti sanjaju je verovatna koliko i intervencija Dzedaja.
Umesto simbola drzavnosti i nacionalnog identiteta i ponosa Kosovo je danas postalo simbol nase nesposobnosti da se suocimo sa svojom odgovornoscu, stvarnoscu, i tragicnim greskama iz proslosti - jer to sto deo krivice za sve sto se desilo svakako lezi na drugima, to nikako ne moze i ne sme da bude izgovor za greske koje smo sami napravili, i koje i dalje uporno i tvrdoglavo pravimo.
Danas pitanje priznavanja Kosova vise nije nesto preterano neizvesno - do proleca ce najverovatnije, svidjalo se to nama i mitropolitu ili ne, biti zavrseno na nacin na koji nam je svima jasno da ce biti zavrseno, a zavrsice ga Veliki Vodja kojem je narod za to dao, po ko zna koji put, iskrenu i apsolutnu podrsku - mitropolitov Apel je zakasnio svega nekih cetrdesetak-pedesetak godina.
Mozda ce, jednoga dana, Srbija uspeti da smogne snage da se uzme u pamet, dobro razmisli, i nastavi dalje putem odgovornosti i razuma, i nauci nesto iz svih gresaka koje je tokom ovih poslednjih stotinak godina napravila.
U sta ja, najiskrenije, sumnjam.
