Данас, 13. септембра, се у СПЦ слави спомен на Свете јасеновачке новомученике. Овај новоустановљени празник ће на пригодан начин бити обелжен и у београдским основним и средњим школама. Како је неко надахнуто приметио - од изузетне је важности да се истина о јасеновачким, и не само јасеновачким жртвама, изнесе на видело. Јер, као што и отворена рана не може зарасти уколико се сакрива и не лечи, већ само може да загноји и да се инфицира, тако ни без истине није могуће оно чему као хришћани тежимо - а то је помирење и опроштај.
Истина је, међутим, двосекли мач. Јер, иако, без сумње, постоје они који желе да истину сакрију и заташкају, исто тако постоје и они који желе да је изнесу на светло дана не да би се помирили и да би опростили - него управо да се не би помирили, и да не би опростили, и на отворену рану, уместо мелема, утрљали со и прљавштину, не би ли на тај начин дошли до ситне вајдице, јефтиних политичких поена, или да би, напросто, нахранили и потпалили своју мржњу. А такви су далеко опаснији, и на жалост, бројнији.
Овоме, што је најтрагичније, у последње време и сама црква доприноси, крајње несмотрено дајући свој благослов онима који повампирују исту ону нечовечну идеологију мржње која је и дала нож у руке јасеновачким џелатима.
Оно што би требало да буде превасходни задатак Цркве, зато, није пуко указивање на истину - на шта се цела прича, на жалост, најчешће сведе. Оних који нас на њу подсећају има и више него довољно, и у цркви и ван ње. Наш задатак би пре свега требало да буде да покушамо да спречимо да се бол, туга и ужас, који сваки иоле нормалан човек мора осетити када се са оваквим истинама суочи, не пређе у бес, огорченост и мржњу - наш посао није откривање ране, нити њено поновно отварање, већ стављање мелема на њу.
Другим речима, ма колико то једнима звучало као издаја, другима као саблазан, а трећима чак и као сатанизам - наш посао није само да се побринемо да се жртве не забораве, већ да помогнемо људима да опросте крвницима. Не у име жртава - будући да су, по мом дубоком убеђењу, жртве већ опростиле - већ у своје име, што је, само по себи, довољно тежак посао, и око њега се, реално, нико баш и не отима (штавише, данас су чак и у цркви мишљења о томе треба ли уопште опростити подељена, а на сам помен ове теме се гледа скоро као на јерес).
Уколико не опростимо, једино што може да се деси јесте да се мржња усели и у нас - иста она мржња која је и била узрок страдања јасеновачких мученика. Јер, ни крвници се нису родили са камом у зубима - такви су постали управо зато што су дозволили да мржња њима овлада. Иако се мржња крије иза најразличитијих маски и изговора, она увек има само једно лице, а њена жеђ за крвљу не бира кога ће прогутати. И сви смо ми у толикој мери њоме окружени, затрпани и затровани, да се то на сваком кораку примећује - у немогућности да се осветимо онима који су нам нанели бол, патњу и страдања, окрећемо се свакога дана све више једни против других.
Ово се поготово, на најтрагичнији могући начин, очитава на деци, која се све чешће, и у све ранијем животном добу, окрећу против својих вршњака, својих наставника у школи, полиције на стадионима, или родитеља. Што није ни чудо, будући да, од када знају за себе, одрастају у атмосфери колективне фрустрације, повређеног националног поноса и жеље за осветом и наплатом дугова из протеклих ратова - оних изгубљених, и оних добијених.
Жртве су свој мир пронашле. Крвници су одавно мртви. Најпаметније што ми данас можемо да урадимо је да не дозволимо да њихово страдање послужи као изговор због којег ће страдати неко други. Јер, од онога што је јасеновачке мученике задесило, једино што може бити горе јесте - да сами постанемо нечији крвници.
No comments:
Post a Comment