Бабе славе, презиру јунаке

Још је Исус својим ученицима поручио чему се могу надати за живота, и шта могу очекивати када буду кренули да свету проповедају његову науку. Заиста, већ у наредних неколико векова Црква је календар испунила успоменама на оне који су својим животом, патњом и страдањима непоколебљиво посведочили своју веру. У то време бити хришћанин значило је имати петљу, и свако ко се одлучивао на то да крене уском стазом унапред се морао помирити са тиме да ће понижења, прогони и шиканирања бити неизоставан део његовог/њеног живота. Оно што је важило за хришћане је утолико више важило за хришћанске свештенослужитеље, од којих се очекивало да предводе верни народ и приводе га Христу и Цркви.

Данас се, међутим, много тога променило у односу на прве векове хришћанства. Иако и данас постоје по свету места на којима хришћани трпе прогоне, непријатности са којима се може суочити највећи број хришћана се, у најгорем случају, своде на подсмех и циничне коментаре на друштвеним мрежама и понеким електронским медијима. А једино што се од свештенослужитеља данас очекује више није ни да приводи нити да предводи, већ само - да не таласа.

Дешава се, додуше, понекад, да се неко од свештенослужитеља Цркве Христове дрзне да заиста покуша да ради свој посао, одважи да заиста буде пример, и стисне петљу и предузме нешто по питању привођења народа Христу и Цркви. Током последњих пар деценија имали смо прилике да видимо неколицину таквих свештеника, који су имали довољно ширине, храбрости, снаге и ентузијазма да се покрену и да свету пренесу радосну вест. Неки од њих су то чинили путем писане речи, неки путем штампе, неки путем драмске уметности, а неки путем електронских медија (наравно - од својих средстава, и о свом трошку), и на тај начин су успели да драматично усталасају нашу, у духовном смислу, одавно учмалу и запарложену средину, и да постигну успех који је одјекнуо не само у Цркви, већ и у читавом друштву.

Међутим, сви до једног су врло брзо сасечени и ућуткани - и то, иронично, од стране саме цркве. А сасечени су на најподлији могући начин - није им запрећено ни ломачом, ни мачем, ни коцем, већ одлучивањем од саме Цркве којој су и покушавали да служе. Тако смо добили нову врсту и нову генерацију сведока и исповедника, који су били стављен у ситуацију да бирају не између свог земаљског живота и Христа, већ између Христа и Цркве.

Сви осим оваквих људи се данас у цркви осећају као код своје куће. На пример - ако сте надрилекарка која на сва уста подржава расколнике и олајава епископе, све што треба је да опљунете по медицини и науци, и без проблема ћете моћи да своје књиге објављујете за званичне издавачке куће у оквиру цркве. Ако сте калуђер који за двеста еврића скида црну магију, накривите камилавку - кинта ће да капље, а никоме неће пасти на памет да вас позове на одговорност. Ако сте суманути садиста, насилник и самозвани исцелитељ, можете очекивати само унапређења и одликовања - све што је потребно је да никога не убијете. Ако сте манијакални, агресивни секташ са суманутим фикс-идејама, без икаквих проблема ћете моћи да своје књиге продајете по црквама и да држите предавања по манастирима, само уколико оплетете по злим научницима еволуционистима и масонима који владају светом.

Али, ако сте, не дао Бог, доктор теологије, лако вам се може десити да вас неки полуписмени духовник, којем су његова полуретардирана чада свашта напричала о томе шта су чули да причате, прогласе за јеретика, иако (или баш зато што) нису разумели ни два посто од онога што сте рекли, и да због тога имате озбиљне непријатности. Или вам се, ако сте вероучитељ пред докторатом, може десити да вас владика позове на одговорност зато што је из поузданих извора чуо да сте новотарац. Или, ако сте свештеник који покушава да ради свој посао најбоље што умете, можете добити забрану свештенослужења због тога што ће вас нека хистерична бакута оклеветати код владике, којем ће бити лакше да одвоји два сата да вас добро изриба, него да одвоји петнаест минута да те оптужбе провери.

У сваком случају, можете се надати само шиканирању, понижењима, прогонима, и гурању на маргину.

У СПЦ прилике су, и дан данас, таке.

Sound of silence

Током протеклих неколико месеци имали смо прилике да наше црквене великодостојнике гледамо и слушамо путем медија скоро свакодневно. То и није чудо када се узме у обзир кроз каква смо све бурна дешавања прошли - хамлетовске дилеме око потписивања споразума, ништа мање хамлетовска дилема око изласка на локалне изборе, три Прајда... Мало ли је.

Захваљујући томе, имали смо прилику да из прве руке обновимо градиво из неких основних истина и принципа наше вере - као, на пример, да је Косово света српска земља, да мужеложници неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9 - 10), и шта се дешава са сваким дрветом које добар плод не рађа, (Мт. 7, 19), а имали смо прилику да обновимо и своје познавање литургике - јавни наступи, поуке, саопштења и посланице пљуштале су са свих страна.

Међутим, када је током последњих пар недеља, група од неколико десетина азиланата из земаља захваћених ратовима, као што су Сирија, Афганистан и Пакистан, имала прилике да се у Обреновцу и Младеновцу из прве руке упозна са нашом надалеко чувеном гостољубивошћу, наше се свештенство понело слично као и свештеник из Приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 29 - 37) - заобишли су овај случај, и наставили својим путем.

Да ли због тога што су се бринули о важним државним питањима, или другим духовним потребама народа, или можда зато што нису стигли од светоникољских водица, поље туђег проблема које је око овог случаја подигнуто се показало непробојним чак и за оне који међу првима храбро и одлучно дижу глас када треба осудити самовољу светских моћника која је и довела до егзодуса ових невољника.

Нико се није сетио да укаже житељима приградских општина престонице на то шта је Исус поручио да ће на Страшном суду рећи онима који не нахранише и не напојише некога од оних најмањих (Мт. 25, 45). Иако би можда, у оваквој ситуацији, било логично подсетити народ на невоље које је и сам пре само неколико година претрпео, и колико неко треба да буде очајан када покушава да пребегне у Србију, поготово када се узме у обзир чињеница да је добар део Београдског свештенства и сам дошао из ратом захваћених подручја, тишина која се из цркве чула била је - заглушујућа.

Додуше, можда и ја претерујем са критикама - на крају крајева, не пише ли у Светом Писму да цркву ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18)? Нисмо ли ми једина истинска, једина православна, светосавска црква, једини који још увек држе исправну и неокаљану веру, и који славе Бога на прави начин?

Е па, пише Хунд, ал пише и Миииле. Иако је добар део Исусових речи био непосредно упућен његовим савременицима и сународницима, убеђен сам да се Његове речи - узеће се од вас Царство Небеско (Мт. 21, 43), или - пре вас ће грешници и блудници ући у Царство Небеско (Мт 21, 31), или речи Јована Крститеља - не мислите да можете сами да говорите: имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму (Мт. 3, 9) - односе у истој тој мери и на нас.

Рашта Бане нема с киме ладно пити вино

У последња три броја Православља (1118, 1119 и  1120) имали смо прилике да прочитамо текст студеничког игумана, архимандрита Тихона, о трагичној судбини Милице Костић, девојке која је септембра 1974. године скочила кроз прозор на 11. спрату једне зграде у Крушевцу, да би избегла силовање.

Иако се ради о заиста стравичном и потресном догађају који је тада уздрмао јавност читаве Југославије, иако ова прича ни дан данас није ни за нијансу мање шокантна и трагична, иако верујем да је силовање несумњиво једно од најстрашнијих, најболнијих и најтрауматичнијих искустава кроз које неко може проћи, не могу да прећутим нешто што, најблаже речено, боде очи.

Наиме, кроз читаву ову причу се као лајт-мотив протеже теза да је Милица тиме што је одлучила учини то што је учинила сачувала своју част, као и да је то био управо главни мотив њеног поступка.

Иако верујем да нико осим оних који су преживели оно што је преживљавала Милица не може да зна како се осећала, и да нико осим блаженопочивше Милице не зна шта јој је у тим тренуцима пролазило кроз главу, оно са чиме никако не могу да се помирим је то да би, да су Милицу, којим случајем, напасници спречили да скочи кроз прозор, и да су успели у својој намери, она тиме изгубила ишта од своје части.

Част је, колико ја разумем, нешто што се не може одузети на силу - напротив. Она се може изгубити само својевољно - пристајањем на нешто што је нечасно. А Милица, као ни једна друга жртва силовања која није хтела или успела да прекрати свој живот да би силовање избегла, ни на шта нечасно пристала није.

На жалост, код нас се и даље на жене које оваква зла судбина задеси, у моралном смислу подсвесно гледа као на оштећену робу, као на некога ко и сам сноси део кривице за оно што јој се десило, и ко такву срамоту може опрати само својом крвљу.

Свако ко на овакав став пристане, стаје раме уз раме са Југ Богданом и његових девет Југовића док убеђују Бановић Страхињу да му његова љуба, ако је макар и једну ноћ преноћила под чадором Влах-Алије, више мила не може бити, и судијама из шеријатских земаља, који жртве силовања осуђују на затворске казне због тога што су имале предбрачне сексуалне односе.

Такав је став нечовечнији и од самог силовања.