Нема рај(х)а без роднога краја, ни (кукастог) крста без три прста

Иако је тешко рећи постоји ли веће зло које је задесило Европу и свет од фашизма, осим, можда, комунизма, за разлику од овог другог, фашизам је, на жалост, у практично читавој Европи и даље жив и здрав, и још увек присутан чак и у оним срединама у којима је нанео највише штете, бола и патње.

По томе, на још већу жалост, ни наши простори не заостају за остатком Старог Континента - иако је Други светски рат одавно завршен, старе поделе, стара непријатељства, и стара мржња још увек тињају, што је видљиво на практично сваком кораку, и пројављује се на најразличитије начине.

Један од таквих догађаја је био и недавни скандал у вези са хрватским фудбалским репрезентативцем Јосипом Шимунићем и извикивањем усташких парола. Уље на ватру је долио Пијар Повар, челник Антирасистичке агенције FARE из Лондона, који је Шимунићев испад упоредио са Ђоковићевим уздизањем три прста на терену, а у томе му је припомогао босански блогер ravnatelj, тврдњом да три подигнута прста заиста јесу фашистички симбол, што је код нас уредно пренео Пешчаник, на шта су се са разних страна надовезали разноразни родољуби, патриоте и други, објашњавајући да три подигнута раширена прста и нису аутентичан српски поздрав, већ да се прави Срби поздрављају са три спојена прста, повезујући то са симболиком Свете Тројице.

Иако крајње банална и бесмислена, ова јавна дискусија ипак може послужити као одлична илустрација нашег приступа овој проблематици, али и указати на разлоге за то што смо данас, у XXI веку, у ситуацији да се и даље боримо са истим аветима са којима се боримо већ деценијама, и да и даље, као црни Анђелко из истоимене приче, понављамо по стоти пут једне исте лекције, којима историја, и поред све најбоље воље, још увек није успела да нас научи.

Овај проблем, по мом мишљењу, има два основна корена. Један је то што, и поред свега што нам се током последњег века десило, наше познавање ове проблематике и бављење истом не иде даље од празне фразеологије - свест о фашизму је данас сведена на згодну етикету која се прилепљује политичким неистомишљеницима, или, у случају горепоменутог господина Повара, и екипе са Републике Босне и Пешчаника - дежурним кривцима, и која функционише по орвеловском принципу четри-ноге-добре-две-ноге-лоше. 

Јер, симбол сам за себе не мора ништа да значи, а може да значи све и свашта - верујем да само полуретардирана особа не уме да направи разлику између Шимунићевог наци-перформанса и Ђоковићевог прослављања добро одигране бекенд-паралеле, као што би требало бити идиот па не препознати разлику између келтског крста у кругу који око врата носи нека побожна бакица из Даблина и крста у кругу који на застави носи младић обријане главе и бесног израза лица, у фајерци и мартинкама, на неком од маршева Stormfronta, или начина на који иду у цркву на молитву, на пример, дечанских монаси, и начина на који у цркву на молитву одлази, на пример, Младен Обрадовић.

Фашизам није тако тешко препознати - иако у питању није нешто што се да ставити под микроскоп, и иако се фашизам пројављује у различитим видовима и на различите начине, симптоми ове идеологије су опште познати: милитантност и мржња, ратнички дух и презирање сваког пацифизма, склоност организовању у паравојне формације и екстремистичке групе, тоталитаризам, анти-либерализам, заговарање војничке дисциплине, пренаглашени традиционализам и до шовинизма хипертрофирани национализам, неповерење према култури и интелектуалцима, нетрпељивост према различитостима свих врста, склоност теоријама свеопште завере, параноја и ксенофобија, фрустрације услед претрпљених историјских понижења, итд.

Саме за себе, и појединачно, овакве ствари и не морају нужно указивати на фашизам, али ако се више њих појаве на истом месту, не треба много проницљивости да се саберу два и два - без обзира на то да ли су прсти спојени или раширени, и да ли кукача има три или четири крака. Наравно, од помоћи може бити и чињеница да се неко дружи са екипом која слави Хићин рођендан, подиже десну руку у вис у виче zieg-heil.

Screen-shot званичне веб-презентације покрета Образ

 на којој се препоручују покрети као што су

  la Falange, Forza Nuova, Narodowe odrodzenie Polski, и сл.

У сваком случају, фашизам се издалека да намирисати, ма у ком паковању покушали да нам га протуре. Као илустрација овоме може одлично послужити и одломак из књиге Синклера Луиса Краљевска крв, у којој се Луис бави проблемом расне мржње у Америци, педесетих година ХХ века. Ево неколико реченица из проповеди једног од ликова из те књиге - расистичког пастора Снуда:

"Нећу вам држати никакву проповед! Ово је данас да човека стомак заболи! Доста ми је, уморан сам, и мука ме хвата, и Свемогућем Господу је мука, и Он је уморан, и Њега мука хвата што банда чивутских комуниста која сачињава нашу владу у Вашингтону предаје нашу зараду и васпитање нашег драгог потомства у руке оним џукелама, агентима Рима и Москве!"
Објаснио је ствари. Објаснио је да постоји међународна завера јеврејских банкара, британских племића, совјетских сплеткароша, муслиманских хоџа, хиндуских агитатора, католика, и америчких радничких вођа.
Објаснио је да су Енглези изгубљена племена Израиљева. Објаснио је да се помоћу димензија велике пирамиде може унапред сазнати све што се жели. Још су згодније за пророчанства, казао је, Откривење и Језекиљ. Библијски Рош, рече он, очигледно је Русија, а Мешек је  Москва.
"Када би само неки од вас преподобних хришћана понекад пришли Господу са нечим крупнијим него што је грош или маријаш, протерали бисмо ми ђавола, јевреје и радикале, и основали бисмо Царство Божије баш овде у овом градићу, као што је некада било основано баш онде у оном градићу, Витлејему. Нисам вечерас много говорио о нашим црним пријатељима, али дођите сутра увече па ћу вам нешто рећи о тим црним проклетим Бааловим синовима, које је Бог створио црним због њихових старих грехова, и за вечита времена их начинио слугама белог човека. Причаћу вам о јеврејској завери којој је циљ да нас све потчини црној пети тих изрода, што је нешто чега се новине плаше да штампају, а кад то чујете, престравићетесе на тим клупама да ће вам се коса дићи на глави."

Звучи ли вам ова реторика познато?

Ово нас доводи до другог дела проблема - а то је чињеница да је велики број људи код нас, поготово оних патриотски оријентисаних, спреман да на овакве ствари свесно зажмури на једно око, и прогледа кроз прсте зарад виших циљева, као што су национални интереси, добробит народа или борба за Косово, свакоме ко се сакрије иза тробојке, крста или кокарде, па макар и смрдуцкао на фашисту или криминалца. Под изговором да су времена тешка, да је власт коју имамо издајничка, да се цео свет уротио против нас, и да смо на ивици истребљења, ми понављамо грешку коју је један део немачке јавности направио са Хитлером, и слично њима, склапамо пакт са ђаволом.

Сам за себе, фашизам ретко има снаге да постане значајна снага - он најчешће паразитира на религиозности и патриотизму, и то само тамо где не постоји здрав национални идентитет и здрава хришћанска свест, или тамо где му се намерно остави простор за деловање. Али када једном пусти корење, изузетно га је тешко излечити.

Због тога се, вероватно, тако добро примио и код нас, на Балкану, где се мржња према комшији посиса заједно са мајчиним млеком, где се национална свест своди на кафанско разметање домољубљем/национализмом, и где се свака свест, однос и знање о вери да сублимирати горепоменутом орвеловском логиком у политички поздрав са почетка деведесетих и са почетка овога текста - три-прста-добра-пет-прстију-лоше, од којег ни данас, на жалост, нисмо далеко одмакли.

Tab♀o

Пре пар недеља се у домаћој штампи и на интернету појавила вест из неименованог извора (који, и поред све најбоље воље, нисам успео да пронађем), према којој неименоване чланице европског парламента, феминисткиње и ЛГБТ активисткиње, желе да изврше политички притисак на Грчку да укине забрану приступа женама на Атос, или авато, а све у циљу рушења православља, увођења демократије, и развијања туризма.

И поред тога што је аутентичност саме вести више него сумњива, и што је такав сценарио у домену научне фантастике, будући да је Грчка, као равноправна чланица у суоснивач ЕЕЗ (касније ЕУ), још тада обезбедила поштовање овог прописа,  овакви новински написи већ годинама успешно распаљују машту чувара православља од новог светског поретка и завере ЦИЕ, Ватикана, масона, илумината и других непријатеља православља.

Због тога верујем да не би било згорег позабавити се темом оправданости овог прописа - али не са становишта толико нам омражене и мрске демократије, људских права и европских вредности, већ искључиво са становишта православног хришћанства и Јеванђеља.

До сада сам више пута покушао да на ову тему разговарам и дискутујем са разним људма из цркве - током студирања на богословском факултету, разговарајући са свештеним лицима која сам сретао у цркви, као и на форумима на интернету. Међутим, до данас нисам успео да наиђем ни на један чврст и смислен аргумент у корист ове забране.

Јер, овакви се разговори најчешће заврше тамо где су и почели аргументима типа - зато што је то тако, зато што је Бог тако одредио, зато што тако мора, зато што је то традиција, или а ко си па ти да уопште постављаш таква питања кад тако нешто никоме није пало на памет десет векова.

Традиција, као и и сама чињеница да нека пракса у цркви постоји, по мом мишљењу, нису никакав аргумент - будући да у цркви и те како постоје општеприхваћене појаве и традиције које су и те како погрешне, као што су спремање мрсне хране на Светог Николу (по принципу - како су радили ваши стари, тако и ви) или продаја малецних црвених бројаница за бебе,  које се користе уместо црвених кончића, против урока.

Један од иоле смисленијих аргумента које сам до сада имао прилике да чујем јесте предање (које, такође, потиче из неименованог извора), према којем је сама Богородица, приликом једног путовања, праћена Светим Јованом Богословом, доспела на обалу Атоса, благословила то место, и посветила га онима који ће свој живот, као и она, провести у девствености.

Међутим, ово предање је новијег датума, и највероватније је и смишљено управо како би се оправдао сам авато. Јер, ако је веровати речима Светог Максима Исповедника, који је саставио прво житије Пресвете Богородице, она након Христове смрти и васкрсења, па све до својега упокојења, никада није напуштала Јерусалим. Иако је желела да крене на мисионарско путовање са апостолима, сам Исус јој се јавио, и замолио је да остане у Јерусалиму, и да тамо помогне апостолима у руковођењу раном Црквом, што је она, наравно, и послушала.

Други аргумент на који сам наишао јесте предање према којем се сама Богородица још 442. године јавила кћери цара Теодосија Великог, док је ова била у посети манастиру Ватопед, и рекла јој да жене не би смеле да обитавају на Светој Гори (на које се и позивају аутор горепоменуте вести, и историчар цркве, Вељко Ђурић Мишина). Што би била лепа прича, да манастир Ватопед није саграђен тек током друге половине Х века, када су и основани први манастири на Атосу.

Постоје и објашњења која нагињу више на практичну страну - наиме, велики број људи сматра да је Света Гора област настањена људима који живе посебним начином живота, и да би женско присуство било погубно по борбу против греха коју они свакодневно воде.

Ово би можда и могло да пије воду да су сви манастири у православљу тако организовани. Међутим, познато је да ни један други манастир, и ни једна друга област у православном свету, нема такве прописе - напротив, кроз неке од православних манастира, као што је Острог, у току туристичке сезоне, дневно прође и по неколико десетина аутобуса поклоника, међу којима, најчешће, већину чине жене.

Ово, иначе, није некаква новија пракса - од самих почетака монашког покрета, било је уобичајено да чак и највећи пустињаци долазе на литургију у парохијске цркве (па им то ни најмање није сметало у борби са страстима и у подвижничком животу), а ако погледамо најранија дела аскетске литературе, као што су Старечник, или Историја монаха у Египту, видећемо да је и тада била више него уобичајена пракса да мирјани долазе код монаха по савет или поуку.

Осим тога, завет безбрачности није једини завет који монаси полажу - поред тог завета, монаси полажу и завет сиромаштва и завет послушања. Будући да никада нисам био на Светој Гори, нећу овде преносити приче које сам чуо о условима живота на Атосу. Уместо тога, подсетићу на болне и мучне догађаје из манастира Есфигмен, и њихово послушање Васељенској патријаршији, као и на недавно писмо подршке духовника манастира Хиландар једној од политичких партија која је учествовала на претходним изборима, којим не само да је прекршена забрана политичког ангажовања свештених лица (која, колико ја знам, још увек важи у СПЦ), већ и пружена подршка покрету чију елиту чине директни учесници и виновници последњег, Артемијевог раскола у СПЦ, чиме је образ Свете Горе укаљан далеко горе него што би иједна феминисткиња или лезбејка икада могле да учине.

Одакле, онда, толика паника око овог прописа, која иде чак дотле да данас у цркви има људи који су убеђени да би укидање авата значило крај Свете Горе као колевке православља (?), и чему такво тврдоглаво инсистирање на њему, као да су жене толико зло којем чак ни Света Гора не може одолети, и као да је авато једино што Свету Гору чини светом?

Јер - монаси, па и они светогорски, никада нису били ни посебан чин, ни посебан сталеж у Цркви. Иако данас они (или, макар, неки од њих) живе у посебним, од остатка света одвојеним заједницама, они су и даље хришћани као и сви други, па су, самим тим, и литургије које се служе у њиховим манастирима литургије за које важи све што важи и за било коју другу литургију која се служи у било којој парохијској или којој год цркви.

А једна од основних ствари која важи за сваку литургију јесте то - да су на њу СВИ позвани. Сви - без обзира на пол, расу, материјални статус, степен образовања, старост, боју косе, или било шта друго. Јер, како каже Апостол Павле - Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Стварати литургијску заједницу која је по било ком принципу и критеријуму ексклузивна је, због тога, у грубом нескладу пре свега са Јеванђељем, и са основним принципима православља.

Наравно, то не значи да ће православље пропасти ако се женама не дозволи приступ Светој Гори. Међутим, из оваквих преседана се у другим, озбиљнијим ситуацијама лако дају извући закључци који и те како могу направити озбиљну штету. Јер, у расуђивању о томе шта је исправно а шта неисправно, по мо мишљењу, као критеријум се не може узимати ни традиција, ни монаштво, ни Света Гора, већ само и једино - Христос и Јеванђеље.

Ђавољи кромпири

Некада давно, још у XVIII и XIX веку, када се кромпир по први пут појавио међу Русима и Србима, упркос томе што је ова драгоцена, новооткривена намирница и за нас и за Русе значила буквално спас од глади, било је људи из конзервативнијих црквених кругова који су сматрали да је кромпир ђавоље семе, и да га не треба јести зато што има очи као човек, због чега је, не ретко, долазило чак и до крвавих сукоба између присталица кромпира и његових противника.

На сличан начин, конзервативни црквени кругови су реаговали и на научне теорије као што је Хелиоцентрични систем - пре само неколико стотина година свако ко би устврдио да је Земља округла и да се окреће око сунца, не само да би био исмеjан и сматран будалом, већ и јеретиком.

Данас, Богу хвала, (скоро) више нико не верује да је Земља равна, а Срби и Руси су прихватили кромпир и успели да га искористе на неке крајње креативне начине. Доживели смо чак и то да се римокатоличка црква јавно извини Галилеу, у чија открића није желела да поверује, а ових дана смо били и сведоци извињења које су англиканци упутили Дарвину.

Иако је његова теорија практично у читавом цивилизованом свету прихваћена као научно доказана чињеница, међу православним хришћанима и данас, на жалост, има далеко више оних који верују да је у питању масонска завера и јерес коју су створили белосветски хохштаплери да би уништили православље. И данас се код нас, на још већу жалост, још увек сматра, и од стране верујућих и од стране неверујућих, да истинитост теорије еволуције сама по себи значи неистинитост хришћанства.

Разлога за ово има више - креационистички итицај фундаменталистичких протестантских група, појава атеистичких покрета заснованих на еволуционизму, општа необразованост како лаика тако и свештенства, али, пре свега, и чињеница да су се о ову теорију спотакла и нека од највећих и најцењенијих имена у православљу у последњих пар векова, као што су Св. Јустин Поповић, Св. Јован Шангајски, Св. Серафим Роуз и други.

Иако су мале шансе да ће се црква икада, или макар у наредних неколико векова, званично огласити по овом питању, и иако је на ову тему само од када постоји интернет на истом вероватно написано неколико стотина милиона километара текста расправа на ту тему, па се опет није дошло практично ни до каквог помака напред, ја ипак верујем да није узалудно још једном указати на неке основне ствари које се тичу начина на који се у хришћанству, то јест, конкретно, православљу, гледа на стварање света, и однос Шестоднева и теорије еволуције.

Пре свега, треба имати на уму да Свето Писмо није уџбеник астрономије, нити палеонтологије, нити је, у научном смислу, непогрешиво. Писци Светог Писма су његов текст писали користећи при том своја знања, своје мисли, својим стилом, и у складу са својим менталитетом. Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац Шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.

Даље, Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у Шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема, будући да  еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, а Шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.

Истина, постоји још један извештај о стварању човека, у другој глави Постања, у причи о Адаму и Еви. Међутим, прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него Шестоднев, и по стилу и начину приповедања, а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан. Тај извор, за разлику од Шестоднева, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Богу и антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).

Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је, како се у јудеохришћанској традицији сматра, све што је Бог створио - добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.

Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.

Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим учењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили по питању вере, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао.

Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастази, итд), па их то опет не чини мање светима - као ни оне новије, са почетка овог текста, то што су имали негативан став према еволуцији.

Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.

За пар десетина или стотина година, што у животу цркве и није тако много, и на данашње креационистичке "научнике" ће се гледати као на оне који су некада тврдили да је Земља равна. Верујем да је од огромног значаја за цркву да се од таквих што пре дистанцира - када неко тврди ствари које су у очигледној супротности са здравим разумом, и које је веома лако проверити, тешко да ће му неко поверовати када буде говорио о питањима вере.
 

Срам

Пре пар недеља његово високопреосвештенство, митрополит Амфилохије, је упутио организаторима подгоричке Параде поноса отворено писмо.

У њему је високопреосвећени, између осталог, рекао:

Желим да истакнем да у свјетлости Христове науке и еванђелског морала – свако створење, а поготово човјек, било који човјек, представља светињу над светињама. Онај који би презрео човјека, па и највећег грјешника и злочинца, презире Бога који га је створио.

Ријеч Христова жени грјешници коју су тражили да буде каменована због гријеха: „Иди и ја те не осуђујем, али више не гријеши“, представља непролазно морално правило истинског човјекољубља, које разликује грјешника од гријеха: грјешника, као божанску икону вољети вјечном љубављу, али се борити против гријеха, то јест против свега онога, у себи и у другима, што расчовјечује човјека и одводи га у земљу недођију; што га отуђује од његове богодане човјечности и вјечне сврсисходности његовог постојања.

Међутим, љубити и истински поштовати човјека, не значи љубити гријех, зло, злочинство, помраченост, нечовјечност у човјеку. Проглашавање гријеха за врлину и право, нечовјечности за човјечност, зла за добро, човјекомржње за човјекољубље – то прати човјека кроз сву његову историју. То подметање рога за свијећу, проглашавање гријеха за врлину, дубље човјекомржње за човјекољубље, господо и вјечна сабраћо, очевидно, својствено је и вама, нарочито вашим учитељима.

Јер упорно проглашавање сваког отпора против неприродног блуда, (а то јесте) педерастија, мужеложништво, гејство), као и било ког другог гријеха, за хомофобију, шта је друго до обмањивање себе самих и других и продавање рога за свијећу?

Проглашавати страх од гријеха, грјехофобију за хомофобију, значи не знати шта је човјек, поистовјећивати моралну посуновраћеност за врлину, човјека грјешника са гријехом. Плод тога? – Средњовјековна инквизиција, крваве револуције, стварање „нових поредака“ хитлеровских, бољшевичких и иних.

Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, није сврха само себи него представља квасац и могућност узајамног усавршавања, рађања, умножавања и ка бољем напредовања рода људског. Да би то остварила, свеукупна природа, па и људска, очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотребљена.

Ова „глобална сексуална револуција“ утолико је нечовјечнија, да не кажемо, демонскија и опаснија, уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским зарадама и средствима којима финансирају добро плаћене активисте овог нагонског глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма најгоре врсте. Тако бива и са тзв. „парадом поноса“ код нас и у свијету. Да није добрих пара и финансија од европских педерских друштава и појединаца, зар би било могуће њихово организовање?

Овај нови хедонистички тоталитаризам, који своди живот на овострано, на похот и памет, људску похот и људску памет, лишава човјека и човјечанство, што је од свега најстрашније, осјећања гријеха и стида (а стид, по Тарковском, спасава свијет), а тиме могућности и потребе покајања; наступа са тачке гледишта аморалности, с оне стране добра и зла.

Русија, чувајући свој изворни морални кôд, здравље своје дјеце и своју будућност, управо због поштовања људских права и моралних права огромне већине становништва, забранила је (кажу на сто година) јавну парадну пропаганду гријеха и бестидности. 

То је учинила и Србија из бојазни да не дође (као што се то већ раније догодило) до ерупције десктрукције и уличних сукоба које овакве параде изазивају.

Једина ствар коју је високопреосвећени погрешио у овом пастирском писму је - адреса.