Jako je tesko izdvojiti dogadjaj kojim se SPC u toku poslednjih par desetina godina, i pogotovo tokom poslednjih deset meseci, najvise izblamirala, i koji je najvise stete ucinio njenom ugledu. Od institucije koja je uzivala ubedljivo najvecu podrsku i poverenje naroda, koja je u turbulentnim vremenima iza nas sluzila kao svetionik i putokaz, SPC je uspela da se sroza na nivo tuzne skupine senilnih ulizica, cankoliza i partijskih podguznih muva najgoreg rezima koji je ikad vladao Srbijom - ukljucujuci tu i periode turske i nemacke okupacije.
Dok jedni isticu zataskavanje pedofilije i slucajeva silovanja pocinjenih od strane episkopa i svestenika te iste SPC, drugi to opravdavaju kao "pojedinacne, nikad do kraja dokazane prestupe neodgovornih pojedinaca". Dok drugi potezu sramotnu kremaljsku epizodu izdaje cveta mladosti sopstvenog naroda i puzanje pred botoksiranim krvolokom, drugi to opravdavaju kao cin "diplomatske mudrosti, priblizavanja jedinom garantu ocuvanja Kosova, i otklonu od zlog Zapada". Treci, pak, govore o necovecnom, napravdiboga, ozna-style progonu dva teologa, kojima je preosveceni kadija i pre nego sto ih je optuzio, presudio drakonskom zabranom pricesca (ne znam za njih dvojicu, ali ja bih radije gutao zilete nego sto bih se zajedno sa takvima pricescivao). Cetvrti isticu katastrofalno neodgovorno ponasanje Sabora SPC tokom pandemije Kovida, od kojeg je na kraju i dobar deo samog tog Sabora umro.
Cule su se ovih dana u javnosti i saj-faj price o nekakvim kompromitujucim fotkama na kojima je, navodno, sam patrijarh in flagranti uhvacen sa nekim golisavim, istetoviranim omladinkama (sto je, realno, u odnosu na sve ono sto je javno uradio vise nego smesno, i na cemu bi mu, ako cemo pravo, zamerili samo oni koji bi bili ljubomorni sto i oni nemaju prilike za takvu interakciju sa tetoviranim golisavim omladinkama).
Epizoda koja je, po mom misljenju, zakucala i zapecatila jednom za svagda i poslednji tracak mogucnosti da iko iole razuman ikad vise instituciji kao sto je SPC poveri i trunku poverenja je onaj cija se je tuzna godisnjica navrsava upravo ovih dana. U pitanju je skandal u Banjskoj - brljotina kolosalnih razmera u reziji gorepomenutog rezima koja je rezultirala katastrofalnim pogorsanjem ionako neizdrive i nepodnosljive situacije u kojoj su Srbi na Kosovu, drasticnim sljabljenjem njihove pregovaracke pozicije, nevidjenom blamazom i srozavanjem medjunarodnog ugleda drzave Srbije, i - last but not least - gubitkom cetiri ljudska zivota.
Sta se, zapravo, desilo u Banjskoj te noci?
Patrola kosovske policije nabasala je, u gluvo doba, oko 02:30 posle ponoci, na dva kamiona bez tablica kojima je bio preprecen put na ulazu u selo Banjska na Severu Kosova. Patrola je pozvala pojacanje, na koje su Srbi iz naoruzane grupe Milana Radoicica, potpredsednika Srpske Liste, koji su i bili postavili blokadu, otvorili vatru. Zapoceo je oruzani obracun, u kojem je bilo vise povredjenih sa obe strane.
Radoiciceva grupa se tada povukla u manastir Banjska. U manastir su usli tako sto su oklopnim vozilom razvalili vrata manastira, i upali unutra. U manastiru je u tom trenutku, osim monaha, bilo i nekoliko civila - hodocasnika. U javnost su tada pocele da pristizu i prve vesti sa lica mesta - zapadni mediji su javljali o teroristickom napadu, pojavile su se i prve fotografije ljudi u maskirnim uniformama koji su na silu zauzeli manastir.
U srpskim medijima, medjutim, nije bilo ni pomena o ovome. Prolazili su sati, drama je trajala, tenzije rasle - ali domaci drzavni mediji su na sve to ostali nemi. Domaca javnost je, skandalizovana prizorima nasilja koje ljudi u maskirnim uniformama sprovode nad monasima, u prvom trenutku pomislila da su kosovski Albanci upali u manastir - jer nikome ni na kraj pameti nije bilo da bi tako nesto mogli da urade Srbi.
Mitropolija Rasko-Prizrenska se uskoro javila saopstenjem u kojem je ostro osudjeno nasilje (kao takvo) u manastiru, iako ni jednom recju nije precizirano ko je taj koji to nasilje sprovodi, i koga zapravo osudjuju - iako je, realno, svima jasno koliko je verovatno da nisu znali ko su akteri ovog incidenta.
Nakon nekoliko sati pat-pozicije, pojavili u se i snimci pripadnika Radoiciceve grupe kako se, iako okruzeni jakim snagama kosovske milicije koje su u medjuvremenu pristigle, laganim hodom povlace u pravcu granice sa Srbijom. Za sobom su ostavili naoruzanje, borbena vozila i opremu vrednu vise miliona evra, i cetvoro mrtvih, koji su u sukobu poginuli - jednog policajca sa albanske strane, i trojicu pripadnika Radoiciceve grupe.
Mediji bliski vlastima u Srbiji su tada prilicno konfuzno krenuli da spinuju celu pricu na uobicajen nacin - terror Albanaca na Kosovu, Kurti zlocinac, izivljavanje Albanske policije, skrnavljenje srpskih svetinja - iako je bilo prilicno tesko povezati ovaj uobicajeni narativ sa konkretnim dogadjajima na terenu. Sam ministar Dacic je izasao u javnost pokusavajuci da nas sve ubedi da su tvrdnje da iza svega stoji Radoicic laz koju su izmislili zapadni mediji. Sve dok se nisu pojavile fotografije koje je zabelezio dron kosovske policije na kojem se jasno vidi Radoicic u dvoristu manastira, i dok sam Radoicic nije priznao da stoji iza incidenta.
Rezimski mediji su tada zapenili da objasne srpskom narodu kako su Radoicic i njegova ekipa, zapravo, nista manje nego heroji, Obilici i kako je incident koji se desio bio nista drugo nego cin dizanja revolucije protiv albanske okupacije, i protiv Kurtijevog terora nad Srbima na Kosovu.
Iskreno - ja nikada nisam cuo da se revolucija dize na taj nacin. Koliko ja znam, kada neko zeli da se pobuni protiv necijeg terora, to se ne radi tako sto se usred noci, u tajnosti blokira neki lokalni put. Revolucija i pobuna se dizu tako sto se napadne neka od institucija rezima, znacajni objekat infrastrukture, tako sto se preuzme deo teritorije - a ne tako sto se napadne sopstveni manastir. I zaista ne vidim ni trunku logike u tome da tridesetak ljudi, pa makar i do zuba naoruzanih kao Radoiciceva grupa, pokusa da podigne nekakvu oruzanu pobunu protiv citave jedne drzave cije oruzane snage broje par desetina hiljada ljudi, ne racunajuci nekoliko hiljada ljudi u sastavu KFORa, i citav NATO pakt koji stoji iza Kosova. Osim toga, ako su vec podigli revoluciju, zasto nisu ostali na Kosovu da se hrabro bore protiv Albanaca, nego su iskoristili prvu priliku da daju petama vjetra?
Na posletku, svakome ko je gledao snimke njihovog hrabrog, "Obilickog" povlacenja, prilicno je cudno to kako je Radoiciceva grupa "revolucionara", uprkos cinjenici da su bili opkoljeni u krugu manastira, bez problema uspela da zbrise u Srbiju. Njihova bezanija je izgledala ne kao stratesko povlacenje tokom oruzanog sukoba, vec vise kao da su ih Albanci, zapravo, pustili da prodju bez otpora.
Da se ne lazemo - nije se u Banjskoj desila nikakva pobuna, i nikakva revolucija. Ono sto se najverovatnije desilo jeste da je kosovska policija naletela u nezgodnom trenutku na Radoicica i njegovu ekipu kako, pod okriljem noci, rade stvari koje se rade u tajnosti, pod okriljem noci, i koje donose profit od kojeg se zivi onako kako Radoicic zivi.
Bunch of gangstas doing some gangsta shit
Kad su njegovi ljudi zapucali na policiju, nisu imali kud nego da pobegnu u manastir, da se tamo zatvore, i zovu sefa da ih vadi iz govana u koja su se uvalili. Cela drama je trajala dok sef nije uspeo da se dogovori sa svojim kolegom s druge strane, pa su ih lepo pustili da idu - cena koju je sef za to platio, i svi drugi detalji tog dogovora, nama verovatno nikad nece biti poznati. Celu pricu je onda rezimska propagandna masinerija neukom i priglupom narodu predstavila kao herojski cin otpora, a svakoga ko se usudio da to dovede u pitanje - kao izdajnika srpskog naroda.
I dobro, sta je u celoj toj prici tako strasno uradila SPC?
Nije uradila, i nije rekla ama bas nista.
I upravo u tome i jeste problem.
Jer, oduvek je bilo lopova, kriminalaca, razbojnika, i pokvarenih politicara. I oduvek su razbojnici pokusavali da sami sebe predstave kao heroje, kao pravednike, kao nekoga ko strada na pravdi boga.
Ali nikada crkva nije na takve stvari cutala - njena uloga, zadatak, poziv, duznost i jesu upravo da tom istom priglupom i priprostom narodu bude putokaz, svetionik istine, i da ne dozvoljava da svaka baraba moze da ga munta kako stigne. Da od kriminalaca pravi heroje, da od vucibatina pravi Obilice, da pred njihovim ocima teritoriju za koju se sama kune da joj je najsvetija, upropastavaju zlocinci, i da ih ta ista crkva za to nagradjuje ordenjem i slavi kao dobrocinitelje i heroje.
Crkva je oduvek bila cuvar, tumac i ucitelj nacionalnih mitova srpskog naroda. Na tim mitovima pociva sve ono sto cini nas identitet, i sto nam je kroz vekove bilo ishodiste, uteha, i inspiracija, sto nas je pratilo kroz najteze trenutke nase istorije, i sto nam je pomagalo da najvece i najstrasnije nedace prebrodimo i prezivimo. Da bi danas, uz aminovanje iste te crkve, sve to bilo zloupotrebljeno zarad ocuvanja vlasti kleptokratskog rezima - odbaceno i iskorisceno kao toalet papir. Na taj nacin zatrovano je i opoganjeno ono najsvetije, najcistije, i najvrednije sto smo imali.
A zasto? Da bi se pokrila brljotina rezimske vucibatine.
Ti isti "heroji" koji su pre dve godine "dizali revoluciju" danas su na novim zadacima - i dalje nekaznjeno premlacuju studente na protestima, ljude sa decom na stadionima, prete ljudima po kafanama i ulicama po Srbiji.
Crkva i dalje cuti.
I bolje sto cuti.
Jer, vise joj nista ne verujemo.
No comments:
Post a Comment