Vjera i nevjera

Jos od Njegosa, kao lajt-motiv price o Crnoj Gori provejava pitanje - ko je vjera, a ko je nevjera. Da se ne vracamo previse daleko u proslost, bilo je u istoriji ove zemlje vise takvih prelomnih dogadjaja samo u poslednjih par desetina godina, a i ovih se dana na naslovnim stranama srpskih medija smenjuju dramaticne vesti o hapsenju svestenika i vladika u CG, protestima, prebijanjima, i nemirima. Dok, sa jedne strane, iz redova drzavnih zvanicnika pljuste izjave o evropskom putu i opredeljenju Crne Gore, obnovi drzavnosti, i demokratskim cizilizacijskim vrednostima, sa druge strane, jopet, iz redova crkvenih velikodostojnika, rafalno se ispaljuju epiteti kao sto su satanisti, skojevci, komunisti, i sl.

Na prvi pogled, prica o Odbrani Svetinja u CG deluje prilicno jasno i jednostavno, upravo onako kako je frejmovana u domacim medijima, i vise je nego jasno ko je tu vjera a ko nevjera - autokrata i diktator Djukanovic je svom snagom udario na SPC tako sto je doneo zakon po kojem se od ove oduzima imovina koja joj pripada vekovima, i na koju novoosnovana drzava Crna Gora nema nikakvo pravo, da bi istu dodelio nekanonskoj i nepriznatoj CPC. Blagocestivi pravoslavni vjerni narod je na to odgovorio litijama i javnim skupovima koje Djukanovic ocajnicki pokusava da ugusi nasiljem. 

Medjutim, kao sto je to jos onomad genijalni Slaven Radencevic primetio, u Crnoj Gori nikad nista nije bas tako jednostavno kao sto izgleda na prvi pogled. I kao sto sve ovo gore kurzivom napisano stoji - pise Hund, al pise i Mile (da ne kazem Milo).

Jer, nista od svega ovoga se nije desilo preko noci, i nista od svega sto se desilo nije nesto sto se desava tek sada.

Djukanovic, kao sto je vec decenijama opste poznato, jeste bio i skojevac i komunista. Karijeru je poceo u Socijalistickoj Omladini i Savezu Komunista, a dolaskom visestranacja, bas kao sto je u Srbiji Savez Komunista Srbije promenio naziv u Socijalisticka Partija Srbije, njegov Savez Komunista Crne Gore je promenio ime u Demokratska Partija Socijalista. Prvo radno mesto mu je bilo mesto predsednika vlade, a Crnom Gorom neprikosnoveno vlada vec 30 godina, sto je, verujem, sasvim dovoljno vremena da se skapira ko je i sta je.

Njegova politika obnove crnogorske drzavnosti nije od juce - stavise, na njoj je Djukanovic prakticno izgradio svoju politicku karijeru jos od kraja devedesetih pa na ovamo. Njegova podrska Dedeicevoj CPC je takodje opste poznata i datira jos od osnivanja iste, kao i Dedeiceva ideja o oduzimanju crkava i manastira od MCP (sto su on i njegove pristalice do sada vise puta samostalno, silom pokusavali da sprovedu) a sporni Zakon o slobodi veroispovesti se kao ideja povlaci vec 5 i vise godina.

Pa opet - i pored svega ovoga, Djukanovic je na poslednjim izborima odrzanim u Crnoj Gori 2018. godine, ubedljivo pobedio. I to ne samo u onim opstinama u kojima su Srbi u manjini - ubedljivo je vec u prvom krugu odneo pobedu i u onim opstinama u kojima su Srbi u vecini, a u jedine tri vecinski srpske opstine u kojima je izgubio, izgubio je prilicno tesno - sa po nekoliko stotina, ili u najboljem slucaju par hiljada glasova razlike.

Evo mape ako mi ne verujete.

 

Rezultati izbora 2018.

Etnicka mapa Crne Gore

Ne znam kako vama - meni ovo deluje prilicno cudno. Pomocu koje logike moze jedan cestiti, vjerni  srpski domacin da glasa za coveka koji se vise nego jasno i glasno zalaze za oduzimanje svetinja od SPC, Zakon o slobodi veroispovesti, Mirasevu CPC kao drzavotvornu crkvu crnogorskog naroda, i sl?! Koji je priznao Kosovo, uveo sankcije Rusiji uprkos prokletstvu Sv Petra Cetinskog, i koji pusta Tompsonove pesme?!

I kako objasniti vesti da Djukanovic preti izbacivanjem iz partije clanovima DPS koji ucestvuju na litijama protiv zakona i politike za koju se sama njihova partija godinama unazad zalaze?!

Postoji narodna poslovica koju sam cuo od ljudi koji zive u Crnoj Gori - Ko u vladi, ti s njim u paradi. Ona prilicno dobro ilustruje i objasnjava mentalitet koji je doveo do ovakvih nelogicnosti. Jer, uprkos tome sto se i Njegos, i Marko Miljanov, i heroji sa Mojkovca na to prevrcu u grobovima, danas to da li je neko u Crnoj Gori Srbin ili Crnogorac ne mora da bude tako egzaktna stvar - veoma cesto se ovo menja po potrebi, u zavisnosti od toga kakva vajdica se moze iz toga izvuci, ili naprosto za koji se sto u kaficu i sa kojom ekipom selo - sa jednima ce se srbovati i braniti svetinje, a sa drugima proklinjati velikosrpska hegemonija i anticivilizacijska velikosrpska agresija. I to u toku jedne iste veceri ako treba, nije problem - kad sami sebe oslobadjaju, onda su Crnogorci, a kad sami sebe vracaju veri pradjedovskoj, onda su Srbi. I samo oni znaju kada treba biti Crnogorac, a kada Srbin.

Kada se postavi pitanje ko je od vladara sa nasih prostora vjera a ko nevjera, sa slicnom doslednoscu o ovome rasudjuju i crkveni velikodostojnici MCP - secam se i danas kako je mitropolit Amfilohije svojevremeno tadasnjeg Djukanovicevog mentora, Slobodana Milosevica, na tribini na Filoloskom fakultetu odrzanoj na studentskim demonstracijama '97, nazivao najgorim mogucim sektasem, komunistom i nekrstom, i kako je 1999. trazio njegovu ostavku, da bi samo nekoliko godina kasnije o istom tom Milosevicu pricao kao o coveku koji je sebe zlatnim slovima upisao u srpsku istoriju, i do poslednjeg daha sebe zrtvovao za svoj narod, osvetlao svoj obraz, i poredio ga sa Lazarem i Milosem, a danas o njemu govori kao o tiraninu cija vladavina nije donela dobra ni Crkvi ni narodu.

Tako i sultana Djukanovica, u zavisnosti od toga da li daje kintu ili ne, cas stidljivo oslikavaju na freskama u podgorickom Sabornom hramu, a cas ga brisu sa njih i nazivaju satanistom i Pavelicem. I isto tako ne bi bilo preveliko iznenadjenje kada bi ga za koju godinu jopet nazivali mudrim drzavnikom, obnoviteljem, i darivali poveljama i crkvenim sasudima - kada se ponovo bude ukazala prilika da vlada iskeshira neki od grandioznih projekata koji ce na cudesan nacin ujediniti i objediniti ljude - kao onomad, 2013. Kada je Djukanovic u pitanju, razlika izmedju vjere i nevjere iznosi tricavih par miliona evra, sto ovome nije neka suma sve i da je iz svog dzepa daje - mnogo vise od toga je samo od glisera zaradio.

Ko bi gori, sad je doli...

Jer, iako visokopreosveceni mitropolit uporno ponavlja kako nikada nije podrzavao Djukanovica, dovoljno je malo proceprkati po internetu da bi se naislo na naopako lozenje badnjaka '97. na Cetinju, u najodsudnijem trenutku, kada se gorepomenuti Djukanovic razvodio od Bulatovica, i Amfilohijeve precutne podrske Djukanovicu koja je u to vreme jasno sugerisala vernicima da izmedju vjere i nevjere -  izaberu vjeru (to jest Djukanovica, koji je, kako se ispostavilo, nekrsteni satanista, a ne Bulatovica, koji je na kraju ispao cestit i posten covek koji u najvaznijem trenutku nije okaljao svoju dusu).

Bez obzira na sve, desavanja u CG su izazvala veoma jaku reakciju javnosti u Srbiji - organizovane su litije, okupljanja, izrazena je podrska, klicalo se bratskoj Crnoj Gori i Kosovu. Sto i nije cudo, kada se uzme u obzir sentiment koji je jos i te kako ziv kod nas o bratstvu dva naroda - sto se odnosi kako na Srbe iz Srbije i Srbe iz Crne Gore, tako i na Srbe i Crnogorce, i koji Crnogorci vise nego rado potezu kada treba ostvariti pravo na benefite studiranja i lecenja u bratskoj im Srbiji, ali isto tako lako i napustaju kada pred svojima treba da ispadnu patriote.

Srbi i Crnogorci su nekada zaista bili braca. Ali od tog bratstva danas skoro da nista nije ostalo - jednostavno zato sto skoro da nije ostalo ni Srba ni Crnogoraca. Kao sto se Crnogorci danas vise ne ponose svojim cojstvom i junastvom vec nepotizmom, prevrtljivoscu i kriminalom, tako ni Srbi vise nisu narod koji je svojevremeno hrabro Hitleru rekao NE, nego su se u medjuvremenu izrodili u OVO. Da bismo bili braca, morali bismo prvo biti ljudi. A to, ocigledno, nismo - osim retkih, retkih izuzetaka.

Sustina problema Krize odbrane svetinja i Kanonicnosti drzavotvorne crkve, iako to zvuci paradoksalno (jer cela prica i jeste vise nego paradoksalna) nije stvar duhovne prirode, i ne moze se resiti teoloskom argumentacijom, niti ga moze resiti crkva - drugim recima, nikoga u Crnoj Gori, pa ni Mila, a realno ni Mirasa, nije briga da li je CPC pravoslavna, kanonska Crkva ili ne - vec da li je Crna Gora srpska ili ne, sto je politicko pitanje, i moze se resiti jedino politickim sredstvima. Isto tako, ni sudbina Srbije se nece resiti na protestima i mitinzima podrske - vec za par meseci, na izborima, i ovde i tamo.

Pa ce se videti ko je vjera, a ko je nevjera.

Ako bude imao ko da vidi.

Bolest i zaraza

Kada je pre nekoliko godina sukob oko toga koliko cesto treba da se pricescuju hriscani u SPC bio u punom jeku, pitao sam se, priznajem - naivno, sta bi trebalo da se desi pa da crkvena administracija ukapira da je pricescivanje zapravo sustina hriscanstva, i da se bez toga sluzenje liturgije, i uopste - postojanje same SPC, lisava svakog smisla? Sta bi moglo da ih natera da batale dvevnu politiku, ulizivanje kriminalnom rezimu, propagiranje vucibatina, nadrilekara i prevaranata, i da makar jednom preko usta prevale ono sto bi trebalo da im je prvi, osnovni i jedini posao - pozovu narod na pricescivanje?

Odgovor je stigao pre neki dan - trebala nam je smrtonosna zaraza svetskih razmera - pandemija, i trebalo je da se svi koji imaju trunku zdravog razuma ujedine u apelu da se strogo treba kloniti drustvenih kontakata, izlazenja iz kuce, i sto rigoroznije pridrzavati licne higijene, jer se virus sa kojim se suocavamo ne samo mi, vec cela planeta, prenosi kontaktom sa nosom, ocima, i PRE SVEGA USTIMA, pa da se nasa crkvena jerarhija odluci da je upravo sada pravi trenutak da se njeni vernici obavezno moraju pricestiti, i to istom kasicicom.

Iskren da budem - ovakva zadrtost i neosetljivost za tudje zdravlje i bezbednost ni malo me ne iznenadjuje. Jer, i do sada su ljudi u mantijama onima koji su bili dovoljno naivni ili ludi da ih slusaju predlagali vise nego sulude stvari - da svoje trudne zene ne vode kod ginekologa, da prste koji su skenirani za dokumenta spaljuju na plotni, da najteze bolesti lece travama i cajevima, da svoju decu ne vakcinisu.

Tako i danas - sinod se obratio saopstenjem u kojem otvoreno prkosi svemu sto strucnjaci i zdavstveni radnici preporucuju, mole, kume i vape da se postuje. Jer, sta mogu znati oni koji se ne pricescuju o tome da li se pricescivanjem istom kasicicom moze preneti virus?! I ne samo oni - po internetu vidim porazavajuce veliki broj ljudi koji sire pricu da je pricesce svetinja, pa se preko njega covek ne moze zaraziti.

Kapiram da je glupo da opet pokusavam da objasnim kako, cak ni po onome sto pravoslavna dogmatika tvrdi, pricesce nije materija, vec dogadjaj - i kako i sami darovi, tj hleb i vino koji se na liturgiji osvecuju, i dalje zadrzavaju sva svoja svojstva, izmedju ostalog i kvarljivost (pa ih zato uvek na kraju sluzbe sluzitelj do kraja upotrebi, da se ne bi ubudjali). Samim tim, vise je nego logicno da se i preko osvecenih darova moze zaraziti kao i preko bilo kog drugog hleba i vina sa kojim u kontakt dodje pljuvacka zarazene osobe.

Jer, ljudima kojima mera njihove vere postane ne mera sazaljenja, ljubavi, i brige o dobrobiti drugoga, vec mera bolesne sujete, prkosenja razumu, inacenja sa naukom i nevernicima, i bezobzirnost i ravnodusnost prema zivotima i zdravlju onih koji im bezrezervno veruju, svakako ni ono sto ja budem rekao nece znaciti ni koliko crno ispod nokta.

Ostaje mi jedino da pokusam da pozovem, ako je to ikako moguce, na zdrav razum one koji su imalo istog uspeli da sacuvaju uprkos onome sto im njihovi pastiri porucuju u ova krizna vremena:


Suocavamo se sa necim veoma ozbiljnim, i zivoti nasih najblizih zavise od toga koliko cemo se ozbiljno i odgovorno ponasati.


To sto nasi arhipastiri shvataju i tumace veru koju propovedaju na jedan odredjen nacin, ne znaci da su milion posto u pravu, i ne znaci da se u zivote nasih najmilijih treba kladiti i stavljati ih na kocku da bismo dokazali da jesu - realno, nije im se jednom desavalo da omanu, i ne verujem da ce ih biti narocito briga i ako se pokaze da su pogresili.


Svoju veru i svoju privrzenost Bogu pokusajte da iskazete svojim staranjem za druge, ljubavlju, predostroznoscu, i odgovornoscu, a ne inacenjem sa lekarima - ma sta vam rekao bilo ko, oni vama i vasima,  zaista, samo zele dobro.


Sluzite Bogu onako kako trenutak u kojem se nalazimo i iskusenje sa kojim smo se suocili nalaze - ostanite kod kuce. 


Crkva nece nikuda pobeci - ici cete u nju kad sve ovo prodje. Naravno, pod uslovom da ostanete zivi - sto zavisi pre svega od vas i vaseg ponasanja.


A Bog ce vas cuti. 

Autosovinizam

Vec neko vreme se kod nas odomacio novoskovani termin - Autosovinizam. Koristi se uglavnom za etiketiranje onih koji mrze Srbiju i sve sto je Srbsko - bilo da je u pitanju intelektialna urbana elita iz kruga dvojke, bilo da je u pitanju publika koja krajnje nepatriJotski gleda turske serije, filmove Andjelije Zoli, i letuje u Hrvatskoj. Ili kombinaciju navedenih elemenata - u svakom slucaju, u pitanju je ekipa koja je u postkomunistickoj Srbiji zamenila petokolonase i domace izdajnike u ulozi unutrasnjeg neprijatelja i uopste vinovnika svih nasih skorasnjih poraza i istorijskih ponizenja.

Buduci da sam i sam nekoliko puta u poslednje vreme zakacio gorepomenuti epitet u komentarima koje ljudi po Mrezi pisu na tekstove sa ovoga bloga, vec neko vreme mi se po glavi mota pomisao da onako, iz prve ruke, poblize objasnim ovaj fenomen.

Zaista - samo duboko moralno posrnuo i bolestan covek bi mogao da oseca bilo sta osim beskrajnog ponosa, sinovske ljubavi i odanosti prema zemlji kao sto je Srbija - zemlji koja je dala tolike briljantne naucnike, genijalne pronalazace, neverovatne umetnike, herojske vojskovodje i junake, i nenadmasne sportiste. Problem je, medjutim, u necemu drugom.

Srbija zaista jeste zemlja koja je dala brojne naucnike i inovatore. Medjutim, problem je u tome sto je ogomnoj vecini Srba sasvim OK da ih vode nepismeni i neobrazovani ljudi, sa krivotvorenim diplomama i plagiranim doktoratima.

Da im se kadrovi kojima se poveravaju najznacajniji polozaji u zemlji obrazuju na "univerzitetima" koji vise podsecaju na cirkuse, koje vode sarlatani, i na kojima se, po pravilu, nista ne nauci.

Iako u Srbiji ima dece koja na medjunarodnim takmicenjima osvajaju brojne medalje, ogromnoj vecini Srba ne smeta sto je 40% srednjoskolaca nepismeno, i veruju u obecanja ministra prosvete da ce taj problem resiti hologramski nastavnici.

Srbija jeste zemlja neverovatnih i svetski priznatih umetnika. Medjutim, problem je u tome sto ogromna vecina Srba na kulturu i umetnost gleda sa krajnjim prezirom. U Srbiji su najgledaniji TV programi emisije u kojima se mentalno bolesni ljudi, dziberi, kriminalci, drolje i narkomani svadjaju, jebu, tuku, seku vene, i prave najgore moguce budale od sebe.

Srbija jeste zemlja junaka, heroja kojima se nekad citav svet divio, i vojskovodja ciji se podvizi i danas izucavaju na svetskim vojnim akademijama. Medjutim, problem je u tome sto su u Srbiji danas zivoti heroja jeftina i potrosna roba, koja se arci zarad jeftine prilike za medijsku promociju baraba, koje u tome podrzava ogromna vecina Srba (mada ako cemo pravo, kada je sikaniranje i odbacivanje heroja u pitanju, Srbija ima vise nego bogatu tradiciju).

Kao glavnokomandujuceg nekada slavne i pobedonosne vojske, ogromna vecina Srba podrzava coveka kojem bi bilo rizicno dati da pridje i blizu poljoprivrednih alatki, a kamoli teskog naoruzanja.

Umesto slavnih generala pred kojima su nekada bezale najjace svetske armije, ogromna vecina Srba danas obozava i glorifikuje komunisticke rezimske ubice, ratne zlocince i profitere, a svaki prdez njihove retardirane dece je u Srbiji- medijska senzacija.

Srbija je zaista imala, i jos uvek ima nenadmasne sportiste. Medjutim, problem je u tome sto su sportska desavanja u Srbiji davno prestala da imaju bilo kakve veze sa sportom, i pretvorila se u prostor za izivljavanje drzavno sponzorisanih kriminalnih grupa, i to sto ogromnoj vecini Srba to ni malo ne smeta, buduci da se i sin neprikosnovenog Velikog Vodje druzi sa tom ekipom.

Srbija ima izvrsne lekare. Medjutim, ogromna vecina Srba podrzava svojevrsni egzodus medicinskih strucnjaka koji se ovih dana desava u Srbiji, i njihovo nasilno nasilno zamenjivanje u visokoskoskim institucijama partijskim kadrovima zarad kojih se izmisljaju predmeti koje bi predavali kao sto je ovaj.

Srbija je nekad imala pisce nobelovce. Umesto toga, danas su u Srbiji najcitanije knjige retardiranih jutjuberki.

Srbija je nekad imala izvrsne i profesionalne novinare. Umesto toga, danas su najcitaniji i najgledaniji mediji u Srbiji oni kojima rukovode ove dve degenerisane spodobe.

Srbija ima cestitih, kulturnih i sposobnih ljudi, ali je ogromnom vecinom izabrala da je pred svetom predstavlja ovaj seljober iz Zitoradje.

Srbija ima vrsne inzinjere, ali je ogromna vecina odlucila da se izgradnja puteva u Srbiji poveri ovom retardu.

Srbija je nekad imala duhovne velicine. Danas ima svestenstvo i vladike koji tvrde da je Zemlja ravna, i da covek nikad nije sleteo na Mesec.

Srbija je nekad imala vatrene rodoljube. Danas su ovo srpski naciJonalisti i patriote.

Ogromnoj vecini Srba ne smeta da vile u kojima se snimaju rijaliti programi izgledaju ovako

a bolnice ovako.

I sve ce to ogromna vecina Srba potvrditi za par meseci glasajuci za SPS, Radikale, Dveri, Desnicu, i za svog ljubljenog i neprikosnovenog Velikog Vodju - coveka koji je sve ovo i omogucio. Zivi bili pa videli.

Zato ja i ne mrzim Srbiju - makar ne celu Srbiju. Mrzim ogromnu vecinu Srbije.

I sve one koji od silnog patriJotizma ne uspevaju da razlikuju ove dve kategorije. Koji jos uvek uspevaju da deflektuju svaki vapaj zdravog razuma i krivce pronalaze u Zapadu, Americi, EU i sl.

Jer, normalan, pristojan i posten covek ni ne moze prema ovoj ogromnoj vecini osecati nista drugo do mrznju, gadjenje i prezir.