Rugala se svraka vrani

Jedna od tema koje ovih dana potresaju javnost svakako je smena episkopa Maksima sa mesta predavaca na Bogoslovskom fakultetu. Iako se spekulisalo da je razlog koji zapravo stoji iza ovog poteza Sinoda sukob vladike Maksima i predsedavajuceg sinoda, vladike Irineja Bulovica, oko Ukrajinskog raskola, Maksimov stav o Teoriji Evolucije, ili da je pozadina celog slucaja mozda politicke prirode, zvanicno je kao uzrok navedeno to sto vladika Maksim zivi i radi u SAD, zbog cega nije sposoban da na odgovarajuci nacin ispuni svoje akademske obaveze prema studentima.

Ovaj dogadjaj moze posluziti kao predlozak za razmisljanje na razne zanimljive teme - od nacina na koji ova odluka krsi zakone samog Beogradskog Univerziteta, na koji je Bogoslovski fakultet teskom mukom, u vreme vlade Zorana Djindjica vracen posle visedecenijskog izgnanstva, preko svega onoga sto je ova odluka izbacila na povrsinu putem javnog prepucavanja otvorenim pismima u kojem je ucestvovalo nekoliko vladika, i koje je na svojevrstan nacin redefinisalo pojam transfera blama za svakoga ko u Srbiji ikakve veze sa crkvom ima, glasina o bespostednoj, prljavoj borbi koja se decenijama vodi za prevlast u SPC i za belu panu, pa sve do teorija zavere koje se raspredaju o uticajima Moskve i Carigrada koji se kroz ovu krizu prelamaju preko nase napacene srBske grbace.

Ipak, meni je nesto sasvim drugo u celoj prici privuklo paznju - nesto na sta se do sada niko nije osvrnuo, a sto, blago receno, svakome ko je ikada makar prosao pored Bogoslovskog fakulteta, bukvalno bode oci:

Irinej Bulovic je nekome zamerio da ne ispunjava svoje akademske obaveze prema studentima.



IRINEJ.

BULOVIC.

JE NEKOME ZAMERIO.

DA NE ISPUNJAVA SVOJE AKADEMSKE OBAVEZE PREMA STUDENTIMA.


Sto bi rekli Amerikanci - let that just sink in for a minute.


Isti onaj Irinej Bulovic koji se, tokom cetiri semestra koliko sam slusao grcki jezik, pojavio dva, i bukvalno DVA puta na predavanjima, i jos tri ili cetiri puta tokom cetiri godine koliko sam kod njega slusao Novi Zavet - iako ne zivi u SAD, vec u Novom Sadu.

Koji je svojevremeno, dok je trajala njegova vladavina fakultetom, stavio na oglasnu tablu obavestenje studentima da ga niposto ne smeju kontaktirati ili mu se obracati licno i direktno - vec iskljucivo preko asistenta ili studentske sluzbe.

Koji, iako iz nekog razloga slovi za jednog od najboljih i najobrazovanijih teologa u SPC, tokom svih dugih decenija koliko je na BF predavao Novi Zavet, nije blagoizvoleo napisati makar jedan udzbenik za svoj predmet, vec su se sve cetiri godine Novog Zaveta spremale iz dve skripte od po dvadesetak strana - zbog cega je Novi Zavet ostao stravicna rupa u bogoslovskom obrazovanju svih nas koji smo ovaj predmet slusali kod njega. Zapravo, ne samo da nije napisao ni udzbenik - vec, koliko je meni poznato, nije napisao skoro nista, iako je to njegova akademska obaveza kao doktora teologije.

Isti onaj Irinej "Dart Vejder" Bulovic zbog kojeg je zilion ljudi izgubilo godine i godine zivota cekajuci na red da polazu kod njega grcki jezik, jer njegovo ultrasegamegapreosvestenstvo nije uspevalo da za jedan ispitni rok ispita vise nego jednog, dva, ili nijednog studenta. Koji je uporno odbijao da objavi bilo kakva obavestenja o tome kada ce se odrzavati ispiti - umesto toga, studenti su morali da dolaze bukvalno svaki dan tokom ispitnog roka, a neretko i nedeljama nakon zavrsetka istog na fakultet, i da tamo po vasceli dan cekaju da se on smiluje pa da u nekom trenutku ispita par njih - ostali bi morali da cekaju sledeci rok. I tako u nedogled.

Isti onaj Irinej koji je toliki poznavalac grckog jezika i lingvistike uopste, da i danas tvrdo veruje da je jedini blagocestiv nacin da se grcki kini dijalektos prevodi na savremeni srpski jezik - koristeci glagolske oblike koji se u grckom i srpskom isto zovu (aorist aoristom, imperfekat imperfektom, itd), bez obzira na to sto im se znacenje i upotreba i te kako razlikuju, i sto je to sa stanovista duha jezika na koji se prevodi potpuno idiotski. I kome verovatno niko jos uvek ne sme da kaze da je sasvim svejedno da li se kaze izlažahu ili ishodjahu - jer i jedno i drugo zvuci podjednako retardirano.

(Inace, kada je Bulovic naposletku konacno pristao da zaposli ne jednog, nego tri asistenta, jedna od tih asistentkinja, Bogdana, resila je da tog leta odrzi kratak, cetvoronedeljni kurs grckog jezika za one koji nisu imali prilike da odlusaju predavanja - buduci da ni jedan postojeci udzbenik iz ovog jezika nije predvidjen za samostalno ucenje. Iako se Bogdana u pocetku dvoumila hoce li biti interesovanja za ovako nesto, na kurs se prijavilo nas preko 150 - bilo je tu ljudi koji su grcki odslusali i po desetak ili dvadeset godina pre toga, i u medjuvremenu odustali od polaganja, obeshrabreni Bulovicevim izivljavanjem. Koristim priliku da se jos jednom najlepse zahvalim Bogdani na trudu.)

Veliki si ti majstor, moras i (tri) segrta da imas...

Isti onaj Bulovic koji je umeo da za najbanalnije sitnice obara ljude po desteak puta sve dok ne nauce toliko dobro da vise ne moze da im nadje ni najmanju gresku, pa bude prinudjen da im da desetku. Desavalo se da tako student na jednom ispitu padne, a na sledecem, nakon dve nedelje, prodje sa desetkom - sto je vise nego apsurdno.

Isti onaj Irinej Bulovic koji je do te mere uspeo da isfolira ne samo siru javnost, nego i kompletnu teolosku akademsku zajednicu da je njegovo poznavanje teologije i opste obrazovanje toliko zastrasujuce veliko, da niko od nas ne moze ni izbliza shvatiti visine njegovog teoloskog nadahnuca i dubine njegove mudrosti. Na sta mu se, zapravo, i svela kompletna argumentacija odluke o otpustanju vladike Maksima - vi ste suvise glupi da to razumete.

Ne znam kako vama - meni ovo podjednako ima smisla kao kada bi Jozef Mengele zamerio nekome da se neeticki i grubo ponasa prema pacijentima, ili kada bi Lav Pajkic nekome rekao da je ljigav.

Ma koliko bilo nezahvalno stati na bilo ciju stranu u ovom aktuelnom sukobu preosvestenstava, jedna stvar je nepobitna - zvanicno obrazlozenje odluke o smeni vladike Maksima zaudara na kilometar. 

Sta nije jasno?

Sa amvona su ga, vise puta do sada, na sred liturgije, dizali u nebesa. Javno ga branili od opozicije, i dopustali mu da drzi predizborne skupove u Hramu tog istog Sv Save. Pozivali ga na sednice sabora, hvalili njega i njegovu mudru politiku na sva usta gde god su stigli - cak i kad je direktno suprotna njihovoj.

Njegov sljam i ulizice obasipali su odlikovanjima i pohvalnicama, krstavali im decu, osvestavali im razbojnicke zaduzbine i rejtinge serija. Njihove pljackase i secikese ljubili u dupe. Pustali njihove najgore barabe da na najodvratniji nacin pljuju po mozda i jedinom preostalom cestitom coveku iz njihovih redova, i rec nisu progovarali u njegovu odbranu.

Decenijama vec bez imalo stida i srama manipulisu vasom zeljom da budete pristojni ljudi i dobri hriscani da bi progurali svoje i njihove dnevnopoliticke i finansijske kombinacije. Ljude iz njegove ekipe za koje su nekad govorili da su najgori sektasi u nebesa uzdizu. Pujdaju godinama decurliju da nasrcu na ucesnike Prajda, a seksualne predatore iz svojih redova sistematski kriju i stite od zakona. Sektase pustaju da truju - i metaforicki i bukvalno - narod i to iz njihovih hramova, a ljude koji na to ukazuju sikaniraju i kaznjavaju. Nema te gluposti, idiotluka, i ideje sa djubrista istorije koju nisu prihvatili - od kreacionizma, preko antivakcinastva, do nacizma i ravne zemlje. Za svece su proglasavali koljace i ubice, za duhovnike proglasavali ludake i sektase. Uradili su bukvalno sve ono najodvarnije, najlicemernije, i duhu hriscanstva najsuprotnije sto se moze zamisliti.

Sta vam sad nije jasno?!

I sta jos treba da urade da bi vam doslo iz dupeta u glavu?!

Jos uvek niste skapirali da, kao sto on ljude koji ne glasaju za njega ne priznaje za narod, nego ih proglasava za olos i sljam, ni oni vas liturgijske hriscane ne zarezuju dva posto? Da ih bukvalno zabole stikla za vas par hiljada koji ste postpisali peticiju, i da oni vas bas i ne racunaju medju onih 85%, ili za to sta vi mislite o tome kome oni koju medalju dodeljuju?

Kao sto on zna da on i njegovi mogu da se izvuku bez ikakvih posledica sa bilo kakvom pljackom, javaslukom ili brljotinom, tako i oni znaju da mogu da urade bukvalno bilo sta - i da za to nikakve posledice snositi nece.

Kao sto on zna da uvek moze da racuna na svoju armiju krezubih, zatucanih glasaca, cankolizaca i dementnih penzionera koji ce ga zaokruziti na sledecim izborima - jedni zato sto su debili pa stvarno veruju u ono sto on prica, drugi zbog sendvica i litre zejtina, tako i oni znaju da ce njihovi vernici i sutra doci na liturgiju na kojoj se nece pricestiti, pozvati popa da im sveti vodicu i da im, kad zatreba, prebaje nad sandukom, i uredno, smerno i poslusno sve to iskeshirati.

Prvi zato sto veruju da ce bez njega propasti, da bez njega nece vise dobijati penzije, i da je on najbolji i najposteniji covek u Srbiji, drugi zato sto veruju da tako mora, da je tako oduvek bilo, da drugacije ne moze, da svestenstvo ne treba preispitivati, i da ne postoji drugi nacin da se bude hriscanin nego njihovim posredstvom.

Ne mora.

Moze drugacije.

Ako je oduvek tako bilo - to samo znaci da oduvek nije valjalo.

A kada je posredovanje u pitanju - ne samo da vam nije potrebno, nego bi, najiskrenije verujem, i sam Satana licno taj posao mnogo bolje, pristojnije, i blagocestivije odradio nego oni.

Košare

Ovih dana, kao i svakog proleca, kod nas se ponovo poteze prica o ratu koji smo vodili 1999. godine na Kosovu, i bombardovanju koje smo pretrpeli od strane NATO pakta. Poraz i gubitak teritorije koji smo tada doziveli je nesumnjivo jedan od najtezih u istoriji naseg naroda, i po nacinu na koji se i 20 godina kasnije u javnosti govori o tome jasno se vidi da ga ni izbliza nismo preboleli.

Medjutim, kada se danas govori o uzrocima i posledicama ovoga rata, moj je licni utisak da je nasa kolektivna svest po tom pitanju iz godine u godinu sve zamagljenija, i da nam je, uprkos vremenskoj distanci, sve teze da racionalno sagledamo sta se zapravo nama dogodilo te '99.

Jedan od najupecatljivijih primera za to jeste narativ koji se ovih dana u rezimskim medijima forsira o bici koja se 1999. desila na Kosarama. Iako se o tome do skora slabo sta u javnosti znalo i pricalo, glasnogovornici Velikog Vodje su nas ovih dana pocastili serijom tekstova, feljtona, pa cak i dokumentarnim filmom o ovoj bici koji je prikazan u udarnom terminu Nacionalnog Servisa.

Zatrpani pricama i podsecanjima na zverstva koja su tih dana pocinili NATO i UCK, mi slepo gutamo ono sto nam mediji Velikog Vodje suptilno serviraju kao podtekst cele price - tezu kako je ova bitka bila velika pobeda tadasnje Vojske Jugoslavije, i kako bi, da je kojim slucajem neprijatelj tada uspeo da prodre na Kosarama, sudbina naseg naroda i VJ bila sasvim drugacija - iako je samo par meseci kasnije potpisana Kumanovska kapitulacija, i VJ bila primorana da napusti polozaje koje je nadljudskim naporima branila, izmedju ostalog, i zivotima ovih 108 junaka.

Heroizam momaka koji su prosli kroz pakao Kosara svakako nije nesto sto se dovodi u pitanje. Medjutim, prica o Kosarama nije, kao sto se Vodjini mediji upinju da nam prikazu, prica o tome kako su Junaci sa Kosara pobedili UCK i NATO i sacuvali Otadzbinu - vec upravo prica o tome kako je korumpirani rezim poslednjeg evropskog komunistickog diktatora zrtvovao zivote 108 mladih ljudi da bi jos par meseci ostao na vlasti. Sto je, uzgred budi receno, savrsena metafora za ono u sta su citavu Srbiju te 1999. gurnuli Milosevic, julovci i radikali.

Ponekad je jako tesko suociti se sa stvarnoscu - pogotovo kad je grozna i sumorna kao ova nasa. Medjutim, ma koliko mi pred stvarnoscu zatvarali oci, i pokusavali da od nje pobegnemo, ona nam se iznova i iznova vraca, i svaki put nas sve jace i brutalnije klepi po nosu.

A nama je, verujem, mnogo lakse da se ne secamo kako smo jos od sezdesetih godina svesno zatvarali oci pred maltretiranjima, progonima, i uzasima kojima su pod firmom Bratstva i Jedinstva bili izlozeni nelabanci na Kosovu. Kako smo sami na silu zapusavali usta cak i onima koji su trpeli najgora moguca zverstva da ne bismo skrenuli sa Titovog puta, i kako se tih vremena i danas sa nostalgijom secamo zbog Crvenih Pasosa i zivotnog standarda u kojem smo uzivali.

Takodje, lakse nam je da verujemo da je sam rat '99. bio potez mudrog drzavnika koji nije mogao da dozvoli ponizavanje zemlje kojom je upravljao, a ne ocajnicki pokusaj da se na vlasti ostane makar jos malo, i sacuvaju milioni dolara koje su on i njegova ekipa tokom devedesetih opljackali, da se prikriju kriminalne aktivnosti i divljanja njegove dece, i na silu u zivotu odrze ideoloske fantazmagorije njegove umobolne supruge - makar to znacilo zrtvovanje hiljada zivota i katastrofalno razaranje privrede i infrastrukture citave zemlje.

Lakse nam je da o nasem tadasnjem Vodji razmisljamo kao o muceniku kojeg je mucki ubio Haski tribunal, nego da se setimo da je on sam, izmedju ostalih, odgovoran za postojanje tog istog tribunala. I da kukumavcimo zbog toga sto je taj isti tribunal oslobodio krivice sve najvece krvnike naseg naroda, nego da se setimo da je partija kojom rukovodi nas sadasnji Veliki Vodja sa tim istim krvnicima na tom istom Kosovu - koalicioni partner.

Lakse nam je da verujemo da covek kojem smo dali poverenje da nas vodi kroz turbulentne devedesete, i pored sve drzavnicke mudrosti i resenosti da ucini ono sto je najbolje za njegov narod, nije imao nacina da rat izbegne, i pored prilika koje su mu se za to pruzale od Dejtona do Rambujea, nego da mu se vise isplatilo da rat ne izbegne. Da poverujemo da je situacija koju na Kosovu imamo sada daleko bolja od one koju bismo imali da smo neki od pomenutih sporazuma prihvatili, nego da su svi oni koji su izginuli tokom tog rata - izginuli uzalud.

 Kada nas ovih dana sendvicari Velikog Vodje, od Vucicevica, preko Mitrovica, pa sve do Irineja, zasipaju pricama o tome kako je bombardovanje koje smo preziveli bio zlocin (kao da moze postojati rat koji nije, sam po sebi, zlocin, i kao da ce neko zbog neregularnosti ponistiti rezultat rata kao namestenu fudbalsku utakmicu) lakse nam je da ne mislimo o tome kako je sam nas Veliki Vodja danas gari sa onima koje njegovi sendvicari imenuju kao zlocince odgovorne za to zlodelo, i kako se javno pokajao sto je ikad ista lose rekao protiv njih kada im je isao na poklonjenje da ih dariva nasim novcem.

Nije cudo da nas je tadasnji Vodja ubedio da smo, zapravo, mi pobedili i NATO i UCK - samo zato sto smo preziveli bombardovanje. Jer, lakse je poverovati da su bombe koje su padale po Srbiji za cilj imale da nas sve pobiju, nego da je u pitanju bio politicki pritisak na diktatora da povuce vojsku sa Kosova. Sto su NATO i UCK i ispunili sa stopostotnim uspehom. Jedini dobitnici u ovome ratu na nasoj strani su bili sam Milosevic i njegovi koalicioni partneri Nikolic i Vucic, koji su tih dana, dok su ljudi sirom Srbije ostajali bez krova nad glavom, resili svoje stambeno pitanje stanovima od vise stotina kvadrata koje im je poklonila drzava.

Lakse nam je i da poverujemo komisijama koje danas rezim Velikog Vodje organizuje da bi dokazao da su kod nas slucajevi oboljevanja od kancera ucestaliji i brojniji nego pre upravo zbog bombardovanja, a ne zbog cinjenice da su nam zivotni uslovi katastrofalni, zdravstvene institucije u rasulu, da sredstava za lecenje ovakvih bolesti jednostavno nema, da se na skenere i ispitivanja ceka mesecima i godinama, i da su svi iole sposobniji zdravstveni radnici odavno morali da emigriraju tamo gde ce moci da zarade vise nego partijski botovi za lupanje minusa po internetu.

Kada danas gledamo TV priloge o herojima sa Kosara, svakako radije osecamo ponos zbog toga sto smo imali takve heroje, nego sto smo spremni da se zastidimo sto one koji su Kosare preziveli danas vlast koju smo izglasali globi drakonskim kaznama kada izadju da protestuju protiv bede i nemastine, i kako ginu pokusavajuci da sastave kraj s krajem u ovoj, danasnjoj Srbiji za koju su njihovi drugovi dali zivot. I radije likujemo kada gledamo kako je nasa vojska mocna, hrabra i sposobna, nego sto smo spremni da priznamo sebi da je i tada bila instrumentalizovana i zloupotrebljena ne da odbrani narod i Otadzbinu, nego Vodjinu fotelju, na slican nacin na koji nam se to i danas desava - jedino sto danas vojska Vodju ne brani od NATO, nego od sopsvenog naroda.

* * *

Ratovi se, od kada je sveta i veka, ne vode zbog ljubavi, mrznje, zavisti, ili zlobe - vode se zbog moci i resursa.  Svaki rat je nastavak neke politike, i nastavak svakog rata je opet neka druga politika.

Ratove dobija onaj ko ima vise ljudi, resursa, volje, bolju tehnologiju i naoruzanje, i jacu diplomatsku podrsku - a ne onaj ko je u pravu. U ratovima se ne dele nagrade za drugoplasirane, niti se racuna ko je posteniji, cija je kultura starija, i ko je prvi dosao. Istoriju nakon ratova pisu pobednici.

Svaka nasa odluka o tome ko ce nas i kuda voditi nosi sa sobom odredjene posledice, i to sto nekada tih posledica nismo svesni, nikako ne znaci da ih necemo trpeti.

Upravo je sposobnost da se suoci sa stvarnoscu, i da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke i greske iz proslosti mera zrelosti kako coveka tako i naroda. Sto pre u tome uspemo - pre cemo prestati da svoje greske iznova i iznova ponavljamo.

Dvomisao

Dvomisao (u originalu - doublethink) je pojam koji je britanski pisac Dzordz Orvel predstavio u svom vise nego genijalnom romanu 1984. Ukratko - radi se o praksi prihvatanja ispravnosti dva potpuno logicki suprotstavljena stava, ili stavova koji se logicki potpuno iskljucuju. U ovom romanu, dvomisao je tehnika kojom se koriste podanici ultratotalitarnog rezima, na cijem celu je Veliki Brat, da bi prihvatili lazi i propagandu koje im svakodnevno servira takozvano Ministarstvo Istine.



Pre par meseci sam na ovome blogu vec pisao o Apelu Sabora SPC o KiM. U ovom se apelu, izmedju ostalog, krajnje decidno kaze:

 Sto se tiče državno-pravnog statusa naše države na Kosovu i Metohiji, odnosno njenog punog suvereniteta i integriteta, Sabor ponavlјa jasan, više puta izrečen stav poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, Nјegove Svetosti patrijarha Irineja: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgublјeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“. 

I jos:

U javnosti se i dalјe susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene „kosovske države“. Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.

Iako se javnost koja pominje podelu ne imenuje konkretno, svako ko iole ozbiljno prati politicku situaciju u zemlji zna da je ideja podele, to jest razgranicenja, ideja koja je potekla iz redova ljudi koji su trenutno na vlasti, i da se isti ti ljudi za razgranicenje otvoreno zalazu. Sam Veliki Vodja je jos pre nekih godinu dana stidljivo najavio da je on za razgranicenje, i da ce za koju nedelju o tome govoriti hrabro i otvoreno i objasniti narodu svoj stav - mada do toga, do danas, nije doslo.

Mnogo manje stidljiv po tom pitanju je bio sef diplomatije Ivica Dacic, koji je jasno i glasno naveo razgranicenje kao zvanican predlog Srbije za resenje pitanja Kosova. Iako je oko toga bilo diskretnog neslaganja cak i iz redova vladajuce partije, Dacic je jasno stavio do znanja svima koji u to sumnjaju da je taj stav podrzao i sam drug Putin. A buduci da je drug Putin istog tog Dacica odlikovao kao stranog gradjanina zasluznog za jacanje veza sa Rusijom, ne vidim zasto mu ne bismo verovali.

Protiv ove ideje se javno oglasio iguman Sava Janjic - i momentalno je doziveo medijski linc od strane prorezimskih tabloida. SPC se po tom pitanju zvanicno nije izjasnjavala.

U medjuvremenu, teski i mucni pregovori sa albanskom stranom, u kojima se Veliki Vodja, kako nas je sama Njegova Svetost uveravala, kao lav borio za Kosovo (i to ne jednom), doveli su do rezolucije koju je pre neki dan usvojio pristinski parlament.

Tim povodom, Veliki Vodja je posetio Njegovu Svetost u pratnji gorepomenutog sefa diplomatije i jos par nebitnih likova.  Kako su sve vaznije novine i medijski portali preneli, Njegova Svetost je tom prilikom izjavila da je vazno da imamo isto mišljenje o problemu i stanju na KiM, kao i o tome kako treba da reagujemo. Stanje na KiM je, iz dana u dan, sve teže i komplikovanije, ali dobro je da su Crkva i državni vrh na istoj strani. 


Istina, niko nije precizirao o kakvom se to misljenju i resenju tacno radi, ali nekako je za pretpostaviti da, buduci da je sam sef diplomatije bio prisutan na sastanku, njegovoj Svetosti jasno i glasno objasnjeno kakva su to resenja koja Srbija zvanicno nudi. Sad, dobro, ok, ne bi bio prvi put da se Gospoda Riscanska predomisle, i priklone misljenju vlasti koju je sam narod izabrao, i to vise nego ubedljivom vecinom - pogotovo kada je u pitanju vlast koja je tako darezljiva prema crkvi. Sam patrijarh je vise nego jasno stao u odbranu Velikog Vodje cak i od napada njegovih opozicionih protivnika, pa je nekako logicno da je prihvatio i njegovu politiku.

Medjutim, nije proslo ni 24 sata, eto urednika Glasa Crkve, koji je, jopet, zvanicno glasilo same SPC, koji nam je objasnio da SPC ni na koji nacin nije promenila svoj stav o Kosovu. On je rekao da se iz zvaničnog saopštenja vidi da su se predsednik države i srpski patrijarh usaglasili da je prištinska platforma neprihvatljiva za Srbiju, da su im "stavovi potpuno istovetni, kako se može videti u saopšenju".

OK... moram priznati da ja vise ne uspevam da pratim celu pricu.

Ali, buduci da se niko od potpisnika Apela nije javno oglasio, niti je bilo koji vidjeniji duhovnik, arhimandrit, iguman, ili makar prota izrazio svoje neslaganje, valjda je to onda, sa stanovista crkve OK...

Mada, sve mi se cini da, kada se vec toliko dugo govori o reformi nastavnog plana i programa Verske nastave, ne bi bilo lose makar dve-tri nastavne jedinice, ili makar par velikoposnih propovedi posvetiti izucavanju Orvelovog dvomisla - ova tehnika ce, kako stvari stoje, biti sve neophodnija za svakoga ko bude zeleo da shvati zvanicna saopstenja SPC.

Lapot

Postoji prica da je nekada davno, u Istocnoj Srbiji, postojao obicaj po imenu Lapot - ritualno ubijanje starijih clanova porodice zarad prezivljavanja mladjih, do kojeg je, navodno, dolazilo tokom gladnih godina.  Medjutim, iako etnolozi jednoglasno tvrde da je u pitanju samo legenda, u Srbiji se proteklih nekoliko decenija, bez ikakve sumnje, desava suprotan proces - sistematsko unistavanje, upropastavanje i proterivanje mladjih od strane starijih, a sve u cilju prezivljavanja njihovih propalih, toksicnih ideologija i tvrdoglavih zabluda - po svaku cenu.

Jer - starci su u Srbiji, u odnosu na mlade, u ubedljivoj vecini. Glasaca upisanih u biracki spisak koji imaju izmedju 60 i 69 godina je za oko pola miliona vise nego onih od 30 do 39. Iako po strukturi nisu najobrazovaniji, svakako su najdisciplinovaniji - ova penzionerska glasacka masina je, jos od uvodjenja visestranacja u Srbiji 1990. godine, to jest, tokom proteklih 30 godina, uspela da na vlasti odrzi komuniste i radikale tokom najveceg dela tog perioda - SPS je van vlasti bio samo 4 godine, a radikali, to jest njihov mutirani naslednik SNS vec, evo, sedmu godinu, imaju neprikosnovenu vecinu na svim mogucim nivoima vlasti - bez obzira na sve moguce skandale, katastrofalnu nesposobnost, tragikomicnu nekompetentnost i otvorenu pokvarenost.

Verovatno vam se desilo da cujete proteklih godina ljude oko sebe kako se pitaju - ko uopste glasa za SNS i SPS, kad su svi ljudi koje poznaju izricito protiv njih? Ili - da li iko moze da veruje Velikom Vodji i njegovim podguznim muvama u lazi koje izgovaraju ne trepnuvsi? Ili - ko jos moze da padne na Vodjina prenemaganja, glumatanja i patetisanja? Razmislite opet. Zna on vise nego dobro kome upucuje poruke, i kome se dodvorava. I zna tacno sta oni zele da cuju - i to im i govori, svakoga dana i sa svakog moguceg medija. I oni mu veruju, i zahvalni su. I glasaju za njega.

Drzavu su uredili po svojoj meri, i svoje prioritete nametnuli onima na ciju bi buducnost trebalo najvise da misle. Jeste da nam se svi segmenti drustva, od skolstva, preko zdravstva, kulture, privrede i svega sto vam padne na pamet bukvalno raspadaju od korupcije i nesposobnosti onih koji drzavom upravljaju - teranje inata i cefova iz veka koji je za nama nam ide savrseno, i nikad nije bilo u vecem zamahu. Za njih zabave ima na pretek - prema Vodjinim medijima, nalazimo se u konstantnoj ratnoj opasnosti, najvece svetske sile svakodnevno se bave upravo nama, i nasi kompleksi i mitomanije  nikad nisu bili zadovoljeniji. Stvari do kojih je stalo mladjoj, nezahvalnoj generaciji, koja nema osecaja za vaznost istorijskog trenutka, uspesno se guraju pod tepih i ignorisu. Mladost je, jednostavno - aut.

A realno - ne znam sta je ovih dana teze u Srbiji nego biti mlad.

Pre svega, da bi bio mlad, prvo sto je potrebno je - roditi se. A da bi se rodio u Srbiji potrebno je da tvoji buduci roditelji obezbede za tebe i za sebe egzistenciju u skoro nemogucim uslovima. I ne samo to - vlast sistematski daje sve od sebe da ti uslovi budu, iz godine u godinu, sve gori i gori.

Zene koje se drznu da zatrudne ne samo da ne mogu ocekivati nikakvu pomoc i zastitu od drzave - sama drzava, a bogami i njen predsednik, ce se, u slucaju da budu otpustene, vise nego jasno staviti na stranu poslodavca, i gledati da, koliko je god to moguce, zakinu svaki dinar od primanja zenama koje su na porodiljskom. Posle ce jednostavno objasniti njihovim babama i dedama da to zapravo nije istina, i oni ce im, naravno, verovati, i ponovo glasati za njih.

Naravno, majke i porodilje mogu da se bune, da traze da se zakoni promene i da se za svoja prava bore na jedinom mestu koje im je preostalo - na ulici. Ali od toga je u Srbiji slaba vajda - njihovim dedama i babama ce vlast lepo objasniti da je u pitanju naprosto jos jedan napad na Srbiju i Velikog Vodju, i oni ce im, naravno, poverovati, i ponovo glasati za njih.

Ako se, kojim slucajem, ipak rodis, bice ti potrebno mnogo srece da ostanes ziv - jer, zdravstveni sistem u Srbiji ti nece biti od narocito velike pomoci ako se, nedaobog, ozbiljnije razbolis. Jedina nada koja ti ostaje u takvom slucaju su SMSovi, kojima se u Srbiji tradicionalno deca lece od najtezih bolesti. Pomoc mozes ocekivati eventualno od par ljudi koji su spremni da se iscimaju oko onih kojima nema ko drugi da pomogne - ali samo pod uslovom da ne dizu previse buke, i da ne laju protiv vlasti.  Iako ce tvoje babe i dede gledati kako se novac rasipa na sve i svasta - od muzickih fontana, preko novogodisnje rasvete do nacionalnih stadiona i raznoraznih bahacenja politicara, lepo ce im se objasniti da novca za lecenje njihovih unucica nema, i da su oni koji tvrde drugacije barabe koji hoce da sruse njihovog Vodju. I oni ce im, naravno, verovati. I ponovo glasati za njih.

Ona deca koja uspeju da poodrastu, brzo shvate da Srbija nije bas najbezbednije mesto za zivot, i da u njoj vlada zakon jaceg. Jer, deca se sa vrsnjackim nasiljem susrecu sve ranije i ranije, a vlast ne samo da se oko toga ne uzbudjuje narocito,  nego se zrtvama tog istog nasilja otvoreno smeje u lice. Sto je i logicno - sama vlast se i sastoji iz siledzija, nasilnika i huligana, a i metode kojima se sluzi nisu mnogo suptilnije. A realno, zasto bi se nasilje i suzbijalo - skole u Srbiji odavno ni ne sluze za obrazovanje, buduci da se u Srbiji diplome ne sticu, vec kupuju, a posao se ne dobija na osnovu strucnosti, vec partijskih veza.

Jedina funkcija koju nase skole sa uspehom ispunjavaju jeste da sluze kao regrutni centri za navijace i huligane, koji se kasnije, ako na stadionima prodju zestoku selekciju, mogu nadati karijeri zestokog momka i kontraverznog biznismena od ranije poznatog policiji. Dok ne zavrse u citulji, provesce ono malo zivota dilujuci gudru, a sve u talu sa policijom i politicarima. Iako ce njihove bake i deke svakoga dana citati o tome ko je od navijaca ubijen ili raznesen, njima ce se lepo objasniti da je Srbija bezbednije mesto za zivot nego ikad u novijoj istoriji. I da je to sto se i predsednikov sin druzi sa dilerima i ubicama najnormalnija stvar, i da svako ko drugacije kaze zapravo mrzi Velikog Vodju. I oni ce u to poverovati, i ponovo glasati za njega.

Danas smo dosli do tog stadijuma da banda koja ne na vlasti jednostavno moze da radi sta god hoce. Njima je jasno da ne postoji brljotina koja je toliko velika da ce za nju odgovarati bilo kome. Jer, bez obzira na to koliko im novca oteli od penzija, koliko ce generacija njihovih potomaka nepovratno upropastiti, i koliko ce drzava u koju se kunu propasti zbog toga - penzioneri Vodju, jednostavno, vole. I slepi su za bilo sta drugo.

Iako u Srbiji postoji, jos uvek, znacajan broj onih koji imaju makar par neurona u glavi, pa mogu da saberu dva i dva i uvide sta se desava, njihovi protesti su uzaludni i besplodni. Jer, Vodji je jasno da, ma koliko nezadovoljnih ljudi izaslo na ulice, on moze uvek da skupi triput toliko glasaca. I ne boji se ni Boga, cije je predstavike ovde na zemlji podmazao dovoljno da se ovi utrkuju sa njegovim partijskim ulizicama u pevanju hvalospeva na racun njegove  mudre i pozrtvovane politike, a kamoli ono malo luzera koji vec 30 godina ne uspevaju da skinu sljam sa grbace.

Naravno, ne podrzavaju samo penzioneri Vodju - ima tu i mladjih ljudi, koji sto iz idiotluka, sto zarad sitne vajdice, sto zato sto i ne znaju za bolje prostituisu svoje ljudsko dostojanstvo i nadaju se malo bogatijem sendvicu. Medjutim, svakome ko nije partijski tovljenik odavno je jasno da za postene i obrazovane mlade ljude u Srbiji nema spsolutno nikakve buducnosti.

Proteklih dana cak i oni koji su se trudili da se drze podalje od stampe, televizije i interneta najverovatnije su ipak naleteli na informaciju da je Nemacka znacajno ublazila zakone koji se ticu zaposljavanja radnika iz zemalja koje nisu clanice EU. Ovo je, kako se slaze vecima analiticara i komentatora, vise nego alarmantna vest za Srbiju, koja bi mogla u veoma kratkom roku da ostane bez (jos) nekoliko stotina hiljada strucnih, mladih ljudi u naponu snage. Ljudi koji zele da zive od svoga rada, normalno i bez bojazni za elementarnu egzistenciju svoje dece.

Zbog toga bake i deke koji se uredno prekrste kad bus prodje pored crkve, a kada u autobus udje trudnica, ili majka sa malom decom, prave ludi i okrecu glavu na drugu stranu, ne treba da brinu. Jos malo, i samo ce oni i njihovi vrsnjaci i ostati u Srbiji.

Majka i maceha

Iako sam dosta dugo na ovom blogu izbegavao da pisem o politici, poslednjih dana to sve teze uspevam. Razloga za to ima. verovatno, nekoliko - od moje preokupiranosti istom u poslednje vreme, buduci da je politicka situacija u zemlji postala vise nego nepodnosljiva, preko nedostatka tema vezanih za teologiju koje u poslednje vreme nemaju dodirnih tacaka sa politikom - jednostavno, nista drugo vise i nije aktuelno - pa sve do cinjenice da se crkva, tj SPC, tj crkvena adminitstracija, vise skoro nicim drugim ni ne bavi.

Mesanje crkve u politiku je oduvek bila kontraverzna tema. Gde su granice toga koliko i oko cega bi crkva trebalo da se mesa u upravljanje drzavom, da li bi uopste trebalo da se bavi takvim pitanjima, i ako bi trebalo, na koji nacin - sve su ovo teme o kojima se moze diskutovati. SPC se, konkretno, na takav korak odlucila, kako se kaze u nedavno socinjenom Apelu Sabora SPC o KiM, iz osecanja odgovornosti, kao duhovna mati srpskog naroda:

 Pitanje Kosova i Metohije predstavlјa srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj.

Ovakvo stanoviste bi se, istina, lako moglo opravdati, jer crkva bi zaista, na neki nacin, trebalo da bude duhovna mati svog naroda. Jedino sto nije jasno je - kako to da se crkva neumorno oglasava kao duhovna mati samo kada je srpski narod na Kosovu u pitanju? Kako to da joj nikada ne padne na pamet da isti takav, majcinski stav zauzme prema svojoj deci u ostatku Srbije? Zasto se prema nama koji ne zivimo na Kosovu odnosi kao maceha? Jesmo li mi manje bitni, i jesmo li mi Srbi iz (kako se to nekad govorilo, uze) Srbije manje njena deca?


Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo lјudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

- kazu arhijereji SPC. Ne pominju, medjutim, nista o svojoj obavezi da argumentovano svedoce o tome kakvo se drustvo gradi u Republici Srbiji. Ima li neko od preosvecenih arhijereja osecaj da bi trebalo da posvedoci o tome koliko se apsolutno ni jedna jedina vrednost, ne samo od onih na kojima pocivaju demokratska drustva, vec od icega sto se moze smatrati kao civilizacijska vrednost, ne postuje u Srbiji? Na kojem su stepenu vladavina prava i sloboda govora? O tome u kojoj su meri institucije drzave ne urusene, vec bukvalno izbrisane, i zamenjene samovoljom narcisoidnog diktatora? O tome kako vlast, koja je bukvalno sva u rukama jednog jedinog coveka, nema i ne priznaje apsolutno nikakva ogranicenja?  O tome koliko je bilo kakva jednakost u Srbiji postala nezamisliva?


Očigledno kršenje lјudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavlјanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao pobolјšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone.

Medjutim, ne secam se da videsmo u skorije vreme da se sabor pozabavio time koliko rezim u Srbiji postuje zakone - sopstvene ili bilo koje druge. Ne videh da je ikome od njihovih preosvestenstava zasmetalo to sto na nasim ulicama bukvalno besni rat zavadjenih narko-klanova, kojem drzava ni na koji nacin nema nameru da stane na kraj - a nije tajna zasto je to tako. Sto bahata deca rezimskih ulizica nekaznjeno gaze dzipovima i ubijaju nasu, i na najcinicniji moguci nacin krivicu svaljuju na zrtve. Sto je obican, posten covek, do te mere bespomocan, nezasticen i od bukvalno nepostojeceg pravosudnog sistema napusten i na milost i nemilost prepusten vucibatinama, kriminalcima i siledzijama, da se penzionerke od 70 godina odlucuju da uzmu pravdu u svoje ruke. Sto se iz drzavnih fondova novac bez ikakvog stida, ili cak pokusaja prikrivanja, nonsalantno iznosi u milionskim iznosima. Sto se rezimski mocnici nekaznjeno seksualno izivljavaju nad zenama kako im se prohte. Sto ljudi bivaju izbaceni na ulicu usred glavnog grada.

Nista od ovoga, izgleda, nije dovoljno strasno za nase arhijereje - naprotiv. Za taj i takav rezim oni imaju samo reci hvale i podrske, pohvalnice i odlikovanja.


Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. 

Svakako da niko ko je pri cistoj svesti ne moze a da ne oseca revolt kada se ugrozavaju spomenici kulture jednog naroda. Ne znam samo - kako to da niko ne vidi da se ne samo kulturni spomenici, vec i izuzetno vredna imovina gradova u Srbiji svakodnevno arci, rusi, u bescenje prodaje i poklanja sumnjivim investitorima pod jos sumnjivijom okolnostima? Da li su Beograd, Nis, Novi Sad, gradovi u kojima zivi vecina istog tog srpskog naroda, manje vredni? I da li crkvi, to sto aktuelna razbojnicka vlast unistava nase gradove, smeta kada sama ulazi u poslove sa njom?


Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodelјivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalјa, spomenika kulture… Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodelјenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srpskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli palјenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

Zaista - kako? I zaista - kako ocekivati da ce one iste partije i oni isti ljudi koji celu Srbiju unistavaju decenijama, u buducnosti uraditi ista drugo nego unistiti je do kraja? Kako verovati partiji pod cijom su se vlascu dogadjala najjezivija zverstva i progoni njenog sopstvenog naroda, na njenoj sopstvenoj teritoriji, da ce zastititi taj narod u buducnosti - pa makar sto puta promenili ime? Kako verovati onima koji su do juce pretili kako ce klati ljude zardjalim kasikama i streljati sto za jednog da ce u buducnosti stititi bilo koga, pa i svoj narod - kojem su, realno, najvise zla i naneli? Kako podrzavati takvu vlast, i tvrditi da se zeli dobro svome narodu?



 Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srpskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srpskom narodu i predstavlјalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srpskog naroda.

Pitanje je - da li je pod naletom prostaka, primitivaca, polupismenog polusveta, seljobera, zatucanih, hohstaplera i nadrilekara ostalo ista od srpskog identiteta? I ima li nekoga od njih iza koga crkva nije svojim autoritetom stala?

U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.

Srpski narod na Kosovu zaista jeste izlozen egzodusu. Nista manjem egzodusu izlozen je i narod u Srbiji - jer jedino sto iko ko zeli da zivi i radi posteno, da opstaje od svog rada i znanja a ne nepotizma, da napreduje trudom i zalaganjem a ne pomocu mita i korupcije moze, sto ikome kome je stalo do toga da mu deca rastu bezbedno i da zivi sa minimumom ljudskog dostojanstva, ne ostaje nista drugo nego da se spakuje i ode - zauvek. Samo u poslednjih par desetina godina iz Srbije se iselilo vise Srba nego sto ih ima na celom Kosovu - i niko od gospode riscanske ne vidi ni najmanji razlog zasto bi se oko toga zabrinuo, ili nedaobog ulozio protest.


Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalјa da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlјa crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalјa širom Evrope  i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.

A ako Kosovo predstavlja Crnu Rupu Evrope - sta onda Srbija, pod vlascu nekadasnjih radikala i komunista, cije su ruke nista manje krvave nego ovima iz OVK, predstavlja? I ako vec trpimo bezakonje sa one strane administrativnih prelaza od strane Albanaca, zasto ga trpimo ovde u Srbiji? I da li je uopste bitno od koga ga trpimo?

I ako vec moramo da ih trpimo - moramo li i da ih u dupe ljubimo?

Gloginje

Poslednjih dana oci javnosti, vise nego ikada ranije, uprte su u Kosovo. Posle decenija provedenih u pat-poziciji, ili, kako je to ovih dana popularno reci, zamrznutog konflikta, cini se da se nekakvo resenje kosovskog Gordijevog cvora polako nazire. Kako nas je Veliki Vodja blagoizvoleo obavestiti, resenje koje je iznasao posle, za njega izuzetno napornih i mucnih pregovora, stidljivo i oprezno je formulisano kao Razgranicenje.

Nikome ko makar malo pokusa da racionalno razmisli o ovome nije tesko skapirati sta ovo znaci. Jer, resenja ovog problema koja su realno moguca nije ni bilo u opticaju tako mnogo - ili razmena teritorija i razgranicenje po etnickoj liniji (mi vama PBM, vi nama Sever) ili autonomija za Srbe unutar zajednicke drzave (otprilike kao u Bosni). I jedno i drugo resenje imaju zackoljicu - u oba slucaja Srbija bi morala da prizna drzavu Kosovo, na ovaj ili onaj nacin.

Iako smo do sada, samo u poslednjih par desetina godina,  nekoliko nista manje svetih, nista manje srpskom krvlju natopljenih, i nista manje svetinjama nacickanih srpskih zemalja priznali za teritorije drugih drzava, sa kojima imamo uredne diplomatske i dobrosusedske (ajd da ih tako nazovemo) odnose, opcija priznavanja Kosova je i dalje, za prosecnog Srbina, ostala nezamisliva. Jer, kako nas savetuju nase mitronosne glave, postoji i treca, jedino casna, ispravna i Bogu ugodna opcija, a to je beskonacno odlaganje resavanja problema, tj gorepomenuti zamrznuti konflikt, i nadanje da ce jednoga dana doci bolja vremena, pa ce celo Kosovo nekim cudom u reziji Gospoda Boga ili Putina ponovo postati deo Srbije sa kojeg ce magicno nestati par miliona Albanaca.

Kao utemeljenje ove tvrdnje poslednjih godina nastala je, i slobodno se moze reci, postala dominantna, citava jedna nova grana srpske teologije - nazovimo je Teologija Kosovskog Zaveta, u kojoj se nadmecu iste te mitronosne glave objasnjavajuci nam kako se Kosovo ne sme priznati, ne sme podeliti, ne sme napustiti, kako smo bez Kosova niko i nista, i kako cemo, ako se bilo sta od navedenog slucajno desi, nestati kao narod i kao ljudi sa lica Zemlje. Izraz ovakvog stava je i nedavni Apel SAS, socinjen na najnovijem, majskom zasedanju.

Tako je, makar, na recima.

U stvarnosti - stvari su malko drugacije.

Jer, do Kosova, a ako cemo pravo, i do nacionalnog identiteta, ogromnoj vecini Srbalja ic nije stalo. Da jeste, ne bi ogromnom vecinom zdusno podrzavali svakog politicara koji je do sada vodio najpogubniju mogucu politiku po tom pitanju. I ne samo da su Srbi nekad podrzavali ljude za cije vreme su sprovodjeni najgori moguci zlocini nad tamosnjim stanovnistvom - Broza, Milosevica i Vucica Srbi podrzavaju i vole svim srcem i dan danas. Ako postoji nesto sto prosecan Srbenda oseca glede Kosova - onda je to neizlecivo povredjena sujeta jos 1999. kada smo se, kao po obicaju iz tih devedesetih, prvo kurcili, pa kad smo dobili po nosu, skinuli gace i dali i ono sto se od nas nije ni trazilo. Jer, da nije tako, svi oni koji su danas politicka elita odavno bi nosili prugasta odela, umesto da kroje sudbinu drzave. Koji su, dok su ljudi ginuli da zastite i odbrane svoju Zemlju, pili viski sa ekipim sa druge strane pregovarajuci o granicama, i cija deca zajedno idu na Harvard i zimuju u Aspenu, dok mi nasu gledamo na nadgrobnim plocama.

Ako je Srbima do necega zaista stalo - to su Farma, Zadruga, i Grand, a ne nacionalni identitet i vekovna duhovna tradicija.

Istini za volju - situacija nije mnogo drugacija ni sa one strane oltara. Jer, ma koliko se gospoda riscanska klela u svoju odanost Svetoj srpskoj Zemlji kada se sastanu da saboruju, jos se vise, u svakoj mogucoj prilici, uvlace u dupe svakoj mogucoj hulji, razbojniku i lazovu koja je ispod kamena izmilela. Pocev od aktuelnog Velikog Vodje, za kojeg se sam Patrijarh sa amvona Bogu zahvaljivao na njegovom mudrom vodjstvu i hrabrosti sa kojom se bori za isto to Kosovo, preko razbojnika i hulje koja je dovela do gubitka Kosova kojoj danas drze akatiste, njegovog tragikomicnog potrcka, umobolnog komuniste-preletaca, i drugih sitnih cankolizaca, ulizica, klevetnika, lazova, i secikesa - nema koga do sada nisu okitili ordenjem, i sa kim nisu usli u biznis. Kome nisu osvecivali zaduzbine, krstavali i vencavali decu, i davali sto precutnu - sto najotvoreniju mogucu podrsku.

Da je bilo kome od njih zaista stalo do Kosova, bili bi tamo - sto se i vidi iz novog nacrta Ustava SPC, kojim je formalno u naziv iste dodato Pecka Patrijarsija, a sustinski odredjeno da se jos makar dve ili tri preosvecene guzice uglave u Beograd.

Na kraju krajeva - do Kosova nije preterano stalo ni samim ziteljima istog. Jer da jeste, ne bi ogromnom vecinom izglasavali za svoje predstavnike Listu koja je prva potrcala da se utali sa onima koji su ih decenijama klali i ubijali, dok su kroz blato provlacili one koji su se za njih sve vreme borili - sve do smrti, ciji nam uzroci poslednjih dana postaju sve jasniji. I ne samo danas - Kosovo je, ako cemo pravo, oduvek bilo najjace politicko uporiste upravo onih koji su ga najgre upropastavali i izdavali. Recimo i to - ma koliko je Beograd u ostatku zemlje bio oduvek markiran kao leglo izdaje, nemorala i autosovinizma, i pandan Kosovu kao mesto liseno duhovnosti - jedino u tom istom Beogradu ni jedan ni drugi Veliki Vodja nisu imali vecinsku podrsku proteklih decenija.

Jedino do cega je svima njima stalo je da se Srbija i dalje odrzava u stanju kome, u kojoj nije bitno ni to sto se drzava bukvalno rusi, ni to sto nam decu dzipovima gaze nekaznjeno deca rezimskih ulizica, ni to sto junaci ginu zarad njihove medijske promocije, ni sto se na ulicama vodi rat zavadjenih narko-klanova, ni to sto se cela zemlja daje u bescenje i za badava sumnjivim investitorima - bitno je jedino da se resi problem Kosova, potezanje drugih problema u ovako vaznom trenutku je neumesno.

Naravno, i sa ove i sa one strane onoga sto ce uskoro biti granica izmedju Kosova i Srbije, ima casnih izuzetaka. Normalnih i casnih ljudi koji su zalutali u ovaj cirkus licemerja, ulizistva i korupcije - onih najboljih medju nama. Takvi se, po pravilu, tapsu po ramenu kada treba da ostanu na svojim ognjistima, izdrze i sacuvaju nase svetinje, i daju svoj zivot za Sveto Kosovo.

Medjutim, kada im prodje upotrebna vrednost, oni, po pravilu, bivaju prepusteni sami sebi - da ih globe i pljuju rezimke ulizice, ili da ginu jedva se odrzavajuci u egzistenciji, radeci na gradilistima na crno.

Da ih, ako se slucajno drznu da izuste nesto protiv Velikog Vodje i njegove elite, danima i nedeljama najpogrdnijim mogucim imenima pljuje i blati najgori sljam i fukara koji je ova zemlja ikad izbljuvala iz sebe - bez da se iko od mitronosnih glava seti da o tome prozbori makar rec u njihovu odbranu - iako im nije bilo ni malo tesko da tu istu fukaru javno pohvaljuju kad se isprsi pozamasnijom sumom novcanica. Jer, uvek je lako bilo tudjim kurcem gloginje mlatiti, i iz dvorova, hotela i limuzina izdaleka bodriti i pozivati da se izdrzi.

Pitanje Kosova nece biti reseno za koji mesec - ono je reseno odavno. Da nije, ne bi nam se to resenje danas serviralo da ga svojim potpisom ozvanicimo. I kad se ta prica konacno zavrsi, moracemo da se konacno suocimo sa time ko smo i sta smo, iza koga smo sve ovo vreme stajali, i koga smo podrzavali.

I bolece. Gadno.