Мегасхимници

Монашка духовност је данас убедљиво најдоминантнији вид духовности у православљу. Скоро сви највећи и најутицајнији теолози у православном хришћанству су били монаси, а скоро комплетна подвижничка литература којом данас располажемо написана је од стране монаха - за монахе.

Због тога, за сваки проблем са којима се хришћани данас сусрећу живећи у савременом свету, једина решења која црква уме да понуди су или одлазак у манастир - или живот у свету који у што је већој могућој мери подсећа на живот у манастиру. Сви који одударају од овог модела, што ће рећи - свако ко води оно што се обично назива нормалним, породичним животом, коме хајлајт дана није вишечасовно читање акатиста, ко већи део године не пости на непроветреном ваздуху и дестилованој води, ко се усуди да погледа филм који није Тарковски или Остров, и ко на плејлисти у винампу има ишта осим валаамских монаха и Дивне, прећутно се сматра хришћанином-друголигашем.

А уколико још неко такав, не дао Бог, помене да би желео да се причешћује ван великих постова без додатне припреме, таквоме се одмах прилепљује етикета пинк-православца, то јест -некога ко жели да живи лагодним, урбаним животом без муке. Под муком се, иначе, овде подразумева оно што се у светоотачкој литератури обично назива подвиг.

Немам намеру да сада улазим дубље у то колико подвиг има везе са муком (и колико је индикативно то што се најчешће баш тај израз употребљава у оваквим приликама) - оно што мени далеко више боде очи у целој овој причи је то што је, ако ћемо ствари посматрати реално, у данашње време, далеко већи подвиг живети пристојним и поштеним породичним животом ван манастира, него живети као монах у манастиру.

Један просечан дан једног просечног монаха започиње око 6 ујутру, када се иде на јутарње богослужење. Након тога се одлази на доручак, па на послушање, све до ручка. После ручка монаси се или одмарају или се баве неки другим обавезама, до вечерње службе, која се служи око 6 по подне, након чега су углавном слободни.

Један просечан дан једног просечног родитеља такође почиње око 6 ујутру припремама за вођење деце у вртић. До вртића родитељи децу најчешће воде градским превозом - они срећнији обично мењају један, а они мање срећни и два превоза. Тада родитељи одлазе на посао. Након посла треба поново отићи до вртића, па одвести децу кући. Тамо им треба припремити ручак и вечеру, обавити разноразне кућевне послове, окупати децу, припремити их за спавање и успавати их, а онда припремити све што је потребно сутрадан за вртић - што потраје таман до времена за спавање.

У манастирима се монаси вежбају у разним хришћанским врлинама - оно са чиме се сваки монах на самом почетку свог подвига суочава јесте одрицање од света. Родитељи мале деце се одричу и од света и од свог слободног времена - за било какве друштвене активности, изласке и дружења они најчешће немају ни снаге, ни времена, ни новца.

Монаси се свакодневно против унинија и чамотиње боре послушањима која обављају. Родитељи на униније најчешће не стигну ни да помисле. Монаси се вежбају у послушности, смирењу и дуготрпељивости тако што се покоравају својој искуснијој братији и својим духовницима, који их очинском строгошћу у тим подвизима руководе, и према којима се ови односе са синовским страхопоштовањем. Родитељи ове врлине развијају до епских размера радећи за бахате и некоректне приватнике, живећи под непрекидном тензијом и стрепњом од губитка посла, знајући да од тога зависи опстанак њихове породице. Монаси раде најчешће шест дана у недељи - недељом и празником се не ради. Родитељи, ако имају среће, имају сваке друге недеље по један слободан дан.

Монаси проводе сате и сате читајући своја молитвена правила и учествујући на богослужењима и бденијима. Родитељи проводе сате и сате читајући Малу принцезу, Пинокиа и Краља лавова, а свеноћна бденија имају сваки пут када деца имају грчеве, температуру или када им расту зубићи. Монаси најчешће не спавају више од шест сати дневно. Родитељи најчешће сањају о шест сати непрекинутог сна.

Монаси се заветују на сиромаштво - нико од њих најчешће не поседује ништа вредније од нешто мало одеће, неколико књига и икона. Родитељи најчешће живе у максималном дозвољеном минусу, сваког месеца се довијају како да плате рату за кредит, струју и друге дажбине, а свака куповина једних обичних дечијих ципелица је веома озбиљан финансијски подухват који се планира недељама унапред.

Монаси се хране скромно, и поштују све постове тачно онако како стоји у типику, за шта се брине братија која храну спрема свакога дана у манастирској кухињи. Родитељи се хране како стигну - доручкују најчешће по пекарама уколико имају право на паузу за доручак, а друге оброке припремају сами. Постова се придржавају у мери у којој је то могуће извести са буџетом који им њихова зарада дозвољава - ако усред поста понестане новца, а једина храна у кући је пакет пилетине у замрзивачу који је донела тетка са села када је прошли пут долазила, за ручак се, Бог да прости, једе пилетина.

О животу који воде епископи, који су такође монаси, је вероватно боље да ништа ни не говорим.

Када сам први пут у Лествици прочитао шта Свети Лествичник поручује онима који живе ван манастира, било ми је јако чудно што су захтеви које је поставио тако благи и минимални:

Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.

Сада схватам да је оно што је поручио све, само не лако и једноставно за извести. И то не само у данашње време - ако је веровати Толстоју и његовој причи о монаху којег је игуман послао код сељака да се учи побожности, тако је било и некада, а верујем да ни у доба када је Лествичник живео није било много другачије.