Мегасхимници

Монашка духовност је данас убедљиво најдоминантнији вид духовности у православљу. Скоро сви највећи и најутицајнији теолози у православном хришћанству су били монаси, а скоро комплетна подвижничка литература којом данас располажемо написана је од стране монаха - за монахе.

Због тога, за сваки проблем са којима се хришћани данас сусрећу живећи у савременом свету, једина решења која црква уме да понуди су или одлазак у манастир - или живот у свету који у што је већој могућој мери подсећа на живот у манастиру. Сви који одударају од овог модела, што ће рећи - свако ко води оно што се обично назива нормалним, породичним животом, коме хајлајт дана није вишечасовно читање акатиста, ко већи део године не пости на непроветреном ваздуху и дестилованој води, ко се усуди да погледа филм који није Тарковски или Остров, и ко на плејлисти у винампу има ишта осим валаамских монаха и Дивне, прећутно се сматра хришћанином-друголигашем.

А уколико још неко такав, не дао Бог, помене да би желео да се причешћује ван великих постова без додатне припреме, таквоме се одмах прилепљује етикета пинк-православца, то јест -некога ко жели да живи лагодним, урбаним животом без муке. Под муком се, иначе, овде подразумева оно што се у светоотачкој литератури обично назива подвиг.

Немам намеру да сада улазим дубље у то колико подвиг има везе са муком (и колико је индикативно то што се најчешће баш тај израз употребљава у оваквим приликама) - оно што мени далеко више боде очи у целој овој причи је то што је, ако ћемо ствари посматрати реално, у данашње време, далеко већи подвиг живети пристојним и поштеним породичним животом ван манастира, него живети као монах у манастиру.

Један просечан дан једног просечног монаха започиње око 6 ујутру, када се иде на јутарње богослужење. Након тога се одлази на доручак, па на послушање, све до ручка. После ручка монаси се или одмарају или се баве неки другим обавезама, до вечерње службе, која се служи око 6 по подне, након чега су углавном слободни.

Један просечан дан једног просечног родитеља такође почиње око 6 ујутру припремама за вођење деце у вртић. До вртића родитељи децу најчешће воде градским превозом - они срећнији обично мењају један, а они мање срећни и два превоза. Тада родитељи одлазе на посао. Након посла треба поново отићи до вртића, па одвести децу кући. Тамо им треба припремити ручак и вечеру, обавити разноразне кућевне послове, окупати децу, припремити их за спавање и успавати их, а онда припремити све што је потребно сутрадан за вртић - што потраје таман до времена за спавање.

У манастирима се монаси вежбају у разним хришћанским врлинама - оно са чиме се сваки монах на самом почетку свог подвига суочава јесте одрицање од света. Родитељи мале деце се одричу и од света и од свог слободног времена - за било какве друштвене активности, изласке и дружења они најчешће немају ни снаге, ни времена, ни новца.

Монаси се свакодневно против унинија и чамотиње боре послушањима која обављају. Родитељи на униније најчешће не стигну ни да помисле. Монаси се вежбају у послушности, смирењу и дуготрпељивости тако што се покоравају својој искуснијој братији и својим духовницима, који их очинском строгошћу у тим подвизима руководе, и према којима се ови односе са синовским страхопоштовањем. Родитељи ове врлине развијају до епских размера радећи за бахате и некоректне приватнике, живећи под непрекидном тензијом и стрепњом од губитка посла, знајући да од тога зависи опстанак њихове породице. Монаси раде најчешће шест дана у недељи - недељом и празником се не ради. Родитељи, ако имају среће, имају сваке друге недеље по један слободан дан.

Монаси проводе сате и сате читајући своја молитвена правила и учествујући на богослужењима и бденијима. Родитељи проводе сате и сате читајући Малу принцезу, Пинокиа и Краља лавова, а свеноћна бденија имају сваки пут када деца имају грчеве, температуру или када им расту зубићи. Монаси најчешће не спавају више од шест сати дневно. Родитељи најчешће сањају о шест сати непрекинутог сна.

Монаси се заветују на сиромаштво - нико од њих најчешће не поседује ништа вредније од нешто мало одеће, неколико књига и икона. Родитељи најчешће живе у максималном дозвољеном минусу, сваког месеца се довијају како да плате рату за кредит, струју и друге дажбине, а свака куповина једних обичних дечијих ципелица је веома озбиљан финансијски подухват који се планира недељама унапред.

Монаси се хране скромно, и поштују све постове тачно онако како стоји у типику, за шта се брине братија која храну спрема свакога дана у манастирској кухињи. Родитељи се хране како стигну - доручкују најчешће по пекарама уколико имају право на паузу за доручак, а друге оброке припремају сами. Постова се придржавају у мери у којој је то могуће извести са буџетом који им њихова зарада дозвољава - ако усред поста понестане новца, а једина храна у кући је пакет пилетине у замрзивачу који је донела тетка са села када је прошли пут долазила, за ручак се, Бог да прости, једе пилетина.

О животу који воде епископи, који су такође монаси, је вероватно боље да ништа ни не говорим.

Када сам први пут у Лествици прочитао шта Свети Лествичник поручује онима који живе ван манастира, било ми је јако чудно што су захтеви које је поставио тако благи и минимални:

Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.

Сада схватам да је оно што је поручио све, само не лако и једноставно за извести. И то не само у данашње време - ако је веровати Толстоју и његовој причи о монаху којег је игуман послао код сељака да се учи побожности, тако је било и некада, а верујем да ни у доба када је Лествичник живео није било много другачије.

Тврда беседа

Једна од појава информатичког доба у којем живимо са којом црква најтеже успева да изађе на крај су свакако масовни медији. Током ере њиховог настанка, црква је код нас била гурнута на друштвене маргине, и никога у њој није било нарочито брига да се том проблематиком детаљније позабави. Међутим, крајем осамдесетих, када је народ масовно почео да се враћа вери, црквени великодостојници су избили у први план и постали медијске личности, што је улога у којој се нису баш сви најбоље снашли.

У природи Цркве је да буде део друштвених дешавања - још од тренутка када је Исус поручио апостолима да покрсте све народе. Међутим, данас, као да припадници клира немају храбрости, или су помало гадљиви на то да се ухвате у коштац са медијском чаршијом на начин на који су то апостоли чинили проповедајући по улицама и трговима.

Узроци за ово су вероватно различити. Један од њих је вероватно то што је црква током већег дела своје историје уживала повлашћен положај унутар државе, па се наше свештенство одвикло од тога да се јавно суочи са неким ко има другачије, или супротно мишљење од онога што је њихов став. Наши великодостојници као да су изгубили веру у снагу јеванђелске поруке, па се стиче утисак да вечито од државе очекују да запуши уста свакоме ко има другачије мишљење, и да им је више стало до тога, него да слободно изнесу своје мишљење - од тога се, готово по правилу, устежу уколико иза њих не стоји неко са великим пендреком као подршка.

The media is like the weather, only it's man-made weather.

Други је то што су њихова преосвештенства, по правилу, даноноћно окружена климоглавцима и полтронима, који се одушевљавају сваком њиховом изјавом и потезом као шипарице на фризуру Џастина Бибера, па нису ни навикли да сукобљавају мишљења са било киме, као ни да се суоче са неким ко уопште сме да им се супротстави.

Трећи је то што међу припадницима клира постоји огромна бојазан од тога да ће нешто погрешити, и на тај начин срушити илузију о непогрешивости цркве, а самим тим и климави темељ на којем почива побожност дела њихових верника. Зато се на сваку изјаву, чланак или неки други медијски урадак који на било који начин - било добронамерно, било злонамерно - преиспитује изјаве и поступке свештених лица или их, не дао Бог, излаже критици, прилепљује етикета напада на Цркву, а аутори истих прозивају као издајници рода, цркворушитељи и богоборци.

У корену ове појаве стоји суштинско неразумевање природе саме Цркве. Јер, Црква - она која се пише са великим Ц - је Мистично Тело Христово, заједница Бога и читавог верног народа, а пројављује се на Литургији. С друге стране, црква - она која се пише малим словом - је назив за административни апарат који се састоји од људи, а људи су, по дефиницији, грешни, несавршени, склони заблудама, предрасудама и корупцији и, самим тим, подложни критици друштва у чијем животу сама црква покушава да учествује.

Друштво ретко када напада Цркву - већина контраверзи које се у медијима покрећу везане су искључиво за цркву. То не треба н да чуди - да се црква мало више понаша као нешто што је у служби поменутог Мистичног Тела Христовог, а мање као друштвенополитичка организација, можда би и имала другачији третман. И да је мање изјава које се карактеришу као приватно мишљење које није став цркве (али од којег се, с друге стране, црква ретко ограђује, и за које никад нико не сноси никакву одговорност), можда би било другачије. Овако - када смо у ситуацији да се огромна већина саопштења за јавност које долазе из цркве скоро уопште не разликују од нечега што би дошло од неке од политичких партија, за очекивати је да други играчи одговоре језиком и речником који се у тој игри иначе користи.

Искрено - нисам сигуран када сам последњи пут видео да је неко у медијима позвао народ на покајање, на Литургију, или на унутрашњи препород. За цркву су то, изгледа, теме од другостепеног значаја у односу на оне дневнополитичке природе.

Оно што не треба прећутати су и брљотине које чланови цркве праве све чешће у последње време - не прође недеља а да се неко лице у мантији јавно не напроповеда ко Максим по дивизији, или да се појави као актер неког скандала. У таквим случајевима црква, уместо да сама прва подигне свој глас против мангупа у сопственим редовима (али не на таблоидни начин, љигаво и анонимно, прозивајући људе због баналности и износећи прљав веш из приватног живота, већ одговорно и озбиљно како институцији као што је црква и доликује) невешто покушава да такве афере заташка, или детињасто затвара очи пред проблемима у нади да ће проблеми тако нестати.

За храбар, озбиљан и одговоран став, потребна је храброст да се сиђе са пиједестала умишљене супериорности и недодирљивости, заврну рукави и помеша са народом - па ма како ужасавајуће деловала помисао да ћемо тако запрљати мантију чаршијском каљугом. Јер, нема другог начина да народ који покушавамо да спасемо из ње извучемо.

Средњи век је одавно прошао, и никада се (Богу хвала на томе) неће вратити. Црква се данас налази у ситуацији која је повољнија него икада у њеној историји - новца се има, богословије су пуне ђака, факултети студената, манастири монаха, цркве верника, школе ђака који слушају веронауку. Нико не прави проблем око било ког аспекта црквене делатности - богослужења, литије и скупови се одвијају неометано, штампају се књиге, штампани и електронски црквени медији функционишу без проблема.

Сви услови већ постоје - све што цркви недостаје је храбрости да буде оно што и треба да буде - Црква. А у томе смо, традиционално, сами себи највећа препрека, и највећи камен спотицања.

Стварни рад

На интернету се ових дана појавила (додуше, помало бајата) вест о томе како је, на седници Координационог комитета Руске цркве за унапређење културе, друштвеног живота и образовања, патријарх Кирил православним блогерима упутио неколико надахнутих, очинских савета.

Он им је поручио да своју енергију усмере на стваран рад, и да схвате колико би било добро да ту енергију искористе у добре сврхе. 

Патријарх Кирил је запитао блогере шта је њихов стваран рад, која су њихова стварна дела, и шта они практично раде, и подсетио их на Спаситељеве речи да ће их по плодовима њиховим препознати.

Заиста - ко има више права да постави таква питања, и да на тај начин прозове доконе и празнословне блогере, од свештеноначалника Руске цркве, будући да се управо она у протеклих неколико деценија показала као прави расадник небројених свештеника и свештеномонаха чији је допринос развоју културе, друштвеног живота и образовања немерљив.

Пре свега, допринос који су руски теолози дали односу Православља према науци, борби против застарелих и научно неутемељених теорија, и промоцији најновијих и најавангарднијих научних достигнућа је, у најмању руку, дивовски, и благотворни утицаји њиховог прегалаштва се у огромној мери осећају и код нас. 

По питању унапређивања друштвених и породичних односа, као и васпитања деце, руски стручњаци су, такође, у самом врху, а сва ова невероватна научна достигнућа се већ спроводе у руском школству у виду најмодернијих педагошких концепција и програма. 

Неки од плодова по којима се могу оценити резултати труда који Руска црква улаже у образовање омладине јесте свакако и процват омладинских удружења која на најмаштовитије начине успевају да споје Православље са неким од најхуманијих и најнапреднијих идеологија прошлога века, и да развијају спортски дух и братство међу народима. 

На крају, не заборавимо на допринос који је кабинет самог патријарха Кирила дао развоју напредних техника коришћења софтвера за обраду фотографија.

Због свега наведеног, православни блогери би требало да се добро замисле над тиме какав и колики допринос ширењу Православља дају својим примером, и шта су својим радом учинили за ширење јеванђелске добре вести и хришћанских вредности.

Истина и опроштај

Данас, 13. септембра, се у СПЦ слави спомен на Свете јасеновачке новомученике. Овај новоустановљени празник ће на пригодан начин бити обелжен и у београдским основним и средњим школама. Како је неко надахнуто приметио - од изузетне је важности да се истина о јасеновачким, и не само јасеновачким жртвама, изнесе на видело. Јер, као што и отворена рана не може зарасти уколико се сакрива и не лечи, већ само може да загноји и да се инфицира, тако ни без истине није могуће оно чему као хришћани тежимо - а то је помирење и опроштај.

Истина је, међутим, двосекли мач. Јер, иако, без сумње, постоје они који желе да истину сакрију и заташкају, исто тако постоје и они који желе да је изнесу на светло дана не да би се помирили и да би опростили - него управо да се не би помирили, и да не би опростили, и на отворену рану, уместо мелема, утрљали со и прљавштину, не би ли на тај начин дошли до ситне вајдице, јефтиних политичких поена, или да би, напросто, нахранили и потпалили своју мржњу. А такви су далеко опаснији, и на жалост, бројнији.

Овоме, што је најтрагичније, у последње време и сама црква доприноси, крајње несмотрено дајући свој благослов онима који повампирују исту ону нечовечну идеологију мржње која је и дала нож у руке јасеновачким џелатима.

Оно што би требало да буде превасходни задатак Цркве, зато, није пуко указивање на истину - на шта се цела прича, на жалост, најчешће сведе. Оних који нас на њу подсећају има и више него довољно, и у цркви и ван ње. Наш задатак би пре свега требало да буде да покушамо да спречимо да се бол, туга и ужас, који сваки иоле нормалан човек мора осетити када се са оваквим истинама суочи, не пређе у бес, огорченост и мржњу - наш посао није откривање ране, нити њено поновно отварање, већ стављање мелема на њу.

Другим речима, ма колико то једнима звучало као издаја, другима као саблазан, а трећима чак и као сатанизам - наш посао није само да се побринемо да се жртве не забораве, већ да помогнемо људима да опросте крвницима. Не у име жртава - будући да су, по мом дубоком убеђењу, жртве већ опростиле - већ у своје име, што је, само по себи, довољно тежак посао, и око њега се, реално, нико баш и не отима (штавише, данас су чак и у цркви мишљења о томе треба ли уопште опростити подељена, а на сам помен ове теме се гледа скоро као на јерес).

Уколико не опростимо, једино што може да се деси јесте да се мржња усели и у нас - иста она мржња која је и била узрок страдања јасеновачких мученика. Јер, ни крвници се нису родили са камом у зубима - такви су постали управо зато што су дозволили да мржња њима овлада. Иако се мржња крије иза најразличитијих маски и изговора, она увек има само једно лице, а њена жеђ за крвљу не бира кога ће прогутати. И сви смо ми у толикој мери њоме окружени, затрпани и затровани, да се то на сваком кораку примећује - у немогућности да се осветимо онима који су нам нанели бол, патњу и страдања, окрећемо се свакога дана све више једни против других.

Ово се поготово, на најтрагичнији могући начин, очитава на деци, која се све чешће, и у све ранијем животном добу, окрећу против својих вршњака, својих наставника у школи, полиције на стадионима, или родитеља. Што није ни чудо, будући да, од када знају за себе, одрастају у атмосфери колективне фрустрације, повређеног националног поноса и жеље за осветом и наплатом дугова из протеклих  ратова - оних изгубљених, и оних добијених.

Жртве су свој мир пронашле. Крвници су одавно мртви. Најпаметније што ми данас можемо да урадимо је да не дозволимо да њихово страдање послужи као изговор због којег ће страдати неко други. Јер, од онога што је јасеновачке мученике задесило, једино што може бити горе јесте - да сами постанемо нечији крвници.

Сава

Ко све мрзи Саву Јањића, и зашто?

Мрзе га они који жуде за осветом, зато што Сава покушава да се помири.

Мрзе га они који одбијају да се помире са стварношћу, зато што Сава у тој стварности мора да живи.

Мрзе га они који прижељкују рат, зато што Сава неће да ратује уместо њих.

Мрзе га они који Косово бране са безбедне удаљености празнм фразама, пљувањем по интернету и разбијањем излога по Београду, зато што га Сава брани опстајањем на Косову на једини начин на који се тамо може опстати.

Мрзе га они који изједначују хришћанство са српством, а српство са мржњом према Шиптарима/Хрватима/Американцима/ЕУ/католицима, зато што Сава одбија да било кога мрзи.

Мрзе га они који су прво Срби, па тек онда хришћани, зато што је Сава прво хришћанин, па тек онда Србин.

А такви су, на жалост, у већини.

Што Саву не би требало да брине. Јер, што је више оних који су против њега, то је више он у праву.