Obilici iz malene Banjske

 

 

Jako je tesko izdvojiti dogadjaj kojim se SPC u toku poslednjih par desetina godina, i pogotovo tokom poslednjih deset meseci, najvise izblamirala, i koji je najvise stete ucinio njenom ugledu. Od institucije koja je uzivala ubedljivo najvecu podrsku i poverenje naroda, koja je u turbulentnim vremenima iza nas sluzila kao svetionik i putokaz, SPC je uspela da se sroza na nivo tuzne skupine senilnih ulizica, cankoliza i partijskih podguznih muva najgoreg rezima koji je ikad vladao Srbijom - ukljucujuci tu i periode turske i nemacke okupacije.

Dok jedni isticu zataskavanje pedofilije i slucajeva silovanja pocinjenih od strane episkopa i svestenika te iste SPC, drugi to opravdavaju kao "pojedinacne, nikad do kraja dokazane prestupe neodgovornih pojedinaca". Dok drugi potezu sramotnu kremaljsku epizodu izdaje cveta mladosti sopstvenog naroda i puzanje pred botoksiranim krvolokom, drugi to opravdavaju kao cin "diplomatske mudrosti, priblizavanja jedinom garantu ocuvanja Kosova, i otklonu od zlog Zapada". Treci, pak, govore o necovecnom, napravdiboga, ozna-style progonu dva teologa, kojima je preosveceni kadija i pre nego sto ih je optuzio, presudio drakonskom zabranom pricesca (ne znam za njih dvojicu, ali ja bih radije gutao zilete nego sto bih se zajedno sa takvima pricescivao). Cetvrti isticu katastrofalno neodgovorno ponasanje Sabora SPC tokom pandemije Kovida, od kojeg je na kraju i dobar deo samog tog Sabora umro.

Cule su se ovih dana u javnosti i saj-faj price o nekakvim kompromitujucim fotkama na kojima je, navodno, sam patrijarh in flagranti uhvacen sa nekim golisavim, istetoviranim omladinkama (sto je, realno, u odnosu na sve ono sto je javno uradio vise nego smesno, i na cemu bi mu, ako cemo pravo, zamerili samo oni koji bi bili ljubomorni sto i oni nemaju prilike za takvu interakciju sa tetoviranim golisavim omladinkama).

Epizoda koja je, po mom misljenju, zakucala i zapecatila jednom za svagda i poslednji tracak mogucnosti da iko iole razuman ikad vise instituciji kao sto je SPC poveri i trunku poverenja je onaj cija se je tuzna godisnjica navrsava upravo ovih dana. U pitanju je skandal u Banjskoj - brljotina kolosalnih razmera u reziji gorepomenutog rezima koja je rezultirala katastrofalnim pogorsanjem ionako neizdrive i nepodnosljive situacije u kojoj su Srbi na Kosovu, drasticnim sljabljenjem njihove pregovaracke pozicije, nevidjenom blamazom i srozavanjem medjunarodnog ugleda drzave Srbije, i - last but not least - gubitkom cetiri ljudska zivota.

Sta se, zapravo, desilo u Banjskoj te noci?

Patrola kosovske policije nabasala je, u gluvo doba, oko 02:30 posle ponoci, na dva kamiona bez tablica kojima je bio preprecen put na ulazu u selo Banjska na Severu Kosova. Patrola je pozvala pojacanje, na koje su Srbi iz naoruzane grupe Milana Radoicica, potpredsednika Srpske Liste, koji su i bili postavili blokadu, otvorili vatru. Zapoceo je oruzani obracun, u kojem je bilo vise povredjenih sa obe strane.

Radoiciceva grupa se tada povukla u manastir Banjska. U manastir su usli tako sto su oklopnim vozilom razvalili vrata manastira, i upali unutra. U manastiru je u tom trenutku, osim monaha, bilo i nekoliko civila - hodocasnika. U javnost su tada pocele da pristizu i prve vesti sa lica mesta - zapadni mediji su javljali o teroristickom napadu, pojavile su se i prve fotografije ljudi u maskirnim uniformama koji su na silu zauzeli manastir.

U srpskim medijima, medjutim, nije bilo ni pomena o ovome. Prolazili su sati, drama je trajala, tenzije rasle - ali domaci drzavni mediji su na sve to ostali nemi. Domaca javnost je, skandalizovana prizorima nasilja koje ljudi u maskirnim uniformama sprovode nad monasima, u prvom trenutku pomislila da su kosovski Albanci upali u manastir - jer nikome ni na kraj pameti nije bilo da bi tako nesto mogli da urade Srbi.

Mitropolija Rasko-Prizrenska se uskoro javila saopstenjem u kojem je ostro osudjeno nasilje (kao takvo) u manastiru, iako ni jednom recju nije precizirano ko je taj koji to nasilje sprovodi, i koga zapravo osudjuju - iako je, realno, svima jasno koliko je verovatno da nisu znali ko su akteri ovog incidenta.

Nakon nekoliko sati pat-pozicije, pojavili u se i snimci pripadnika Radoiciceve grupe kako se, iako okruzeni jakim snagama kosovske milicije koje su u medjuvremenu pristigle, laganim hodom povlace u pravcu granice sa Srbijom. Za sobom su ostavili naoruzanje, borbena vozila i opremu vrednu vise miliona evra, i cetvoro mrtvih, koji su u sukobu poginuli - jednog policajca sa albanske strane, i trojicu pripadnika Radoiciceve grupe.

Mediji bliski vlastima u Srbiji su tada prilicno konfuzno krenuli da spinuju celu pricu na uobicajen nacin - terror Albanaca na Kosovu, Kurti zlocinac, izivljavanje Albanske policije, skrnavljenje srpskih svetinja - iako je bilo prilicno tesko povezati ovaj uobicajeni narativ sa konkretnim dogadjajima na terenu. Sam ministar Dacic je izasao u javnost pokusavajuci da nas sve ubedi da su tvrdnje da iza svega stoji Radoicic laz koju su izmislili zapadni mediji. Sve dok se nisu pojavile fotografije koje je zabelezio dron kosovske policije na kojem se jasno vidi Radoicic u dvoristu manastira, i dok sam Radoicic nije priznao da stoji iza incidenta.

Rezimski mediji su tada zapenili da objasne srpskom narodu kako su Radoicic i njegova ekipa, zapravo, nista manje nego heroji, Obilici i kako je incident koji se desio bio nista drugo nego cin dizanja revolucije protiv albanske okupacije, i protiv Kurtijevog terora nad Srbima na Kosovu.

Iskreno - ja nikada nisam cuo da se revolucija dize na taj nacin. Koliko ja znam, kada neko zeli da se pobuni protiv necijeg terora, to se ne radi tako sto se usred noci, u tajnosti blokira neki lokalni put. Revolucija i pobuna se dizu tako sto se napadne neka od institucija rezima, znacajni objekat infrastrukture, tako sto se preuzme deo teritorije - a ne tako sto se napadne sopstveni manastir. I zaista ne vidim ni trunku logike u tome da tridesetak ljudi, pa makar i do zuba naoruzanih kao Radoiciceva grupa, pokusa da podigne nekakvu oruzanu pobunu protiv citave jedne drzave cije oruzane snage broje par desetina hiljada ljudi, ne racunajuci nekoliko hiljada ljudi u sastavu KFORa, i citav NATO pakt koji stoji iza Kosova. Osim toga, ako su vec podigli revoluciju, zasto nisu ostali na Kosovu da se hrabro bore protiv Albanaca, nego su iskoristili prvu priliku da daju petama vjetra?  

Na posletku, svakome ko je gledao snimke njihovog hrabrog, "Obilickog" povlacenja, prilicno je cudno to kako je Radoiciceva grupa "revolucionara", uprkos cinjenici da su bili opkoljeni u krugu manastira, bez problema uspela da zbrise u Srbiju. Njihova bezanija je izgledala ne kao stratesko povlacenje tokom oruzanog sukoba, vec vise kao da su ih Albanci, zapravo, pustili da prodju bez otpora.

Da se ne lazemo - nije se u Banjskoj desila nikakva pobuna, i nikakva revolucija. Ono sto se najverovatnije desilo jeste da je kosovska policija naletela u nezgodnom trenutku na Radoicica i njegovu ekipu kako, pod okriljem noci, rade stvari koje se rade u tajnosti, pod okriljem noci, i koje donose profit od kojeg se zivi onako kako Radoicic zivi.

Bunch of gangstas doing some gangsta shit

Kad su njegovi ljudi zapucali na policiju, nisu imali kud nego da pobegnu u manastir, da se tamo zatvore, i zovu sefa da ih vadi iz govana u koja su se uvalili. Cela drama je trajala dok sef nije uspeo da se dogovori sa svojim kolegom s druge strane, pa su ih lepo pustili da idu - cena koju je sef za to platio, i svi drugi detalji tog dogovora, nama verovatno nikad nece biti poznati. Celu pricu je onda rezimska propagandna masinerija neukom i priglupom narodu predstavila kao herojski cin otpora, a svakoga ko se usudio da to dovede u pitanje - kao izdajnika srpskog naroda.

I dobro, sta je u celoj toj prici tako strasno uradila SPC?

Nije uradila, i nije rekla ama bas nista.

I upravo u tome i jeste problem.

Jer, oduvek je bilo lopova, kriminalaca, razbojnika, i pokvarenih politicara. I oduvek su razbojnici pokusavali da sami sebe predstave kao heroje, kao pravednike, kao nekoga ko strada na pravdi boga.

Ali nikada crkva nije na takve stvari cutala - njena uloga, zadatak, poziv, duznost i jesu upravo da tom istom priglupom i priprostom narodu bude putokaz, svetionik istine, i da ne dozvoljava da svaka baraba moze da ga munta kako stigne. Da od kriminalaca pravi heroje, da od vucibatina pravi Obilice, da pred njihovim ocima teritoriju za koju se sama kune da joj je najsvetija, upropastavaju zlocinci, i da ih ta ista crkva za to nagradjuje ordenjem i slavi kao dobrocinitelje i heroje.

Crkva je oduvek bila cuvar, tumac i ucitelj nacionalnih mitova srpskog naroda. Na tim mitovima pociva sve ono sto cini nas identitet, i sto nam je kroz vekove bilo ishodiste, uteha, i inspiracija, sto nas je pratilo kroz najteze trenutke nase istorije, i sto nam je pomagalo da najvece i najstrasnije nedace prebrodimo i prezivimo. Da bi danas, uz aminovanje iste te crkve, sve to bilo zloupotrebljeno zarad ocuvanja vlasti kleptokratskog rezima - odbaceno i iskorisceno kao toalet papir. Na taj nacin zatrovano je i opoganjeno ono najsvetije, najcistije, i najvrednije sto smo imali.

A zasto? Da bi se pokrila brljotina rezimske vucibatine.

Ti isti "heroji" koji su pre dve godine "dizali revoluciju" danas su na novim zadacima - i dalje nekaznjeno premlacuju studente na protestima, ljude sa decom na stadionima, prete ljudima po kafanama i ulicama po Srbiji.

Crkva i dalje cuti.

I bolje sto cuti.

Jer, vise joj nista ne verujemo.

Krvave su vam mantije

 

Jos se nismo posteno oporavili od megatransfercine blama, najodvratnije ljigavosti i nezamislivog performansa najbesramnijeg ulizistva koji nam je svojim uratkom na zvanicnom sajtu priredio Dusan Stokanovic, a info sluzba SPC nas je pocastila novim saopstenjem, u kojem se mangupski pere od odgovornosti za stvari koje se na njihovom zvanicnom sajtu objavljuju. Bez trunke osecaja drustvene, duhovne, ili bilo kakve druge odgovornosti, bez traga bilo kakve svesti o posledicama takvog bahatog ponasanja po drustvo, a pogotovo bez ikakvog osecaja stida i srama.

Onima koji su sa Topalovicima malo bolje upoznati, ovakav modus operandi nije ni malo nepoznat i stran. Svaki put kada neko od ljudi iz vrha SPC napravi neku brljotinu, bilo lupetanjem, bilo postupcima - SPC pere ruke pravdajuci se da te to samo njegovo licno misljenje ili licna stvar, pa bilo da se radi o pozivima na linc, zloupotrebi crkve za pranje novca, organizovanju otmica ili silovanju studentkinja/bogoslova.

Ali sve i ako se zadrzimo na pisanijima na zvanicnim portalima SPC, nekako u oci pada to da, iako se tamo nalaze, kako se u saopstenju kaze, mnostvo raznih tekstova o raznim drustvenopolitickim pitanjima, uvek su nekako ta licna misljenja na koja autori istih, je li, imaju svako pravo,ili nekakvo antinaucno, kvaziteolosko lupetanje, ili dupelizacki hvalospevi Velikom Vodji i njegovoj kriminalnoj Srpskoj Negativnoj Selekciji?

Kako to da se nikad nije desilo da neko ko jeimao nesto pametno da kaze u SPC nije imao pravo da to svoje misljenje slobodno izrazi na sajtu SPC?

Kako to da Vukasin Milicevic nije imao pravo da,u jeku pandemije, pozove na zdrav razum, i ukaze na opasnost od zaraze koja je odnela ne samo zivote laika, vec i nekoliko episkopa, pa i samog patrijarha? Kako to da njegovo licno misljenje nije ne samo da nije ispostovano, vec su mu usta na najbrutalniji nacin zapusena?

Kako to da se, kada se javnost, po ko zna koji put, zgrazavala nad zatucanoscu autora peticije protiv Teorije Evolucije, nije dozvoljeno dvanaestorici teologa koji suustali u odbranu naucnog metoda i zdravorazumskog pristupa teologiji da izraze svoje misljenje, vec su isto tako brutalno ucutkani, kaznjeni, i naterani da se odreknu tog misljenja?

Kako to da su, tokom decenija iza nas, brojni teolozi koji su upozoravali sabor i sinod na opasnosti od propagiranja ucenja Miroljuba Petrovica, na slican nacin ucutkivani i sikanirani? Kako to da se za njihovo misljenje nije naslo razumevanja?

Kako to da su teolozi koji su upozoravali na opasnosti raskolnickog delovanja bivseg episkopa Artemija nazivani rusiteljima crkve, i pogadjate - ucutkivani i sikanirani?

Sada se, kada je video da je vrag odneo salu, i da su pacovi poceli da beze sa broda koji tone, u tu igru pranja ruku i skidanja odgovornosti ukljucio i sam patrijarh. Navodno se zgrozio kada je cuo kako je tokom noci brutalno pretucena jos jedna studentkinja u Novom Sadu,posecajuci da je on uvek govorio kako je protiv nasilja, i kako nasilje nikada nista dobro nije donelo.

Nije mi samo jasno - kako se nije zgrozio na pismo svoga kojele episkopa Sergija, koji u tom istom pismu te iste studente naziva rusiteljima, anarhistima, onima koji Srbiju povlace u blato, lihvarima, dusmanima, Gebelsovim ucenicima, i svim srcem staje iza predsednika cije su profesionalne vucibatine svo to nasilje i pocinile. Zbog toga sto zahtevaju pravdu, pravni poredak, istinu i red. 

U ovakvoj Srbiji valjda je normalno da se neko ko bi trebalo da bude primer odgovornosti i integriteta ponasa sa makar malko vise obraza od svojih politickih naredbodavaca, zlikovaca kojima su ruke krvave do lakata i koji ni savesti ni obraza nemaju. 

Svi do jednog, pocev od patrijarha, preko pomenutog episkopa, pa do poslednjeg djakona i cteca te iste SPC, koji niste jasno i glasno ustali protiv ovog zla, ima krv na svojim rukama - svako od njih je zajedno sa gradjevinskom mafijom srusio nadstresnicu ljudima na glavu, svako od njih je srusio helikopter sa spasiocima, svako od njih je zajedno sa batinasima drzao bejzbol palice, i zajedno sa onima koji su gazili studente pritiskao gas/ 

Iskreno se nadam, prvi put posle jako mnogo vremena, da je proslo vreme katatonije - Srbija ce pamtitii i sta je ko govorio, i ko je sve cutao

Govna sendvicarska.

 

    

Protest

Te 1996. godine krenuo sam na prvu godinu Bogoslovskog Fakulteta SPC, kako se tada, dok jos nije vracen pod okrilje BU, zvao. Nije proslo ni par meseci, a u Beogradu su buknuli studentski protesti protiv kradje lokalnih izbora koju je sproveo tadasnji, Milosevicev rezim. Secam se prvih dana protesta – kada jos nije bila formirana bina na ulazu u tadasnju knjizaru Plato, vec su nam se sa merdevina prislonjenih na ulaz obracali brojni ljudi koji su cinili krem tadasnje intelektualne Srbije – izmedju ostalih i Mica Popovic, koji nam se obratio sa suzama u ocima, i nekoliko dana kasnije se i upokojio. Tih dana studenti Bogoslovskog Fakulteta su na proteste isli masovno – secam se da je makar nekoliko desetina ljudi koje sam poznavao bilo na protestima skoro svaki dan. I tako celih 120 i kusur dana, koliko je protest trajao. U protestu su ucestvovali ne samo studenti, vec i profesori Bogoslovskog Fakulteta – sto na samim setnjama, sto na tribinama koje su organizovane na blokiranim fakultetima kao deo prateceg programa, na kojima su i mnogi istaknuti clanovi samog SAS davali punu podrsku Studentskom Protestu. Kada je u Kolarcevoj ulici doslo do pat pozicije u koju je studente doveo kordon policije koji se tamo isprecilo, koja je trajala 8 dana, kordon je “probila” Svetosavska litija predvodjena tadasnjim patrijarhom Pavlom..

Danas su mnogi fakulteti sirom Srbije ponovo, po ko zna koji put, u blokadi. Iako razloga za ovo ima i previse – od (ponovo) pokradenih izbora, divljanja navijackih narko-klanova sponzorisanih od strane drzave, preko planova da se ogroman deo Srbije nepovratno zagadi iskopavanjem litijuma, mafijaskih akcija koje na Kosovu sprovode nafatirani poslusnici rezima koje njihovi mediji proglasavaju novim Obilicima, pa sve do glavnog i neposrednog povoda – smrti 15 ljudi koju je prouzrokovao javasluk i korupcija u koju je umesan citav vrh vlasti, a za sta, po svemu sudeci, niko nece odgovarati.

Jedino Bogoslovskog Fakulteta nigde nema. Kao da je u zemlju propao. Kao sto su cutali kada su im na skandalozan i neljudki nacin smenjivali dekana i profesore koji nisu na “moralno-politickoj” liniji, bogoslovci i sada cute…

Cega se plasite, (bivse) kolege? Tada, devedeset sedme, nista nam nisu mogli ni vodeni topovi, ni kordoni i pendreci, ni pretnje, ni zastrasivanja. I tada su nas nazivali stranim placenicima, izdajnicima, mrziteljima Srbije i svega srpskog… Pa se vrlo brzo pokazalo ko je ko.

Ili su mozda uspeli da vas ubede da vas posao i nije da budete predvodnici i zastitnici naroda, da stojite na braniku Istine, da svojim zivotom svedocite tu Istinu, nego da kao Superhik budete zastitnici bogatih i apologete korumpirane i zlocinacke vlasti, ubiraci priloga od svestanja vodica, i uvlakaci Partijji?

Tridesetak godina kasnije, kada se setim Protesta, setim se tih dana sa nostalgijom i setom na vreme kada, iako nismo uspeli da Bog zna sta promenimo u svojoj zemlji, makar jesmo bili na pravoj strani istorije. Rado koristim svaku priliku da svoju decu smaram pricama o tim danima. I nemam nikakav problem da samoga sebe pogledam u ogledalu.

Kako cete se vi jednog dana secati svojih studentskih dana? I sta cete svojoj deci pripovedati kada vas zapitaju sta ste radili kada ste bili studenti?

Ogledalo

 

Poslednjih dana sve su cesci slucajevi nasilja ciji su akteri deca. Od djaka-prvaka pa sve do maturanata, nasa se deca ne samo jedna prema drugoj, vec i prema svojim roditeljima, starijim osobama, pa i nastavnicima, ponasaju sve nevaspitanije, bahatije, bezosecajnije i surovije.

A nije da se ne trudimo oko njih.

Od najvisih drzavnih krugova, ministara, direktora, svestenih lica, politickih lidera, medijskih licnosti, pa sve do roditelja - skoro svi u glas im od jutra do sutra pricamo i ponavljamo koliko je vazno biti dobar i pristojan covek, koliko su bitne i slavne nasa istorija i tradicija, i koliko su vazne porodicne vrednosti. 

Kako ne treba da podlezu negativnim uticajima sa Zapada, koji je truo, odvratan i nemoralan, na kojem se vise ne zna ko je musko a ko zensko, koji samo gleda na profit, pljacka i maltretira slabije drzave, i pokusava da u ime neke tamo tolerancije nametne nama Srbima njihove demokratske vrednosti, i od nas napravi gomilu slabica i seka-persa.

Uveli smo im raznorazne programe tipa Stop nasilju, dali silne pare za edukacije roditelja i nastavnika. Odredili ministre za brigu o mladima i porodici. I veronauku smo im u skole uveli, i naredili verouciteljima da ih vode na liturgije da se pricescuju.

Kad god se i desi nesto sto bi moglo da ugrozi nasu decu i njihovo zdravo odrastanje, kao sto je onomad bio Gej Prajd, svi najostrije reagujemo - od vladajucih politickih partija, preko opozicionih patriotskih pokreta, crkve i svestenih lica, pa sve do navijaca - svi slozno stanemo u odbranu nase dece od stetnih uticaja.

Izglasali smo ogromnom vecinom u parlament partije koje se skoro sve do jedne zalazu za porodicne vrednosti, za brigu o porodici, za domacinski i tradicionalan odnos prema deci - onih koji se ne zalazu za nase tradicionalne vrednosti je tamo jedva 10%. Drzava smo, kako cesto naglasava patrijarh, i druga svestena lica, u kojoj su 85% stanovnika pravoslavni hriscani. Pristalica pridruzivanju Evropskoj Uniji nikad nije bilo manje, odnos javnosti prema trulom Zapadu je nikad negativniji, a najpopularnije institucije su upravo one koje su oduvek bili nosioci zdravih vrednosti - vojska i crkva. Cak se ponovo uvodi i obavezno sluzenje vojnog roka. 

Pa kako se onda ovakve stvari sve cesce desavaju?

Tako sto nasa deca uce po modelu. 

Drugim recima - ne rade ono sto im mi pricamo da treba da rade, nego rade ono sto radimo mi.

Oni, zapravo, nas imitiraju.

Kada se obracaju jedni drugima bez postovanja, grubo i sa omalovazavanjem, imitiraju nacin na koji mi komuniciramo unutar porodice. Kada se obracaju starijima od sebe bahato, svadjalacki, potcenjivacki i nevaspitano, oni imitiraju nacin na koji se jedni drugima obracaju ljudi iz TV emisija koje mi svako vece, po ceo dan i noc, gledamo i cijim se svadjama, sukobima i glupostima bavimo i nasladjujemo. I kada nekome padne na pamet da se pobuni sto se takvi sadrzaji uopste emituju 24/7 na televizijama sa nacionalnom frekvencijom - Cuvari Vrednosti cute, a peticije da se rijaliti ne ukida u roku od par dana potpise milion ljudi.

Kada se svojim nastavnicima u skoli, ili u nekom drugom okruzenju gde bi trebalo da vlada elementarna pristojnost, obracaju sa podsmehom, bezobrazno, bez postovanja, ulicarskim recnikom, oni imitiraju nacin na koji se politicari, javne licnosti, ministri, poslanici, pa i sam Veliki Vodja, obracaju jedni drugima u prostoru u kojem bi pristojnost trebalo da bude osnovna norma. 

Kada pokazuju netrpeljivost prema vrsnjacima koji su slabiji, siromasniji, ili na bilo koji nacin drugaciji od njih - oni kopiraju netrpeljivost sa kojom se prema drugacijima od sebe obracaju ljudi iz porodice, drzave, crkve. Imitiraju njihov prezir, nepostovanje, i agresivnost.

Mi smo ih okruzili nasiljem, bahatoscu, nekulturom i nepristojnoscu sa svih strana. 

Oni su nase ogledalo.

Oni su mi.

I kad pogledamo malo bolje kakvi smo zapravo mi - oni su jos i dobri, kakvi bi mogli biti.

Kako je Novak (konacno) postao Srbenda

 

Djokovica sam oduvek izuzetno postovao kao sportistu. Iako mi tenis nije bas najzanimljiviji od sportova (zapravo, posle desetak minuta gledanja najuzbudljivijeg teniskog meca meni se vec pridrema), uvek sam se iskreno radovao kad Nole pobedi. Cenio sam i njegov humanitarni rad, i njegovu volju i zelju da u zemlju iz koje je potekao ulozi deo svog teskom mukom stecenog kapitala. S druge strane, famu koja se stvarala oko njega i njegove porodice, povremenih blentavih ispada na drustvenim mrezama, i uopste njihovog privatnog zivota, a koja je, realno, neizbezna, sam se trudio da ne pratim, a sporadicne dilove sa predstavnicima kriminalne i razbojnicke vlasti da mu oprostim - ipak je i on samo covek, i valjda to drugacije ne moze.

Ono sto mi je, medjutim, oduvek bilo jako zanimljivo, jeste intenzitet kojim se carsija, sto politicka, sto medijska, sto kafanska, oduvek upinjala da Noleta predstavi kao Pravog Srbina, Arhisrbendu, Svetli Primer onoga sta znaci biti Srbin. 

Ma koliko mi je razumljiva potreba da se, ziveci u zemlji u kojoj se sve raspada, makar malo ocesemo o njegove uspehe, koji skoro da su bez premca ne samo u domacim, vec i svetskim okvirima, i ma koliko bila ljudska potreba da narod kojem jos uvek bride obrazi od poraza pretrpljenih na svim mogucim poljima ucestvuje u nekoj, bilo kojoj i bilo kakvoj, pa makar i sportskoj pobedi, toliko mi je nejasno kako svima promice jedna vise nego ocigledna stvar: Djokovic nije dosao do uspeha i rezultata do kojih je dosao zahvaljujuci tome sto se ponasao kao Srbin, vec upravo zato sto se NIJE ponasao kao Srbin. 

Do svake pobede Novak je dosao krvavim radom i trudom. U svoju tenisku karijeru ulozio je sulude kolicine energije, upornosti i istrajnosti. Citav svoj zivot, jos od detinjstva, je podredio cilju koji je sebi zacrtao, i gvozdenom disciplinom je izdrzao napore koje bi retko ko uspeo da izdrzi. A svi znamo koliko smo, kao nacija, mi Srbi vredni, istrajni i disciplinovani. 

Djokovicev pristup tenisu je uvek bio izuzetno racionalan. Od pocetka se trudio da izgradi najefikasniji sistem treninga, da okupi oko sebe najkompetentniju mogucu ekipu, da jasno sagleda svoje prednosti i iskoristi ih na najbolji moguci nacin, i da jasno uoci svoje slabosti i ispravi ih. Svima nam je jasno koliko smo mi Srbi realni kada treba da sagledamo svoje vrline, ili, nedaobog, mane.

Cause and effect.

Nebrojeno mnogo puta u toku karijere Novak je pokazao izuzetnu mentalnu stabilnost, i sposobnost da do samog kraja ostane skoncentrisan, i izgura sve do konacne pobede. I uspeo je to baveci se sportom kao sto je tenis, u kojem ne postoji mogucnost, kao u drugim sportovima, da se na startu nagruva dobar rezultat, pa se onda do kraja meca nonsalantno cuva prednost - sto, realno, i jeste tipicna srpska taktika, zahvaljujuci kojoj smo nebrojeno mnogo puta uspeli da u poslednjim sekundama iscupamo poraz iz celjusti pobede.

Veoma cesto sam cuo kako kod Djokovica, bas u trenucima kad je najteze, proradi cuveni srpski inat, pa se on tako, kad mu krene po zlu, zainati i dodje do pobede. Istina jeste da se Djokovic u takvim trenucima zainati, ali takav se inat moze nazvati samo cuveni Djokovicev inat - jer cuveni srpski inat tesko da je ikad bio nesto sto je dovelo do necega dobrog. Srpski inat je, na zalost, za razliku od Novakovog, izrazito samodestruktivan - Srbi se zainate samo kada treba sami sebi i svom buducem potomstvu da nanesu neku stetu, da naprave neko sranje, i da sami sebe unazade godinama, ili, ako je ikako moguce, decenijama. Jer, da nije tako, bili bismo najuspesnija nacija na svetu - kao sto je i Novak najuspesniji teniser na svetu. Realno - nismo.

U svim svojim uspesima Novak je uspeo da ostane zadivljujuce skroman i pristojan. Koliko god da smo se mi njegovim uspesima kurcili i bahatili, koliko god da smo pokusavali da njima natrljamo nos citavom svetu, toliko je on uvek bio kulturan i odmeren, i koliko god smo se mi njime puvali, toliko je on uvek uspevao da ostane sa obe noge cvrsto na zemlji. Kad god bismo mi jos pre pocetka nekog turnira unapred belezili nove trofeje, a ako kojim slucajem Novak izgubi psovali i kroz blato provlacili i njega i njegove vegune i gurue, toliko je on uvek bivao oprezan sa izjavama cak i kad je apsolutni favorit, i toliko se brzo pridizao i nastavljao dalje cak i nakon najtezih poraza.

Ili, tako je makar bilo, sve do Melburna.

U trenucima kada pisem ovaj blog Novak jos uvek ceka konacni ishod australijske avanture. Cela Srbija je na nogama, i svi iscekuju krajnji ishod drame, u celu pricu se (naravno) ukljucio i Veliki Vodja, ali po svemu sudeci, ne samo da Novak nece moci da brani titulu u Melburnu ove godine, nego mozda i nekoliko narednih.

Jer, u ovoj konkretnoj situaciji, Nole se poneo kao pravi Srbenda.

Prvo je zanemario realnost, i cinjenicu da, ako se ne vakcinise, nece moci da udje u Australiju. Iako je suvisno uopste i zapocinjati pricu o tome koliko je sam cin odbijanja vakcinacije sulud i iracionalan, ako mu je vec toliko bilo zapelo da izgura taj svoj ceif, mogao je da postedi i sebe i druge ponizenja i komplikacija, i jednostavno preuzme odgovornost za svoju odluku, i propusti turnir. 

Umesto toga, Novak je odlucio da zaobidje pravila, i da na foru nabavi sebi izuzece, u validnost kojeg, realno, cak ni mi Srbi ne verujemo. I da pokusa da prodje glavom kroz zid, bez obzira na posledice - koje nije bilo toliko tesko predvideti.

Nije mu proslo. Sudario se sa stvarnoscu koju je uporno ignorisao, i koja, ma koliko bila nepravedna i neprijatna, ipak jeste stvarnost. I koju je bilo moguce izbeci bez ikakvih problema, i bez ikakve stete - samo da se imalo malko vise razuma i realnosti.

Iako je, po svemu sudeci, Novak propustio priliku da odbrani titulu u Melburnu, neke nove prilike su se otvorile i njemu i nama - njemu da izvuce pouke iz svega sto se desilo, da se opameti, i da nastavi dalje onako kako smo na njega navikli: hrabro, razumno, i dostojanstveno, a nama - da celu stvar pretvorimo u jos jednu farsu i kukumavcenje o tome kako nas Srbe svi mrze, kako su nam drugi krivi za sve lose sto nam se desava, kako je ceo svet protiv nas jer nam zavide zato sto smo najbolji, i da time sami sebi skrenemo paznju sa toga sto nam energetski sistem unistavaju nepismeni partijski kadrovi, sto korona ponovo divlja, sto nam najvrednije resurse rasprodaje i unistava banda stetocina na vlasti, i sto jedva cekamo na sve to da pristanemo za 100 Evra.

Nadam se da ce Novak svoju priliku iskoristiti. Znam da mi svoju hocemo.

Patrijarh ce nam oprostiti sto nas je Djura tukao

Videh pre par dana da nam se patrijarh Porfirije jako zabrinuo zbog, kako rece, fizickih sukoba koji su izbili na samom pocetku posta.

Zanimljivo da se taj isti patrijarh nije tokom proteklih dugih devet godina primetio kako zvanicni i nezvanicni predstavnici vlasti biju njegov narod. I nije stigao da se oko toga zabrine. 

Uspeo je da se zabrine tek kad je goloruki narod uzvratio istim tim nasilnicima koji na njega idu bagerom, motkama i cekicima.

Sad, neko ce mozda reci da dobri i zabrinuti patrijarh Porfirije, kao monah, i nije vican pitanjima koja se ticu ovoga sveta, da nije u toku, i da mozda tako govori i postupa iz pukog neznanja. I da pokusava da pomiri zavadjeni narod. 

Ne bih se slozio.

U dvadeset i prvom veku, u doba informatike - neznanje je izbor.

I svakome ko ima imalo pameti jasno je sta znaci ekspresna osuda i prozivanje onih koji polarizuju narod, politizuju stvari i stvaraju neslogu, a sta cutanje pred nasiljem, otimacinom, bezakonjem i terorom koji sprovodi aktuelna vlast. 

I ciji su sebicni interesi tu u pitanju, i u kakvoj je to vezi sa ogromnom kolicinom novca koji ta ista vlast upumpava u crkvu, i ko je tu kome potreban.

Nije patrijarh zabrinut sto se nasilje desava na pragu velikog posta - vec sto se desava na pragu predizborne kampanje.

Realno - kada se uzme u obzir sa kakvom ekipom se utalio - mozda i treba da bude zabrinut.

Ves-masina(c)

 

U filmu Rani radovi Zelimira Zilnika, autor nam je glasom besmrtne Milene Dravic porucio:

Moju majku bi vise oslobodila jedna ves-masina nego citava Revolucija!

Zaista, secam se kako mi je otac pricao kako je moja pokojna baka, kada smo kupili prvu ves-masinu, imala obicaj da, kada je ukljuci da radi, sedne na stolicu ispred nje i da je gleda. Ne zato sto je to bilo nevidjeno cudo tehnike, vec zato sto je bila presrecna sto vise nije morala da pere ves na ruke.

. . . 

Pre par nedelja parlament Republike Srbije je, kako kazu mediji, usvojio Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Ova vest je, naravno, kao sto inace biva u nas, posluzila kao okidac za brojne rasprave po internetu po pitanju smisla donosenja takvog zakona, toksicnih uticaja koji Srbiji namece mrski Brisel, borbe za ocuvanje tradicionalnih vrednosti, govora mrznje naciJonalista koji bi da Srbiju vrate u srednji vek, i slicnih beskrajnih prepucavanja na koja smo toliko navikli poslednjih decenija da smo vec oguglali na njih.

Iako sam zakon obuhvara raznorazne teme, od jednakosti polova, rodne diskriminacije, porodicnog nasilja i slicnih stvari, fokus javnosti je nekako, kako sticem utisak, zapeo na tome sto ce po ovom zakonu, navodno, postati obavezno koriscenje dzender-senzitiv termina koji ce unakaziti cistotu srpskog jezika, i koji predstavljaju silovanje istog u svrhu zadovoljavanja proevropske feministicke ideologije, koju nam Evropa namece kao uslov ulaska u Uniju.

Licno, nemam apsolutno nista protiv ravnopravnosti polova - stavise, smatram da je to kao ideja ne samo dobro i korisno, vec i u skladu sa hriscanskim vrednostima (makar onako kako ih ja razumem). U kojoj meri ovaj zakon uspeva u tome, i koliko vesto i efikasno je zamisljen, ne bih mogao da govorim buduci da nisam pravnik, mada iz iskustva koje imam sa zakonima koje donosi aktuelna vlast, mogu da pretpostavim da ima smisla koliko i kante za recikliranje djubreta postavljene po gradu, iz kojih se sve djubre baca u isti kontejner.

Jedino sto mogu da kazem je da, iako neki od novoskovanih dzender-frendli termina zaista jesu rogobatni, i definitivno nisu u skladu sa duhom jezika, razumem potrebu za postojanjem istih - na kraju krajeva, ni meni ne bi bilo prijatno, kad bih radio kao medicinski tehnicar, kada bi me oslovljavali sa medicinska sestro, ili kada bih bio poslovni asistent da me oslovljavaju sa sekretarice. 

Medjitim, mislim da kao drustvo, i kao narod, jos jednom masimo poentu, i jos jednom dozvoljavamo da nam se fokus skrene sa onih zaista bitnih stvari na prazna ideoloska proseravanja. 

Jer, kada bih i radio kao poslovni sekretar, zaista bi mi bilo svejedno da li me neko oslovljava poslovni asistentu ili sekretarice ako bih bio primoran da me direktor izjebe svako jutro da bih zadrzao taj posao, i obezbedio svojoj porodici egzistenciju.

A dok se mi prepucavamo oko toga da li je u duhu jezika da se kaze bioloskinja ili komercijalistkinja, oni koji od tog istog jezika ne znaju ni dva padeza ne da nas jebu, nego nas razvaljuju - i figurativno i bukvalno. 

Jer, da smo zaista patriote i hriscani, i da smo stvarno progresivni i liberalni, na pomen zakona o ravnopravnosti prva reakcija bi trebalo da nam bude- Alo, bre, koga vi zajebavate?! 

Sta nas zabole da li se kaze hirurg ili hirurskinja, kada u Srbiji svaki sarlatan/sarlatanka mogu da se bez ikakvih problema bave hirurgijom, i bukvalno unakaze desetine zena?!

Sta nas zabole da li se kaze psiholog ili psiholoskinja, kada u Srbiji svaki umobolnik/umobolnica moze da se registruje kao lajf-kouc ili sta vec, i da uzimaju ogromnu kintu lakovernima na mamabo-dzambo lupetanja i tapkanje po glavi?!

Sta nas zabole da li se kaze akademik ili akademkinja, kada je u Srbiji fakultetsko obrazovanje dovedeno do apsurda, i kada svaki prevarant/prevarantkinja moze da otvori fakultet koji se zavrsava sa tri procitane skripte od po 20 strana?!

Sta nas zabole da li je epidemiolog ili epidemioloskinja, kada se suocena sa pandemijom drzava sprda sa zivotima svojih gradjana stajuci iza debilnih i trgikomicnih lupetanja o najsmesnijem virusu izvikanih diletanata/diletantkinja?!

Sta nas zabole da li je pesak ili pesakinja, kada i jedne i druge tatini i mamini sinovi/cerke nekaznjeno gaze i ubijaju?!

Sta nas zabole da li je ekolog ili ekoloskinja, kada nam hohstapleri/hohstaplerkinje iz redova vlasti, i bahati i bezobzirni investitori/investitorke bukvalno unistavaju prirodu?!

 Sta nas zabole da li je sudija ili sutkinja, kada su u Srbiji huligani i huliganke iznad svakog suda?!

Sta nas zabole da li je filolog ili filoloskinja, kada nam je tri cetvrtine srednjoskolaca/srednjoskolki nepismeno?!

Sta nas zabole da li je pilot ili pilotkinja, kada su i jedni i drugi u Srbiji jeftina potrosna roba?!

O kojoj rodnoj ravnopravnosti pricate kada zene u Srbiji i dalje moraju da biraju izmedju posla i radjanja dece?!

Kako to da smo, od svega ovoga, osetljivi samo na pricu o rodno osetljivim nazivima zanimanja?

Nemamo li, mozda, nekih vaznijih problema da resavamo - tipa, vladavine prava, sprege najvisih krugova vlasti i organizovanog kriminala, nepostojanja nezavisnih medija, gusenja svakog vida opozicionog delovanja...?

Sto je, baj d vej, refren koji ponavljaju i na cemu insistiraju isti ti mrski Brisel i Evropa svaki put kada se govori o uslovima za ulazak u EU. 

A ne na dzender-frendli govoru.

Ne nadjoh na srpskom, ali skapiracete