Sound of silence

Током протеклих неколико месеци имали смо прилике да наше црквене великодостојнике гледамо и слушамо путем медија скоро свакодневно. То и није чудо када се узме у обзир кроз каква смо све бурна дешавања прошли - хамлетовске дилеме око потписивања споразума, ништа мање хамлетовска дилема око изласка на локалне изборе, три Прајда... Мало ли је.

Захваљујући томе, имали смо прилику да из прве руке обновимо градиво из неких основних истина и принципа наше вере - као, на пример, да је Косово света српска земља, да мужеложници неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9 - 10), и шта се дешава са сваким дрветом које добар плод не рађа, (Мт. 7, 19), а имали смо прилику да обновимо и своје познавање литургике - јавни наступи, поуке, саопштења и посланице пљуштале су са свих страна.

Међутим, када је током последњих пар недеља, група од неколико десетина азиланата из земаља захваћених ратовима, као што су Сирија, Афганистан и Пакистан, имала прилике да се у Обреновцу и Младеновцу из прве руке упозна са нашом надалеко чувеном гостољубивошћу, наше се свештенство понело слично као и свештеник из Приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 29 - 37) - заобишли су овај случај, и наставили својим путем.

Да ли због тога што су се бринули о важним државним питањима, или другим духовним потребама народа, или можда зато што нису стигли од светоникољских водица, поље туђег проблема које је око овог случаја подигнуто се показало непробојним чак и за оне који међу првима храбро и одлучно дижу глас када треба осудити самовољу светских моћника која је и довела до егзодуса ових невољника.

Нико се није сетио да укаже житељима приградских општина престонице на то шта је Исус поручио да ће на Страшном суду рећи онима који не нахранише и не напојише некога од оних најмањих (Мт. 25, 45). Иако би можда, у оваквој ситуацији, било логично подсетити народ на невоље које је и сам пре само неколико година претрпео, и колико неко треба да буде очајан када покушава да пребегне у Србију, поготово када се узме у обзир чињеница да је добар део Београдског свештенства и сам дошао из ратом захваћених подручја, тишина која се из цркве чула била је - заглушујућа.

Додуше, можда и ја претерујем са критикама - на крају крајева, не пише ли у Светом Писму да цркву ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18)? Нисмо ли ми једина истинска, једина православна, светосавска црква, једини који још увек држе исправну и неокаљану веру, и који славе Бога на прави начин?

Е па, пише Хунд, ал пише и Миииле. Иако је добар део Исусових речи био непосредно упућен његовим савременицима и сународницима, убеђен сам да се Његове речи - узеће се од вас Царство Небеско (Мт. 21, 43), или - пре вас ће грешници и блудници ући у Царство Небеско (Мт 21, 31), или речи Јована Крститеља - не мислите да можете сами да говорите: имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму (Мт. 3, 9) - односе у истој тој мери и на нас.