Став цркве по питању секса је прилично јасан - сваки сексуални однос ван брака је грех. Секс у браку је, с друге стране ОК, али под условом да се не упражњава током постова - како једнодневних (среда и петак, Крстовдан, Усековање, итд) тако и вишедневних (четири велика поста - божићни, васкршњи, петровски и великогоспојински), што укупно изађе, отприлике, 200 дана годишње (у зависности од трајања петровског поста).
Плус, уколико неко има потребу да се причешћује ван великих постова, у зависности од тога ко му је парохијски свештеник, духовник или владика, уобичајено је да се сваки пут пред причешће пости додатних три до шест дана. Наравно, подразумева се да после причешћа није дозвољено ни љубљење, а камоли нешто више од тога.
Осим тога, секс није дозвољен ни на велике празнике, то јест када је у календару црвено слово. Ни када жена има месечни циклус. Трудноћа је време када полно општење такође није дозвољено. Као ни након порођаја, све док траје период дојења.
У ствари, не ретко ћете у цркви наићи на став да полни односи треба да се упражњавају само онда када супружници покушавају да добију дете (ако уопште успеју да нађу термин када би га упражњавали), и како је то једини ваљан изговор за секс. А и тада, неки од духовних ауторитета цркве иду дотле да као једину дозвољену могућност остављају мисионарску позу - све остало се, према њиховом мишљењу, сматра перверзијом. Мада се често истиче да ни у мисионарској пози не би требало претерано уживати.
Look - but don't touch. Touch, but don't taste. Taste, don't swallow.
Када се све ово узме у обзир, није ни чудо да се у црквеној литератури често као идеал хришћанског брачног живота истичу они бракови у којима су супружници живели као брат и сестра.
Да не компликујемо - секс је, заправо, најбоље уопште немати. И јако је тешко данас наћи било који званичан извор ауторитета у цркви који би се усудио да изнесеном отворено противуречи.
Одакле овако негативан и крут (no pun intended) став цркве према сексуалности? Одговора, вероватно, има више - утицај платонизма који је преко Оригена и Евагрија пустио толико дубоке корене да га ни Васељенски сабори нису могли ишчупати; Августинове личне фрустрације и наткомпензација за несташну младост; утицај римокатолицизма; доминација монашке духовности која у цркви траје већ вековима, и која изнад свега цени строгост и суздржање сваке врсте; патријархални морал који се у свести народа стопио са хришћанским етичким поставкама до те мере да је данас јако тешко разлучити једно од другога - и јако је тешко расудити шта је у тој причи чему узрок, а шта последица.
Шта, дакле, остаје људима који данас желе да живе у складу са овим етичким принципима? Одговор је једноставан - или да оду у манастир, или да живе ван манастира као да су у манастиру, све док не налете на неку сличну напаћену душу која покушава исту ствар. Тада, све што треба, јесте да се венчају.
Наравно, ту прво треба решити неколико ситница као што су завршавање школе, факултета, запослење, стамбено питање, и слично, што у данашње време ретко потраје више од десетак година.
Истина - у време када су живели они који су ове прописе састављали живот је изгледао нешто другачије: људи су ступали у брак знатно раније, живели су у заједницама, а посао нису морали да траже будући да се већина њих још од малих ногу бавила земљорадњом.
Осим тога, садржаји сексуалне природе којима су данас људи изложени са буквално свих страна (електронски медији, штампа, рекламе, билборди, итд) нису ни постојали, па је искушења ове врсте било неупоредиво мање.
Што, наравно, не значи да се у ставовима цркве било шта у међувремену променило.
Нису, додуше, баш сви духовни ауторитети у цркви овако ригидни. Деси се да се нађе понеки частан изузетак, али такви су још увек у огромној мањини. Ни међу свим Светим Оцима ставови по овом питању нису толико радикално тврди - заправо, тамо где бисмо то најмање очекивали, деси се да нас изненади више него благ став, као код Светог Јована Лествичника, који о овој теми, када су у питању људи који не живе у манастиру, има да каже само то да треба да се држе своје жене, и да им она буде довољна.
Верујем да је разлог овоме то што је некада схватање самог греха било сасвим другачије него што је данас, а духовност далеко дубља, неоптерећена ситничарењем, параграфима и прописима, и спремна да се загледа у дубину и суштину проблема, уместо да се бави површним формалностима и тривијалностима.
Јер, сваки наш поступак је последица многобројних, и често, међусобно супротстављених унутрашњих психолошких процеса, потреба, нагона, жеља и мотива, које се у хришћанству обично називају енергије. Ни једна од ових енергија није сама по себи лоша - штавише, све су благословене. Међутим, када нека од тих енергија почне да се испољава на погрешан, патолошки начин, тада настају греси, који су, заправо, нека врста симптома ових поремећаја (нпр, када потреба за храном прерасте у преждеравање, потреба за разменом информација и разговором у оговарање и клеветање, итд).
Све ово важи и за сексуалност - она је једна од основних људских потреба, и један од најважнијих сегмената у животу сваког човека. Уколико јој се приђе на прави начин, она постаје врхунац љубави, интимности, поверења и сједињења двоје људи који се истински и искрено воле. Уколико јој се приђе на погрешан начин - она постаје ништа друго до средство за стицање статуса у друштву, новца, утицаја, или за задовољење себичних жеља и прохтева.
Дубоко верујем да је ово једини критеријум на основу којег је могуће одредити да ли је неки однос исправан, тј. грешан, или не. Треба ли напомињати - и једно и друго се подједнако често дешава и унутар брака и ван њега, и нема никакве везе са датумима, црвеним словима и церемонијама, па је свако партизанско пресецање и поједностављивање унапред осуђено да промаши поенту и претвори се у бесплодно ситничарење.
Одувек сам веровао да вера не би требало да прописује живот, већ да га унапреди, продуби, да му смисао, и да га освети. Исто важи и за сексуалност. Али то је, наравно, само моје мишљење.
Bravo!
ReplyDelete