Izjava koju je aktuelni ministar prosvete, Srdjan Verbic, pre nekoliko nedelja dao u vezi sa smanjenjm broja skolskih godina tokom kojih bi osnovci i srednjoskolci trebalo da slusaju versku nastavu u skolama, a sve iz razloga sto su djaci preoptereceni brojem casova koje pohadjaju nedeljno, podigla je dosta prasine u nasoj javnosti.
Crkva je, ocekivano, ostro reagovala tvrdeci da je Verbicev predlog posledica njegovih ideoloskih ubedjenja, kritikujuci ga kao coveka neprijateljski nastrojenog prema Crkvi, koji nije dostojan svog polozaja, naglasavajuci da bi takav potez bio katastrofalan, buduci da je gradivo verske nastave koje djaci treba da savladaju preobimno da bi se izucavalo samo cetiri godine.
Reagovale su i razne nevladine organizacije koje se na direktan i indirektan nacin bave polozajem crkve u drustvu, pozdravljajuci ministrov predlog, buduci da, po njima, svaki potez koji vodi ka smanjenju uticaja crkve na skolsku omladinu moze biti samo dobar i pozitivan.
Medjutim, uprkos ociglednim verskim, ideoloskim, i drugim razlikama izmedju svih onih koji su ucestvovali u ovoj javnoj debati, postoje dve stvari koje su im svima zajednicke. Prva je - to sto svi oni, bez razlike, kao prvi, osnovni i najbitniji motiv svog istupanja navode brigu za dobrobit nase dece. Druga je - njihovo licemerje i neiskrenost po tom pitanju.
Jer, verska nastava je od samog ponovnog uvodjenja u skole 2001. godine bila mnogo vise od pukog nastavnog predmeta - borba koja je vodjena oko njenog uvodjenja i odrzanja u skolama je bila i ostala poligon, pokazatelj i sredstvo za sticanje pre svega politickog uticaja gorepomenutih, suprotstavljenih ideologija. A dobrobit nase dece je u celoj toj prici nista vise od prazne parole, fraze i dimne zavese iza koje se svi oni kriju.
Iako bi rasterecivanje djaka koji su preoptereceni preobimnim skolskim programom na prvi pogled moglo zvucati kao dobra ideja, iskreno mi je tesko da poverujem da ministarstvo (a bogami, i citava akademska zajednica) koji su poneli onako kako su se poneli prilikom nedavnih skandala oko plagiranih doktorata vodecih ljudi kako aktuelne politicke vlasti tako i opozicionih stranaka moze na pameti zaista imati dobrobit nase dece kao prvu i najbitniju stvar.
Po mom misljenju, histerisanja o Verbicu kao antiteisti koji oce dunisti crkvu tesko mogu biti blizu istine, ali ne zbog toga sto verujem u njegovu dobronamernost - vec zato sto mi je tesko da ga zamislim kao nekoga ko bi imao petlju da se istinski zauzme za bilo kakvu ideju, obzirom na to koliko se zauzeo za integritet akademske zajednice na cijem je celu. U ovoj prici ja ga dozivljavam kao potrcka koji izvrsava partijski zadatak o kojem se u prosveti vec dosta dugo govori - a to je zavrtanje finansijskih slavina svuda gde je to moguce, a ne samo kada je verska nastava u pitanju.
Da je crkvi zaista stalo do dobrobiti nase dece, verovatno bi za proteklih 15 godina pokazala makar tracak interesovanja za bilo sta osim za procenat djaka koji slusaju versku nastavu. Verovatno bi nekome od onih koji o takvim stvarima u njenim redovima odlucuju do sada vec zasmetalo to sto se u nizim razredima osnovne skole od te iste dece ocekuje da, primera radi, savladaju odnos jedinstva i mnostva u grckoj filozofiji - u stvari, ako im to i ne bi smetalo, verovatno bi makar bilo fer ocekivati od vladika koje su se smenjivale na celu eparhijskih saveta za versku nastavu da uopste znaju za postojanje takvih nastavnih jedinica.
Takodje, verovatno bi bilo fer ocekivati od aktuelnog patrijarha da makar otprilike zna koliko veroucitelja ima u mitropoliji kojom upravlja, kao i da se ne blamira izjavama da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve koji su se za nju opredelili, buduci da ona to i jeste jos od 2002. godine. (Istina, ova bi se izjava mogla protumaciti i kao nevesto izvlacenje od izjave koju je dao nekoliko dana pre toga - da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve - mada, da budem iskren, nisam siguran koja je od ove dve varijante gora).
Takodje, da je ikome od njih vise stalo do kvaliteta nastave, a ne do puke masovnosti kao jedinog pokazatelja uspeha iste, ne bi se desavalo da veroucitelji koji prave katastrofalne propuste prolaze bez ikakvih posledica, a da se oni koji svoj posao obavljaju dobro i kvalitetno pozivaju na odgovornost zato sto im je procenat djaka pao ispod 40%, i ne bi dobijali ultimatume da taj procenat pod hitno povecaju ako misle da zadrze posao. I ne bi trpeli verbalno maltretiranje od strane episkopa koji bi o njima trebalo da vode brigu, kao sto se vise puta u Beogradu desavalo za vreme vladike Atanasija, niti bi ti isti episkopi na njih fizicki nasrtali, kao sto je to sebi dozvolio vladika Jovan.
A da je ateistickim i slicnim udruzenjima zaista stalo do dobrobiti dece, verovatno bi se setili da sami isticu znanje kao jedini i najbolji nacin borbe protiv zatucanosti, primitivizma i sujeverja. Svidjalo se to njima ili ne, religija jeste deo drustva u kojem zive, i ne moze se iz njega tek tako, dekretom eliminisati, niti je njeno postojanje nesto sto se da tek tako gurnuti pod tepih. A kada je vec tako, temeljno poznavanje iste se, makar meni, cini kao najbolji nacin da se izadje na kraj sa svim negativnim aspektima koji iz nje mogu proizaci. U tome bi jedan dobro osmisljen skolski predmet, iz kojeg bi djaci imali prilike da sto je moguce objektivnije saznaju najvaznije informacije o religijama koje ih okruzuju bio od velike pomoci da kasnije u zivotu sami donesu svoju odluku o tome kakav ce stav prema religiji zauzeti. Zbog toga se meni cini da bi jedna temeljna reforma verske nastave bila daleko bolje resenje od njenog ukidanja.
Istina, od drzave u kojoj zivimo tesko da se moze ocekivati da takav zadatak izvede sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti. Ali, koliko ja znam, nevladine organizacije tome valjda i sluze - ili bi makar mogle da pripomognu, ako ne osmisljavanju takvog predmeta, a ono makar stvaranju svesti da za takvim necim postoji potreba, kada bi im dobrobit nase dece zaista bila vaznija od trolovanja, prepucavanja i inacenja sa crkvom i vernicima.
