Ово је паркић који се налази преко пута моје зграде. Направили су га људи из околних зграда - ентузијасти и волонтери. У њему се често играју моја деца.
Ја због тога, да будем искрен, и нисам претерано срећан. Не због тога што не волим да ми се деца играју у парку, или због тога што парк није бог зна шта за видети - него зато што је ужасно штрокав.
Ово је ђубре који нису направили ни клинци који се играју у паркићу, ни рекреативци који вежбају на справама које је ту поставила општина, ни пубертетлије који се у паркићу скупљају током ноћи.
Нису га ту избацили ни НАТО авиони током бомбардовања Београда, нити су га оставили за собом Турци, нити су га направили клерофашисти, евроулизице, русофили, нациЈоналисти, ни друг Тииито, ни власт, ни опозиција.
Ово је ђубре које, највећим делом, за собом остављају родитељи те исте деце која се ту играју. Док се њихова деца играју.
Све док родитељи не буду схватили да се њихова деца играју у ђубрету, и док не буду схватили да је то ђубре које су они сами направили, и које и даље праве свакога дана, неће нам помоћи ни промена власти, ни боља социјална политика, ни Европска Унија, ни оштрија казнена политика, ни демократија, ни диктатура, нити било шта друго.
Ђубре је, како год окренеш - ђубре.
