Гамбит

Увођење верске наставе у школе је једна од најкрупнијих и најконтраверзнијих ствари која се у последњих пар десетина година десиле како у цркви, тако и у школству. Иако је током деведесетих, када је у питању однос према вери и верским заједницама, рефрен политичког плана и програма скоро свих опозиционих партија био враћање верске наставе у школе и Богословског факултета на БУ, и иако се веровало да се само чека да тадашњи политички режим падне па да се веронаука врати у школе, када се све то заиста и десило, црква је била - гле чуда - затечена и изненађена.

Одлуку о увођењу веронауке су пратиле бројне контраверзе - од оних политички и идеолошки мотивисаних (да ли нам је верска настава уопште потребна у 21. веку), па до оних практичних (а ко ће ту наставу уопште да изводи, и по ком плану и програму). Иако су челници СПЦ ауторитативно тврдили да технички услови и те како постоје, у Београду је тек крајем августа те 2001. године на адресе београдских парохијских свештеника стигло писмо у којем су добили задатак да предложе људе са својих парохија који би били подесни кандидати за вероучитеље.

План и програм такође није постојао, већ га је у последњем тренутку саставио владика Игњатије. Због тога је у београдским школама верска настава те године стартовала са (само) два месеца закашњења - 1. новембра.

Првих месеци вероучитељи нису имали решен статус ни у ком погледу - није се знало чак ни ко треба да их плаћа, тако да су у то време били принуђени да у патријаршији искукавају сваког месеца своју зараду, а не ретко су због тога трпели и примедбе како је страшно похлепно с њихове стране то што још желе и зараду, и да би сама част што су се удостојили да за своју цркву обављају тако важан задатак требало да им буде доста.

До почетка следеће школске године ствари су се слегле и средиле - веронаука је добила статус изборног предмета (уместо факултативног, који је током прве године имала), вероучитељи су почели да примају плату из државног буџета, и њихов положај је постао подношљивији. Једини проблем са којим је требало да се још изборе је био њихов нерешен статус - наставници верске наставе нису могли да заснују стални радни однос, већ су сваке године потписивали нови уговор на годину дана. Тада се веровало да је у питању проблем техничке природе, и да ће се и то решити врло брзо.

Како се испоставило - погрешно.

Питање статуса вероучитеља је, макар у Београду, потезано више пута - на разноразним семинарима које је Одбор за верску наставу организовао, на састанцима вероучитеља, и координатора за верску наставу. Вероучитељи су уверавани да је проблем пред решавањем, будући да су они, како је веома често наглашавано на таквим састанцима, у првим борбеним редовима, и како су највећи приоритет цркве.

Све док се једног дана, на једном таквом састанку, није појавила представница министарства просвете, и објаснила да је држава и до тада била више него вољна да тај проблем реши, али да је сама црква стопирала решавање тог проблема, будући да јој овакво стање више одговара. Ову причу је, пар година касније, на састанку координатора за верску наставу и старешина београдских цркава потврдио и тадашњи министар вера (ако они лажу мене, и ја лажем вас).

Многи нису могли да верују да је тако нешто уопште могуће. Због чега би, побогу, црква намерно саботирала своје најважније мисионаре и борце из првих борбених редова? Одговор је једноставан - због контроле. На сличан начин на који и свештеници ретко добијају решења о сталном намештењу, и вероучитељи су стално у шаху, условљени својим привременим решењима, и свесни да то решење може у сваком тренутку, из било ког оправданог или неоправданог разлога, бити повучено.

Ово би, наравно, могло бити решено и на неки други, пристојнији начин - не би био проблем донети некакву законску регулативу која би регулисала евентуалне неправилности у раду вероучитеља. Међутим, таква регулатива би ограничила и власт цркве над вероучитељима.

Иако су по свему другом - обавезама, правима и дужностима које обављају у школама - изједначени са колегама који су запослени за стално, наставници који предају верску наставу су ускраћени за бројне погодности које са собом носи стално запослење - могућност подизања дугорочних кредита, кредита за рефинансирање, кредитних картица, и сличних техника преживљавања које се код нас свакодневно практикују.

Неки су остали ускраћени и за крупније ствари - они који су се озбиљно разболели су остали без здравственог осигурања, а вероучитељице које су остале у другом стању су остале без породиљског (мада су, додуше, оне које имају троје и више деце за то јавно похваљене на једном од састанака вероучитеља).

Све у свему - данас, дванаест година касније, питање статуса вероучитеља је и даље отворено. Једни за то криве државу (која је, додуше, пре неколико година, већ доносила закон о расписивању конкурса за наставнике верске наставе, али га није применила, па га је, на крају и повукла), други криве ЕУ, трећи ММФ. Ја, да будем искрен, не знам на којим нивоима власти и моћи се овакве одлуке доносе, а то ме претерано ни не занима, будући да са своје позиције у првим борбеним редовима тешко могу да сагледам шта су генерали с нама наумили. Оно што знам је да ово питање вероватно никада неће ни бити решено - можда и због тога што се више никоме ни не исплати да се цима око тога.

Јер, питање је, пре свега, колико ће још верска настава уопште потрајати у школама. Пре неколико година донесен је план реформе средњих школа, према којем би неколико општеобразовних предмета требало да пређе на статус изборног, а садашњи изборни предмети (веронаука и грађанско) - на статус факултативног - што би, практично, значило њихово укидање. Планом је било предвиђено да ова реформа прво буде примењена у гимназијама, а касније и у другим средњим школама. Као датум је прво помињана 2012, па 2014. година, а када ће се, и да ли ће се то десити, зависи само од политичке воље оних који ће о томе одлучивати - као што је зависило и само увођење веронауке у школе.

Иако је ово питање више пута помињано на састанцима вероучитеља и координатора, званичан став цркве је да такав план уопште не постоји, и да по опстанак веронауке нема никакве опасности.

In chess - the pawns go first.

Било како било - и овакав status quo је бољи него ништа. Док потраје - потраје. Од септембра до септембра, а после - видећемо. А ако, не дао Бог, нешто пође по злу, увек можемо окривити ЕУ, владу, масоне и светску заверу за то што нам се дешава. Или се држати оне народне - ко зна зашто је то добро, чудни су путеви Господњи. И веровати да смо одрадили своју улогу као део неке космичке шаховске партије коју нисмо способни да у целини сагледамо.

Јер, зна се ко је у свакој шаховској партији у првим редовима.