Gledam ovih dana desavanja u Crnoj Gori. Gledam kako fukara izglasava zakon po kojem daje sebi za pravo da otme i prisvoji crkve i hramove SPC. Na pravdi boga. Gledam, i pokusavam da osetim makar trunku zaljenja - i ic mi ne ide.
Ne zato sto fukara ima pravo - nema. Ne zato sto tu fukaru volim - ne podnosim ih. A opet, jednostavno, ne osecam nista.
Mozda zato sto se ista ta SPC, i van Crne Gore, i u njoj, sa istom tom fukarom, i gorom od nje, kumila i bratimila sve ove godine, sto ih je u zvezde kovala, ordenje, zahvalnice i plakete im urucivala, i svecima i mucenicima ih nazivala - jbg, imam pamcenje ko slon.
Sto su u istim tim hramovima i svetinjama za koje im je sad frka da ce ih izgubiti propovedali kreacionizam, ravnozemljastvo, antivakcinastvo, i sve druge idiotizme koji se zamisliti mogu - od superkompjutera Zveri do toga da su Pokemoni demoni.
Sto su se u istim tim hramovima molili UBICAMA I KOLJACIMA i proglasavali ih svetiteljima.
Sto decenijama u dupe ljube one koji su nama oteli pola Beograda, Novog Sada, Nisa. Koji su poklonili sumnjivim investitorima Bristol, Geozavod, zgardu Simpa, ceo potez pored Save. Koji su stanare tih zgrada na sve moguce i nemoguce nacine prisiljavali da se isele i izbacivali ih iz njihovih kuca.
Sto ih je bolela stikla kada su iz stana izbacivali baka Maru, i sto su Osmanijevi morali da gledaju kako im pred ocima sa zemljom sravnjuju kucu u kojoj su ziveli vec 4 ili 5 generacija, i to na samo par stotina metara od Patrijarsije. Kada je baka Stojanka morala da uzme pravdu u svoje ruke kada drzava nije htela da nju i njenu porodicu zastiti od razbojnika.
Sto ih nije bilo briga kad je citava drzava suspendovana, gradjani vezivani i zastrasivani, a policija ignorisala pozive u pomoc dok je trajalo rusenje u Hercegovackoj.
Sto ih nije bilo briga kada je od Nisa otet aerodrom, sto se od Novosadjana otima SPENS, i sto se rusi Kalemegdan.
Sto se iz gradskih budzeta otimaju DESETINE MILIONA EVRA koje se bacaju na rekonstrukcije i muzicke fontane koje ne potraju ni 20 dana, a ne 20 godina - kako njihov Veliki Vodja obecava.
Sto za ekipu razbojnika na vlasti imaju samo pohvale, sto sa njima bez problema ulaze u biznis, i sto ih realno nije briga sta od iste te Srbije ovi rade - sve dok se njima iz budzeta isplacuju milioni evra, i dok se oni zabavljaju time ko ce od njih biti kalif umesto kalifa.
Znam znam - to nisu svetinje kalibra Ostroga i Dajbaba, ali kako ja gledam na stvari - svakome coveku je njegov dom ipak svetinja, ma koliko to Gospodi Riscanskoj banalno izgledalo.
Mozda i zato sto ima ko da brani te iste svetinje - evo, siguran sam da Miroljub vec opasuje svoj mac premazan biljnim tinkturama i hita u pomoc put rodne mu Crne Gore, kakodrug Putin vec okrece telefone i mobilise svoj Kej-Dzi-jusd-tu-Bi da posalje Mila na Juzni Pol kao sto salje svoje politicke protivnike, kako Vulini, ceo legeon njih, sedaju u Djavolje Kocije i dolecu u pomoc, kako Mali i Vesic salju svoje fantome da ih vezu i prebiju...
Ili ne. Ili su im se mozda uzalud sve ovo vreme uvlacili u guzicu.
Ono, istina, ne pripadaju te svetinje bradonjama u mantijama - one pripadaju narodu. Medjutim, kad pomislim kako je svaki deseti iz tog naroda clan SNS, da ne pricamo o glasacima, simpatizerima, SPSovcima, Radikalima, Vacicevcima, i inima - realno, ni tog mi naroda ic nije zao. Takvom narodu i takvom svestenstvu nista sveto ne treba ni dati - jer ni ne zasluzuje.
Jer, ni sebe mi odavno nije zao - pa ne vidim sto bi mi bilo zao ni njih ni vas.
Jedna od tema koje ovih dana potresaju javnost svakako je smena episkopa Maksima sa mesta predavaca na Bogoslovskom fakultetu. Iako se spekulisalo da je razlog koji zapravo stoji iza ovog poteza Sinoda sukob vladike Maksima i predsedavajuceg sinoda, vladike Irineja Bulovica, oko Ukrajinskog raskola, Maksimov stav o Teoriji Evolucije, ili da je pozadina celog slucaja mozda politicke prirode, zvanicno je kao uzrok navedeno to sto vladika Maksim zivi i radi u SAD, zbog cega nije sposoban da na odgovarajuci nacin ispuni svoje akademske obaveze prema studentima.
Ovaj dogadjaj moze posluziti kao predlozak za razmisljanje na razne zanimljive teme - od nacina na koji ova odluka krsi zakone samog Beogradskog Univerziteta, na koji je Bogoslovski fakultet teskom mukom, u vreme vlade Zorana Djindjica vracen posle visedecenijskog izgnanstva, preko svega onoga sto je ova odluka izbacila na povrsinu putem javnog prepucavanja otvorenim pismima u kojem je ucestvovalo nekoliko vladika, i koje je na svojevrstan nacin redefinisalo pojam transfera blama za svakoga ko u Srbiji ikakve veze sa crkvom ima, glasina o bespostednoj, prljavoj borbi koja se decenijama vodi za prevlast u SPC i za belu panu, pa sve do teorija zavere koje se raspredaju o uticajima Moskve i Carigrada koji se kroz ovu krizu prelamaju preko nase napacene srBske grbace.
Ipak, meni je nesto sasvim drugo u celoj prici privuklo paznju - nesto na sta se do sada niko nije osvrnuo, a sto, blago receno, svakome ko je ikada makar prosao pored Bogoslovskog fakulteta, bukvalno bode oci:
Irinej Bulovic je nekome zamerio da ne ispunjava svoje akademske obaveze prema studentima.
IRINEJ.
BULOVIC.
JE NEKOME ZAMERIO.
DA NE ISPUNJAVA SVOJE AKADEMSKE OBAVEZE PREMA STUDENTIMA.
Sto bi rekli Amerikanci - let that just sink in for a minute.
Isti onaj Irinej Bulovic koji se, tokom cetiri semestra koliko sam slusao grcki jezik, pojavio dva, i bukvalno DVA puta na predavanjima, i jos tri ili cetiri puta tokom cetiri godine koliko sam kod njega slusao Novi Zavet - iako ne zivi u SAD, vec u Novom Sadu.
Koji je svojevremeno, dok je trajala njegova vladavina fakultetom, stavio na oglasnu tablu obavestenje studentima da ga niposto ne smeju kontaktirati ili mu se obracati licno i direktno - vec iskljucivo preko asistenta ili studentske sluzbe.
Koji, iako iz nekog razloga slovi za jednog od najboljih i najobrazovanijih teologa u SPC, tokom svih dugih decenija koliko je na BF predavao Novi Zavet, nije blagoizvoleo napisati makar jedan udzbenik za svoj predmet, vec su se sve cetiri godine Novog Zaveta spremale iz dve skripte od po dvadesetak strana - zbog cega je Novi Zavet ostao stravicna rupa u bogoslovskom obrazovanju svih nas koji smo ovaj predmet slusali kod njega. Zapravo, ne samo da nije napisao ni udzbenik - vec, koliko je meni poznato, nije napisao skoro nista, iako je to njegova akademska obaveza kao doktora teologije.
Isti onaj Irinej "Dart Vejder" Bulovic zbog kojeg je zilion ljudi izgubilo godine i godine zivota cekajuci na red da polazu kod njega grcki jezik, jer njegovo ultrasegamegapreosvestenstvo nije uspevalo da za jedan ispitni rok ispita vise nego jednog, dva, ili nijednog studenta. Koji je uporno odbijao da objavi bilo kakva obavestenja o tome kada ce se odrzavati ispiti - umesto toga, studenti su morali da dolaze bukvalno svaki dan tokom ispitnog roka, a neretko i nedeljama nakon zavrsetka istog na fakultet, i da tamo po vasceli dan cekaju da se on smiluje pa da u nekom trenutku ispita par njih - ostali bi morali da cekaju sledeci rok. I tako u nedogled.
Isti onaj Irinej koji je toliki poznavalac grckog jezika i lingvistike uopste, da i danas tvrdo veruje da je jedini blagocestiv nacin da se grcki kini dijalektos prevodi na savremeni srpski jezik - koristeci glagolske oblike koji se u grckom i srpskom isto zovu (aorist aoristom, imperfekat imperfektom, itd), bez obzira na to sto im se znacenje i upotreba i te kako razlikuju, i sto je to sa stanovista duha jezika na koji se prevodi potpuno idiotski. I kome verovatno niko jos uvek ne sme da kaze da je sasvim svejedno da li se kaze izlažahu ili ishodjahu - jer i jedno i drugo zvuci podjednako retardirano.
(Inace, kada je Bulovic naposletku konacno pristao da zaposli ne jednog, nego tri asistenta, jedna od tih asistentkinja, Bogdana, resila je da tog leta odrzi kratak, cetvoronedeljni kurs grckog jezika za one koji nisu imali prilike da odlusaju predavanja - buduci da ni jedan postojeci udzbenik iz ovog jezika nije predvidjen za samostalno ucenje. Iako se Bogdana u pocetku dvoumila hoce li biti interesovanja za ovako nesto, na kurs se prijavilo nas preko 150 - bilo je tu ljudi koji su grcki odslusali i po desetak ili dvadeset godina pre toga, i u medjuvremenu odustali od polaganja, obeshrabreni Bulovicevim izivljavanjem. Koristim priliku da se jos jednom najlepse zahvalim Bogdani na trudu.)
Veliki si ti majstor, moras i (tri) segrta da imas...
Isti onaj Bulovic koji je umeo da za najbanalnije sitnice obara ljude po desteak puta sve dok ne nauce toliko dobro da vise ne moze da im nadje ni najmanju gresku, pa bude prinudjen da im da desetku. Desavalo se da tako student na jednom ispitu padne, a na sledecem, nakon dve nedelje, prodje sa desetkom - sto je vise nego apsurdno.
Isti onaj Irinej Bulovic koji je do te mere uspeo da isfolira ne samo siru javnost, nego i kompletnu teolosku akademsku zajednicu da je njegovo poznavanje teologije i opste obrazovanje toliko zastrasujuce veliko, da niko od nas ne moze ni izbliza shvatiti visine njegovog teoloskog nadahnuca i dubine njegove mudrosti. Na sta mu se, zapravo, i svela kompletna argumentacija odluke o otpustanju vladike Maksima - vi ste suvise glupi da to razumete.
Ne znam kako vama - meni ovo podjednako ima smisla kao kada bi Jozef Mengele zamerio nekome da se neeticki i grubo ponasa prema pacijentima, ili kada bi Lav Pajkic nekome rekao da je ljigav.
Ma koliko bilo nezahvalno stati na bilo ciju stranu u ovom aktuelnom sukobu preosvestenstava, jedna stvar je nepobitna - zvanicno obrazlozenje odluke o smeni vladike Maksima zaudara na kilometar.
Sa amvona su ga, vise puta do sada, na sred liturgije, dizali u nebesa. Javno ga branili od opozicije, i dopustali mu da drzi predizborne skupove u Hramu tog istog Sv Save. Pozivali ga na sednice sabora, hvalili njega i njegovu mudru politiku na sva usta gde god su stigli - cak i kad je direktno suprotna njihovoj.
Decenijama vec bez imalo stida i srama manipulisu vasom zeljom da budete pristojni ljudi i dobri hriscani da bi progurali svoje i njihove dnevnopoliticke i finansijske kombinacije. Ljude iz njegove ekipe za koje su nekad govorili da su najgori sektasi u nebesa uzdizu. Pujdaju godinama decurliju da nasrcu na ucesnike Prajda, a seksualne predatore iz svojih redova sistematski kriju i stite od zakona. Sektase pustaju da truju - i metaforicki i bukvalno - narod i to iz njihovih hramova, a ljude koji na to ukazuju sikaniraju i kaznjavaju. Nema te gluposti, idiotluka, i ideje sa djubrista istorije koju nisu prihvatili - od kreacionizma, preko antivakcinastva, do nacizma i ravne zemlje. Za svece su proglasavali koljace i ubice, za duhovnike proglasavali ludake i sektase. Uradili su bukvalno sve ono najodvarnije, najlicemernije, i duhu hriscanstva najsuprotnije sto se moze zamisliti.
Sta vam sad nije jasno?!
I sta jos treba da urade da bi vam doslo iz dupeta u glavu?!
Jos uvek niste skapirali da, kao sto on ljude koji ne glasaju za njega ne priznaje za narod, nego ih proglasava za olos i sljam, ni oni vas liturgijske hriscane ne zarezuju dva posto? Da ih bukvalno zabole stikla za vas par hiljada koji ste postpisali peticiju, i da oni vas bas i ne racunaju medju onih 85%, ili za to sta vi mislite o tome kome oni koju medalju dodeljuju?
Kao sto on zna da on i njegovi mogu da se izvuku bez ikakvih posledica sa bilo kakvom pljackom, javaslukom ili brljotinom, tako i oni znaju da mogu da urade bukvalno bilo sta - i da za to nikakve posledice snositi nece.
Kao sto on zna da uvek moze da racuna na svoju armiju krezubih, zatucanih glasaca, cankolizaca i dementnih penzionera koji ce ga zaokruziti na sledecim izborima - jedni zato sto su debili pa stvarno veruju u ono sto on prica, drugi zbog sendvica i litre zejtina, tako i oni znaju da ce njihovi vernici i sutra doci na liturgiju na kojoj se nece pricestiti, pozvati popa da im sveti vodicu i da im, kad zatreba, prebaje nad sandukom, i uredno, smerno i poslusno sve to iskeshirati.
Prvi zato sto veruju da ce bez njega propasti, da bez njega nece vise dobijati penzije, i da je on najbolji i najposteniji covek u Srbiji, drugi zato sto veruju da tako mora, da je tako oduvek bilo, da drugacije ne moze, da svestenstvo ne treba preispitivati, i da ne postoji drugi nacin da se bude hriscanin nego njihovim posredstvom.
Ne mora.
Moze drugacije.
Ako je oduvek tako bilo - to samo znaci da oduvek nije valjalo.
A kada je posredovanje u pitanju - ne samo da vam nije potrebno, nego bi, najiskrenije verujem, i sam Satana licno taj posao mnogo bolje, pristojnije, i blagocestivije odradio nego oni.
Ovih dana, kao i svakog proleca, kod nas se ponovo poteze prica o ratu koji smo vodili 1999. godine na Kosovu, i bombardovanju koje smo pretrpeli od strane NATO pakta. Poraz i gubitak teritorije koji smo tada doziveli je nesumnjivo jedan od najtezih u istoriji naseg naroda, i po nacinu na koji se i 20 godina kasnije u javnosti govori o tome jasno se vidi da ga ni izbliza nismo preboleli.
Medjutim, kada se danas govori o uzrocima i posledicama ovoga rata, moj je licni utisak da je nasa kolektivna svest po tom pitanju iz godine u godinu sve zamagljenija, i da nam je, uprkos vremenskoj distanci, sve teze da racionalno sagledamo sta se zapravo nama dogodilo te '99.
Jedan od najupecatljivijih primera za to jeste narativ koji se ovih dana u rezimskim medijima forsira o bici koja se 1999. desila na Kosarama. Iako se o tome do skora slabo sta u javnosti znalo i pricalo, glasnogovornici Velikog Vodje su nas ovih dana pocastili serijom tekstova, feljtona, pa cak i dokumentarnim filmom o ovoj bici koji je prikazan u udarnom terminu Nacionalnog Servisa.
Zatrpani pricama i podsecanjima na zverstva koja su tih dana pocinili NATO i UCK, mi slepo gutamo ono sto nam mediji Velikog Vodje suptilno serviraju kao podtekst cele price - tezu kako je ova bitka bila velika pobeda tadasnje Vojske Jugoslavije, i kako bi, da je kojim slucajem neprijatelj tada uspeo da prodre na Kosarama, sudbina naseg naroda i VJ bila sasvim drugacija - iako je samo par meseci kasnije potpisana Kumanovska kapitulacija, i VJ bila primorana da napusti polozaje koje je nadljudskim naporima branila, izmedju ostalog, i zivotima ovih 108 junaka.
Heroizam momaka koji su prosli kroz pakao Kosara svakako nije nesto sto se dovodi u pitanje. Medjutim, prica o Kosarama nije, kao sto se Vodjini mediji upinju da nam prikazu, prica o tome kako su Junaci sa Kosara pobedili UCK i NATO i sacuvali Otadzbinu - vec upravo prica o tome kako je korumpirani rezim poslednjeg evropskog komunistickog diktatora zrtvovao zivote 108 mladih ljudi da bi jos par meseci ostao na vlasti. Sto je, uzgred budi receno, savrsena metafora za ono u sta su citavu Srbiju te 1999. gurnuli Milosevic, julovci i radikali.
Ponekad je jako tesko suociti se sa stvarnoscu - pogotovo kad je grozna i sumorna kao ova nasa. Medjutim, ma koliko mi pred stvarnoscu zatvarali oci, i pokusavali da od nje pobegnemo, ona nam se iznova i iznova vraca, i svaki put nas sve jace i brutalnije klepi po nosu.
A nama je, verujem, mnogo lakse da se ne secamo kako smo jos od sezdesetih godina svesno zatvarali oci pred maltretiranjima, progonima, i uzasima kojima su pod firmom Bratstva i Jedinstva bili izlozeni nelabanci na Kosovu. Kako smo sami na silu zapusavali usta cak i onima koji su trpeli najgora moguca zverstva da ne bismo skrenuli sa Titovog puta, i kako se tih vremena i danas sa nostalgijom secamo zbog Crvenih Pasosa i zivotnog standarda u kojem smo uzivali.
Takodje, lakse nam je da verujemo da je sam rat '99. bio potez mudrog drzavnika koji nije mogao da dozvoli ponizavanje zemlje kojom je upravljao, a ne ocajnicki pokusaj da se na vlasti ostane makar jos malo, i sacuvaju milioni dolara koje su on i njegova ekipa tokom devedesetih opljackali, da se prikriju kriminalne aktivnosti i divljanja njegove dece, i na silu u zivotu odrze ideoloske fantazmagorije njegove umobolne supruge - makar to znacilo zrtvovanje hiljada zivota i katastrofalno razaranje privrede i infrastrukture citave zemlje.
Lakse nam je da o nasem tadasnjem Vodji razmisljamo kao o muceniku kojeg je mucki ubio Haski tribunal, nego da se setimo da je on sam, izmedju ostalih, odgovoran za postojanje tog istog tribunala. I da kukumavcimo zbog toga sto je taj isti tribunal oslobodio krivice sve najvece krvnike naseg naroda, nego da se setimo da je partija kojom rukovodi nas sadasnji Veliki Vodja sa tim istim krvnicima na tom istom Kosovu - koalicioni partner.
Lakse nam je da verujemo da covek kojem smo dali poverenje da nas vodi kroz turbulentne devedesete, i pored sve drzavnicke mudrosti i resenosti da ucini ono sto je najbolje za njegov narod, nije imao nacina da rat izbegne, i pored prilika koje su mu se za to pruzale od Dejtona do Rambujea, nego da mu se vise isplatilo da rat ne izbegne. Da poverujemo da je situacija koju na Kosovu imamo sada daleko bolja od one koju bismo imali da smo neki od pomenutih sporazuma prihvatili, nego da su svi oni koji su izginuli tokom tog rata - izginuli uzalud.
Kada nas ovih dana sendvicari Velikog Vodje, od Vucicevica, preko Mitrovica, pa sve do Irineja, zasipaju pricama o tome kako je bombardovanje koje smo preziveli bio zlocin (kao da moze postojati rat koji nije, sam po sebi, zlocin, i kao da ce neko zbog neregularnosti ponistiti rezultat rata kao namestenu fudbalsku utakmicu) lakse nam je da ne mislimo o tome kako je sam nas Veliki Vodja danas gari sa onima koje njegovi sendvicari imenuju kao zlocince odgovorne za to zlodelo, i kako se javno pokajao sto je ikad ista lose rekao protiv njih kada im je isao na poklonjenje da ih dariva nasim novcem.
Nije cudo da nas je tadasnji Vodja ubedio da smo, zapravo, mi pobedili i NATO i UCK - samo zato sto smo preziveli bombardovanje. Jer, lakse je poverovati da su bombe koje su padale po Srbiji za cilj imale da nas sve pobiju, nego da je u pitanju bio politicki pritisak na diktatora da povuce vojsku sa Kosova. Sto su NATO i UCK i ispunili sa stopostotnim uspehom. Jedini dobitnici u ovome ratu na nasoj strani su bili sam Milosevic i njegovi koalicioni partneri Nikolic i Vucic, koji su tih dana, dok su ljudi sirom Srbije ostajali bez krova nad glavom, resili svoje stambeno pitanje stanovima od vise stotina kvadrata koje im je poklonila drzava.
Lakse nam je i da poverujemo komisijama koje danas rezim Velikog Vodje organizuje da bi dokazao da su kod nas slucajevi oboljevanja od kancera ucestaliji i brojniji nego pre upravo zbog bombardovanja, a ne zbog cinjenice da su nam zivotni uslovi katastrofalni, zdravstvene institucije u rasulu, da sredstava za lecenje ovakvih bolesti jednostavno nema, da se na skenere i ispitivanja ceka mesecima i godinama, i da su svi iole sposobniji zdravstveni radnici odavno morali da emigriraju tamo gde ce moci da zarade vise nego partijski botovi za lupanje minusa po internetu.
Kada danas gledamo TV priloge o herojima sa Kosara, svakako radije osecamo ponos zbog toga sto smo imali takve heroje, nego sto smo spremni da se zastidimo sto one koji su Kosare preziveli danas vlast koju smo izglasali globi drakonskim kaznama kada izadju da protestuju protiv bede i nemastine, i kako ginu pokusavajuci da sastave kraj s krajem u ovoj, danasnjoj Srbiji za koju su njihovi drugovi dali zivot. I radije likujemo kada gledamo kako je nasa vojska mocna, hrabra i sposobna, nego sto smo spremni da priznamo sebi da je i tada bila instrumentalizovana i zloupotrebljena ne da odbrani narod i Otadzbinu, nego Vodjinu fotelju, na slican nacin na koji nam se to i danas desava - jedino sto danas vojska Vodju ne brani od NATO, nego od sopsvenog naroda.
* * *
Ratovi se, od kada je sveta i veka, ne vode zbog ljubavi, mrznje, zavisti, ili zlobe - vode se zbog moci i resursa. Svaki rat je nastavak neke politike, i nastavak svakog rata je opet neka druga politika.
Ratove dobija onaj ko ima vise ljudi, resursa, volje, bolju tehnologiju i naoruzanje, i jacu diplomatsku podrsku - a ne onaj ko je u pravu. U ratovima se ne dele nagrade za drugoplasirane, niti se racuna ko je posteniji, cija je kultura starija, i ko je prvi dosao. Istoriju nakon ratova pisu pobednici.
Svaka nasa odluka o tome ko ce nas i kuda voditi nosi sa sobom odredjene posledice, i to sto nekada tih posledica nismo svesni, nikako ne znaci da ih necemo trpeti.
Upravo je sposobnost da se suoci sa stvarnoscu, i da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke i greske iz proslosti mera zrelosti kako coveka tako i naroda. Sto pre u tome uspemo - pre cemo prestati da svoje greske iznova i iznova ponavljamo.
Dvomisao (u originalu - doublethink) je pojam koji je britanski pisac Dzordz Orvel predstavio u svom vise nego genijalnom romanu 1984. Ukratko - radi se o praksi prihvatanja ispravnosti dva potpuno logicki suprotstavljena stava, ili stavova koji se logicki potpuno iskljucuju. U ovom romanu, dvomisao je tehnika kojom se koriste podanici ultratotalitarnog rezima, na cijem celu je Veliki Brat, da bi prihvatili lazi i propagandu koje im svakodnevno servira takozvano Ministarstvo Istine.
Pre par meseci sam na ovome blogu vec pisao o Apelu Sabora SPC o KiM. U ovom se apelu, izmedju ostalog, krajnje decidno kaze:
Sto se tiče državno-pravnog statusa naše države na Kosovu i Metohiji, odnosno njenog punog suvereniteta i integriteta, Sabor ponavlјa jasan, više puta izrečen stav poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, Nјegove Svetosti patrijarha Irineja: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgublјeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“.
I jos:
U javnosti se i dalјe susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene „kosovske države“. Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.
Iako se javnost koja pominje podelu ne imenuje konkretno, svako ko iole ozbiljno prati politicku situaciju u zemlji zna da je ideja podele, to jest razgranicenja, ideja koja je potekla iz redova ljudi koji su trenutno na vlasti, i da se isti ti ljudi za razgranicenje otvoreno zalazu. Sam Veliki Vodja je jos pre nekih godinu dana stidljivo najavio da je on za razgranicenje, i da ce za koju nedelju o tome govoriti hrabro i otvoreno i objasniti narodu svoj stav - mada do toga, do danas, nije doslo.
Mnogo manje stidljiv po tom pitanju je bio sef diplomatije Ivica Dacic, koji je jasno i glasno naveo razgranicenje kao zvanican predlog Srbije za resenje pitanja Kosova. Iako je oko toga bilo diskretnog neslaganja cak i iz redova vladajuce partije, Dacic je jasno stavio do znanja svima koji u to sumnjaju da je taj stav podrzao i sam drug Putin. A buduci da je drug Putin istog tog Dacica odlikovao kao stranog gradjanina zasluznog za jacanje veza sa Rusijom, ne vidim zasto mu ne bismo verovali.
U medjuvremenu, teski i mucni pregovori sa albanskom stranom, u kojima se Veliki Vodja, kako nas je sama Njegova Svetost uveravala, kao lav borio za Kosovo (i to ne jednom), doveli su do rezolucije koju je pre neki dan usvojio pristinski parlament.
Tim povodom, Veliki Vodja je posetio Njegovu Svetost u pratnji gorepomenutog sefa diplomatije i jos par nebitnih likova. Kako su sve vaznije novine i medijski portali preneli, Njegova Svetost je tom prilikom izjavila da je vazno da imamo isto mišljenje o problemu i stanju na KiM, kao i o tome kako treba da reagujemo. Stanje na KiM je, iz dana u dan, sve teže i komplikovanije, ali dobro je da su Crkva i državni vrh na istoj strani.
Istina, niko nije precizirao o kakvom se to misljenju i resenju tacno radi, ali nekako je za pretpostaviti da, buduci da je sam sef diplomatije bio prisutan na sastanku, njegovoj Svetosti jasno i glasno objasnjeno kakva su to resenja koja Srbija zvanicno nudi. Sad, dobro, ok, ne bi bio prvi put da se Gospoda Riscanska predomisle, i priklone misljenju vlasti koju je sam narod izabrao, i to vise nego ubedljivom vecinom - pogotovo kada je u pitanju vlast koja je tako darezljiva prema crkvi. Sam patrijarh je vise nego jasno stao u odbranu Velikog Vodje cak i od napada njegovih opozicionih protivnika, pa je nekako logicno da je prihvatio i njegovu politiku.
Medjutim, nije proslo ni 24 sata, eto urednika Glasa Crkve, koji je, jopet, zvanicno glasilo same SPC, koji nam je objasnio da SPC ni na koji nacin nije promenila svoj stav o Kosovu. On je rekao da se iz zvaničnog saopštenja vidi da su se predsednik države i srpski patrijarh usaglasili da je prištinska platforma neprihvatljiva za Srbiju, da su im "stavovi potpuno istovetni, kako se može videti u saopšenju".
OK... moram priznati da ja vise ne uspevam da pratim celu pricu.
Ali, buduci da se niko od potpisnika Apela nije javno oglasio, niti je bilo koji vidjeniji duhovnik, arhimandrit, iguman, ili makar prota izrazio svoje neslaganje, valjda je to onda, sa stanovista crkve OK...
Mada, sve mi se cini da, kada se vec toliko dugo govori o reformi nastavnog plana i programa Verske nastave, ne bi bilo lose makar dve-tri nastavne jedinice, ili makar par velikoposnih propovedi posvetiti izucavanju Orvelovog dvomisla - ova tehnika ce, kako stvari stoje, biti sve neophodnija za svakoga ko bude zeleo da shvati zvanicna saopstenja SPC.
