Friday, November 25, 2011

Компас

Ако живот упоредимо са путовањем кроз некакву густу, неприступачну и тешко проходну шуму, вера је компас који нам помаже да одредимо где ми то тачно треба да стигнемо.

Она, упркос томе што је многи тако схватају и доживљавају, није мапа са детаљним упутствима о сваком кораку који треба направити, нити пут од жуте цигле који треба следити без размишљања. Нити је она нешто као дневна заповест која одређује како ћемо провести сваки појединачни дан - из минута у минут. Тако нешто не постоји - макар не у хришћанству.

То путовање није могуће унапред испланирати, нити одлучити којим путем ћемо се кретати пре него што кренемо на пут - нико не зна шта га на на путу чека, и на шта ће све наићи. Због тога се, без обзира што нам вера показује у ком смеру треба да идемо, често дешава да наиђемо на препреке које се морају заобићи - да бисмо стигли на север, понекад морамо скренути на запад или на исток. Или чак на југ. Они који се тврдоглаво држе једног истог смера и упорно иду главом кроз зид, тешко ће успети да савладају чак и прве препреке које искрсну, а камоли да стигну на одредиште.

Због тога се често и дешава да се на том путовању људи који су своје компасе из неког разлога одбацили, или у њих немају поверења, боље снађу оријентишући се према звездама, маховини на дрвећу, или просто следећи своје личне осећаје и инстинкте, него они који компас имају, али не умеју да га користе. И изнађу боље путеве, савладају путовање лакше, и стигну даље.

Ако је живот путовање - вера је компас.


Tuesday, November 15, 2011

Ето решењњња!

Неки моји ђаци имају једноставно решење за све.

Јуче ми један од њих каже како би све људе који желе да промене пол - побио. Када сам га питао зашто, рекао је - Зато што су болесни. А на моје питање - па да ли то онда значи да би и људе који имају туберкулозу требало побити, рекао је да њих ипак не би побио, будући да то ипак није тако страшна болест.

Не би он побио само транџе - педери, лезбаче, све су то болесници које треба пред зид - па метак у чело.

Сијамске близанце и хермафродите би такође побио. Зашто да се муче, боље за њих да не постоје.

А побио би и све жене које желе да изврше абортус. Када сам га питао - зашто њих, погледао ме зачуђено и с неверицом, и без да је трепнуо, одговорио - Како зашто, па живот је светиња.


Friday, October 7, 2011

Ви нисте анђели

Иако немам шта да вам окачим о ревер, могу макар да вам посветим песму...



Tuesday, October 4, 2011

Како знаш да си постао секташ?


Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву.


Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну:


Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти.

Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање.

Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио.

Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро.

Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља.

Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи.

Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао.

Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра.

Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше.

Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве.





Sunday, October 2, 2011

А зашто се нико не буни...

...против одржавања фестивала Волим деведесете?

Протеклих недеља је комплетна српска јавност брујала због тога што је требало да се одржи манифестација која промовише неморал, изопаченост, која је гурање прста у око свима онима којима су хришћанске вредности блиске и драге срцу, итд.

У односу на све оно што симболишу деведесете (у Србији), и на животну филозофију чији је одраз домаћа музика деведсесетих која ће се слушати у Арени осмог октобра, чак и Геј прајд делује благочестиво. Тамо се промовише само хомосексуалност, а овамо - нисам сигуран да бих успео да уопште набројим какве се све гадости и грозоте поромовишу: од прељубе и проституције, преко наркоманије и алкохолизма, па све до криминала и разбојништва.

Шта чекају патриотска удружења, навијачи и црквени великодостојници - зашто не подигну свој глас против извођача који дрско и отворено промовишу овакве ствари, које су, по свим могућим хришћанским мерилима, далеко деструктивнија и по породицу и по друштво од хомосексуалности?

Wednesday, September 28, 2011

Наопако

Срби који се ложе на нацизам.

Хуманитарци који силују угрожене.

Духовници који шире сујеверје.

Православци који се понашају као атеисти.

Атеисти који се понашају као верски фанатици.

Православне патриоте који се понашају као фашисти.

Калуђери који заглупљују вернике.

Миротворци који изазивају крвопролиће.

Култура у служби политике.

А ја се смејао Илији Чворовићу када је рекао да је све супротно од онога што изгледа да јесте...

Thursday, September 15, 2011

Поздрави неког

Ишао сам у општину код једне тетке да се жалим
а она ми каже: - Кажи мајци и очуху да сам ја
рекла да не смеју више да те туку.

После ме још више пребили.

Дечак, 14 година


(Из књиге Поздрави неког)




Tuesday, September 13, 2011

Шта је то вероучитељ?

Вероучитељ је особа која на теолошком факултету научи до детаља ствари као што су тријадологија кападокијских Светих Отаца, пневматологија Светог Василија Великог, развој аријанизма између Првог и Другог Васељенског сабора, есхатологија Светог Максима Исповедника, поредак Литургије пређеосвећених дарова, индикатив аориста другог активног и просветитељска мисија Свете браће Ћирила и Методија међу Словенима, да би могао успешно да објасни основцима и средњошколцима ствари као што су проблем јединства и мноштва у старогрчкој филозофској мисли, апостолско прејемство у контексту Литургије и јединство Цркве у епископу и Евхаристији, да би ти исти основци и средњошколци постали део Цркве и редовни учесници на Литургији, на којој ће слушати ствари као што су то да ће пакао бити на Венери, да су Велики раскол направили масони, да је ћирилица настала 4000 година пре Христа, и да погибао долази од учених.

Wednesday, June 1, 2011

Лош брак или никакав брак, (литургијско) питање је сад?

Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...

Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.

Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.

Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.

Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.

Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.

Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.

Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...

Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?





Ова прича и јесте и није измишљена...

У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...


Жена = Црква (= црквена јерархија)

Стан = Литургија

Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)

Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом

Деца = Прост неупућен народ

Прљавштина, штрока = Грех, недостојност

Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања

Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве

Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци

Wednesday, April 6, 2011

Нешто

Постоји Нешто.

Реална, а опет недодирљива стварност која се протеже на комплетан наш живот, која управља нашим системом вредности, и која одређује курс наших живота. То није пука идеологија, нити друштвено уређење, нити је у питању европејство, нити демокатија, нити људска права, нити начин живота, нити дух времена, нити поглед на свет - у питању је Нешто што чини суму свега тога и још којечега и свачега, а то нешто је неименовано и недефинисано, неизрециво на онај начин на који Новоговор из Орвелове 1984. ограничава само наше поимање стварности, и самим тим неухватљиво.

Нешто није Нови светски поредак, о којем се нашироко прича ових дана чак и по манастирима, и у који се верује као у неки од чланова Символа Вере. Нити је у питању параноична прича о "завери ЦИЕ, масона и Ватикана", која се понавља ревношћу Орвелових оваца - "Четри ноге добре, две ноге лоше", нити је то недотупавна бајка о суперкомпјутеру у Бриселу и чиповању човечанства, Илуминатима, Трилатералним комисијама и осталим измишљеним непријатељима света и Православља, о којима се у нашој Цркви у последње време прича више него о самом Богу. У питању је нешто много дубље, свеобухватније и озбиљније. Нешто је слично демонским мрежама којима је премрежен читав свет, које су се само неки од највећих подвижника удостојили да сагледају. Нешто је Гнусоба опустошења на Светоме месту. Нешто је у нама.

То нешто прожима не само све поре нашег друштва, него и све поре нашег друштвеног и политичког живота, тако да се сваки вид борбе против тога претвара у одсецање главе стоглаве Хидре - на место сваке одсечене израсту три нове, и сваки ударац који се на тај начин зада томе Нечему бива апсорбован и, на крају, само храни то Нешто и чини да постане јаче и моћније. Сваки вид страначке борбе, грађанске иницијативе, субверзивног деловања, паравојног организовања, тероризма или салонског наклапања и теоретисања (п)остаје део система који је, опет, само један од подсистема онога што чини неименовану стварност за коју ја немам бољи надимак него Нешто.

Сви знамо да је Нешто ту, осећамо како нас притиска, како од њега не можемо да дишемо ни да се померимо, на врх језика нам је, али нам опет некако измиче...

И како год покушамо да се поставимо, да се Нечему одупремо, оно нам као некаква аморфна маса просто цури кроз прсте и не да се ухватити ни за главу ни за реп...

Једина реалност на овоме свету која се да упоредити са Нечиме јесте Вера. При том не мислим на пуко слагање са ставом да Бог постоји, нити на скуп ставова и погледа на свет који Црква проповеда. Не мислим ни на суму закона, правила понашања и канона на коју се Вера последњих дана своди и банализује, и која је само сенка онога што би Вера требало да буде и што Она јесте. Иако сам истински следбеник теологије Слободе, Личности и Заједнице, не бих се ни на тим појмовима зауставио - Вера је нешто и шире од овога. Вера је за мене свеобухватна и реална мистична стварност која све наше појмове, мисли и теологумене превазилази и коју успевамо тек да наслутимо у ретким тренуцима искорака из Нечега...

Као и Нешто, и Вера је у нама. Због тога сам дубоко убеђен да смо ми сами једино могуће поприште борбе између Вере и Нечега - победити га можемо само и једино у себи. Тек када Вера нама заузме своје место, које јој од почетка и припада, видећемо како се Нешто претвара у оно што му и јесте права природа - у ништа.



Samurai Jack Episode 8 Jack Versus Mad Jack

| Myspace Video