Lapot

Postoji prica da je nekada davno, u Istocnoj Srbiji, postojao obicaj po imenu Lapot - ritualno ubijanje starijih clanova porodice zarad prezivljavanja mladjih, do kojeg je, navodno, dolazilo tokom gladnih godina.  Medjutim, iako etnolozi jednoglasno tvrde da je u pitanju samo legenda, u Srbiji se proteklih nekoliko decenija, bez ikakve sumnje, desava suprotan proces - sistematsko unistavanje, upropastavanje i proterivanje mladjih od strane starijih, a sve u cilju prezivljavanja njihovih propalih, toksicnih ideologija i tvrdoglavih zabluda - po svaku cenu.

Jer - starci su u Srbiji, u odnosu na mlade, u ubedljivoj vecini. Glasaca upisanih u biracki spisak koji imaju izmedju 60 i 69 godina je za oko pola miliona vise nego onih od 30 do 39. Iako po strukturi nisu najobrazovaniji, svakako su najdisciplinovaniji - ova penzionerska glasacka masina je, jos od uvodjenja visestranacja u Srbiji 1990. godine, to jest, tokom proteklih 30 godina, uspela da na vlasti odrzi komuniste i radikale tokom najveceg dela tog perioda - SPS je van vlasti bio samo 4 godine, a radikali, to jest njihov mutirani naslednik SNS vec, evo, sedmu godinu, imaju neprikosnovenu vecinu na svim mogucim nivoima vlasti - bez obzira na sve moguce skandale, katastrofalnu nesposobnost, tragikomicnu nekompetentnost i otvorenu pokvarenost.

Verovatno vam se desilo da cujete proteklih godina ljude oko sebe kako se pitaju - ko uopste glasa za SNS i SPS, kad su svi ljudi koje poznaju izricito protiv njih? Ili - da li iko moze da veruje Velikom Vodji i njegovim podguznim muvama u lazi koje izgovaraju ne trepnuvsi? Ili - ko jos moze da padne na Vodjina prenemaganja, glumatanja i patetisanja? Razmislite opet. Zna on vise nego dobro kome upucuje poruke, i kome se dodvorava. I zna tacno sta oni zele da cuju - i to im i govori, svakoga dana i sa svakog moguceg medija. I oni mu veruju, i zahvalni su. I glasaju za njega.

Drzavu su uredili po svojoj meri, i svoje prioritete nametnuli onima na ciju bi buducnost trebalo najvise da misle. Jeste da nam se svi segmenti drustva, od skolstva, preko zdravstva, kulture, privrede i svega sto vam padne na pamet bukvalno raspadaju od korupcije i nesposobnosti onih koji drzavom upravljaju - teranje inata i cefova iz veka koji je za nama nam ide savrseno, i nikad nije bilo u vecem zamahu. Za njih zabave ima na pretek - prema Vodjinim medijima, nalazimo se u konstantnoj ratnoj opasnosti, najvece svetske sile svakodnevno se bave upravo nama, i nasi kompleksi i mitomanije  nikad nisu bili zadovoljeniji. Stvari do kojih je stalo mladjoj, nezahvalnoj generaciji, koja nema osecaja za vaznost istorijskog trenutka, uspesno se guraju pod tepih i ignorisu. Mladost je, jednostavno - aut.

A realno - ne znam sta je ovih dana teze u Srbiji nego biti mlad.

Pre svega, da bi bio mlad, prvo sto je potrebno je - roditi se. A da bi se rodio u Srbiji potrebno je da tvoji buduci roditelji obezbede za tebe i za sebe egzistenciju u skoro nemogucim uslovima. I ne samo to - vlast sistematski daje sve od sebe da ti uslovi budu, iz godine u godinu, sve gori i gori.

Zene koje se drznu da zatrudne ne samo da ne mogu ocekivati nikakvu pomoc i zastitu od drzave - sama drzava, a bogami i njen predsednik, ce se, u slucaju da budu otpustene, vise nego jasno staviti na stranu poslodavca, i gledati da, koliko je god to moguce, zakinu svaki dinar od primanja zenama koje su na porodiljskom. Posle ce jednostavno objasniti njihovim babama i dedama da to zapravo nije istina, i oni ce im, naravno, verovati, i ponovo glasati za njih.

Naravno, majke i porodilje mogu da se bune, da traze da se zakoni promene i da se za svoja prava bore na jedinom mestu koje im je preostalo - na ulici. Ali od toga je u Srbiji slaba vajda - njihovim dedama i babama ce vlast lepo objasniti da je u pitanju naprosto jos jedan napad na Srbiju i Velikog Vodju, i oni ce im, naravno, poverovati, i ponovo glasati za njih.

Ako se, kojim slucajem, ipak rodis, bice ti potrebno mnogo srece da ostanes ziv - jer, zdravstveni sistem u Srbiji ti nece biti od narocito velike pomoci ako se, nedaobog, ozbiljnije razbolis. Jedina nada koja ti ostaje u takvom slucaju su SMSovi, kojima se u Srbiji tradicionalno deca lece od najtezih bolesti. Pomoc mozes ocekivati eventualno od par ljudi koji su spremni da se iscimaju oko onih kojima nema ko drugi da pomogne - ali samo pod uslovom da ne dizu previse buke, i da ne laju protiv vlasti.  Iako ce tvoje babe i dede gledati kako se novac rasipa na sve i svasta - od muzickih fontana, preko novogodisnje rasvete do nacionalnih stadiona i raznoraznih bahacenja politicara, lepo ce im se objasniti da novca za lecenje njihovih unucica nema, i da su oni koji tvrde drugacije barabe koji hoce da sruse njihovog Vodju. I oni ce im, naravno, verovati. I ponovo glasati za njih.

Ona deca koja uspeju da poodrastu, brzo shvate da Srbija nije bas najbezbednije mesto za zivot, i da u njoj vlada zakon jaceg. Jer, deca se sa vrsnjackim nasiljem susrecu sve ranije i ranije, a vlast ne samo da se oko toga ne uzbudjuje narocito,  nego se zrtvama tog istog nasilja otvoreno smeje u lice. Sto je i logicno - sama vlast se i sastoji iz siledzija, nasilnika i huligana, a i metode kojima se sluzi nisu mnogo suptilnije. A realno, zasto bi se nasilje i suzbijalo - skole u Srbiji odavno ni ne sluze za obrazovanje, buduci da se u Srbiji diplome ne sticu, vec kupuju, a posao se ne dobija na osnovu strucnosti, vec partijskih veza.

Jedina funkcija koju nase skole sa uspehom ispunjavaju jeste da sluze kao regrutni centri za navijace i huligane, koji se kasnije, ako na stadionima prodju zestoku selekciju, mogu nadati karijeri zestokog momka i kontraverznog biznismena od ranije poznatog policiji. Dok ne zavrse u citulji, provesce ono malo zivota dilujuci gudru, a sve u talu sa policijom i politicarima. Iako ce njihove bake i deke svakoga dana citati o tome ko je od navijaca ubijen ili raznesen, njima ce se lepo objasniti da je Srbija bezbednije mesto za zivot nego ikad u novijoj istoriji. I da je to sto se i predsednikov sin druzi sa dilerima i ubicama najnormalnija stvar, i da svako ko drugacije kaze zapravo mrzi Velikog Vodju. I oni ce u to poverovati, i ponovo glasati za njega.

Danas smo dosli do tog stadijuma da banda koja ne na vlasti jednostavno moze da radi sta god hoce. Njima je jasno da ne postoji brljotina koja je toliko velika da ce za nju odgovarati bilo kome. Jer, bez obzira na to koliko im novca oteli od penzija, koliko ce generacija njihovih potomaka nepovratno upropastiti, i koliko ce drzava u koju se kunu propasti zbog toga - penzioneri Vodju, jednostavno, vole. I slepi su za bilo sta drugo.

Iako u Srbiji postoji, jos uvek, znacajan broj onih koji imaju makar par neurona u glavi, pa mogu da saberu dva i dva i uvide sta se desava, njihovi protesti su uzaludni i besplodni. Jer, Vodji je jasno da, ma koliko nezadovoljnih ljudi izaslo na ulice, on moze uvek da skupi triput toliko glasaca. I ne boji se ni Boga, cije je predstavike ovde na zemlji podmazao dovoljno da se ovi utrkuju sa njegovim partijskim ulizicama u pevanju hvalospeva na racun njegove  mudre i pozrtvovane politike, a kamoli ono malo luzera koji vec 30 godina ne uspevaju da skinu sljam sa grbace.

Naravno, ne podrzavaju samo penzioneri Vodju - ima tu i mladjih ljudi, koji sto iz idiotluka, sto zarad sitne vajdice, sto zato sto i ne znaju za bolje prostituisu svoje ljudsko dostojanstvo i nadaju se malo bogatijem sendvicu. Medjutim, svakome ko nije partijski tovljenik odavno je jasno da za postene i obrazovane mlade ljude u Srbiji nema spsolutno nikakve buducnosti.

Proteklih dana cak i oni koji su se trudili da se drze podalje od stampe, televizije i interneta najverovatnije su ipak naleteli na informaciju da je Nemacka znacajno ublazila zakone koji se ticu zaposljavanja radnika iz zemalja koje nisu clanice EU. Ovo je, kako se slaze vecima analiticara i komentatora, vise nego alarmantna vest za Srbiju, koja bi mogla u veoma kratkom roku da ostane bez (jos) nekoliko stotina hiljada strucnih, mladih ljudi u naponu snage. Ljudi koji zele da zive od svoga rada, normalno i bez bojazni za elementarnu egzistenciju svoje dece.

Zbog toga bake i deke koji se uredno prekrste kad bus prodje pored crkve, a kada u autobus udje trudnica, ili majka sa malom decom, prave ludi i okrecu glavu na drugu stranu, ne treba da brinu. Jos malo, i samo ce oni i njihovi vrsnjaci i ostati u Srbiji.

Majka i maceha

Iako sam dosta dugo na ovom blogu izbegavao da pisem o politici, poslednjih dana to sve teze uspevam. Razloga za to ima. verovatno, nekoliko - od moje preokupiranosti istom u poslednje vreme, buduci da je politicka situacija u zemlji postala vise nego nepodnosljiva, preko nedostatka tema vezanih za teologiju koje u poslednje vreme nemaju dodirnih tacaka sa politikom - jednostavno, nista drugo vise i nije aktuelno - pa sve do cinjenice da se crkva, tj SPC, tj crkvena adminitstracija, vise skoro nicim drugim ni ne bavi.

Mesanje crkve u politiku je oduvek bila kontraverzna tema. Gde su granice toga koliko i oko cega bi crkva trebalo da se mesa u upravljanje drzavom, da li bi uopste trebalo da se bavi takvim pitanjima, i ako bi trebalo, na koji nacin - sve su ovo teme o kojima se moze diskutovati. SPC se, konkretno, na takav korak odlucila, kako se kaze u nedavno socinjenom Apelu Sabora SPC o KiM, iz osecanja odgovornosti, kao duhovna mati srpskog naroda:

 Pitanje Kosova i Metohije predstavlјa srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj.

Ovakvo stanoviste bi se, istina, lako moglo opravdati, jer crkva bi zaista, na neki nacin, trebalo da bude duhovna mati svog naroda. Jedino sto nije jasno je - kako to da se crkva neumorno oglasava kao duhovna mati samo kada je srpski narod na Kosovu u pitanju? Kako to da joj nikada ne padne na pamet da isti takav, majcinski stav zauzme prema svojoj deci u ostatku Srbije? Zasto se prema nama koji ne zivimo na Kosovu odnosi kao maceha? Jesmo li mi manje bitni, i jesmo li mi Srbi iz (kako se to nekad govorilo, uze) Srbije manje njena deca?


Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo lјudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

- kazu arhijereji SPC. Ne pominju, medjutim, nista o svojoj obavezi da argumentovano svedoce o tome kakvo se drustvo gradi u Republici Srbiji. Ima li neko od preosvecenih arhijereja osecaj da bi trebalo da posvedoci o tome koliko se apsolutno ni jedna jedina vrednost, ne samo od onih na kojima pocivaju demokratska drustva, vec od icega sto se moze smatrati kao civilizacijska vrednost, ne postuje u Srbiji? Na kojem su stepenu vladavina prava i sloboda govora? O tome u kojoj su meri institucije drzave ne urusene, vec bukvalno izbrisane, i zamenjene samovoljom narcisoidnog diktatora? O tome kako vlast, koja je bukvalno sva u rukama jednog jedinog coveka, nema i ne priznaje apsolutno nikakva ogranicenja?  O tome koliko je bilo kakva jednakost u Srbiji postala nezamisliva?


Očigledno kršenje lјudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavlјanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao pobolјšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone.

Medjutim, ne secam se da videsmo u skorije vreme da se sabor pozabavio time koliko rezim u Srbiji postuje zakone - sopstvene ili bilo koje druge. Ne videh da je ikome od njihovih preosvestenstava zasmetalo to sto na nasim ulicama bukvalno besni rat zavadjenih narko-klanova, kojem drzava ni na koji nacin nema nameru da stane na kraj - a nije tajna zasto je to tako. Sto bahata deca rezimskih ulizica nekaznjeno gaze dzipovima i ubijaju nasu, i na najcinicniji moguci nacin krivicu svaljuju na zrtve. Sto je obican, posten covek, do te mere bespomocan, nezasticen i od bukvalno nepostojeceg pravosudnog sistema napusten i na milost i nemilost prepusten vucibatinama, kriminalcima i siledzijama, da se penzionerke od 70 godina odlucuju da uzmu pravdu u svoje ruke. Sto se iz drzavnih fondova novac bez ikakvog stida, ili cak pokusaja prikrivanja, nonsalantno iznosi u milionskim iznosima. Sto se rezimski mocnici nekaznjeno seksualno izivljavaju nad zenama kako im se prohte. Sto ljudi bivaju izbaceni na ulicu usred glavnog grada.

Nista od ovoga, izgleda, nije dovoljno strasno za nase arhijereje - naprotiv. Za taj i takav rezim oni imaju samo reci hvale i podrske, pohvalnice i odlikovanja.


Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. 

Svakako da niko ko je pri cistoj svesti ne moze a da ne oseca revolt kada se ugrozavaju spomenici kulture jednog naroda. Ne znam samo - kako to da niko ne vidi da se ne samo kulturni spomenici, vec i izuzetno vredna imovina gradova u Srbiji svakodnevno arci, rusi, u bescenje prodaje i poklanja sumnjivim investitorima pod jos sumnjivijom okolnostima? Da li su Beograd, Nis, Novi Sad, gradovi u kojima zivi vecina istog tog srpskog naroda, manje vredni? I da li crkvi, to sto aktuelna razbojnicka vlast unistava nase gradove, smeta kada sama ulazi u poslove sa njom?


Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodelјivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalјa, spomenika kulture… Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodelјenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srpskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli palјenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

Zaista - kako? I zaista - kako ocekivati da ce one iste partije i oni isti ljudi koji celu Srbiju unistavaju decenijama, u buducnosti uraditi ista drugo nego unistiti je do kraja? Kako verovati partiji pod cijom su se vlascu dogadjala najjezivija zverstva i progoni njenog sopstvenog naroda, na njenoj sopstvenoj teritoriji, da ce zastititi taj narod u buducnosti - pa makar sto puta promenili ime? Kako verovati onima koji su do juce pretili kako ce klati ljude zardjalim kasikama i streljati sto za jednog da ce u buducnosti stititi bilo koga, pa i svoj narod - kojem su, realno, najvise zla i naneli? Kako podrzavati takvu vlast, i tvrditi da se zeli dobro svome narodu?



 Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srpskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srpskom narodu i predstavlјalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srpskog naroda.

Pitanje je - da li je pod naletom prostaka, primitivaca, polupismenog polusveta, seljobera, zatucanih, hohstaplera i nadrilekara ostalo ista od srpskog identiteta? I ima li nekoga od njih iza koga crkva nije svojim autoritetom stala?

U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.

Srpski narod na Kosovu zaista jeste izlozen egzodusu. Nista manjem egzodusu izlozen je i narod u Srbiji - jer jedino sto iko ko zeli da zivi i radi posteno, da opstaje od svog rada i znanja a ne nepotizma, da napreduje trudom i zalaganjem a ne pomocu mita i korupcije moze, sto ikome kome je stalo do toga da mu deca rastu bezbedno i da zivi sa minimumom ljudskog dostojanstva, ne ostaje nista drugo nego da se spakuje i ode - zauvek. Samo u poslednjih par desetina godina iz Srbije se iselilo vise Srba nego sto ih ima na celom Kosovu - i niko od gospode riscanske ne vidi ni najmanji razlog zasto bi se oko toga zabrinuo, ili nedaobog ulozio protest.


Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalјa da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlјa crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalјa širom Evrope  i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.

A ako Kosovo predstavlja Crnu Rupu Evrope - sta onda Srbija, pod vlascu nekadasnjih radikala i komunista, cije su ruke nista manje krvave nego ovima iz OVK, predstavlja? I ako vec trpimo bezakonje sa one strane administrativnih prelaza od strane Albanaca, zasto ga trpimo ovde u Srbiji? I da li je uopste bitno od koga ga trpimo?

I ako vec moramo da ih trpimo - moramo li i da ih u dupe ljubimo?

Gloginje

Poslednjih dana oci javnosti, vise nego ikada ranije, uprte su u Kosovo. Posle decenija provedenih u pat-poziciji, ili, kako je to ovih dana popularno reci, zamrznutog konflikta, cini se da se nekakvo resenje kosovskog Gordijevog cvora polako nazire. Kako nas je Veliki Vodja blagoizvoleo obavestiti, resenje koje je iznasao posle, za njega izuzetno napornih i mucnih pregovora, stidljivo i oprezno je formulisano kao Razgranicenje.

Nikome ko makar malo pokusa da racionalno razmisli o ovome nije tesko skapirati sta ovo znaci. Jer, resenja ovog problema koja su realno moguca nije ni bilo u opticaju tako mnogo - ili razmena teritorija i razgranicenje po etnickoj liniji (mi vama PBM, vi nama Sever) ili autonomija za Srbe unutar zajednicke drzave (otprilike kao u Bosni). I jedno i drugo resenje imaju zackoljicu - u oba slucaja Srbija bi morala da prizna drzavu Kosovo, na ovaj ili onaj nacin.

Iako smo do sada, samo u poslednjih par desetina godina,  nekoliko nista manje svetih, nista manje srpskom krvlju natopljenih, i nista manje svetinjama nacickanih srpskih zemalja priznali za teritorije drugih drzava, sa kojima imamo uredne diplomatske i dobrosusedske (ajd da ih tako nazovemo) odnose, opcija priznavanja Kosova je i dalje, za prosecnog Srbina, ostala nezamisliva. Jer, kako nas savetuju nase mitronosne glave, postoji i treca, jedino casna, ispravna i Bogu ugodna opcija, a to je beskonacno odlaganje resavanja problema, tj gorepomenuti zamrznuti konflikt, i nadanje da ce jednoga dana doci bolja vremena, pa ce celo Kosovo nekim cudom u reziji Gospoda Boga ili Putina ponovo postati deo Srbije sa kojeg ce magicno nestati par miliona Albanaca.

Kao utemeljenje ove tvrdnje poslednjih godina nastala je, i slobodno se moze reci, postala dominantna, citava jedna nova grana srpske teologije - nazovimo je Teologija Kosovskog Zaveta, u kojoj se nadmecu iste te mitronosne glave objasnjavajuci nam kako se Kosovo ne sme priznati, ne sme podeliti, ne sme napustiti, kako smo bez Kosova niko i nista, i kako cemo, ako se bilo sta od navedenog slucajno desi, nestati kao narod i kao ljudi sa lica Zemlje. Izraz ovakvog stava je i nedavni Apel SAS, socinjen na najnovijem, majskom zasedanju.

Tako je, makar, na recima.

U stvarnosti - stvari su malko drugacije.

Jer, do Kosova, a ako cemo pravo, i do nacionalnog identiteta, ogromnoj vecini Srbalja ic nije stalo. Da jeste, ne bi ogromnom vecinom zdusno podrzavali svakog politicara koji je do sada vodio najpogubniju mogucu politiku po tom pitanju. I ne samo da su Srbi nekad podrzavali ljude za cije vreme su sprovodjeni najgori moguci zlocini nad tamosnjim stanovnistvom - Broza, Milosevica i Vucica Srbi podrzavaju i vole svim srcem i dan danas. Ako postoji nesto sto prosecan Srbenda oseca glede Kosova - onda je to neizlecivo povredjena sujeta jos 1999. kada smo se, kao po obicaju iz tih devedesetih, prvo kurcili, pa kad smo dobili po nosu, skinuli gace i dali i ono sto se od nas nije ni trazilo. Jer, da nije tako, svi oni koji su danas politicka elita odavno bi nosili prugasta odela, umesto da kroje sudbinu drzave. Koji su, dok su ljudi ginuli da zastite i odbrane svoju Zemlju, pili viski sa ekipim sa druge strane pregovarajuci o granicama, i cija deca zajedno idu na Harvard i zimuju u Aspenu, dok mi nasu gledamo na nadgrobnim plocama.

Ako je Srbima do necega zaista stalo - to su Farma, Zadruga, i Grand, a ne nacionalni identitet i vekovna duhovna tradicija.

Istini za volju - situacija nije mnogo drugacija ni sa one strane oltara. Jer, ma koliko se gospoda riscanska klela u svoju odanost Svetoj srpskoj Zemlji kada se sastanu da saboruju, jos se vise, u svakoj mogucoj prilici, uvlace u dupe svakoj mogucoj hulji, razbojniku i lazovu koja je ispod kamena izmilela. Pocev od aktuelnog Velikog Vodje, za kojeg se sam Patrijarh sa amvona Bogu zahvaljivao na njegovom mudrom vodjstvu i hrabrosti sa kojom se bori za isto to Kosovo, preko razbojnika i hulje koja je dovela do gubitka Kosova kojoj danas drze akatiste, njegovog tragikomicnog potrcka, umobolnog komuniste-preletaca, i drugih sitnih cankolizaca, ulizica, klevetnika, lazova, i secikesa - nema koga do sada nisu okitili ordenjem, i sa kim nisu usli u biznis. Kome nisu osvecivali zaduzbine, krstavali i vencavali decu, i davali sto precutnu - sto najotvoreniju mogucu podrsku.

Da je bilo kome od njih zaista stalo do Kosova, bili bi tamo - sto se i vidi iz novog nacrta Ustava SPC, kojim je formalno u naziv iste dodato Pecka Patrijarsija, a sustinski odredjeno da se jos makar dve ili tri preosvecene guzice uglave u Beograd.

Na kraju krajeva - do Kosova nije preterano stalo ni samim ziteljima istog. Jer da jeste, ne bi ogromnom vecinom izglasavali za svoje predstavnike Listu koja je prva potrcala da se utali sa onima koji su ih decenijama klali i ubijali, dok su kroz blato provlacili one koji su se za njih sve vreme borili - sve do smrti, ciji nam uzroci poslednjih dana postaju sve jasniji. I ne samo danas - Kosovo je, ako cemo pravo, oduvek bilo najjace politicko uporiste upravo onih koji su ga najgre upropastavali i izdavali. Recimo i to - ma koliko je Beograd u ostatku zemlje bio oduvek markiran kao leglo izdaje, nemorala i autosovinizma, i pandan Kosovu kao mesto liseno duhovnosti - jedino u tom istom Beogradu ni jedan ni drugi Veliki Vodja nisu imali vecinsku podrsku proteklih decenija.

Jedino do cega je svima njima stalo je da se Srbija i dalje odrzava u stanju kome, u kojoj nije bitno ni to sto se drzava bukvalno rusi, ni to sto nam decu dzipovima gaze nekaznjeno deca rezimskih ulizica, ni to sto junaci ginu zarad njihove medijske promocije, ni sto se na ulicama vodi rat zavadjenih narko-klanova, ni to sto se cela zemlja daje u bescenje i za badava sumnjivim investitorima - bitno je jedino da se resi problem Kosova, potezanje drugih problema u ovako vaznom trenutku je neumesno.

Naravno, i sa ove i sa one strane onoga sto ce uskoro biti granica izmedju Kosova i Srbije, ima casnih izuzetaka. Normalnih i casnih ljudi koji su zalutali u ovaj cirkus licemerja, ulizistva i korupcije - onih najboljih medju nama. Takvi se, po pravilu, tapsu po ramenu kada treba da ostanu na svojim ognjistima, izdrze i sacuvaju nase svetinje, i daju svoj zivot za Sveto Kosovo.

Medjutim, kada im prodje upotrebna vrednost, oni, po pravilu, bivaju prepusteni sami sebi - da ih globe i pljuju rezimke ulizice, ili da ginu jedva se odrzavajuci u egzistenciji, radeci na gradilistima na crno.

Da ih, ako se slucajno drznu da izuste nesto protiv Velikog Vodje i njegove elite, danima i nedeljama najpogrdnijim mogucim imenima pljuje i blati najgori sljam i fukara koji je ova zemlja ikad izbljuvala iz sebe - bez da se iko od mitronosnih glava seti da o tome prozbori makar rec u njihovu odbranu - iako im nije bilo ni malo tesko da tu istu fukaru javno pohvaljuju kad se isprsi pozamasnijom sumom novcanica. Jer, uvek je lako bilo tudjim kurcem gloginje mlatiti, i iz dvorova, hotela i limuzina izdaleka bodriti i pozivati da se izdrzi.

Pitanje Kosova nece biti reseno za koji mesec - ono je reseno odavno. Da nije, ne bi nam se to resenje danas serviralo da ga svojim potpisom ozvanicimo. I kad se ta prica konacno zavrsi, moracemo da se konacno suocimo sa time ko smo i sta smo, iza koga smo sve ovo vreme stajali, i koga smo podrzavali.

I bolece. Gadno.

Otpor

Opste je poznato da je Pobednik simbol Beograda. Mestroviceva skulptura, postavljena na Kalemegdansku tvrdjavu naspram onoga sto je nekada bila mocna Austrougarska, simbol je ne samo pobede, vec i otpora - hrabro stojeci pravo, on mirno gleda u lice neuporedivo snaznijoj pretnji sa Severa drzeci goluba mira u jednoj ruci, ali spreman da se suprotstavi macem kojeg drzi u drugoj.

Ovih dana Pobednik nije u najboljoj formi - poceo je da se krivi, da tone, i ukoliko se nesto ne preduzme, lako bi moglo da se desi i da padne.

Beograd i Srbija su ovih dana bili svedoci pokusaja da se organizuje otpor jednoj drugacijoj vrsti pretnje u odnosu na onu sa kojom smo se suocavali pre stotinak godina. Pretnjom bede, nemastine, ugnjetavanja i samovolje, kojoj su mukom pritisnuti gradjani pokusali da se suprotstave spontano se organizujuci da blokiraju ulice i vaznije saobracajnice, mirno protestujuci ne samo protiv cene benzina - vec protiv sveopsteg uzasa sa kojim se svi suocavamo.

U jednoj takvoj blokadi, postavljenoj kod Sida, nasao se i patrijarh srpski, koji se vracao iz Dalja, sa ustolicenja episkopa Heruvima. Patrijarh je putovao u pratnji vise crkvenih velikodostojnika, medju kojima je bio i mitropolit Amfilohije, i visoki funkcioner vladajuce partije Nikola Selakovic, koji su izgleda uspeli da prevazidju svoje predjasnje razmirice. Sto treba razumeti, kada se uzme u obzir koliku ce dobrobit crkvi doneti samo projekat izgradnje luksuznih stanova na zemljistu koje je grad Beograd ustupio crkvi zarad verskih potreba stanovnika Novog Beograda, a koji izvodi firma zasluzna za vecinu SNSovskih grandioznih gradjevinarskih poduhvata.

Pre stotinak godina, tadasnji mitropolit Dimitrije je delio sudbinu svog naroda - herojski je prosao Golgotu povlacenja preko Albanije. Patrijarh Irinej nije izasao iz svojih kola da porazgovara sa narodom koji je blokirao put svakako ne iz dosade, vec iz ocaja zbog bede i nemastine - da ih pita kako im je, sta ih muci, i da li moze nesto da im pomogne. Ili da im makar uputi par toplih reci razumevanja i saosecanja. Njemu verovatno benzin nije skup, bez obzira na to koliko njegovo vozilo trosi - ljudi iz njegove pratnje su pokusali da izdejstvuju da se patrijarh propusti kroz blokadu, buduci da Njegova Svetost nema vremena da se bavi takvim trivijalnostima.

Blokade, na zalost, nisu okupile dovoljan broj ljudi da bi se nesto ozbiljnije uradilo. Rezim je na njih odgovorio hapsenjima i novcanim kaznama za one koji su u blokadama ucestvovali, dok su poslusnici rezima Velikog Vodje, za kojeg nam je Njegova Svetost sa liturgijskog amvona porucila da treba Bogu da zahvaljujemo na njemu sto se kao lav bori za Kosovo, rezali iz pozadine kako bi oni, da su na mestu milicije, tukli organizatore blokade dok se ne upisaju, i predlagali kastraciju istih, sve po Dusanovom Zakoniku.

Igrom slucaja, jedan od privedenih zbog organizovanja blokade po imenu Dejan Petkovic, kojem je zbog toga ekspresno razrezana kazna od 60 000 dinara, je jedan od heroja koji je braneci isto to Kosovo na Kosarama ostao bez ruke. On je, iako ni ne poseduje automobi, a i da poseduje, ne bi ni mogao da ga vozi, izasao da podrzi miran protest svojih sugradjana. I nema predstavu odakle ce naci 60 000 dinara da plati kaznu.

Medjutim, iako je njegov heroizam prosao nezapazeno, ne moze se reci da Srbija ne vodi racuna o svojim herojima - pre neki dan je ministru odbrane Aleksandru Vulinu urucena Medalja srpskih generala. Ministar Vulin je, doduse, poceo politicku karijeru kao vatreni komunista, i jos vatreniji podrzavalac tadasnjeg rezima - oni koji se secaju protesta na kojima je, pre nekih dvadesetak godina, milicija demonstrante polivala hladnom vodom iz vodenih topova po temperaturama ispod nule, pamte i njegovu opasku - Da ne treba mozda da ih polivaju toplom vodom?!

Protesti u Beogradu '96 - 97.

Te, 1997. godine, na Svetoga Savu, patrijarh srpski Pavle je predvodio litiju koja je na simbolican nacin probila kordon u Kolarcevoj ulici, okoncavsi pat poziciju koja je trajala osam dana, a veliki broj crkvenih velikodostojnika je aktivno davao podrsku kako studentskim protestima, tako i protestu opozicije.

Stvari se do danas nisu mnogo promenile - na vlasti su i dalje iste partije i isti ljudi kao i tada, a Vulin je i dalje jedan od najvatrenijih poltrona vladajuceg rezima. Jedino sto Vulin vise nije komunista - pre neki dan mu je decu krstio niko drugi do Njegova Svetost Patrijarh.

Za koji mesec slavicemo stogodisnjicu proboja Solunskog Fronta. Tada smo imali hrabrosti da stanemo svi zajedno, i pruzimo herojski otpor jednoj od najvecih svetskih vojnih sila. Pre dvadesetak godina nas je po nekoliko stotina hiljada izlazilo na ulice da pruzimo otpor diktatorskom rezimu koji nas je vodio u katastrofu cije ce posledice osecati nekoliko narednih generacija. Danas nas na proteste izadje jedva par stotina. Kada bi se ovog trenutka odrzali izbori, jedine dve partije koje bi presle cenzus su SNS i SPS, i imale bi ukupno podrsku od preko 60% glasaca.

Koliko mozemo samo da budemo ponosni na ono sto smo nekada bili, toliko mozemo samo da se stidimo onoga sto smo postali.

Projavljivanje jedinstva

Kao sto svaki djak prvog razreda bogoslovije zna, jedno od osnovnih  i najvaznijih svojstava crkve je jedinstvo. Nikeocarigradskim Simvolom vere je utvrdjeno da hriscani veruju u jednu, svetu, sabornu i vaseljensku Crkvu.  Jedinstvo crkve (bi trebalo da) se projavljuje na razlicite nacine - tako sto episkopi i patrijarsi pomesnih crkava pominju jedni druge na liturgiji, i kroz instituciju Sabora - pomesnih, lokalnih, i onih svepravoslavnih.

Ovo se, medjutim, pokazalo kao neodstizan cilj - ne samo kada su u pitanju razlicite hriscanske crkve, zajednice i denominacije, nego i unutar hijerarhije same pravoslavne crkve - veoma se cesto desava da pomesni patrijarsi, iz raznoraznih razloga, ne pominju jedan drugog, a sabori se cesto odlazu godinama iz razloga kao sto je, na primer, nereseno pitanje redosleda pominjanja pomesnih crkava u Diptihu. Iako brojna urgentna pitanja cekaju na resavanje cesto i decenijama, sabori se odlazu jer bez jasnog stava o tome kojim se redom koja pomesna crkva pominje, ne bi se znalo gde ko treba da sedi (mada meni, iskreno, najlogicnije izgleda da se sedne - na guzicu).

Zapravo, ne samo da crkva cesto muci muku sa postizanjem jedinstva oko najosnovnijih i najbanalnijih stvari, nego ovu muku cesto prate ogorceni sukobi i medjusobna mrznja izmedju nosioca razlicitih misljenja. Zbog toga zli jezici tvrde da nekome ko bi sa strane posmatrao hriscane najupecatljivija odlika hriscanstva ne bi ni izbliza bila hriscanska ljubav, vec upravo mrznja koja vlada izmedju hriscana razlicitih denominacija.

Jedno od mesta koje se moze uzeti kao najbolja ilustracija ovog (ne)jedinstva crkve i hriscana je verovatno Hram Groba Hristovog u Jerusalimu. Iako se smatra jednom od najvecih svetinja u citavom hriscanstvu, neretko se u njemu (i ne samo u njemu, kad je Sveta Zemlja u pitanju) desavaju scene koje ni na koji nacin ne prilice ljudima koji sebe nazivaju hriscanima, i kojima je Hristos ostavio zapovest - Volite jedni druge kao sto sam vas ja voleo.

Medjutim, pre neki dan se desilo nesto jako zanimljivo. Predstavnici ne jedne, nego cak tri hriscanske crkve - pravoslavne, rimokatolicke i jermenske - koje se staraju o Hramu Groba Hristovog su, na krajnje neocekivan nacin, projavili neverovatno visok stepen jedinstva i solidarnosti. Povod ovom neverovatnom dogadjaju je bila odluka drzave Izrael da donese zakon po kojem je grckoj pravoslavnoj crkvi naplacen porez na nekretnine koje je ova prodala neimenovanoj stranoj kompaniji, i da se uvede porez na one objekte u vlasnistvu crkve koji sluze u komercijalne svrhe, kao sto su hoteli i prodavnice.

Na slican nacin na koji i poslanici u parlamentima bivsih republika pokazu jedinstven stav kada treba da im se podignu plate, bez obzira na to da li pripadaju vladajucoj partiji ili opoziciji, i da li su im politicka i ideoloska gledista srodna ili suprotstavljena - i ove hriscanske zajednice su prevazisle sve druge sitne i nebitne dogmatske razlike i razmirice kada je u pitanje doslo ono sto je zaista vazno i bitno, i kada se na udaru naslo ono sto predstavlja njihovu svrhu postojanja i glavnu delatnost.

Predstavnici ovih crkava su uporedili pomenuti zakon, ni manje ni vise, nego sa holokaustom - sto je i razumljivo, jer opste je poznato da holokaust zapravo i nije bio nista drugo nego uvodjenje poreza - i odlucili da se protiv ovog progona bore tako sto su - zatvorili Hram. Iako su hriscani prvih vekova, koji su trpeli prave i istinske progone,  uprkos tome sto su zbog toga mogli postradati na najstrashnije zamislive nacine, nastavljali da sluze liturgiju po svaku cenu, makar i u tajnosti, savremene mitronosne glave su se, suocene sa mogucnoscu takve strahote kao sto je placanje poreza (pa bio on razuman ili papren, krajnje je nebitno) odlucile na ovu drasticnu, ali krajnje hriscansku meru. Da li su zatvorili i prodavnice i hotele - nista se ne kaze.

Kad smo vec kod zatvaranja hramova - i u Beogradu je pre neki dan zatvoren jedan drugi hram, doduse ne za sve, kao onaj u Jerusalilmu, vec za sve osim za ucesnike predizbornog skupa vladajuce partije koji je tamo odrzan.

#sirotinjastop

Na ovom skupu nas je Veliki Vodja licno podsetio kako je izgradnja hrama prekidana samo zbog ratova (iako je on sam bio jedan od onih koji su iste te ratove izazivali), i osudio Neveru koja nije htela ni sveca ni slavu, izrazavajuci zahvalnost uvazenom ambasadoru i predsedniku bratske nam Rusije (iako su i jedan i drugi, kao i vecina prisutnih zvanica u hramu bili, ili su jos uvek, istaknuti funkcioneri iz redova iste te Nevere). Ovo, naravno, nikome nije zasmetalo - buduci da su se i jedni i drugi isprsili pozamasnim prilozima, sto i jeste bila poenta celog skupa. Na kraju je Vodja pohvalio patrijarha i SPC zato sto se ne bave politikom.

Izgleda da jedinstvo ipak nije toliko tesko postici, cak ni kada su u pitanju naizgled nepomirljive suprotnosti, kao sto su rimokatolicizam, monofizitizam i pravoslavlje, vlast i opozicija, ili Vera i Nevera. Jedino sto je potrebno je pravi katalizator.

Dobro, de, malo veca kolicina katalizatora.

Zaista - kako je lepo kada braca zive slozno... (Ps. 133.1)

Vreme je za bebe

Tokom proteklih nekoliko nedelja Njegova Svetost i druga Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva su nas po ko zna koji put podsetili na to koliko je pad nataliteta veliki problem u Srbiji. Na to koliko nas se manje radja nego sto umire, i na to kako nam je sve uzalud ako jednog dana, u skorijoj buducnosti, kao narod nestanemo sa lica zemlje - sve zbog neodgovornosti roditelja, i zena koje bi radije da uzivaju u zivotu nego da se zrtvuju i da budu majke.

Sto je i razumljivo - neko ko se vozi u limuzini koju prosecna srpska porodica ne moze da zaradi za ceo zivot ne moze znati kako izgleda lomatati se sa decom po gradskom prevozu. Neko ko je u stanju da na kripte i grobnice spiska onoliko para koliko bi bilo dovoljno da ko zna koliko dece posaljemo na lecenje od kojeg im zavisi zivot - svakako ne moze imati pojma kako to izgleda skupljati taj novac putem SMSa. Kao ni kako izgleda kada roditelje koji su u takvoj situaciji javno pljuje i blati isti onaj sljam kojeg pozivaju u svoje patrijarsije na audijenciju.

Kripta hrama Sv Save

Ne verujem da im padne na pamet da pitaju mentalne bolesnike koje kite ordenjem, kada ovi zakinu porodilje za ionako bednu sumu koju im drzava isplacuje na ime pomoci, odakle misle da se ta deca prehrane. Niti im je problem da seksualne predatore iz svojih redova pustaju da drze pridike o porodicnim vrednostima, i da jedni drugima kace odlikovanja.

Jer - svi oni decu vole samo na recima. U stvarnosti - ne mogu da podnesu decu ni ispod prozora svojih vladicanskih dvorova, nego zovu miliciju da ih odatle uklone.

Verujem ja da ni Gospodi Riscanskoj nije lako - realno, potrebno je imati ne djon, nego traktorsku gumu umesto obraza, da bi se u dupe poljubila svaka hulja i hohstapler koji se isprsi masnim deviznim prilogom - ne razmisljajuci odakle je taj novac dosao. Da je potrebna natcovecanska odsutnost svake savesti da se precuti pogibija tek rodjene bebe, njene majke i 6 junaka ciji su zivoti zrtvovani da bi se ministar slikao za dnevnik, kada se osvestava crkva u kojoj taj isti ministar sebe oslika na freskama. I da je potrebna nepojmljiva kolicina drskosti da se zene koje odluce da u ovoj i ovakvoj Srbiji ne radjaju decu porede sa zlikovcima nakon sto se zlikovcu koji je upropastio i unistio buducnost generacija i generacija odrzi panegirik.

U kakvoj zemlji mislite, Gospodo Riscanska, da donesu tu decu na svet? U zemlji u kojoj ce ih vasi igumani uciti da ne idu kod ginekologa i ne vakcinisu decu, da bi pomrla od iskorenjenih bolesti, samo zato sto se vama u 21. veku tera inat sa naukom? U zemlji u kojoj cete ih uciti da Zemlja nije okrugla? U zemlji gde ce ih nekaznjeno gaziti i ubijati deca obmanjivaca i trovaca sa dna rezimske septicke jame ulizickih medija? U zemlji koju je vlast, na celu sa Velikim Vodjom na kojem se Bogu od srca zahvaljujete uspela da pretvori u RAJ za vucibatine, kriminalce, olos i prostake?

I za vas.

A mi samo treba da se bacimo na posao i da proizvedemo sto je vise moguce topovskog mesa.

Ne, Vasa Svetosti, Vasa Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva, Casni Oci i Prepodobni Kaludjeri  - JEBITE SE VI.

I vi i sljam sa dna kace sa kojim ste se slizali.

Narod koji natpolovicnom vecinom takve kao sto su oni izabere da ih vodi, i koji vas moze da nazove svestenicima, ne zasluzuje ni opstanak ni buducnost.