Nobody Expects the Spanish Inquisition!

Уметност и духовност су одувек биле блиске и сродне делатности људског духа. И једна и друга су резултат човековог труда да схвати своје место у универзуму, да сагледа и схвати свет око себе и у себи, и да одговори на она највећа и најдубља питања. Често су једна у другој налазиле инспирацију и подстицај, једна другој помагале да нађу свој израз, а ако боље погледамо, најчешће и није јасно где се једна завршава, а где друга почиње. Иако то можда и није очигледно, ово и данас важи ништа мање него што је важило у било којој од давно минулих историјских епоха.

Наравно, није свака уметност права и истинска уметност. У сваком се времену нађу примери покушаја да се уметност злоупотреби и потчини неком баналном и нечасном циљу - промоцији неке политике или идеологије, стицању повољнијег положаја у друштву, и сличним стварима. Међутим, сваки такав покушај, упркос томе што понекад доживи краткотрајан успех, веома брзо сам постане свој најоштрији тужилац и судија, и таква, лажна уметност, неминовно бива разоткривена у свој својој гротескној, трагикомичној ругоби.

Исто тако, није ни свака духовност права и истинка духовност. Често и духовност бива злоупотребљена зарад дневнополитичких, идеолошких и других ситних интереса. Таква духовност се претвара у сопствену супротност, и тужну карикатуру онога што би она требало да буде - таква, лажна духовност, уместо да људима да мир, окупи их, помири и ослободи, способна је само да завади, посвађа, подели и закрви.

Код нас је таква једна, накарадна духовност,  која је Хришшћнство успела да сведе на ниво шовинистичке идеологије мржње и нетрпељивости, а православну духовност на ниво племенског сујеверја, које у себи тешко да садржи ишта осим урлања празних фраза о Косову и хистеричног прозивања јеретика и издајника, на жалост, пустила корене толико дубоко, да је скоро успела да се наметне као једина исправна, и једина могућа - што и није чудо, будући да се и сама црква до омофора заглибила у политику.

За сваку овакву квазидуховност, уметност је увек представљала нерешиву енигму - а самим тим, и смртног непријатеља. Јер, свака таква мутирана творевина, која није способна да свет сагледа другачије, него кроз логику која функционише по принципу црно-бело, подобно-неподобно, четри ноге добре - две ноге лоше, према уметности, која свет око нас слика и приказује у боји, може осећати само подозрење, нетрпељивост, и отпор.

Због тога ни не чуди то што изданци такве духовности - параноични расколници и политички апаратчици шатро-народних покрета, и наци-јуришници патриЈотских организација, на оне који се на било који начин разликују, и који на било који другачији начин мисле и осећају (или, напросто, само мисле), могу гледати само као на хулитеље светиње и сатанину армију.

Као што рече Павић - најзанимљивији део сваке књиге се дешава у глави читаоца. Због тога права, истинска и здрава духовност, никада на уметност, ма колико необичан израз ова имала, не гледа са страхом и нелагодом, већ увек у њој види прилику за другачије и дубље созерцавање, и шансу да се ствари сагледају из још једног угла, док она накарадна, по правилу, увек реагује на једини начин на који уме, и јединим средствима којима и располаже - ауторитарно, забраном и присилом.

Ако је нешто друштвена дужност и одговорност свакога ко има икакве везе са Хришћанством, онда је то да, како зна и уме, не дозволи да оно постане изговор да се таква идеологија увуче у институције друштва - немојмо се заваравати, она се од инквизиције разликује само по степену моћи који поседује.

Јер, тамо где данас почну да спаљују књиге, сутра ће спаљивати људе.