Како је лепо бити глуп

У последњих пар месеци неколико пута сам на интернету налетео на вести и чланке о истраживањима која, наводно, показују како су религиозни људи мање интелигентни/паметни/образовани од атеиста.

Не улазећи у методологију која је коришћена у тим испитивањима, као ни у то шта се уопште под интелигенцијом, памећу и образовањем све може подразумевати, морам признати да ме уопште не би изненадило да су резултати ових истраживања - тачни.

Don't call me stupid!

Не због тога што верујем да интелигенција заиста има неке конкретне везе са религиозношћу, нити на основу личног искуства - да будем искрен, до сада сам и међу једнима и међу другима срео далеко мање паметних људи него оних других. Ствар је у томе да је црква у последњих неколико стотина година заиста дала све од себе да отера свакога ко има имало памети, интелигенције, или, не дај Боже, образовања.

Некада су, додуше, хришћани чинили онај образованији слој друштва, то јест градску средњу класу. Велики број светитеља из првих неколико векова које данас убрајамо међу најзначајније учитеље цркве и васељенске ауторитете су били изузетно образовани људи, који не само да се нису либили да то образовање стекну на паганским свеучилиштима, већ и да научна достигнућа свог времена примене у свом богословљу.

Тако је Свети Максим користио Платонову филозофију, и добар део свог богословља засновао на њој; тако је Свети Јован Златоуст користио реторику у својим беседама; тако је Свети Јован Лествичник користио своје познавање медицине и других академских дисциплина да направи јединствену синтезу науке онога времена и вишевековног аскетског искуства синајских монаха.

Међутим, временом, како је које од научних достигнућа из векова у којима су ови учитељи цркве стварали почело да се показује као погрешно или застарело, црква је почела све мање да верује науци, и да се окреће против ње. Разлог овоме је вероватно неспособност да се у светоотачким делима раздвоји њихово богословље од науке њиховог времена, као и неразумно и претерано "поштовање" отаца, које се огледа у буквалном схватању њихових речи које се узимају као непогрешив ауторитет у сваком, па и научном погледу, и које се изродило у својеврсно идолопоклонство које се данас граничи са политеизмом.

Образованост и урбаност су у цркви данас постали синоними за гордост и безбожност, а уместо да сваки научни напредак и сваку новооткривену истину доживимо као нови изазов и прилику да своје схватање Бога и вере продубимо и освежимо, почели смо да од сваког напретка и промене зазиремо и да је доживљавамо као напад на оно што су Свети Оци писали и учили - на шта се они, верујем, преврћу у кивотима.

Научници, и уопште интелектуалци, се данас у цркви третирају као некаква група завереника која за циљ има само једну ствар - а то је дуништи васколико православље и срБство, а затуцаност је постала мерило православности и духовности - што је већа глупост у коју неко верује (као, на пример, да је Свети Ђорђе заиста убио аждају која је имала отрован дах и прождирала лепе девојке), тај неко се сматра духовнијим (поготово ако је још и калуђер).

Један од најочигледнијих примера за ово су контраверзе које у цркви, на жалост, и данас трају око истинитости Дарвинове Теорије еволуције, што је испит на којем су пали многи велики духовни ауторитети прошлога века. Због тога је и разумљиво то што већина стручњака која има икакве везе са биологијом цркву заобилази у широком луку.

Међутим, не морамо ићи ни толико далеко - чак и на односу према научним чињеницама које су на нивоу знања ђака петака црква свакодневно ниже спектакуларне поразе и аутоголове. У том масакру разума практично ни једна дисциплина није поштеђена.

Тако, за медицинаре, у званичним црквеним гласилима објављујемо надрилекарске текстове о томе како не треба вакцинисати децу, и фотошоповане фотке џиновских скелета; за физичаре - качимо на ЈуТјуб игуманије које причају о томе како се време убрзава; за историчаре, филозофе, археологе - фалсификујемо Житија Светих (при том не мислим на помињање чуда и сличних ствари, него на историјске чињенице - као, на пример, тврдњу из житија Кирила Александријског да је Хипатија била хришћанка, или прећуткивање Распућина и Крваве недеље у житију Николаја Романова, или изостављање епизоде са Симонидом из житија краља Милутина, који је, иначе, свагда био у богоугодним подвизима.)

Када на све ово придодамо приче о побожним руским научницима који су измерили молитву/благодат/душу/штавећ, право је и истинско чудо како то да у цркви, уопште, успевају да опстану људи који су завршили макар основну школу.

Иако ће временом, верујем, оваквих заблуда нестати као што су данас (скоро) нестали људи који верују да је Земља равна, штета је већ учињена, и требаће јако много времена да се овакав накарадан став исправи - ако уопште за тиме постоји жеља и воља.

Јер, иако је, како нам апостол Павле поручује, мудрост овога света лудост пред Богом, то ни у ком случају не значи и да је свака лудост, затуцаност и глупост - мудрост пред Богом.