Majka i maceha

Iako sam dosta dugo na ovom blogu izbegavao da pisem o politici, poslednjih dana to sve teze uspevam. Razloga za to ima. verovatno, nekoliko - od moje preokupiranosti istom u poslednje vreme, buduci da je politicka situacija u zemlji postala vise nego nepodnosljiva, preko nedostatka tema vezanih za teologiju koje u poslednje vreme nemaju dodirnih tacaka sa politikom - jednostavno, nista drugo vise i nije aktuelno - pa sve do cinjenice da se crkva, tj SPC, tj crkvena adminitstracija, vise skoro nicim drugim ni ne bavi.

Mesanje crkve u politiku je oduvek bila kontraverzna tema. Gde su granice toga koliko i oko cega bi crkva trebalo da se mesa u upravljanje drzavom, da li bi uopste trebalo da se bavi takvim pitanjima, i ako bi trebalo, na koji nacin - sve su ovo teme o kojima se moze diskutovati. SPC se, konkretno, na takav korak odlucila, kako se kaze u nedavno socinjenom Apelu Sabora SPC o KiM, iz osecanja odgovornosti, kao duhovna mati srpskog naroda:

 Pitanje Kosova i Metohije predstavlјa srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj.

Ovakvo stanoviste bi se, istina, lako moglo opravdati, jer crkva bi zaista, na neki nacin, trebalo da bude duhovna mati svog naroda. Jedino sto nije jasno je - kako to da se crkva neumorno oglasava kao duhovna mati samo kada je srpski narod na Kosovu u pitanju? Kako to da joj nikada ne padne na pamet da isti takav, majcinski stav zauzme prema svojoj deci u ostatku Srbije? Zasto se prema nama koji ne zivimo na Kosovu odnosi kao maceha? Jesmo li mi manje bitni, i jesmo li mi Srbi iz (kako se to nekad govorilo, uze) Srbije manje njena deca?


Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo lјudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

- kazu arhijereji SPC. Ne pominju, medjutim, nista o svojoj obavezi da argumentovano svedoce o tome kakvo se drustvo gradi u Republici Srbiji. Ima li neko od preosvecenih arhijereja osecaj da bi trebalo da posvedoci o tome koliko se apsolutno ni jedna jedina vrednost, ne samo od onih na kojima pocivaju demokratska drustva, vec od icega sto se moze smatrati kao civilizacijska vrednost, ne postuje u Srbiji? Na kojem su stepenu vladavina prava i sloboda govora? O tome u kojoj su meri institucije drzave ne urusene, vec bukvalno izbrisane, i zamenjene samovoljom narcisoidnog diktatora? O tome kako vlast, koja je bukvalno sva u rukama jednog jedinog coveka, nema i ne priznaje apsolutno nikakva ogranicenja?  O tome koliko je bilo kakva jednakost u Srbiji postala nezamisliva?


Očigledno kršenje lјudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavlјanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao pobolјšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone.

Medjutim, ne secam se da videsmo u skorije vreme da se sabor pozabavio time koliko rezim u Srbiji postuje zakone - sopstvene ili bilo koje druge. Ne videh da je ikome od njihovih preosvestenstava zasmetalo to sto na nasim ulicama bukvalno besni rat zavadjenih narko-klanova, kojem drzava ni na koji nacin nema nameru da stane na kraj - a nije tajna zasto je to tako. Sto bahata deca rezimskih ulizica nekaznjeno gaze dzipovima i ubijaju nasu, i na najcinicniji moguci nacin krivicu svaljuju na zrtve. Sto je obican, posten covek, do te mere bespomocan, nezasticen i od bukvalno nepostojeceg pravosudnog sistema napusten i na milost i nemilost prepusten vucibatinama, kriminalcima i siledzijama, da se penzionerke od 70 godina odlucuju da uzmu pravdu u svoje ruke. Sto se iz drzavnih fondova novac bez ikakvog stida, ili cak pokusaja prikrivanja, nonsalantno iznosi u milionskim iznosima. Sto se rezimski mocnici nekaznjeno seksualno izivljavaju nad zenama kako im se prohte. Sto ljudi bivaju izbaceni na ulicu usred glavnog grada.

Nista od ovoga, izgleda, nije dovoljno strasno za nase arhijereje - naprotiv. Za taj i takav rezim oni imaju samo reci hvale i podrske, pohvalnice i odlikovanja.


Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. 

Svakako da niko ko je pri cistoj svesti ne moze a da ne oseca revolt kada se ugrozavaju spomenici kulture jednog naroda. Ne znam samo - kako to da niko ne vidi da se ne samo kulturni spomenici, vec i izuzetno vredna imovina gradova u Srbiji svakodnevno arci, rusi, u bescenje prodaje i poklanja sumnjivim investitorima pod jos sumnjivijom okolnostima? Da li su Beograd, Nis, Novi Sad, gradovi u kojima zivi vecina istog tog srpskog naroda, manje vredni? I da li crkvi, to sto aktuelna razbojnicka vlast unistava nase gradove, smeta kada sama ulazi u poslove sa njom?


Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodelјivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalјa, spomenika kulture… Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodelјenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srpskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli palјenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

Zaista - kako? I zaista - kako ocekivati da ce one iste partije i oni isti ljudi koji celu Srbiju unistavaju decenijama, u buducnosti uraditi ista drugo nego unistiti je do kraja? Kako verovati partiji pod cijom su se vlascu dogadjala najjezivija zverstva i progoni njenog sopstvenog naroda, na njenoj sopstvenoj teritoriji, da ce zastititi taj narod u buducnosti - pa makar sto puta promenili ime? Kako verovati onima koji su do juce pretili kako ce klati ljude zardjalim kasikama i streljati sto za jednog da ce u buducnosti stititi bilo koga, pa i svoj narod - kojem su, realno, najvise zla i naneli? Kako podrzavati takvu vlast, i tvrditi da se zeli dobro svome narodu?



 Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srpskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srpskom narodu i predstavlјalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srpskog naroda.

Pitanje je - da li je pod naletom prostaka, primitivaca, polupismenog polusveta, seljobera, zatucanih, hohstaplera i nadrilekara ostalo ista od srpskog identiteta? I ima li nekoga od njih iza koga crkva nije svojim autoritetom stala?

U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.

Srpski narod na Kosovu zaista jeste izlozen egzodusu. Nista manjem egzodusu izlozen je i narod u Srbiji - jer jedino sto iko ko zeli da zivi i radi posteno, da opstaje od svog rada i znanja a ne nepotizma, da napreduje trudom i zalaganjem a ne pomocu mita i korupcije moze, sto ikome kome je stalo do toga da mu deca rastu bezbedno i da zivi sa minimumom ljudskog dostojanstva, ne ostaje nista drugo nego da se spakuje i ode - zauvek. Samo u poslednjih par desetina godina iz Srbije se iselilo vise Srba nego sto ih ima na celom Kosovu - i niko od gospode riscanske ne vidi ni najmanji razlog zasto bi se oko toga zabrinuo, ili nedaobog ulozio protest.


Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalјa da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlјa crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalјa širom Evrope  i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.

A ako Kosovo predstavlja Crnu Rupu Evrope - sta onda Srbija, pod vlascu nekadasnjih radikala i komunista, cije su ruke nista manje krvave nego ovima iz OVK, predstavlja? I ako vec trpimo bezakonje sa one strane administrativnih prelaza od strane Albanaca, zasto ga trpimo ovde u Srbiji? I da li je uopste bitno od koga ga trpimo?

I ako vec moramo da ih trpimo - moramo li i da ih u dupe ljubimo?