Пребројавање

Када се Хришћанство по први пут појавило на историјској сцени, припадници Цркве су прихватили чињеницу да ће у овоме свету увек бити у мањини, и да ће увек бити малено стадо, које никада наду није полагало у своју снагу или бројност, већ у Онога који је обећао да ће бити с њима чак и тамо где их је двоје или троје сабраних у Његово име. Због тога је првим хришћанима било далеко важније какви су људи које пуштају у своју заједницу, него колико их је.

Да би се уверили да је неко ко би изразио жељу да се крсти заиста озбиљан у тој намери, први хришћани су тражили сведочанство некога од виђенијих чланова хришћанске заједнице о томе (одатле се развила институција кумства), а кандидат би, након извршене катихизације (поучавања о вери, које би потрајало пар месеци), на самом крштењу, јавно исповедао у шта верује - да би и на тај начин потврдио да је исправно схватио суштину своје новоприхваћене вере. На тај начин су настала прва. локална исповедања вере, или символи вере, од којих су неки послужили као образац касније формулисаном никеоцариградском Символу који је, касније, прихватила читава Црква.

Иако су овакве мере строгог одабира, у некој одређеној мери, успоравале ширење хришћанске заједнице, у стању опште религијске пометње која је у то време владала на територији којом се хришћанство ширило, нема сумње да су биле неопходне. Јер, циљ хришћана тада и није био стицање политичке надмоћи, и освајање власти путем бројности, или наметање својих принципа држави путем масовности - већ очување Цркве као Заједнице Светих (Свети је израз који је у почетку коришћен за све хришћане, због тога што се светост некада доживљавала пре свега као нешто што долази од учествовања у Светој Литургији, а не као под злагања и труда појединца).

Данас, међутим, ствари стоје другачије. За приступање Крштењу није потребна никаква катихизација, кум може бити и неко ко се крстио претходног дана, а Символ вере на крштењу најчешће чита свештеник. Све што је данас потребно да би неко постао један од Светих су две свеће од 200 динара, пешкир, и скромна сума новца (колико дате, мада нико не даје испод 3000).

Протеклих пар месеци се све чешће, од стране црквених великодостојника, потенцира то да је Србија држава у којој православни хришћани чине убедљиву већину. Истина - под појмом православни хришћанин се може подразумевати све и свашта, али на основу тога што се уз овакве наводе најчешће наводи цифра од чак неких 85 процената, претпостављам да је извор из којег је овај податак преузет попис становништва из 2011. године, а критеријум који је коришћен - начин на који су се грађани на том попису изјаснили.

Заиста, на попису се огромна већина грађана Србије изјаснила као православни хришћани, али, ако ћемо право, неколико хиљада грађана су се на истом том попису изјаснили као Џедаји - па то не значи да они то и јесу. Да је у Србији заиста 85% становништва православно, у свакој цркви би се, уместо пар стотина, сваке недеље појављивало по макар пар десетина хиљада људи, алармантан број абортуса на који Свети Архијерејски Сабор стално указује би био неколико десетина пута мањи, а свеопшта криза породичних вредности практично не би ни постојала.

Јер, данас, ако ћемо право, ретко ко од оних који се изјашњавају као православни хришћани са хришћанством чији су принципи садржани у никеоцариградском Символу и вером Светих из првих векова има икакве везе. Када бисмо, на основу онога што је садржај вере, и односа према вери (и граматици) оне 85-постотне већине саставили Символ Вере Убедљиве Већине Грађана Србије, то би изгледало отприлике овако:

Верујем да су срби народ најстарији, и да нас сви други народи мрзе и оће да нас униште зато што нам завиде на томе, осим руса, који нас воле зато што смо браћа. Педер градом не ће шетати. Косово је србија.

Верујем да је прави србин само онај који говори срБски, а не срПски, и да срби нетреба да изађу на шиптарске изборе. И да су педери болесници које треба побити. Па и исус је порушијо столове на пијаци, а свети никола одвалио шамарчину арију. Толе лопове.

Косово је срце Србије. Мрзим папу и илуминате и масоне, који су творци завере против васколиког србског народа, и који оће да нас чипују. И усташе, и балије, и шиптаре, и милогорце, и словенце, и енглезе, и французе, и американце зато што су нас бомбардовали. И Вука караџића, који је створијо једначење сугласника по звучности, и осталу граматику, у намери дуништи србство. И учене и начитане, зато што од њих долази саблазан. И педере, који се буне без икаквог разлога, јер им нико не брани да раде шта оће између своја четири зида.

Верујем да је истина увек оно што је супротно ономе што кажу они педери са бе92 и из блица, и да и њих све треба протерати из Србије. И да су сви они који мисле да је погрешно и нехришћански тући жене и педере, сатирати непријатеље отачаства и који неверују дасе Светом Василију цепају чарапе хипи-православци и педери. И да су педери болесници. 

Чекам да Путина прогласе за цара, па дасе ујединимо са русима, и на***емосе мајке свима, и шиптарима, и американцима, и европи, и педерима за оно што су нас бомбардовали. Управа напоље.

Славим славу, и нерадим на петку пред недељу.

И верујем да постоји нека виша сила.

Амин.

Инсистирајући на масовности као основном циљу, којем смо све подредили, донела је Цркви само невоље и проблеме - за нешто мало политичке моћи и финансијске добити жртвовали смо огроман део свог, хришћанског идентитета, и учинили штету коју је данас практично немогуће поправити без великих и озбиљних ломова. И све док будемо пристајали на овакво стање ствари, наставићемо да промашујемо свој први, прави и једини циљ - а то је какви ћемо бити и шта ћемо бити, а не колико ће нас бити.