Шиљати шешири

Пре нешто више од триста година, у градићу по имену Салем, у америчкој савезној држави Масачусетс, и неколико околних места, десила су се чувена (или боље - озлоглашена) Салемска суђења вештицама.

Суђења су спровели пуританци који су тамо живели - у питању је екстремна варијанта калвинизма, а њени поклоници су били познати по крајње ригорозном приступу вери. Пуританци су сматрали да су музика, плес, славља и уопште, свака врста забаве, па чак и дечије играчке - ђавоља работа, и такве ствари су код њих биле строго забрањене.

Крајњи биланс ове масовне хистерије је био двадесетак мртвих, углавном жена, од којих је већина обешена, док су неке од њих умрле у затвору.

Најбизарнији део приче је, међутим, то што су у суђењима као главни тужиоци, због чистоте њихове душе, коришћена деца, којом су организатори суђења манипулисали, и користећи се сугестијом, доводили их током процеса у стање хистерије, у којем би ова изрицала најстрашније оптужбе на рачун својих суграђана.

Није то, додуше, био ни први ни последњи пут да се деца, и њихова наводна добробит, злоупотребљавају у циљу истеривања нечијих болесних религијских фиксација, или зарад остваривања нечијих тоталитарних идеолошких циљева. У ствари, ако погледамо како ствари стоје данас, видећемо да неке велике, суштинске разлике, између Салема од пре триста година и Србије почетком XXI века - и нема.

Јер, и данас у Србији имамо у цркви веома јаку струју која вери приступа на скоро идентичан начин као и пуританци XVII века - као најважнији, суштински показатељ исправности религијског етоса ови Садо-мазо православци виде муку и патњу, а највећа бојазан, поред суперкомпјутера из Брисела званог Звер и Илумината, им је помисао да се неко негде - забавља.

Користећи се једноставном логиком која се може сажети у синтагму не знам шта је, али нека ђаволија јесте, они спремно одбацују и етикетирају апсолутно све што се са њиховим погледима на свет не слаже (а поготово ако још долази са мрског Запада) као сатанизам, служење ђаволу и секташтво, без обзира на то да ли се ради о најобичнијем првомајском роштиљању, или маскембалу на Вече свих Светих (у народу познатије као Ноћ вештица). Не будите наивни - иако ви, заправо, верујете да се ту не дешава ништа друго до невина породична забава, ви, заправо, док окрећете кобаје на роштиљу, бивате увучени у тајне, окултистичке ритуале обожавања ђавола и демона, а да тога нисте ни свесни.

Иако су, током векова који су за нама, ловови на вештице били нешто крајње уобичајено у већем делу света који је себе називао хришћанским, нас је тај ужас, Богу хвала, успео да заобиђе - на нашим просторима забележено је свега пар случајева овог лудила, за које је Црква у то време имала довољно разума да их осуди, и да свештена лица која су се у тим случајевима појављивала као актери - рашчини.

Како је дошло до тога да се данас наша црквена свест о оваквим стварима сроза до нивоа најпримитивнијег сујеверја, параноје, и теорија завере преписаних из Зоне сумрака и Трећег ока - не знам, а да будем искрен, превише ми је мучно да о томе уопште размишљам.

Лично, не зато што себе сматрам хришћанином, већ идући за елементарном логиком и здравим разумом, не верујем ни у вештице, ни у сатанистичке завере, ни у то да се неко може преваром навести на то да, не знајући, учествује у сатанистичким ритуалима. Сигуран сам да нашој деци не прети апсолутно никаква опасност од тога што ће, заједно са својим другарима, присуствовати једној обичној журци, па макар на њој носили и шиљате шешире - будући да сам дубоко убеђен да вештице не постоје, па нам, самим тим, не могу ни наудити.

Али ми је зато више него јасно колико могу да буду опасни религијски фанатици и следбеници тоталитарних идеологија којима није испод части да се, зарад остварења својих циљева, крију иза деце -  када им се за то пружи прилика.