Ђубре

Ово је паркић који се налази преко пута моје зграде. Направили су га људи из околних зграда - ентузијасти и волонтери. У њему се често играју моја деца.

Ја због тога, да будем искрен, и нисам претерано срећан. Не због тога што не волим да ми се деца играју у парку, или због тога што парк није бог зна шта за видети - него зато што је ужасно штрокав.

Ово је ђубре који нису направили ни клинци који се играју у паркићу, ни рекреативци који вежбају на справама које је ту поставила општина, ни пубертетлије који се у паркићу скупљају током ноћи.

Нису га ту избацили ни НАТО авиони током бомбардовања Београда, нити су га оставили за собом Турци, нити су га направили клерофашисти, евроулизице, русофили, нациЈоналисти, ни друг Тииито, ни власт, ни опозиција. 

Ово је ђубре које, највећим делом, за собом остављају родитељи те исте деце која се ту играју. Док се њихова деца играју.

Све док родитељи не буду схватили да се њихова деца играју у ђубрету, и док не буду схватили да је то ђубре које су они сами направили, и које и даље праве свакога дана, неће нам помоћи ни промена власти, ни боља социјална политика, ни Европска Унија, ни оштрија казнена политика, ни демократија, ни диктатура, нити било шта друго.

Ђубре је, како год окренеш - ђубре.

Х + У = 0

Х: Узмимо, на пример, израз:

У: То уопште није израз, то су неке небулозе које си ти измислио.

Х: Не, то је математички израз.

У: Није истина. Математички изрази садрже бројеве, а ово што си ти написао нису бројеви. Осим ове осмице коју си написао погрешно.

Х: Веруј ми на реч, ово је математички израз. Математика није само аритметика. Да си завршио средњу школу, знао би да је ово лимес.

У: Не треба мени средња школа да бих знао шта је математика, а шта није. За то ми је довољан најобичнији дигитрон. У дигитрон лепо укуцаш 2 + 2, и добијеш резултат 4. Чик ово укуцај у дигитрон, баш бих волео да те видим!

Х: Па и лимес можеш да укуцаш у дигитрон, само ти треба мало бољи дигитрон. Све се ово може математички доказати, само је потребно да за то имаш одређено предзнање, да бих ти то објаснио.

У: Глупости. Математика је јасна и једноставна. Чим ти ту врдаш - те треба завршити школе, те треба ти јачи дигитрон, те треба предзнање - јасно је да се вадиш, и да ово што си написао нема никаквог смисла. И то је свакоме ко је писмен више него очигледно.

Х: Побогу, човече, па ваљда онолики професори математике знају шта причају...

У: Ма какви професори, све је то го преварант до преваранта, исто ко и ти. Само лупетате ту неке глупости које нико не разуме, и узимате лову онима који су довољно наивни да вам поверују. Као кад бих ја сад написао

iphohjipuh + liuugulgkhui = jyffufkuf,

и очекивао да ми поверујеш. Зато вас ни деца у школама ништа не разумеју. Јадна су и та деца поред таквих наставника. Али, господо, мало сте се зајебали у рачуну - мене нећете тако лако преварити!

Х: Хоћеш да кажеш да су сви људи на свету који се баве вишом математиком преваранти?!

У: Наравно. Само будала може да поверује у нешто само зато што у то многи људи верују. То је класична логичка грешка.

Х: Мислим да овај разговор више нема баш претерано много смисла...

У: Па наравно, кад немаш ни један доказ за своје тврдње.

Компас

Ако живот упоредимо са путовањем кроз некакву густу, неприступачну и тешко проходну шуму, вера је компас који нам помаже да одредимо где ми то тачно треба да стигнемо.

Она, упркос томе што је многи тако схватају и доживљавају, није мапа са детаљним упутствима о сваком кораку који треба направити, нити пут од жуте цигле који треба следити без размишљања. Нити је она нешто као дневна заповест која одређује како ћемо провести сваки појединачни дан - из минута у минут. Тако нешто не постоји - макар не у хришћанству.

То путовање није могуће унапред испланирати, нити одлучити којим путем ћемо се кретати пре него што кренемо на пут - нико не зна шта га на на путу чека, и на шта ће све наићи. Због тога се, без обзира што нам вера показује у ком смеру треба да идемо, често дешава да наиђемо на препреке које се морају заобићи - да бисмо стигли на север, понекад морамо скренути на запад или на исток. Или чак на југ. Они који се тврдоглаво држе једног истог смера и упорно иду главом кроз зид, тешко ће успети да савладају чак и прве препреке које искрсну, а камоли да стигну на одредиште.

Због тога се често и дешава да се на том путовању људи који су своје компасе из неког разлога одбацили, или у њих немају поверења, боље снађу оријентишући се према звездама, маховини на дрвећу, или просто следећи своје личне осећаје и инстинкте, него они који компас имају, али не умеју да га користе. И изнађу боље путеве, савладају путовање лакше, и стигну даље.

Ако је живот путовање - вера је компас.

Ето решењњња!

Неки моји ђаци имају једноставно решење за све.

Јуче ми један од њих каже како би све људе који желе да промене пол - побио. Када сам га питао зашто, рекао је - Зато што су болесни. А на моје питање - па да ли то онда значи да би и људе који имају туберкулозу требало побити, рекао је да њих ипак не би побио, будући да то ипак није тако страшна болест.

Не би он побио само транџе - педери, лезбаче, све су то болесници које треба пред зид - па метак у чело.

Сијамске близанце и хермафродите би такође побио. Зашто да се муче, боље за њих да не постоје.

А побио би и све жене које желе да изврше абортус. Када сам га питао - зашто њих, погледао ме зачуђено и с неверицом, и без да је трепнуо, одговорио - Како зашто, па живот је светиња.

Ви нисте анђели...

Иако немам шта да вам окачим о ревер, могу макар да вам посветим песму...

Како знаш да си постао секташ?

Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву.

Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну:

Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти.

Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање.

Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио.

Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро.

Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља.

Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи.

Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао.

Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра.

Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше.

Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве.

А зашто се нико не буни...

...против одржавања фестивала Волим деведесете?

Протеклих недеља је комплетна српска јавност брујала због тога што је требало да се одржи манифестација која промовише неморал, изопаченост, која је гурање прста у око свима онима којима су хришћанске вредности блиске и драге срцу, итд.

У односу на све оно што симболишу деведесете (у Србији), и на животну филозофију чији је одраз домаћа музика деведсесетих која ће се слушати у Арени осмог октобра, чак и Геј прајд делује благочестиво. Тамо се промовише само хомосексуалност, а овамо - нисам сигуран да бих успео да уопште набројим какве се све гадости и грозоте поромовишу: од прељубе и проституције, преко наркоманије и алкохолизма, па све до криминала и разбојништва.

Шта чекају патриотска удружења, навијачи и црквени великодостојници - зашто не подигну свој глас против извођача који дрско и отворено промовишу овакве ствари, које су, по свим могућим хришћанским мерилима, далеко деструктивнија и по породицу и по друштво од хомосексуалности?