Нема лепше вере од паганске

Према свим до сада написаним православним догматикама, Литургија је средиште црквеног, хришћанског и богослужбеног живота. Из ње извиру све Свете Тајне, молитвени и подвижнички живот, а она је њихово средиште, циљ и испуњење - или би, макар, тако требало да буде.

Чињенично стање ствари је, међутим, сасвим другачије. Када бисмо са стране, објективно посматрали, од свих активности које се у цркви упражњавају, Литургија је један од слабије посећених догађаја, чак и ако бисмо рачунали број оних који се на Литургији појаве, а не оних који се на њој причесте.

Догађај који је у центру пажње православних верника у Србији је, практично без икакве конкуренције, Крсна Слава - у ствари, за огромну већину верника СПЦ, Слава је једина прилика у току године када се одлази у цркву, једини преостали контакт са њом, и једина ствар везана за веру у коју се улаже икакав труд, и којој се посвећује имало времена и пажње.

Уједно, освећење водице пред Славу је једна од ретких прилика када верници имају икакав контакт са свештенством - који се најчешће сведе на то да свештеник, који је (ваистину) увек у журби, има таман толико времена да на брзину истандрља молитве за освећење водице, наплати услугу коју је обавио, и одјури до следеће куће у којој је заказао освећење. На тај начин, и вук је сит и овце су на броју - свештеник је поштено обавио свој посао по свим могућим важећим црквеним правилима и прописима, а верници су поштено одрадили своје финансијске обавезе према цркви, тако да су до следеће годне мирни.

Након Славе, по популарности и масовности долази паљење Бадњака и фарбање васкршњих јаја, затим задушнице, парастоси и друге службе за упокојене. Па тек онда Литургија.

Иако су, како истичу практично сви који су до сада писали о овој проблематици, Крсна Слава и други поменути обичаји одиграли веома важну улогу у очувању нашег националног идентитета и предтављају драгоцен део наше традиције, они су данас за огромну већину оних који се декларишу као верници постали изговор и алиби за неучествовање у животу Цркве, и за потпуно отуђење од онога што би требало да је срж и суштина хришћанства. Уместо да Слава буде спона са Црквом, она је, у највећем броју случајева, постала оно што нас од Цркве раздваја.

Истина, у литератури се често наглашава органска веза између Славе и Литургије, и препоручује да на дан славе читава породица оде у цркву да се причести - међутим, да се не лажемо, свима нам је јасно у којој мери и на који начин то код нас функционише. А све и да функционише, Слава је ипак само народни обичај, који није од суштинске важности за хришћанство, и не може бити замена за Литургију (иако ово чак и у новијој богословској литератури постаје све дискутабилније).

Кривица за ово није у потпуности на страни верника - сама црквена јерархија у оваквом стању ствари не само да не покушава ишта да промени, већ, управо, намерно форсира постојеће стање. Верујем да, примера ради, када би постојала воља за тим, не би било тешко организовати ствари тако да свештеници славску водицу освете у цркви, па да парохијани по њу долазе по потреби, а да посете домовима својих парохијана распореде током целе године, тако да се оне не сведу на то да свештеник на брзину пребаје своје над чинијом, већ да то буду прилике када ће са парохијанима на миру и на тенане попричати о њиховим проблемима, објаснити им оно што им није јасно, одговорити на њихова питања, и, најважније, позвати их на Литургију. Међутим, из неког разлога, овако нешто, изгледа, није могуће.

Кад смо већ код бајања, иронија, али никако и случајност, је то да сви ови обичаји - Слава, Бадњак, ускршња јаја - имају нешто заједничко. Наиме, све су то некада били пагански обичаји, који су се очували у народу и након покрштавања, и добли другу форму, али углавном задржали већи део садржаја. Тако је, на пример, Слава настала на основу некадашњег, паганског обичаја слављења кућног бога, паљење Бадњака је део словенског култа обожавања шума (са којима је, иначе, словенска религија тесно повезана), а фарбање јаја потиче из Месопотамије, и део је култа плодности и богиње Иштар која је тамо била популарна.

Тако, ма колико то смешно звучало, данас једину, и најважнију спону између нас и хришћанства играју управо - пагански обичаји. Што, ваљда, и јесте логична последица традиционалистичког приступа Цркви и хришћанству, који код већег дела верника преовладава. Јер, паганске традиције су у нашем народу куд и камо старије и укорењеније од хришћанских - без обзира на то што су се у међувремену преобукле у хришћанско одејаније.

У читавом свету последњих година постоји тренд повратка паганским верама, и оживљавања заборављених традиција, који се једном речју, условно може назвати Неопаганизам. Тај тренд почиње увелико да се јавља и код нас - како код нацистичких и других десничарских група, које су коначно укапирале да хришћанство може само да буде сметња њиховим идеолошким концептима, тако и код других, далеко мање агресивних група, чији су мотиви разнолики, а иду од жеље за повезивањем са својом традицијом, па до разочараности оним што хришћанство има да им понуди. Што је, ако ћемо право, и разумљиво.

Јер, једна од најзанимљивијих карактеристика старе словенске вере је била и то што у њој није постојало свештенство - а ако мало боље размислимо, ако ћемо религиозност сводити на чување традиције и националног идентитета, намеће се закључак да нам оно за то није потребно ни данас.