Ђавољи кромпири

Некада давно, још у XVIII и XIX веку, када се кромпир по први пут појавио међу Русима и Србима, упркос томе што је ова драгоцена, новооткривена намирница и за нас и за Русе значила буквално спас од глади, било је људи из конзервативнијих црквених кругова који су сматрали да је кромпир ђавоље семе, и да га не треба јести зато што има очи као човек, због чега је, не ретко, долазило чак и до крвавих сукоба између присталица кромпира и његових противника.

На сличан начин, конзервативни црквени кругови су реаговали и на научне теорије као што је Хелиоцентрични систем - пре само неколико стотина година свако ко би устврдио да је Земља округла и да се окреће око сунца, не само да би био исмеjан и сматран будалом, већ и јеретиком.

Данас, Богу хвала, (скоро) више нико не верује да је Земља равна, а Срби и Руси су прихватили кромпир и успели да га искористе на неке крајње креативне начине. Доживели смо чак и то да се римокатоличка црква јавно извини Галилеу, у чија открића није желела да поверује, а ових дана смо били и сведоци извињења које су англиканци упутили Дарвину.

Иако је његова теорија практично у читавом цивилизованом свету прихваћена као научно доказана чињеница, међу православним хришћанима и данас, на жалост, има далеко више оних који верују да је у питању масонска завера и јерес коју су створили белосветски хохштаплери да би уништили православље. И данас се код нас, на још већу жалост, још увек сматра, и од стране верујућих и од стране неверујућих, да истинитост теорије еволуције сама по себи значи неистинитост хришћанства.

Разлога за ово има више - креационистички итицај фундаменталистичких протестантских група, појава атеистичких покрета заснованих на еволуционизму, општа необразованост како лаика тако и свештенства, али, пре свега, и чињеница да су се о ову теорију спотакла и нека од највећих и најцењенијих имена у православљу у последњих пар векова, као што су Св. Јустин Поповић, Св. Јован Шангајски, Св. Серафим Роуз и други.

Иако су мале шансе да ће се црква икада, или макар у наредних неколико векова, званично огласити по овом питању, и иако је на ову тему само од када постоји интернет на истом вероватно написано неколико стотина милиона километара текста расправа на ту тему, па се опет није дошло практично ни до каквог помака напред, ја ипак верујем да није узалудно још једном указати на неке основне ствари које се тичу начина на који се у хришћанству, то јест, конкретно, православљу, гледа на стварање света, и однос Шестоднева и теорије еволуције.

Пре свега, треба имати на уму да Свето Писмо није уџбеник астрономије, нити палеонтологије, нити је, у научном смислу, непогрешиво. Писци Светог Писма су његов текст писали користећи при том своја знања, своје мисли, својим стилом, и у складу са својим менталитетом. Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац Шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.

Даље, Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у Шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема, будући да  еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, а Шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.

Истина, постоји још један извештај о стварању човека, у другој глави Постања, у причи о Адаму и Еви. Међутим, прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него Шестоднев, и по стилу и начину приповедања, а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан. Тај извор, за разлику од Шестоднева, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Богу и антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).

Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је, како се у јудеохришћанској традицији сматра, све што је Бог створио - добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.

Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.

Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим учењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили по питању вере, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао.

Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастази, итд), па их то опет не чини мање светима - као ни оне новије, са почетка овог текста, то што су имали негативан став према еволуцији.

Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.

За пар десетина или стотина година, што у животу цркве и није тако много, и на данашње креационистичке "научнике" ће се гледати као на оне који су некада тврдили да је Земља равна. Верујем да је од огромног значаја за цркву да се од таквих што пре дистанцира - када неко тврди ствари које су у очигледној супротности са здравим разумом, и које је веома лако проверити, тешко да ће му неко поверовати када буде говорио о питањима вере.