Еф Еј Кју

У последњих пар месеци, од када сам почео да текстове са овог блога објављујем на групи коју сам у ту сврху направио на фејсбуку, на тој групи, и на форумима на које су ти текстови преношени, ми је постављено доста питања на која до сада нисам одговорио.

Разлог томе није моја ароганција (коју не доводим у питање), нити намерно игноришем питања која ми се постављају, него једноставно немам времена да на њих одговорим. Због тога сам одлучио да овога пута одступим од свог концепта и да у овом блогу дам одговоре на нека од најчешће постављаних питања и изречених констатација на које сам током последњих пар месеци имао прилике да наиђем.

Питања нисам цитирао, већ само парафразирао, а нека сам формулисао тако што сам сажео по неколико сличних, али верујем да сам успео да их верно пренесем. Користим прилику да се захвалим свима који ме читају, као и онима који ме критикују, на добронамерним примедбама.


1. Зашто nishizawa уопште пише ове текстове, и која је њихова сврха?

Пишем их због себе. Зато што осећам за тиме жељу и потребу. Ни због чега другог.

2. Зашто пишеш само негативне ствари?

Намера ми није ни да пишем о позитивним ни о негативним стварима, нити мерим шублером колико позитивног, а колико негативног има у мојим текстовима. Пишем о ономе о чему ми се у датом тренутку учини да треба да пишем, и према инспирацији коју добијем. Све друго је просто стицај околности.


3. Блогови које пише nishizawa су одраз његовог душевног стања, а не реална слика стања у цркви.

Наравно да су блогови које пишем одраз мог душевног стања (то је ваљда само по себи јасно), али не видим зашто би то морало да значи да нису одраз реалног стања у цркви. Штавише, ово двоје стоје у јакој узрочно-последичној вези (што је, верујем, такође очигледно).


4. Које решење предлажеш за проблеме о којима пишеш?

Верујем да се сваки проблем мора решавати на оном нивоу на којем је настао. Узрок највећег дела проблема о којима пишем се, по мом мишљењу, налази у дубокој кризи идентитета у који је црква запала, и у самој свести народа и његовом поимању Хришћанства. Због тога, да би се било шта померило са мртве тачке, нису довољна решења која би се могла свести на пуке административне мере, нити би било каква реформа ту уродила плодом - као што смо имали прилике да видимо последњих година, такви потези изазивају више проблема него што успевају да реше.

Проблем је потребно лечити на најдубљем нивоу - лаганим и постепеним мењањем и подизањем саме свести народа о томе шта Хришћанство и Црква јесу - миц по миц, корак по корак, од човека до човека, поучавањем, објашњавањем, указивањем, и, пре свега, личним примером.

Такав посао захтева деценије, или, вероватније, векове труда, а резултати таквог труда су најчешће тешко видљиви. По мом мишљењу, огроман корак у решавању сваког проблема јесте - препознати проблем, и признати себи да проблем постоји.

Начин на који ја свему овоме покушавам да допринесем, поред тога што се професионално бавим верском наставом, јесу управо и ови блогови.

5. Зашто те нема више на форумима?

Вероватно зато што сам рекао све што сам тамо имао да кажем. На форумима се најчешће врти у круг неколико једних те истих тема, и о свакој од њих сам дискутовао толико пута да ми је то већ досадило, а ствари о којима имам потребу да пишем најчешће пролазе незапажено. Осим тога, када пишем на форумима, увек осећам одређену спутаност, и не успевам да избегнем аутоцензуру - што због правила која на форумима важе, што из бојазни да бих некоме тиме могао направити проблем, док овде тих проблема немам. На крају, форумске дискусије захтевају огромну количину времена и енергије, које ја више нисам у стању да одвојим.

6. Шта имаш против Путина, и зашто не бисмо подржавали политичаре који раде у корист цркве? И кога онда да подржимо, ако не њега?

Ја немам проблем са Путином, већ са тиме што се црква све чешће ставља у положај идеолошке подршке његовој тоталитарној политици. По мом мишљењу, цркви ни најмање није потребна подршка политичара да би била оно што треба да буде, будући да њен циљ и није да уређује државу, већ, просто и једноставно, да буде Црква.

Без намере да улазим у анализу добронамерности било којег конкретног политичара, из мог ограниченог животног искуства знам да је једно од правила на којима свет почива то да ништа на овом свету није џабе, па тако ни подршка коју држава или политичари пружају цркви. А оно чиме црква нејчешће ту подршку плаћа, а то су њен идентитет и њени принципи, ми се чини далеко вреднијим од било чега што би држава Цркви могла да понуди.

Не видим ни један разлог зашто бисмо, као Црква, подржавали било којег политичара - цару царево, а Богу Божије.


7. У својим текстовима nishizawa критикује само једну страну, а своје (обновитеље, новотарце) изузима из критике и само их хвали.

Иако се често (мада не и увек) слажем са такозваним обновитељима или новотарцима (иако је ту у питању једна, у одређеној мери, неправедна подела, и некоректно етикетирање), и иако сам у практично свим расправама у којима сам до сада учествовао како на интернету тако и ван њега био на њиховој страни, никад себе нисам сматрао једним од њих - за моја схватања, и они су помало конзервативни. Зато о њима, ако сте приметили, увек и пишем у трећем лицу.


8. Како то да nishizawa има толико разумевања за атеисте и неправославне, а тако мало за православне?

Трудим се да никада не расуђујем на основу тога ко је нешто рекао, већ само на основу тога шта је рекао. Ни по бабу, ни по стричевима. А понекад се ствари боље и јасније виде из неког другог угла. Истина је да се са атеистима често слажем по питању дијагностиковања многих проблема који постоје у цркви, али, за разлику од њих, као лек ја ипак видим лечење, а не ампутацију.


9. Ове текстове је очигледно писао неки млади, надобудни теолог, без довољно духовног искуства.

Будући да ми се четрдесета опасно примиче, сваку овакву опаску могу да доживим само као комплимент.