Једна од појава информатичког доба у којем живимо са којом црква најтеже успева да изађе на крај су свакако масовни медији. Током ере њиховог настанка, црква је код нас била гурнута на друштвене маргине, и никога у њој није било нарочито брига да се том проблематиком детаљније позабави. Међутим, крајем осамдесетих, када је народ масовно почео да се враћа вери, црквени великодостојници су избили у први план и постали медијске личности, што је улога у којој се нису баш сви најбоље снашли.
У природи Цркве је да буде део друштвених дешавања - још од тренутка када је Исус поручио апостолима да покрсте све народе. Међутим, данас, као да припадници клира немају храбрости, или су помало гадљиви на то да се ухвате у коштац са медијском чаршијом на начин на који су то апостоли чинили проповедајући по улицама и трговима.
Узроци за ово су вероватно различити. Један од њих је вероватно то што је црква током већег дела своје историје уживала повлашћен положај унутар државе, па се наше свештенство одвикло од тога да се јавно суочи са неким ко има другачије, или супротно мишљење од онога што је њихов став. Наши великодостојници као да су изгубили веру у снагу јеванђелске поруке, па се стиче утисак да вечито од државе очекују да запуши уста свакоме ко има другачије мишљење, и да им је више стало до тога, него да слободно изнесу своје мишљење - од тога се, готово по правилу, устежу уколико иза њих не стоји неко са великим пендреком као подршка.
The media is like the weather, only it's man-made weather.
Други је то што су њихова преосвештенства, по правилу, даноноћно окружена климоглавцима и полтронима, који се одушевљавају сваком њиховом изјавом и потезом као шипарице на фризуру Џастина Бибера, па нису ни навикли да сукобљавају мишљења са било киме, као ни да се суоче са неким ко уопште сме да им се супротстави.
Трећи је то што међу припадницима клира постоји огромна бојазан од тога да ће нешто погрешити, и на тај начин срушити илузију о непогрешивости цркве, а самим тим и климави темељ на којем почива побожност дела њихових верника. Зато се на сваку изјаву, чланак или неки други медијски урадак који на било који начин - било добронамерно, било злонамерно - преиспитује изјаве и поступке свештених лица или их, не дао Бог, излаже критици, прилепљује етикета напада на Цркву, а аутори истих прозивају као издајници рода, цркворушитељи и богоборци.
У корену ове појаве стоји суштинско неразумевање природе саме Цркве. Јер, Црква - она која се пише са великим Ц - је Мистично Тело Христово, заједница Бога и читавог верног народа, а пројављује се на Литургији. С друге стране, црква - она која се пише малим словом - је назив за административни апарат који се састоји од људи, а људи су, по дефиницији, грешни, несавршени, склони заблудама, предрасудама и корупцији и, самим тим, подложни критици друштва у чијем животу сама црква покушава да учествује.
Друштво ретко када напада Цркву - већина контраверзи које се у медијима покрећу везане су искључиво за цркву. То не треба н да чуди - да се црква мало више понаша као нешто што је у служби поменутог Мистичног Тела Христовог, а мање као друштвенополитичка организација, можда би и имала другачији третман. И да је мање изјава које се карактеришу као приватно мишљење које није став цркве (али од којег се, с друге стране, црква ретко ограђује, и за које никад нико не сноси никакву одговорност), можда би било другачије. Овако - када смо у ситуацији да се огромна већина саопштења за јавност које долазе из цркве скоро уопште не разликују од нечега што би дошло од неке од политичких партија, за очекивати је да други играчи одговоре језиком и речником који се у тој игри иначе користи.
Искрено - нисам сигуран када сам последњи пут видео да је неко у медијима позвао народ на покајање, на Литургију, или на унутрашњи препород. За цркву су то, изгледа, теме од другостепеног значаја у односу на оне дневнополитичке природе.
Оно што не треба прећутати су и брљотине које чланови цркве праве све чешће у последње време - не прође недеља а да се неко лице у мантији јавно не напроповеда ко Максим по дивизији, или да се појави као актер неког скандала. У таквим случајевима црква, уместо да сама прва подигне свој глас против мангупа у сопственим редовима (али не на таблоидни начин, љигаво и анонимно, прозивајући људе због баналности и износећи прљав веш из приватног живота, већ одговорно и озбиљно како институцији као што је црква и доликује) невешто покушава да такве афере заташка, или детињасто затвара очи пред проблемима у нади да ће проблеми тако нестати.
За храбар, озбиљан и одговоран став, потребна је храброст да се сиђе са пиједестала умишљене супериорности и недодирљивости, заврну рукави и помеша са народом - па ма како ужасавајуће деловала помисао да ћемо тако запрљати мантију чаршијском каљугом. Јер, нема другог начина да народ који покушавамо да спасемо из ње извучемо.
Средњи век је одавно прошао, и никада се (Богу хвала на томе) неће вратити. Црква се данас налази у ситуацији која је повољнија него икада у њеној историји - новца се има, богословије су пуне ђака, факултети студената, манастири монаха, цркве верника, школе ђака који слушају веронауку. Нико не прави проблем око било ког аспекта црквене делатности - богослужења, литије и скупови се одвијају неометано, штампају се књиге, штампани и електронски црквени медији функционишу без проблема.
Сви услови већ постоје - све што цркви недостаје је храбрости да буде оно што и треба да буде - Црква. А у томе смо, традиционално, сами себи највећа препрека, и највећи камен спотицања.
No comments:
Post a Comment