Nekoliko dana posle predsednickih izbora u Srbiji strasti jos uvek ne jenjavaju. Dok jedni protestuju na ulicama zbog izborne kradje, medijske blokade i neregularnosti, drugi se bave uzrocima koji stoje iza ubedljivog poraza koji su demokratija i pravna drzava pretrpele u Srbiji, i predlazu razna resenja - pregrupisavanje opozicije, vaninstitucionalno delovanje, edukaciju sirokih narodnih masa koje ne znaju za bolje, kuku i motiku. Sve u cilju izbavljenja naroda iz kandzi zlocinackog rezima jednih istih korumpiranih, kriminalizovanih i izdajnickih politicara koji se na vlasti smenjuju i vrte u krug poslednjih tridesetak godina.
Sve je ovo, po mom licnom misljenju, uzaludno. Jer, uzrok sveopsteg sunovrata Srbije i ne lezi u politicarima koji, zaista, bez svake sumnje jesu i kriminalizovani, i korumpirani, i pokvareni do srzi, niti u medijima koji su ulizistvo, prostakluk i beskrupulozno laganje uspeli da podignu na neslucen nivo. U svakoj ovakvoj prici se narod, po difoltu, stavlja u ulogu zrtve i ugnjetenog, koji za svoju zlu sudbinu nista nije kriv. A osnovni problem Srbije je upravo narod koji u njoj zivi.
U tom narodu, naravno, postoje ljudi koji su ispravni, cestiti, posteni, i koji ne zele nista drugo nego da mirno i pristojno zive od svog rada i podizu svoju decu tako da izrastu u ispravne i postene ljude. Na zalost, ma koliko uzasna ta pomisao bila, takvi ljudi su u Srbiji u manjini - vise nego ubedljivu vecinu cine upravo oni drugi.
Narod koji zivi u Srbiji ne zeli slobodu i demokratiju, vec cvrstu ruku Velikog Gazde koji ce da podvikne Tisina Tamo, i kome ce biti zahvalni sto im je popustio lanac dovoljno da se prosetaju do mitinga i biralista gde ce mu savesno i disciplinovano dokazati svoju lojalnost. Narod Srbije ne zeli jake i stabilne institucije, koje ce sistemski da resavaju krize i probleme koji naidju, nego Vodju i Spasitelja koji ce sam samcijat da resi sve te probleme - od drzavnih problema i elementarnih nepogoda do ukazivanja prve pomoci unesrecenima. Za demokratiju, vladavinu prava, i odlucivanje o svojoj sopstvenoj sudbini narod Srbije nije ni iz daleka dovoljno zreo, niti pokazuje ikakvu zelju da to postane.
Narodu koji zivi u Srbiji ne smeta korupcija - jedino sto moze da mu zasmeta je kada se nadje sa pogresne strane korupcije, jer se istom i sam vrlo rado koristi. Ako ne za dobijanje posla preko partije, ono makar da se kod lekara prodje preko reda.
Narodu koji zivi u Srbiji ne pada na pamet da se edukuje - na bilo koji nacin. Na pocetku 21. veka, u doba informacionih tehnologija, kada je neznanje samo i iskljucivo stvar licnog izbora a ne mogucnosti, u Srbiji zivi vise od milion funkcionalno nepismenih ljudi. Obrazovne institucije u Srbiji odavno ne sluze ni vaspitanju ni obrazovanju, niti one koji ih pohadjaju na bilo koji nacin obrazuju - ne zato sto su nastavnici, profesori i drugo nastavno osoblje izgubili veru u svoju profesiju i motiv da se njome bave, kako im se cesto prigovara, vec zato sto su te institucije zakonski tako koncipirane.
Njihova je svrha da ucenike osposobe za neko zanimanje, a sve sto je iznad minumuma koji je za to potreban - knjizevnost, istorija, filozofija i slicni opsteobrazovni predmeti - se odbacuje kao nepotrebne informacije, koje jadnoj deci kojoj su torbe preteske i koja su preopterecena nikad u zivotu nece trebati. Nastavne planove sastavljaju partijski kadrovi koji elemenatna znanja za tako nesto nemaju, a nadzor nastavnog procesa sprovode ljudi koji jedan jedini dan u ucionici proveli nisu, i kojima je jedino na sta se fokusiraju administracija, i jos administracije.
Narod koji zivi u Srbiji nema ko da pozove na otreznjenje. Crkva, kojoj deklarativno pripada ogromna vecina tog istog naroda, koja bi trebalo da poziva na pokajanje, preispitivanje i rad na sebi, taj isti narod uporno i sistematski uspavljuje i zatupljuje pricama o tome kako smo mi, samim time sto smo se rodili tu gde smo se rodili, ispravni i savrseni, a kako su svi drugi oko nas grozni, i krivi za lose stvari koje nam se desvaju.
Forsira se mitolosko vidjenje istorije i stvarnosti, a svaki kriterijum osnovne ljudske pristojnosti se odavno izgubio. Zbog toga i imamo crkvu u kojoj su prostaci, lazovi, ulizice rezima, ludaci i psihopate rado vidjeni gosti kojima se dele medalje, arhimandriti koji pisu knjige o tome kako je Zemlja ravna ploca su duhovne velicine, a vernici su ljudi koji se u autobusu obavezno prekrste kada prodju pored crkve, ali se zato prave ludi i okrecu pogled u stranu kada u isti taj bus udje trudnica da joj ne bi ustupili mesto.
Narodu koji zivi u Srbiji prostakluk, bahatost, zatucanost i ljigavost njegovih politickih predstavnika ne smeta - naprotiv. Sto je neko bahatiji, sto se odvratnije ponasa i sto se vise kurci, njegova politicka karijera je dugotrajnija i uspesnija. Takvi politicari su pravi, potpun i savrsen odraz, slika i prilika istog tog naroda, koji od pristojnih, kulturnih i obrazovanih ljudi zazire i ne podnosi ih.
Narodu u Srbiji ne smeta kada ti isti politicari direktno skrive smrt najboljeg i najiskusnijeg pilota i jos sestoro ljudi, niti kada se poginulima popisaju na grob tako sto ih nabede da su sami krivi za svoju pogibiju. Narod u Srbiji nema sta da jede, ali ima novca da posalje dva miliona poruka za Farmu i Parove. Narodu u Srbiji ne smetaju maloletnicke trudnoce i abortusi, ali im i te kako smeta svaka pomisao na seksualno obrazovanje. Gej prajd je svima trn u oku zbog urusavanja tradicionalnih moralnih vrednosti, ali rijeliti bahanalije su ubedljivo najgledaniji i najomiljeniji TV programi.
Jedan opozicioni kandidat je u predizbornoj kampanji porucio da nismo mi ti koji treba da se menjaju. Na tu poruku se i odazvalo taman onoliko ljudi za koje to otprilike i vazi, i njegov izborni rezultat je i bio srazmeran tome.
U stvari - narod koji zivi u Srbiji I TE KAKO TREBA DA SE MENJA.
ALI NECE.
Zadovoljan je bas ovakav kakav je, i lepo mu je bas ovako kako mu je.
Pomirimo se s time - ili se iselimo iz Srbije, ako imamo gde, kao sto je to vec ucinila vecina onih koji to nisu mogli.
No comments:
Post a Comment