Како је пропао рокенрол

Литургијска обнова, или боље речено, покушај литургијске обнове је, по мом мишљењу, нешто најбоље што се у Православној цркви догодило у последњих неколико стотина година. Иако се Обнови и Обновитељима штошта могло замерити, и упркос томе што је цела ствар можда могла и боље да се одради - био је то први озбиљан покушај да се прилике у цркви сагледају реално, да се исправи оно што не ваља, а да се оно што је добро утврди и унапреди.

You've felt it your entire life, that there's something wrong with the world. 

You don't know what it is, but it's there, like a splinter in your mind, driving you mad.

Шта је заправо Литургијска обнова? На ово питање ћете вероватно добити онолико различитих одговора колико људи из цркве будете будете питали о томе. Ја сам је видео и доживео као покрет који је за циљ имао да врати литургију на оно место које јој и припада - у средиште живота цркве, одакле су је током векова потиснуле ствари које са хришћанством имају мало или нимало везе. Другим речима - покушај да црква поново постане црква.

Зашто онда није успела?

Одговора и разлога има више.

Први разлог је то што већи део верника није успео ни да схвати о чему се у тој причи уопште ради. Обнова је потекла из кругова високообразованих теолога, а у цркви ју је прихватио онај део верника који је чинила углавном урбана, образована омладина. Ако у обзир узмемо то да је у Србији две трећине становништва функционално неписмено, и да је у цркви одувек постојало неповерење и известан презир према ученима, па макар били и теолози, Обнова је у самом старту дочекана са огромним отпором, неповерењем и неразумевањем.

Други разлог је свакако то што је само стање у цркви толико хаотично и катастрофално да је маневарски простор за било какву акцију сведен на минимум. Људи споља најчешће цркву доживљавају као веома строгу, монолитну институцију у којој су правила њеног функционисања тачно утврђена. У стварности - оно што данас називамо Српска Православна Црква је скуп неколико, у недостатку бољег израза, струја, фракција, или, једноставније схватања православне вере, која се међусобно толико разликују да су веома често у потпуној контрадикцији, и свако за себе би комотно могло бити посебна религија.

Тако имамо: Беле монахе (карактерише их строгост, ригидност, и фанатична посвећеност правилима, прописима и канонима, који се испуњавају буквално и беспоговорно; веру схватају као пребивање у некој врсти чистилишта, а циљ оваквог живота је задобијање благодати; омиљена литература су им књижице манастира Рукумија); Сујеверне (најбројнија фракција, којој углавном припадају најнеобразованији слојеви верника; веру схватају као скуп бројних и компликованих правила и паганских ритуала и митова, а циљ је избегавање непријатности и несрећа и испуњавање жеља; омиљена литература су им Поучни примери - књижице пуне прича о томе како је неко радио на Петку пред недељу, па му кућу спалио гром); Родољубе (екипа која се ложи на Србију, Косово, Русију, ратовање за крст часни и слично, а веру схвата као средство за постизање народног јединства и просперитета; омиљна литература им је филм Бој на Косову); Апокалиптичаре (екипу која верује у све могуће теорије завере, чиповања, суперкомпјутере из Брисела зване Звер, људе-гуштере, Масоне, Илуминате, и сл. Омиљена литература им је серијал Дигитални анђео); Старокалендарце (покрет који је посебно јак у монашким круговима, мада се добар његов део од цркве одвојио приликом Артемијевог раскола, који је под великим утицајем грчких расколника, који верује у то да је црква на ивици поновног уједињења са римокатолицима, и скоро у свакоме види издајника православља)...

...има тога још.

Границе изнеђу ових, условно речено, фракција нису јасне и оштре, али оно што је битно јесте то да оне чине већину верника СПЦ. Када се појавила прича о Обнови, свака од ових скупина је то доживела као својеврсну претњу ономе што чини срж њихове вере - Бели монаси као покушај да се хришћански живи без муке, Сујеверни као нешто што се не ваља, Родољуби као издају срБства, Апокалиптичари као почетак антихристове владавине, а Старокалендарци као подли покушај унијаћења.

Сама помисао да се ишта обнавља дочекана је на нож, а Обновитељи су погрдно названи Новотарци, и врло брзо је постало јасно да би, да се на Обнови инсистирало, цела конструкција која се држи на стакленим ногама, распала као кула од карата. Обновитељи нису смели да иду до краја - што због тога што, можда, нису имали петљу, што због тога што им је више него другима било стало до јединства цркве.

Трећи разлог лежи у инертности цркве, или оних структура у њој које одлучују о томе шта ће се и како радити. Када митроносне главе о нечему треба да одлуче, то обично траје јаааако дуго, а када се нешто и одлучи, закључак се најчешће сведе или на одлагање решавања проблема, или на порицање да проблем уопште постоји. Ако се којим чудом и призна да проблем постоји, свако решење које се предложи бива условљено тиме да се ипак ништа не мења и ништа не дира.

Decided? No, we have just finished saying "Good Morning".

Осим тога, иронија у овој ситуацији јесте у томе што иако су владике те које у својим рукама држе целокупну власт у цркви, управо они имају најмању моћ да било шта мењају. Јер, у цркви, што се на виши положај унутар јерархије неко попне, утолико се више од њега очекује да се понаша на одређени начин, и свако одступање од тога може бити веома ризично.

Четврти разлог је вероватно психолошке природе - велика већина верника, свесно или несвено, није спремна да призна да у цркви уопште нешто може да не буде исправно. Јер, ако једна ствар није исправна, онда и читава вера може бити неисправна - а то је помисао која је већ сувише страшна да би се њоме бавило.

Пети, и вероватно најважнији разлог, је то што су Обновитељи, изгледа, погрешно проценили колика је дубина самог проблема који су покушали да реше, темпа, и начина на који су то покушали. Јер, проблем се решава на оном нивоу на којем је настао - као што се и болест лечи деловањем на узрок, а не на симптоме. А проблем са којим се црква суочава није само проблем погрешних литургичких пракси, па се не може ни излечити њиховим исправљањем - проблем је, очигледно, у једној веома дубокој кризи идентитета цркве, схватања и доживљавања самог Православља.

Такви се проблеми не решавају брзо - за то су потребне деценије рада. Због тога се, можда, може рећи да моја констатација са почетка приче да Обнова није успела и није до краја тачна - прича о Обнови далеко од тога да је готова, и ако се у цркви ишта покрене на боље, верујем да ће то бити на темељима које је Обнова поставила.

Hasta la victoria siempre!