Главом у песак

У медијима се јуче појавила вест да у београдске школе ипак неће бити уведено сексуално образовање као посебан предмет, будући да за то не постоје услови.

Верска настава је, с друге стране, у школе уведена још 2001. године.

И поред тога што у Србији влада мртва трка у степену незнања и из једне и из друге ове области, и више него опипљивих, катастрофалних последица тог незнања са којима се свакога дана сусрећемо, стичем утисак да никад нису били гласнији присталице избацивања верске наставе из школског система, и неувођења сексуалног образовања у исти.

С једне стране је екипа која би најрадије избацила веронауку из школа због страха од тога да ће вероучитељи децу индоктринирати, и да ће свештеници прчкати деци по мозгу и на силу им усадити ко зна какве идеје и убеђења.

С друге стране је екипа за коју је сама помисао на то да ће неко на часовима сексуалног васпитања деци причати како је у реду бити хомосексуалац, и тако на превару наговорити децу да постану гејеви и лезбејке, далеко страшнија од било које статистике о броју абортуса који се у Србији обаве у току једне године.

Иронија је то да су вероучитељи, реално, убедљиво најбоље што СПЦ овог тренутка има да понуди овом друштву - и поред замерки које се на рачун неких од њих с правом могу изрећи, они су, генерално, овог тренутка убедљиво најобразованији и најздравији сегмент у читавој црквеној организацији.

Упркос томе што црква није нашла за сходно да 12 година након увођења веронауке изради иоле употребљив план и програм за овај предмет, упркос томе што је намерно саботирала решавање статуса вероучитеља, и упркос томе што вероучитељима јасно поручује да од ње не очекују никакву помоћ већ да се сами сналазе, њихов ентузијазам и труд је био довољан да веронауку одржи у образовном систему.

Управо су часови верске наставе место на којем су највеће шансе да ће деца чути ишта даље од прича о шамарању Арија и сатирању непријатеља отечества, и наићи на духовност дубљу од поцепаних чарапа Светог Василија.

Још је већа иронија то што би сексуално образовање највероватније држали наставници биологије и других сродних предмета који већ раде у школама, који, упркос томе што се понегде налети на понеки изузетак, заиста желе добро деци са којом раде, и којима ни на крај памети није било каква индоктринација деце.

Упркос томе што се фонд часова овог, и других општеобразовних предмета из године у годину смањује, часови ових наставника су, реално, једино место на којем деца могу да надокнаде то што родитељи у Србији у највећем броју случајева не нађу за сходно да им објасне како се користи кондом, или како се израчунавају плодни дани.

И то што је веронаука уведена, и то што сексуално образовање није уведено су, да се не лажемо, политичке одлуке, и огледало су друштва у којем живимо, а.начин на који се црква односи према веронауци, и начин на који се држава односи према сексуалном васпитању, сами за себе најбоље говоре о њиховој позадини.

У Србији и даље постоје људи којима сасвим логично звучи помисао да је незнање боља опција.