Жене у цркви да ћуте

Није лако бити жена, а поготово није лако бити жена у цркви - сви свештеници су мушкарци, велика већина светаца и буквално сви значајни теолози су мушкарци, а скоро све молитве су написане у мушком роду - осим Подсетника за исповест у 1023 тачке.

Иако се често наглашава да су у хришћанству мушкарци и жене једно у Христу (Гал. 3, 28), у пракси се та равноправност изгледа односи само на то да и мушкарци и жене имају право на спасење - до тада жена, по речима еп. Висариона, има да ћути, трпи и да се покорава.

Наравно,  немају сви хришћани овако мизогене ставове - постоје бројни теолози, свештена лица и верници који овакве ставове не деле и сматрају их погрешним и противним духу хришћанства. Међутим, такви ставови до данас остају на нивоу личног мишљења, немају никакву стварну тежину у односу на став горепоменутог уваженог епископа, и не успевају да промене било шта.

Штавише, у пракси се далеко лакше и чешће дешава да такви ставови бивају одбачени и осуђени како од стране црквене јерархије тако и од стране доброг дела верника, док ће се онима који следују да-ћути-и-да-се-покорава доктрини ретко када десити да им ико приговори за хетеродоксију, будући да је у хришћанству данас, на жалост, конзервативност једно од мерила исправности.

Ово и није чудно, будући да је хришћанство још од четвртог века презуело улогу дежурног чувара морала и традиционалних вредности у друштву. До тада, хришћани су били све само не чувари традиције - заправо, један од главних разлога отвореног непријатељства које је Римско царство исказивало према њима и јесте било рушење традиционалних вредности.

Када бисмо хришћане првих векова упоредили са данашњим друштвеним покретима, они би највише наликовали на хипике који су шездесетих по парковима свирали акустичне гитаре, говорили о миру и љубави, и преиспитивали традиционалне вредности друштва у којем су живели. (Због тога није ни чудо што ултраконзервативци либералније хришћане често погрдно називају хипицима - иако мени још увек није јасно шта у томе има погрдно.)

Једна од најлепших ствари у вези са раним хришћанством и јесте то што је оно било, по много чему, испред свог времена - са становишта тадашњих схватања, хришћани су били више него либерални. Иако су живели у времену у којем су важиле одређене друштвене норме по разним питањима, па тако и по питању положаја и улоге жене у друштву, хришћани су их својим начином живота - надилазили. Њима није било потребно да друштво у којем су живели мењају у складу са својим схватањима, већ су, у оној мери у којој је то било у њихово време и у датим друштвеним околностима могуће, живели начином живота у којем "нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско."

Иако ове идеале нимало није лако спровести у дело чак ни у данашње време, за рану цркву то није било обесхрабрујуће - она као свој задатак и није имала преображај Царства Земаљског, будући да је њима свака отаџбина била као туђина, и свака туђина као отаџбина (из Посланице Диогнету). Они су своје учење и свој начин живота доживљавали као пут ка другачијој стварности која није од овога света - ка ономе што је Исус називао Царство Небеско.

Међутим, објавом Миланског едикта, а касније и проглашавањем хришћанства за државну религију, десио се драматичан преокрет: хришћанство, уместо да настави да следи своје принципе као смернице које воде унапред, проглашава своју тадашњу позицију за - циљ. Црква тада постаје чувар чистоте вере и морала, и преузима на себе искључиво право да одлучује о томе шта је исправно а шта не. Успоставља се нови систем традиционалних вредности, који је, иако је формално био хришћански, суштински почео да губи свој идентитет и да окоштава, трули и атрофира.

Наравно, као што би браћа Јевреји рекли, ко не напредује - назадује. Хришћанство се зацементирало на месту на којем је било пре више од миленијума, док се друштво, неминовно, развијало и напредовало, сустигло га, и, на крају, и престигло не само по питању положаја жене у друштву, него и по другим питањима.

Због тога данас није проблем замислити жену на месту официра, судије или ватрогасца, али је и те како тешко замислити на месту свештеног лица, теолога, или било ког другог ауторитета у цркви.

Од снаге која је друштво водило напред, хришћанство је постало снага која свим силама покушава да га врати уназад. Чак и данас, када свет напушта принципе које му хришћанство нуди као застареле и назадне, црква, уместо да се прене из коме и врати својим принципима, који у суштини и данас јесу, и увек ће бити испред сваког времена, очајнички покушава да се врати на место шрафа у државном апарату.

Одатле ни не чуди то што се све чешће из цркве чују нескривене симпатије према ултрадесничарским покретима, и што се све отвореније кокетира са идеологијама које са хришћанством не само да немају ама баш ничег заједничког, већ су му и директно супротне.

Иако је модерно доба, уз неизбежне нус-појаве, донело и те како много тога доброг, у хришћанским круговима се све више као идеал женствености истичу наше прабабе које су по седморо деце родиле у штрокавим шталама, и то тако да их нико није ни чуо, па још истог дана ишле на њиву да копају, док се свако мишљење које је супротно томе без оклевања жигоше као продукт сатанизма, феминизма, европеизма, и чега већ све не.

У времену у којем жене коначно постају равноправне са мушкарцима, то тешко да је концепт који ће било ко при здравој памети прихватити. Једино што женама у цркви остаје заиста и јесте - да ћуте.