Vjera i nevjera

Jos od Njegosa, kao lajt-motiv price o Crnoj Gori provejava pitanje - ko je vjera, a ko je nevjera. Da se ne vracamo previse daleko u proslost, bilo je u istoriji ove zemlje vise takvih prelomnih dogadjaja samo u poslednjih par desetina godina, a i ovih se dana na naslovnim stranama srpskih medija smenjuju dramaticne vesti o hapsenju svestenika i vladika u CG, protestima, prebijanjima, i nemirima. Dok, sa jedne strane, iz redova drzavnih zvanicnika pljuste izjave o evropskom putu i opredeljenju Crne Gore, obnovi drzavnosti, i demokratskim cizilizacijskim vrednostima, sa druge strane, jopet, iz redova crkvenih velikodostojnika, rafalno se ispaljuju epiteti kao sto su satanisti, skojevci, komunisti, i sl.

Na prvi pogled, prica o Odbrani Svetinja u CG deluje prilicno jasno i jednostavno, upravo onako kako je frejmovana u domacim medijima, i vise je nego jasno ko je tu vjera a ko nevjera - autokrata i diktator Djukanovic je svom snagom udario na SPC tako sto je doneo zakon po kojem se od ove oduzima imovina koja joj pripada vekovima, i na koju novoosnovana drzava Crna Gora nema nikakvo pravo, da bi istu dodelio nekanonskoj i nepriznatoj CPC. Blagocestivi pravoslavni vjerni narod je na to odgovorio litijama i javnim skupovima koje Djukanovic ocajnicki pokusava da ugusi nasiljem. 

Medjutim, kao sto je to jos onomad genijalni Slaven Radencevic primetio, u Crnoj Gori nikad nista nije bas tako jednostavno kao sto izgleda na prvi pogled. I kao sto sve ovo gore kurzivom napisano stoji - pise Hund, al pise i Mile (da ne kazem Milo).

Jer, nista od svega ovoga se nije desilo preko noci, i nista od svega sto se desilo nije nesto sto se desava tek sada.

Djukanovic, kao sto je vec decenijama opste poznato, jeste bio i skojevac i komunista. Karijeru je poceo u Socijalistickoj Omladini i Savezu Komunista, a dolaskom visestranacja, bas kao sto je u Srbiji Savez Komunista Srbije promenio naziv u Socijalisticka Partija Srbije, njegov Savez Komunista Crne Gore je promenio ime u Demokratska Partija Socijalista. Prvo radno mesto mu je bilo mesto predsednika vlade, a Crnom Gorom neprikosnoveno vlada vec 30 godina, sto je, verujem, sasvim dovoljno vremena da se skapira ko je i sta je.

Njegova politika obnove crnogorske drzavnosti nije od juce - stavise, na njoj je Djukanovic prakticno izgradio svoju politicku karijeru jos od kraja devedesetih pa na ovamo. Njegova podrska Dedeicevoj CPC je takodje opste poznata i datira jos od osnivanja iste, kao i Dedeiceva ideja o oduzimanju crkava i manastira od MCP (sto su on i njegove pristalice do sada vise puta samostalno, silom pokusavali da sprovedu) a sporni Zakon o slobodi veroispovesti se kao ideja povlaci vec 5 i vise godina.

Pa opet - i pored svega ovoga, Djukanovic je na poslednjim izborima odrzanim u Crnoj Gori 2018. godine, ubedljivo pobedio. I to ne samo u onim opstinama u kojima su Srbi u manjini - ubedljivo je vec u prvom krugu odneo pobedu i u onim opstinama u kojima su Srbi u vecini, a u jedine tri vecinski srpske opstine u kojima je izgubio, izgubio je prilicno tesno - sa po nekoliko stotina, ili u najboljem slucaju par hiljada glasova razlike.

Evo mape ako mi ne verujete.

 

Rezultati izbora 2018.

Etnicka mapa Crne Gore

Ne znam kako vama - meni ovo deluje prilicno cudno. Pomocu koje logike moze jedan cestiti, vjerni  srpski domacin da glasa za coveka koji se vise nego jasno i glasno zalaze za oduzimanje svetinja od SPC, Zakon o slobodi veroispovesti, Mirasevu CPC kao drzavotvornu crkvu crnogorskog naroda, i sl?! Koji je priznao Kosovo, uveo sankcije Rusiji uprkos prokletstvu Sv Petra Cetinskog, i koji pusta Tompsonove pesme?!

I kako objasniti vesti da Djukanovic preti izbacivanjem iz partije clanovima DPS koji ucestvuju na litijama protiv zakona i politike za koju se sama njihova partija godinama unazad zalaze?!

Postoji narodna poslovica koju sam cuo od ljudi koji zive u Crnoj Gori - Ko u vladi, ti s njim u paradi. Ona prilicno dobro ilustruje i objasnjava mentalitet koji je doveo do ovakvih nelogicnosti. Jer, uprkos tome sto se i Njegos, i Marko Miljanov, i heroji sa Mojkovca na to prevrcu u grobovima, danas to da li je neko u Crnoj Gori Srbin ili Crnogorac ne mora da bude tako egzaktna stvar - veoma cesto se ovo menja po potrebi, u zavisnosti od toga kakva vajdica se moze iz toga izvuci, ili naprosto za koji se sto u kaficu i sa kojom ekipom selo - sa jednima ce se srbovati i braniti svetinje, a sa drugima proklinjati velikosrpska hegemonija i anticivilizacijska velikosrpska agresija. I to u toku jedne iste veceri ako treba, nije problem - kad sami sebe oslobadjaju, onda su Crnogorci, a kad sami sebe vracaju veri pradjedovskoj, onda su Srbi. I samo oni znaju kada treba biti Crnogorac, a kada Srbin.

Kada se postavi pitanje ko je od vladara sa nasih prostora vjera a ko nevjera, sa slicnom doslednoscu o ovome rasudjuju i crkveni velikodostojnici MCP - secam se i danas kako je mitropolit Amfilohije svojevremeno tadasnjeg Djukanovicevog mentora, Slobodana Milosevica, na tribini na Filoloskom fakultetu odrzanoj na studentskim demonstracijama '97, nazivao najgorim mogucim sektasem, komunistom i nekrstom, i kako je 1999. trazio njegovu ostavku, da bi samo nekoliko godina kasnije o istom tom Milosevicu pricao kao o coveku koji je sebe zlatnim slovima upisao u srpsku istoriju, i do poslednjeg daha sebe zrtvovao za svoj narod, osvetlao svoj obraz, i poredio ga sa Lazarem i Milosem, a danas o njemu govori kao o tiraninu cija vladavina nije donela dobra ni Crkvi ni narodu.

Tako i sultana Djukanovica, u zavisnosti od toga da li daje kintu ili ne, cas stidljivo oslikavaju na freskama u podgorickom Sabornom hramu, a cas ga brisu sa njih i nazivaju satanistom i Pavelicem. I isto tako ne bi bilo preveliko iznenadjenje kada bi ga za koju godinu jopet nazivali mudrim drzavnikom, obnoviteljem, i darivali poveljama i crkvenim sasudima - kada se ponovo bude ukazala prilika da vlada iskeshira neki od grandioznih projekata koji ce na cudesan nacin ujediniti i objediniti ljude - kao onomad, 2013. Kada je Djukanovic u pitanju, razlika izmedju vjere i nevjere iznosi tricavih par miliona evra, sto ovome nije neka suma sve i da je iz svog dzepa daje - mnogo vise od toga je samo od glisera zaradio.

Ko bi gori, sad je doli...

Jer, iako visokopreosveceni mitropolit uporno ponavlja kako nikada nije podrzavao Djukanovica, dovoljno je malo proceprkati po internetu da bi se naislo na naopako lozenje badnjaka '97. na Cetinju, u najodsudnijem trenutku, kada se gorepomenuti Djukanovic razvodio od Bulatovica, i Amfilohijeve precutne podrske Djukanovicu koja je u to vreme jasno sugerisala vernicima da izmedju vjere i nevjere -  izaberu vjeru (to jest Djukanovica, koji je, kako se ispostavilo, nekrsteni satanista, a ne Bulatovica, koji je na kraju ispao cestit i posten covek koji u najvaznijem trenutku nije okaljao svoju dusu).

Bez obzira na sve, desavanja u CG su izazvala veoma jaku reakciju javnosti u Srbiji - organizovane su litije, okupljanja, izrazena je podrska, klicalo se bratskoj Crnoj Gori i Kosovu. Sto i nije cudo, kada se uzme u obzir sentiment koji je jos i te kako ziv kod nas o bratstvu dva naroda - sto se odnosi kako na Srbe iz Srbije i Srbe iz Crne Gore, tako i na Srbe i Crnogorce, i koji Crnogorci vise nego rado potezu kada treba ostvariti pravo na benefite studiranja i lecenja u bratskoj im Srbiji, ali isto tako lako i napustaju kada pred svojima treba da ispadnu patriote.

Srbi i Crnogorci su nekada zaista bili braca. Ali od tog bratstva danas skoro da nista nije ostalo - jednostavno zato sto skoro da nije ostalo ni Srba ni Crnogoraca. Kao sto se Crnogorci danas vise ne ponose svojim cojstvom i junastvom vec nepotizmom, prevrtljivoscu i kriminalom, tako ni Srbi vise nisu narod koji je svojevremeno hrabro Hitleru rekao NE, nego su se u medjuvremenu izrodili u OVO. Da bismo bili braca, morali bismo prvo biti ljudi. A to, ocigledno, nismo - osim retkih, retkih izuzetaka.

Sustina problema Krize odbrane svetinja i Kanonicnosti drzavotvorne crkve, iako to zvuci paradoksalno (jer cela prica i jeste vise nego paradoksalna) nije stvar duhovne prirode, i ne moze se resiti teoloskom argumentacijom, niti ga moze resiti crkva - drugim recima, nikoga u Crnoj Gori, pa ni Mila, a realno ni Mirasa, nije briga da li je CPC pravoslavna, kanonska Crkva ili ne - vec da li je Crna Gora srpska ili ne, sto je politicko pitanje, i moze se resiti jedino politickim sredstvima. Isto tako, ni sudbina Srbije se nece resiti na protestima i mitinzima podrske - vec za par meseci, na izborima, i ovde i tamo.

Pa ce se videti ko je vjera, a ko je nevjera.

Ako bude imao ko da vidi.

Bolest i zaraza

Kada je pre nekoliko godina sukob oko toga koliko cesto treba da se pricescuju hriscani u SPC bio u punom jeku, pitao sam se, priznajem - naivno, sta bi trebalo da se desi pa da crkvena administracija ukapira da je pricescivanje zapravo sustina hriscanstva, i da se bez toga sluzenje liturgije, i uopste - postojanje same SPC, lisava svakog smisla? Sta bi moglo da ih natera da batale dvevnu politiku, ulizivanje kriminalnom rezimu, propagiranje vucibatina, nadrilekara i prevaranata, i da makar jednom preko usta prevale ono sto bi trebalo da im je prvi, osnovni i jedini posao - pozovu narod na pricescivanje?

Odgovor je stigao pre neki dan - trebala nam je smrtonosna zaraza svetskih razmera - pandemija, i trebalo je da se svi koji imaju trunku zdravog razuma ujedine u apelu da se strogo treba kloniti drustvenih kontakata, izlazenja iz kuce, i sto rigoroznije pridrzavati licne higijene, jer se virus sa kojim se suocavamo ne samo mi, vec cela planeta, prenosi kontaktom sa nosom, ocima, i PRE SVEGA USTIMA, pa da se nasa crkvena jerarhija odluci da je upravo sada pravi trenutak da se njeni vernici obavezno moraju pricestiti, i to istom kasicicom.

Iskren da budem - ovakva zadrtost i neosetljivost za tudje zdravlje i bezbednost ni malo me ne iznenadjuje. Jer, i do sada su ljudi u mantijama onima koji su bili dovoljno naivni ili ludi da ih slusaju predlagali vise nego sulude stvari - da svoje trudne zene ne vode kod ginekologa, da prste koji su skenirani za dokumenta spaljuju na plotni, da najteze bolesti lece travama i cajevima, da svoju decu ne vakcinisu.

Tako i danas - sinod se obratio saopstenjem u kojem otvoreno prkosi svemu sto strucnjaci i zdavstveni radnici preporucuju, mole, kume i vape da se postuje. Jer, sta mogu znati oni koji se ne pricescuju o tome da li se pricescivanjem istom kasicicom moze preneti virus?! I ne samo oni - po internetu vidim porazavajuce veliki broj ljudi koji sire pricu da je pricesce svetinja, pa se preko njega covek ne moze zaraziti.

Kapiram da je glupo da opet pokusavam da objasnim kako, cak ni po onome sto pravoslavna dogmatika tvrdi, pricesce nije materija, vec dogadjaj - i kako i sami darovi, tj hleb i vino koji se na liturgiji osvecuju, i dalje zadrzavaju sva svoja svojstva, izmedju ostalog i kvarljivost (pa ih zato uvek na kraju sluzbe sluzitelj do kraja upotrebi, da se ne bi ubudjali). Samim tim, vise je nego logicno da se i preko osvecenih darova moze zaraziti kao i preko bilo kog drugog hleba i vina sa kojim u kontakt dodje pljuvacka zarazene osobe.

Jer, ljudima kojima mera njihove vere postane ne mera sazaljenja, ljubavi, i brige o dobrobiti drugoga, vec mera bolesne sujete, prkosenja razumu, inacenja sa naukom i nevernicima, i bezobzirnost i ravnodusnost prema zivotima i zdravlju onih koji im bezrezervno veruju, svakako ni ono sto ja budem rekao nece znaciti ni koliko crno ispod nokta.

Ostaje mi jedino da pokusam da pozovem, ako je to ikako moguce, na zdrav razum one koji su imalo istog uspeli da sacuvaju uprkos onome sto im njihovi pastiri porucuju u ova krizna vremena:


Suocavamo se sa necim veoma ozbiljnim, i zivoti nasih najblizih zavise od toga koliko cemo se ozbiljno i odgovorno ponasati.


To sto nasi arhipastiri shvataju i tumace veru koju propovedaju na jedan odredjen nacin, ne znaci da su milion posto u pravu, i ne znaci da se u zivote nasih najmilijih treba kladiti i stavljati ih na kocku da bismo dokazali da jesu - realno, nije im se jednom desavalo da omanu, i ne verujem da ce ih biti narocito briga i ako se pokaze da su pogresili.


Svoju veru i svoju privrzenost Bogu pokusajte da iskazete svojim staranjem za druge, ljubavlju, predostroznoscu, i odgovornoscu, a ne inacenjem sa lekarima - ma sta vam rekao bilo ko, oni vama i vasima,  zaista, samo zele dobro.


Sluzite Bogu onako kako trenutak u kojem se nalazimo i iskusenje sa kojim smo se suocili nalaze - ostanite kod kuce. 


Crkva nece nikuda pobeci - ici cete u nju kad sve ovo prodje. Naravno, pod uslovom da ostanete zivi - sto zavisi pre svega od vas i vaseg ponasanja.


A Bog ce vas cuti. 

Autosovinizam

Vec neko vreme se kod nas odomacio novoskovani termin - Autosovinizam. Koristi se uglavnom za etiketiranje onih koji mrze Srbiju i sve sto je Srbsko - bilo da je u pitanju intelektialna urbana elita iz kruga dvojke, bilo da je u pitanju publika koja krajnje nepatriJotski gleda turske serije, filmove Andjelije Zoli, i letuje u Hrvatskoj. Ili kombinaciju navedenih elemenata - u svakom slucaju, u pitanju je ekipa koja je u postkomunistickoj Srbiji zamenila petokolonase i domace izdajnike u ulozi unutrasnjeg neprijatelja i uopste vinovnika svih nasih skorasnjih poraza i istorijskih ponizenja.

Buduci da sam i sam nekoliko puta u poslednje vreme zakacio gorepomenuti epitet u komentarima koje ljudi po Mrezi pisu na tekstove sa ovoga bloga, vec neko vreme mi se po glavi mota pomisao da onako, iz prve ruke, poblize objasnim ovaj fenomen.

Zaista - samo duboko moralno posrnuo i bolestan covek bi mogao da oseca bilo sta osim beskrajnog ponosa, sinovske ljubavi i odanosti prema zemlji kao sto je Srbija - zemlji koja je dala tolike briljantne naucnike, genijalne pronalazace, neverovatne umetnike, herojske vojskovodje i junake, i nenadmasne sportiste. Problem je, medjutim, u necemu drugom.

Srbija zaista jeste zemlja koja je dala brojne naucnike i inovatore. Medjutim, problem je u tome sto je ogomnoj vecini Srba sasvim OK da ih vode nepismeni i neobrazovani ljudi, sa krivotvorenim diplomama i plagiranim doktoratima.

Da im se kadrovi kojima se poveravaju najznacajniji polozaji u zemlji obrazuju na "univerzitetima" koji vise podsecaju na cirkuse, koje vode sarlatani, i na kojima se, po pravilu, nista ne nauci.

Iako u Srbiji ima dece koja na medjunarodnim takmicenjima osvajaju brojne medalje, ogromnoj vecini Srba ne smeta sto je 40% srednjoskolaca nepismeno, i veruju u obecanja ministra prosvete da ce taj problem resiti hologramski nastavnici.

Srbija jeste zemlja neverovatnih i svetski priznatih umetnika. Medjutim, problem je u tome sto ogromna vecina Srba na kulturu i umetnost gleda sa krajnjim prezirom. U Srbiji su najgledaniji TV programi emisije u kojima se mentalno bolesni ljudi, dziberi, kriminalci, drolje i narkomani svadjaju, jebu, tuku, seku vene, i prave najgore moguce budale od sebe.

Srbija jeste zemlja junaka, heroja kojima se nekad citav svet divio, i vojskovodja ciji se podvizi i danas izucavaju na svetskim vojnim akademijama. Medjutim, problem je u tome sto su u Srbiji danas zivoti heroja jeftina i potrosna roba, koja se arci zarad jeftine prilike za medijsku promociju baraba, koje u tome podrzava ogromna vecina Srba (mada ako cemo pravo, kada je sikaniranje i odbacivanje heroja u pitanju, Srbija ima vise nego bogatu tradiciju).

Kao glavnokomandujuceg nekada slavne i pobedonosne vojske, ogromna vecina Srba podrzava coveka kojem bi bilo rizicno dati da pridje i blizu poljoprivrednih alatki, a kamoli teskog naoruzanja.

Umesto slavnih generala pred kojima su nekada bezale najjace svetske armije, ogromna vecina Srba danas obozava i glorifikuje komunisticke rezimske ubice, ratne zlocince i profitere, a svaki prdez njihove retardirane dece je u Srbiji- medijska senzacija.

Srbija je zaista imala, i jos uvek ima nenadmasne sportiste. Medjutim, problem je u tome sto su sportska desavanja u Srbiji davno prestala da imaju bilo kakve veze sa sportom, i pretvorila se u prostor za izivljavanje drzavno sponzorisanih kriminalnih grupa, i to sto ogromnoj vecini Srba to ni malo ne smeta, buduci da se i sin neprikosnovenog Velikog Vodje druzi sa tom ekipom.

Srbija ima izvrsne lekare. Medjutim, ogromna vecina Srba podrzava svojevrsni egzodus medicinskih strucnjaka koji se ovih dana desava u Srbiji, i njihovo nasilno nasilno zamenjivanje u visokoskoskim institucijama partijskim kadrovima zarad kojih se izmisljaju predmeti koje bi predavali kao sto je ovaj.

Srbija je nekad imala pisce nobelovce. Umesto toga, danas su u Srbiji najcitanije knjige retardiranih jutjuberki.

Srbija je nekad imala izvrsne i profesionalne novinare. Umesto toga, danas su najcitaniji i najgledaniji mediji u Srbiji oni kojima rukovode ove dve degenerisane spodobe.

Srbija ima cestitih, kulturnih i sposobnih ljudi, ali je ogromnom vecinom izabrala da je pred svetom predstavlja ovaj seljober iz Zitoradje.

Srbija ima vrsne inzinjere, ali je ogromna vecina odlucila da se izgradnja puteva u Srbiji poveri ovom retardu.

Srbija je nekad imala duhovne velicine. Danas ima svestenstvo i vladike koji tvrde da je Zemlja ravna, i da covek nikad nije sleteo na Mesec.

Srbija je nekad imala vatrene rodoljube. Danas su ovo srpski naciJonalisti i patriote.

Ogromnoj vecini Srba ne smeta da vile u kojima se snimaju rijaliti programi izgledaju ovako

a bolnice ovako.

I sve ce to ogromna vecina Srba potvrditi za par meseci glasajuci za SPS, Radikale, Dveri, Desnicu, i za svog ljubljenog i neprikosnovenog Velikog Vodju - coveka koji je sve ovo i omogucio. Zivi bili pa videli.

Zato ja i ne mrzim Srbiju - makar ne celu Srbiju. Mrzim ogromnu vecinu Srbije.

I sve one koji od silnog patriJotizma ne uspevaju da razlikuju ove dve kategorije. Koji jos uvek uspevaju da deflektuju svaki vapaj zdravog razuma i krivce pronalaze u Zapadu, Americi, EU i sl.

Jer, normalan, pristojan i posten covek ni ne moze prema ovoj ogromnoj vecini osecati nista drugo do mrznju, gadjenje i prezir.

Zasto mi vas nije zao

Gledam ovih dana desavanja u Crnoj Gori. Gledam kako fukara izglasava zakon po kojem daje sebi za pravo da otme i prisvoji crkve i hramove SPC. Na pravdi boga. Gledam, i pokusavam da osetim makar trunku zaljenja - i ic mi ne ide.

Ne zato sto fukara ima pravo - nema. Ne zato sto tu fukaru volim - ne podnosim ih. A opet, jednostavno, ne osecam nista.

Mozda zato sto se ista ta SPC, i van Crne Gore, i u njoj, sa istom tom fukarom, i gorom od nje, kumila i bratimila sve ove godine, sto ih je u zvezde kovala, ordenje, zahvalnice i plakete im urucivala, i svecima i mucenicima ih nazivala - jbg, imam pamcenje ko slon.

Sto su u istim tim hramovima i svetinjama za koje im je sad frka da ce ih izgubiti propovedali kreacionizam, ravnozemljastvo, antivakcinastvo, i sve druge idiotizme koji se zamisliti mogu - od superkompjutera Zveri do toga da su Pokemoni demoni.

Sto su se u istim tim hramovima molili UBICAMA I KOLJACIMA i proglasavali ih svetiteljima.

Sto decenijama u dupe ljube one koji su nama oteli pola Beograda, Novog Sada, Nisa. Koji su poklonili sumnjivim investitorima Bristol, Geozavod, zgardu Simpa, ceo potez pored Save. Koji su stanare tih zgrada na sve moguce i nemoguce nacine prisiljavali da se isele i izbacivali ih iz njihovih kuca.

Sto ih je bolela stikla kada su iz stana izbacivali baka Maru, i sto su Osmanijevi morali da gledaju kako im pred ocima sa zemljom sravnjuju kucu u kojoj su ziveli vec 4 ili 5 generacija, i to na samo par stotina metara od Patrijarsije. Kada je baka Stojanka morala da uzme pravdu u svoje ruke kada drzava nije htela da nju i njenu porodicu zastiti od razbojnika.

Sto ih nije bilo briga kad je citava drzava suspendovana, gradjani vezivani i zastrasivani, a policija ignorisala pozive u pomoc dok je trajalo rusenje u Hercegovackoj.

Sto ih nije bilo briga kada je od Nisa otet aerodrom, sto se od Novosadjana otima SPENS, i sto se rusi Kalemegdan.

Sto se iz gradskih budzeta otimaju DESETINE MILIONA EVRA koje se bacaju na rekonstrukcije i muzicke fontane koje ne potraju ni 20 dana, a ne 20 godina - kako njihov Veliki Vodja obecava.

Sto za ekipu razbojnika na vlasti imaju samo pohvale, sto sa njima bez problema ulaze u biznis, i sto ih realno nije briga sta od iste te Srbije ovi rade - sve dok se njima iz budzeta isplacuju milioni evra, i dok se oni zabavljaju time ko ce od njih biti kalif umesto kalifa.

Znam znam - to nisu svetinje kalibra Ostroga i Dajbaba, ali kako ja gledam na stvari - svakome coveku je njegov dom ipak svetinja, ma koliko to Gospodi Riscanskoj banalno izgledalo.

Mozda i zato sto ima ko da brani te iste svetinje - evo, siguran sam da Miroljub vec opasuje svoj mac premazan biljnim tinkturama i hita u pomoc put rodne mu Crne Gore, kako drug Putin vec okrece telefone i mobilise svoj Kej-Dzi-jusd-tu-Bi da posalje Mila na Juzni Pol kao sto salje svoje politicke protivnike, kako Vulini, ceo legeon njih, sedaju u Djavolje Kocije i dolecu u pomoc, kako Mali i Vesic salju svoje fantome da ih vezu i prebiju...

Ili ne. Ili su im se mozda uzalud sve ovo vreme uvlacili u guzicu.

Ono, istina, ne pripadaju te svetinje bradonjama u mantijama - one pripadaju narodu. Medjutim, kad pomislim kako je svaki deseti iz tog naroda clan SNS, da ne pricamo o glasacima, simpatizerima, SPSovcima, Radikalima, Vacicevcima, i inima - realno, ni tog mi naroda ic nije zao. Takvom narodu i takvom svestenstvu nista sveto ne treba ni dati - jer ni ne zasluzuje.

Jer, ni sebe mi odavno nije zao - pa ne vidim sto bi mi bilo zao ni njih ni vas.

Rugala se svraka vrani

Jedna od tema koje ovih dana potresaju javnost svakako je smena episkopa Maksima sa mesta predavaca na Bogoslovskom fakultetu. Iako se spekulisalo da je razlog koji zapravo stoji iza ovog poteza Sinoda sukob vladike Maksima i predsedavajuceg sinoda, vladike Irineja Bulovica, oko Ukrajinskog raskola, Maksimov stav o Teoriji Evolucije, ili da je pozadina celog slucaja mozda politicke prirode, zvanicno je kao uzrok navedeno to sto vladika Maksim zivi i radi u SAD, zbog cega nije sposoban da na odgovarajuci nacin ispuni svoje akademske obaveze prema studentima.

Ovaj dogadjaj moze posluziti kao predlozak za razmisljanje na razne zanimljive teme - od nacina na koji ova odluka krsi zakone samog Beogradskog Univerziteta, na koji je Bogoslovski fakultet teskom mukom, u vreme vlade Zorana Djindjica vracen posle visedecenijskog izgnanstva, preko svega onoga sto je ova odluka izbacila na povrsinu putem javnog prepucavanja otvorenim pismima u kojem je ucestvovalo nekoliko vladika, i koje je na svojevrstan nacin redefinisalo pojam transfera blama za svakoga ko u Srbiji ikakve veze sa crkvom ima, glasina o bespostednoj, prljavoj borbi koja se decenijama vodi za prevlast u SPC i za belu panu, pa sve do teorija zavere koje se raspredaju o uticajima Moskve i Carigrada koji se kroz ovu krizu prelamaju preko nase napacene srBske grbace.

Ipak, meni je nesto sasvim drugo u celoj prici privuklo paznju - nesto na sta se do sada niko nije osvrnuo, a sto, blago receno, svakome ko je ikada makar prosao pored Bogoslovskog fakulteta, bukvalno bode oci:

Irinej Bulovic je nekome zamerio da ne ispunjava svoje akademske obaveze prema studentima.



IRINEJ.

BULOVIC.

JE NEKOME ZAMERIO.

DA NE ISPUNJAVA SVOJE AKADEMSKE OBAVEZE PREMA STUDENTIMA.


Sto bi rekli Amerikanci - let that just sink in for a minute.


Isti onaj Irinej Bulovic koji se, tokom cetiri semestra koliko sam slusao grcki jezik, pojavio dva, i bukvalno DVA puta na predavanjima, i jos tri ili cetiri puta tokom cetiri godine koliko sam kod njega slusao Novi Zavet - iako ne zivi u SAD, vec u Novom Sadu.

Koji je svojevremeno, dok je trajala njegova vladavina fakultetom, stavio na oglasnu tablu obavestenje studentima da ga niposto ne smeju kontaktirati ili mu se obracati licno i direktno - vec iskljucivo preko asistenta ili studentske sluzbe.

Koji, iako iz nekog razloga slovi za jednog od najboljih i najobrazovanijih teologa u SPC, tokom svih dugih decenija koliko je na BF predavao Novi Zavet, nije blagoizvoleo napisati makar jedan udzbenik za svoj predmet, vec su se sve cetiri godine Novog Zaveta spremale iz dve skripte od po dvadesetak strana - zbog cega je Novi Zavet ostao stravicna rupa u bogoslovskom obrazovanju svih nas koji smo ovaj predmet slusali kod njega. Zapravo, ne samo da nije napisao ni udzbenik - vec, koliko je meni poznato, nije napisao skoro nista, iako je to njegova akademska obaveza kao doktora teologije.

Isti onaj Irinej "Dart Vejder" Bulovic zbog kojeg je zilion ljudi izgubilo godine i godine zivota cekajuci na red da polazu kod njega grcki jezik, jer njegovo ultrasegamegapreosvestenstvo nije uspevalo da za jedan ispitni rok ispita vise nego jednog, dva, ili nijednog studenta. Koji je uporno odbijao da objavi bilo kakva obavestenja o tome kada ce se odrzavati ispiti - umesto toga, studenti su morali da dolaze bukvalno svaki dan tokom ispitnog roka, a neretko i nedeljama nakon zavrsetka istog na fakultet, i da tamo po vasceli dan cekaju da se on smiluje pa da u nekom trenutku ispita par njih - ostali bi morali da cekaju sledeci rok. I tako u nedogled.

Isti onaj Irinej koji je toliki poznavalac grckog jezika i lingvistike uopste, da i danas tvrdo veruje da je jedini blagocestiv nacin da se grcki kini dijalektos prevodi na savremeni srpski jezik - koristeci glagolske oblike koji se u grckom i srpskom isto zovu (aorist aoristom, imperfekat imperfektom, itd), bez obzira na to sto im se znacenje i upotreba i te kako razlikuju, i sto je to sa stanovista duha jezika na koji se prevodi potpuno idiotski. I kome verovatno niko jos uvek ne sme da kaze da je sasvim svejedno da li se kaze izlažahu ili ishodjahu - jer i jedno i drugo zvuci podjednako retardirano.

(Inace, kada je Bulovic naposletku konacno pristao da zaposli ne jednog, nego tri asistenta, jedna od tih asistentkinja, Bogdana, resila je da tog leta odrzi kratak, cetvoronedeljni kurs grckog jezika za one koji nisu imali prilike da odlusaju predavanja - buduci da ni jedan postojeci udzbenik iz ovog jezika nije predvidjen za samostalno ucenje. Iako se Bogdana u pocetku dvoumila hoce li biti interesovanja za ovako nesto, na kurs se prijavilo nas preko 150 - bilo je tu ljudi koji su grcki odslusali i po desetak ili dvadeset godina pre toga, i u medjuvremenu odustali od polaganja, obeshrabreni Bulovicevim izivljavanjem. Koristim priliku da se jos jednom najlepse zahvalim Bogdani na trudu.)

Veliki si ti majstor, moras i (tri) segrta da imas...

Isti onaj Bulovic koji je umeo da za najbanalnije sitnice obara ljude po desteak puta sve dok ne nauce toliko dobro da vise ne moze da im nadje ni najmanju gresku, pa bude prinudjen da im da desetku. Desavalo se da tako student na jednom ispitu padne, a na sledecem, nakon dve nedelje, prodje sa desetkom - sto je vise nego apsurdno.

Isti onaj Irinej Bulovic koji je do te mere uspeo da isfolira ne samo siru javnost, nego i kompletnu teolosku akademsku zajednicu da je njegovo poznavanje teologije i opste obrazovanje toliko zastrasujuce veliko, da niko od nas ne moze ni izbliza shvatiti visine njegovog teoloskog nadahnuca i dubine njegove mudrosti. Na sta mu se, zapravo, i svela kompletna argumentacija odluke o otpustanju vladike Maksima - vi ste suvise glupi da to razumete.

Ne znam kako vama - meni ovo podjednako ima smisla kao kada bi Jozef Mengele zamerio nekome da se neeticki i grubo ponasa prema pacijentima, ili kada bi Lav Pajkic nekome rekao da je ljigav.

Ma koliko bilo nezahvalno stati na bilo ciju stranu u ovom aktuelnom sukobu preosvestenstava, jedna stvar je nepobitna - zvanicno obrazlozenje odluke o smeni vladike Maksima zaudara na kilometar. 

Sta nije jasno?

Sa amvona su ga, vise puta do sada, na sred liturgije, dizali u nebesa. Javno ga branili od opozicije, i dopustali mu da drzi predizborne skupove u Hramu tog istog Sv Save. Pozivali ga na sednice sabora, hvalili njega i njegovu mudru politiku na sva usta gde god su stigli - cak i kad je direktno suprotna njihovoj.

Njegov sljam i ulizice obasipali su odlikovanjima i pohvalnicama, krstavali im decu, osvestavali im razbojnicke zaduzbine i rejtinge serija. Njihove pljackase i secikese ljubili u dupe. Pustali njihove najgore barabe da na najodvratniji nacin pljuju po mozda i jedinom preostalom cestitom coveku iz njihovih redova, i rec nisu progovarali u njegovu odbranu.

Decenijama vec bez imalo stida i srama manipulisu vasom zeljom da budete pristojni ljudi i dobri hriscani da bi progurali svoje i njihove dnevnopoliticke i finansijske kombinacije. Ljude iz njegove ekipe za koje su nekad govorili da su najgori sektasi u nebesa uzdizu. Pujdaju godinama decurliju da nasrcu na ucesnike Prajda, a seksualne predatore iz svojih redova sistematski kriju i stite od zakona. Sektase pustaju da truju - i metaforicki i bukvalno - narod i to iz njihovih hramova, a ljude koji na to ukazuju sikaniraju i kaznjavaju. Nema te gluposti, idiotluka, i ideje sa djubrista istorije koju nisu prihvatili - od kreacionizma, preko antivakcinastva, do nacizma i ravne zemlje. Za svece su proglasavali koljace i ubice, za duhovnike proglasavali ludake i sektase. Uradili su bukvalno sve ono najodvarnije, najlicemernije, i duhu hriscanstva najsuprotnije sto se moze zamisliti.

Sta vam sad nije jasno?!

I sta jos treba da urade da bi vam doslo iz dupeta u glavu?!

Jos uvek niste skapirali da, kao sto on ljude koji ne glasaju za njega ne priznaje za narod, nego ih proglasava za olos i sljam, ni oni vas liturgijske hriscane ne zarezuju dva posto? Da ih bukvalno zabole stikla za vas par hiljada koji ste postpisali peticiju, i da oni vas bas i ne racunaju medju onih 85%, ili za to sta vi mislite o tome kome oni koju medalju dodeljuju?

Kao sto on zna da on i njegovi mogu da se izvuku bez ikakvih posledica sa bilo kakvom pljackom, javaslukom ili brljotinom, tako i oni znaju da mogu da urade bukvalno bilo sta - i da za to nikakve posledice snositi nece.

Kao sto on zna da uvek moze da racuna na svoju armiju krezubih, zatucanih glasaca, cankolizaca i dementnih penzionera koji ce ga zaokruziti na sledecim izborima - jedni zato sto su debili pa stvarno veruju u ono sto on prica, drugi zbog sendvica i litre zejtina, tako i oni znaju da ce njihovi vernici i sutra doci na liturgiju na kojoj se nece pricestiti, pozvati popa da im sveti vodicu i da im, kad zatreba, prebaje nad sandukom, i uredno, smerno i poslusno sve to iskeshirati.

Prvi zato sto veruju da ce bez njega propasti, da bez njega nece vise dobijati penzije, i da je on najbolji i najposteniji covek u Srbiji, drugi zato sto veruju da tako mora, da je tako oduvek bilo, da drugacije ne moze, da svestenstvo ne treba preispitivati, i da ne postoji drugi nacin da se bude hriscanin nego njihovim posredstvom.

Ne mora.

Moze drugacije.

Ako je oduvek tako bilo - to samo znaci da oduvek nije valjalo.

A kada je posredovanje u pitanju - ne samo da vam nije potrebno, nego bi, najiskrenije verujem, i sam Satana licno taj posao mnogo bolje, pristojnije, i blagocestivije odradio nego oni.

Košare

Ovih dana, kao i svakog proleca, kod nas se ponovo poteze prica o ratu koji smo vodili 1999. godine na Kosovu, i bombardovanju koje smo pretrpeli od strane NATO pakta. Poraz i gubitak teritorije koji smo tada doziveli je nesumnjivo jedan od najtezih u istoriji naseg naroda, i po nacinu na koji se i 20 godina kasnije u javnosti govori o tome jasno se vidi da ga ni izbliza nismo preboleli.

Medjutim, kada se danas govori o uzrocima i posledicama ovoga rata, moj je licni utisak da je nasa kolektivna svest po tom pitanju iz godine u godinu sve zamagljenija, i da nam je, uprkos vremenskoj distanci, sve teze da racionalno sagledamo sta se zapravo nama dogodilo te '99.

Jedan od najupecatljivijih primera za to jeste narativ koji se ovih dana u rezimskim medijima forsira o bici koja se 1999. desila na Kosarama. Iako se o tome do skora slabo sta u javnosti znalo i pricalo, glasnogovornici Velikog Vodje su nas ovih dana pocastili serijom tekstova, feljtona, pa cak i dokumentarnim filmom o ovoj bici koji je prikazan u udarnom terminu Nacionalnog Servisa.

Zatrpani pricama i podsecanjima na zverstva koja su tih dana pocinili NATO i UCK, mi slepo gutamo ono sto nam mediji Velikog Vodje suptilno serviraju kao podtekst cele price - tezu kako je ova bitka bila velika pobeda tadasnje Vojske Jugoslavije, i kako bi, da je kojim slucajem neprijatelj tada uspeo da prodre na Kosarama, sudbina naseg naroda i VJ bila sasvim drugacija - iako je samo par meseci kasnije potpisana Kumanovska kapitulacija, i VJ bila primorana da napusti polozaje koje je nadljudskim naporima branila, izmedju ostalog, i zivotima ovih 108 junaka.

Heroizam momaka koji su prosli kroz pakao Kosara svakako nije nesto sto se dovodi u pitanje. Medjutim, prica o Kosarama nije, kao sto se Vodjini mediji upinju da nam prikazu, prica o tome kako su Junaci sa Kosara pobedili UCK i NATO i sacuvali Otadzbinu - vec upravo prica o tome kako je korumpirani rezim poslednjeg evropskog komunistickog diktatora zrtvovao zivote 108 mladih ljudi da bi jos par meseci ostao na vlasti. Sto je, uzgred budi receno, savrsena metafora za ono u sta su citavu Srbiju te 1999. gurnuli Milosevic, julovci i radikali.

Ponekad je jako tesko suociti se sa stvarnoscu - pogotovo kad je grozna i sumorna kao ova nasa. Medjutim, ma koliko mi pred stvarnoscu zatvarali oci, i pokusavali da od nje pobegnemo, ona nam se iznova i iznova vraca, i svaki put nas sve jace i brutalnije klepi po nosu.

A nama je, verujem, mnogo lakse da se ne secamo kako smo jos od sezdesetih godina svesno zatvarali oci pred maltretiranjima, progonima, i uzasima kojima su pod firmom Bratstva i Jedinstva bili izlozeni nelabanci na Kosovu. Kako smo sami na silu zapusavali usta cak i onima koji su trpeli najgora moguca zverstva da ne bismo skrenuli sa Titovog puta, i kako se tih vremena i danas sa nostalgijom secamo zbog Crvenih Pasosa i zivotnog standarda u kojem smo uzivali.

Takodje, lakse nam je da verujemo da je sam rat '99. bio potez mudrog drzavnika koji nije mogao da dozvoli ponizavanje zemlje kojom je upravljao, a ne ocajnicki pokusaj da se na vlasti ostane makar jos malo, i sacuvaju milioni dolara koje su on i njegova ekipa tokom devedesetih opljackali, da se prikriju kriminalne aktivnosti i divljanja njegove dece, i na silu u zivotu odrze ideoloske fantazmagorije njegove umobolne supruge - makar to znacilo zrtvovanje hiljada zivota i katastrofalno razaranje privrede i infrastrukture citave zemlje.

Lakse nam je da o nasem tadasnjem Vodji razmisljamo kao o muceniku kojeg je mucki ubio Haski tribunal, nego da se setimo da je on sam, izmedju ostalih, odgovoran za postojanje tog istog tribunala. I da kukumavcimo zbog toga sto je taj isti tribunal oslobodio krivice sve najvece krvnike naseg naroda, nego da se setimo da je partija kojom rukovodi nas sadasnji Veliki Vodja sa tim istim krvnicima na tom istom Kosovu - koalicioni partner.

Lakse nam je da verujemo da covek kojem smo dali poverenje da nas vodi kroz turbulentne devedesete, i pored sve drzavnicke mudrosti i resenosti da ucini ono sto je najbolje za njegov narod, nije imao nacina da rat izbegne, i pored prilika koje su mu se za to pruzale od Dejtona do Rambujea, nego da mu se vise isplatilo da rat ne izbegne. Da poverujemo da je situacija koju na Kosovu imamo sada daleko bolja od one koju bismo imali da smo neki od pomenutih sporazuma prihvatili, nego da su svi oni koji su izginuli tokom tog rata - izginuli uzalud.

 Kada nas ovih dana sendvicari Velikog Vodje, od Vucicevica, preko Mitrovica, pa sve do Irineja, zasipaju pricama o tome kako je bombardovanje koje smo preziveli bio zlocin (kao da moze postojati rat koji nije, sam po sebi, zlocin, i kao da ce neko zbog neregularnosti ponistiti rezultat rata kao namestenu fudbalsku utakmicu) lakse nam je da ne mislimo o tome kako je sam nas Veliki Vodja danas gari sa onima koje njegovi sendvicari imenuju kao zlocince odgovorne za to zlodelo, i kako se javno pokajao sto je ikad ista lose rekao protiv njih kada im je isao na poklonjenje da ih dariva nasim novcem.

Nije cudo da nas je tadasnji Vodja ubedio da smo, zapravo, mi pobedili i NATO i UCK - samo zato sto smo preziveli bombardovanje. Jer, lakse je poverovati da su bombe koje su padale po Srbiji za cilj imale da nas sve pobiju, nego da je u pitanju bio politicki pritisak na diktatora da povuce vojsku sa Kosova. Sto su NATO i UCK i ispunili sa stopostotnim uspehom. Jedini dobitnici u ovome ratu na nasoj strani su bili sam Milosevic i njegovi koalicioni partneri Nikolic i Vucic, koji su tih dana, dok su ljudi sirom Srbije ostajali bez krova nad glavom, resili svoje stambeno pitanje stanovima od vise stotina kvadrata koje im je poklonila drzava.

Lakse nam je i da poverujemo komisijama koje danas rezim Velikog Vodje organizuje da bi dokazao da su kod nas slucajevi oboljevanja od kancera ucestaliji i brojniji nego pre upravo zbog bombardovanja, a ne zbog cinjenice da su nam zivotni uslovi katastrofalni, zdravstvene institucije u rasulu, da sredstava za lecenje ovakvih bolesti jednostavno nema, da se na skenere i ispitivanja ceka mesecima i godinama, i da su svi iole sposobniji zdravstveni radnici odavno morali da emigriraju tamo gde ce moci da zarade vise nego partijski botovi za lupanje minusa po internetu.

Kada danas gledamo TV priloge o herojima sa Kosara, svakako radije osecamo ponos zbog toga sto smo imali takve heroje, nego sto smo spremni da se zastidimo sto one koji su Kosare preziveli danas vlast koju smo izglasali globi drakonskim kaznama kada izadju da protestuju protiv bede i nemastine, i kako ginu pokusavajuci da sastave kraj s krajem u ovoj, danasnjoj Srbiji za koju su njihovi drugovi dali zivot. I radije likujemo kada gledamo kako je nasa vojska mocna, hrabra i sposobna, nego sto smo spremni da priznamo sebi da je i tada bila instrumentalizovana i zloupotrebljena ne da odbrani narod i Otadzbinu, nego Vodjinu fotelju, na slican nacin na koji nam se to i danas desava - jedino sto danas vojska Vodju ne brani od NATO, nego od sopsvenog naroda.

* * *

Ratovi se, od kada je sveta i veka, ne vode zbog ljubavi, mrznje, zavisti, ili zlobe - vode se zbog moci i resursa.  Svaki rat je nastavak neke politike, i nastavak svakog rata je opet neka druga politika.

Ratove dobija onaj ko ima vise ljudi, resursa, volje, bolju tehnologiju i naoruzanje, i jacu diplomatsku podrsku - a ne onaj ko je u pravu. U ratovima se ne dele nagrade za drugoplasirane, niti se racuna ko je posteniji, cija je kultura starija, i ko je prvi dosao. Istoriju nakon ratova pisu pobednici.

Svaka nasa odluka o tome ko ce nas i kuda voditi nosi sa sobom odredjene posledice, i to sto nekada tih posledica nismo svesni, nikako ne znaci da ih necemo trpeti.

Upravo je sposobnost da se suoci sa stvarnoscu, i da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke i greske iz proslosti mera zrelosti kako coveka tako i naroda. Sto pre u tome uspemo - pre cemo prestati da svoje greske iznova i iznova ponavljamo.