Gloginje

Poslednjih dana oci javnosti, vise nego ikada ranije, uprte su u Kosovo. Posle decenija provedenih u pat-poziciji, ili, kako je to ovih dana popularno reci, zamrznutog konflikta, cini se da se nekakvo resenje kosovskog Gordijevog cvora polako nazire. Kako nas je Veliki Vodja blagoizvoleo obavestiti, resenje koje je iznasao posle, za njega izuzetno napornih i mucnih pregovora, stidljivo i oprezno je formulisano kao Razgranicenje.

Nikome ko makar malo pokusa da racionalno razmisli o ovome nije tesko skapirati sta ovo znaci. Jer, resenja ovog problema koja su realno moguca nije ni bilo u opticaju tako mnogo - ili razmena teritorija i razgranicenje po etnickoj liniji (mi vama PBM, vi nama Sever) ili autonomija za Srbe unutar zajednicke drzave (otprilike kao u Bosni). I jedno i drugo resenje imaju zackoljicu - u oba slucaja Srbija bi morala da prizna drzavu Kosovo, na ovaj ili onaj nacin.

Iako smo do sada, samo u poslednjih par desetina godina,  nekoliko nista manje svetih, nista manje srpskom krvlju natopljenih, i nista manje svetinjama nacickanih srpskih zemalja priznali za teritorije drugih drzava, sa kojima imamo uredne diplomatske i dobrosusedske (ajd da ih tako nazovemo) odnose, opcija priznavanja Kosova je i dalje, za prosecnog Srbina, ostala nezamisliva. Jer, kako nas savetuju nase mitronosne glave, postoji i treca, jedino casna, ispravna i Bogu ugodna opcija, a to je beskonacno odlaganje resavanja problema, tj gorepomenuti zamrznuti konflikt, i nadanje da ce jednoga dana doci bolja vremena, pa ce celo Kosovo nekim cudom u reziji Gospoda Boga ili Putina ponovo postati deo Srbije sa kojeg ce magicno nestati par miliona Albanaca.

Kao utemeljenje ove tvrdnje poslednjih godina nastala je, i slobodno se moze reci, postala dominantna, citava jedna nova grana srpske teologije - nazovimo je Teologija Kosovskog Zaveta, u kojoj se nadmecu iste te mitronosne glave objasnjavajuci nam kako se Kosovo ne sme priznati, ne sme podeliti, ne sme napustiti, kako smo bez Kosova niko i nista, i kako cemo, ako se bilo sta od navedenog slucajno desi, nestati kao narod i kao ljudi sa lica Zemlje. Izraz ovakvog stava je i nedavni Apel SAS, socinjen na najnovijem, majskom zasedanju.

Tako je, makar, na recima.

U stvarnosti - stvari su malko drugacije.

Jer, do Kosova, a ako cemo pravo, i do nacionalnog identiteta, ogromnoj vecini Srbalja ic nije stalo. Da jeste, ne bi ogromnom vecinom zdusno podrzavali svakog politicara koji je do sada vodio najpogubniju mogucu politiku po tom pitanju. I ne samo da su Srbi nekad podrzavali ljude za cije vreme su sprovodjeni najgori moguci zlocini nad tamosnjim stanovnistvom - Broza, Milosevica i Vucica Srbi podrzavaju i vole svim srcem i dan danas. Ako postoji nesto sto prosecan Srbenda oseca glede Kosova - onda je to neizlecivo povredjena sujeta jos 1999. kada smo se, kao po obicaju iz tih devedesetih, prvo kurcili, pa kad smo dobili po nosu, skinuli gace i dali i ono sto se od nas nije ni trazilo. Jer, da nije tako, svi oni koji su danas politicka elita odavno bi nosili prugasta odela, umesto da kroje sudbinu drzave. Koji su, dok su ljudi ginuli da zastite i odbrane svoju Zemlju, pili viski sa ekipim sa druge strane pregovarajuci o granicama, i cija deca zajedno idu na Harvard i zimuju u Aspenu, dok mi nasu gledamo na nadgrobnim plocama.

Ako je Srbima do necega zaista stalo - to su Farma, Zadruga, i Grand, a ne nacionalni identitet i vekovna duhovna tradicija.

Istini za volju - situacija nije mnogo drugacija ni sa one strane oltara. Jer, ma koliko se gospoda riscanska klela u svoju odanost Svetoj srpskoj Zemlji kada se sastanu da saboruju, jos se vise, u svakoj mogucoj prilici, uvlace u dupe svakoj mogucoj hulji, razbojniku i lazovu koja je ispod kamena izmilela. Pocev od aktuelnog Velikog Vodje, za kojeg se sam Patrijarh sa amvona Bogu zahvaljivao na njegovom mudrom vodjstvu i hrabrosti sa kojom se bori za isto to Kosovo, preko razbojnika i hulje koja je dovela do gubitka Kosova kojoj danas drze akatiste, njegovog tragikomicnog potrcka, umobolnog komuniste-preletaca, i drugih sitnih cankolizaca, ulizica, klevetnika, lazova, i secikesa - nema koga do sada nisu okitili ordenjem, i sa kim nisu usli u biznis. Kome nisu osvecivali zaduzbine, krstavali i vencavali decu, i davali sto precutnu - sto najotvoreniju mogucu podrsku.

Da je bilo kome od njih zaista stalo do Kosova, bili bi tamo - sto se i vidi iz novog nacrta Ustava SPC, kojim je formalno u naziv iste dodato Pecka Patrijarsija, a sustinski odredjeno da se jos makar dve ili tri preosvecene guzice uglave u Beograd.

Na kraju krajeva - do Kosova nije preterano stalo ni samim ziteljima istog. Jer da jeste, ne bi ogromnom vecinom izglasavali za svoje predstavnike Listu koja je prva potrcala da se utali sa onima koji su ih decenijama klali i ubijali, dok su kroz blato provlacili one koji su se za njih sve vreme borili - sve do smrti, ciji nam uzroci poslednjih dana postaju sve jasniji. I ne samo danas - Kosovo je, ako cemo pravo, oduvek bilo najjace politicko uporiste upravo onih koji su ga najgre upropastavali i izdavali. Recimo i to - ma koliko je Beograd u ostatku zemlje bio oduvek markiran kao leglo izdaje, nemorala i autosovinizma, i pandan Kosovu kao mesto liseno duhovnosti - jedino u tom istom Beogradu ni jedan ni drugi Veliki Vodja nisu imali vecinsku podrsku proteklih decenija.

Jedino do cega je svima njima stalo je da se Srbija i dalje odrzava u stanju kome, u kojoj nije bitno ni to sto se drzava bukvalno rusi, ni to sto nam decu dzipovima gaze nekaznjeno deca rezimskih ulizica, ni to sto junaci ginu zarad njihove medijske promocije, ni sto se na ulicama vodi rat zavadjenih narko-klanova, ni to sto se cela zemlja daje u bescenje i za badava sumnjivim investitorima - bitno je jedino da se resi problem Kosova, potezanje drugih problema u ovako vaznom trenutku je neumesno.

Naravno, i sa ove i sa one strane onoga sto ce uskoro biti granica izmedju Kosova i Srbije, ima casnih izuzetaka. Normalnih i casnih ljudi koji su zalutali u ovaj cirkus licemerja, ulizistva i korupcije - onih najboljih medju nama. Takvi se, po pravilu, tapsu po ramenu kada treba da ostanu na svojim ognjistima, izdrze i sacuvaju nase svetinje, i daju svoj zivot za Sveto Kosovo.

Medjutim, kada im prodje upotrebna vrednost, oni, po pravilu, bivaju prepusteni sami sebi - da ih globe i pljuju rezimke ulizice, ili da ginu jedva se odrzavajuci u egzistenciji, radeci na gradilistima na crno.

Da ih, ako se slucajno drznu da izuste nesto protiv Velikog Vodje i njegove elite, danima i nedeljama najpogrdnijim mogucim imenima pljuje i blati najgori sljam i fukara koji je ova zemlja ikad izbljuvala iz sebe - bez da se iko od mitronosnih glava seti da o tome prozbori makar rec u njihovu odbranu - iako im nije bilo ni malo tesko da tu istu fukaru javno pohvaljuju kad se isprsi pozamasnijom sumom novcanica. Jer, uvek je lako bilo tudjim kurcem gloginje mlatiti, i iz dvorova, hotela i limuzina izdaleka bodriti i pozivati da se izdrzi.

Pitanje Kosova nece biti reseno za koji mesec - ono je reseno odavno. Da nije, ne bi nam se to resenje danas serviralo da ga svojim potpisom ozvanicimo. I kad se ta prica konacno zavrsi, moracemo da se konacno suocimo sa time ko smo i sta smo, iza koga smo sve ovo vreme stajali, i koga smo podrzavali.

I bolece. Gadno.