Majka i maceha

Iako sam dosta dugo na ovom blogu izbegavao da pisem o politici, poslednjih dana to sve teze uspevam. Razloga za to ima. verovatno, nekoliko - od moje preokupiranosti istom u poslednje vreme, buduci da je politicka situacija u zemlji postala vise nego nepodnosljiva, preko nedostatka tema vezanih za teologiju koje u poslednje vreme nemaju dodirnih tacaka sa politikom - jednostavno, nista drugo vise i nije aktuelno - pa sve do cinjenice da se crkva, tj SPC, tj crkvena adminitstracija, vise skoro nicim drugim ni ne bavi.

Mesanje crkve u politiku je oduvek bila kontraverzna tema. Gde su granice toga koliko i oko cega bi crkva trebalo da se mesa u upravljanje drzavom, da li bi uopste trebalo da se bavi takvim pitanjima, i ako bi trebalo, na koji nacin - sve su ovo teme o kojima se moze diskutovati. SPC se, konkretno, na takav korak odlucila, kako se kaze u nedavno socinjenom Apelu Sabora SPC o KiM, iz osecanja odgovornosti, kao duhovna mati srpskog naroda:

 Pitanje Kosova i Metohije predstavlјa srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj.

Ovakvo stanoviste bi se, istina, lako moglo opravdati, jer crkva bi zaista, na neki nacin, trebalo da bude duhovna mati svog naroda. Jedino sto nije jasno je - kako to da se crkva neumorno oglasava kao duhovna mati samo kada je srpski narod na Kosovu u pitanju? Kako to da joj nikada ne padne na pamet da isti takav, majcinski stav zauzme prema svojoj deci u ostatku Srbije? Zasto se prema nama koji ne zivimo na Kosovu odnosi kao maceha? Jesmo li mi manje bitni, i jesmo li mi Srbi iz (kako se to nekad govorilo, uze) Srbije manje njena deca?


Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo lјudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.

- kazu arhijereji SPC. Ne pominju, medjutim, nista o svojoj obavezi da argumentovano svedoce o tome kakvo se drustvo gradi u Republici Srbiji. Ima li neko od preosvecenih arhijereja osecaj da bi trebalo da posvedoci o tome koliko se apsolutno ni jedna jedina vrednost, ne samo od onih na kojima pocivaju demokratska drustva, vec od icega sto se moze smatrati kao civilizacijska vrednost, ne postuje u Srbiji? Na kojem su stepenu vladavina prava i sloboda govora? O tome u kojoj su meri institucije drzave ne urusene, vec bukvalno izbrisane, i zamenjene samovoljom narcisoidnog diktatora? O tome kako vlast, koja je bukvalno sva u rukama jednog jedinog coveka, nema i ne priznaje apsolutno nikakva ogranicenja?  O tome koliko je bilo kakva jednakost u Srbiji postala nezamisliva?


Očigledno kršenje lјudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavlјanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao pobolјšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone.

Medjutim, ne secam se da videsmo u skorije vreme da se sabor pozabavio time koliko rezim u Srbiji postuje zakone - sopstvene ili bilo koje druge. Ne videh da je ikome od njihovih preosvestenstava zasmetalo to sto na nasim ulicama bukvalno besni rat zavadjenih narko-klanova, kojem drzava ni na koji nacin nema nameru da stane na kraj - a nije tajna zasto je to tako. Sto bahata deca rezimskih ulizica nekaznjeno gaze dzipovima i ubijaju nasu, i na najcinicniji moguci nacin krivicu svaljuju na zrtve. Sto je obican, posten covek, do te mere bespomocan, nezasticen i od bukvalno nepostojeceg pravosudnog sistema napusten i na milost i nemilost prepusten vucibatinama, kriminalcima i siledzijama, da se penzionerke od 70 godina odlucuju da uzmu pravdu u svoje ruke. Sto se iz drzavnih fondova novac bez ikakvog stida, ili cak pokusaja prikrivanja, nonsalantno iznosi u milionskim iznosima. Sto se rezimski mocnici nekaznjeno seksualno izivljavaju nad zenama kako im se prohte. Sto ljudi bivaju izbaceni na ulicu usred glavnog grada.

Nista od ovoga, izgleda, nije dovoljno strasno za nase arhijereje - naprotiv. Za taj i takav rezim oni imaju samo reci hvale i podrske, pohvalnice i odlikovanja.


Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. 

Svakako da niko ko je pri cistoj svesti ne moze a da ne oseca revolt kada se ugrozavaju spomenici kulture jednog naroda. Ne znam samo - kako to da niko ne vidi da se ne samo kulturni spomenici, vec i izuzetno vredna imovina gradova u Srbiji svakodnevno arci, rusi, u bescenje prodaje i poklanja sumnjivim investitorima pod jos sumnjivijom okolnostima? Da li su Beograd, Nis, Novi Sad, gradovi u kojima zivi vecina istog tog srpskog naroda, manje vredni? I da li crkvi, to sto aktuelna razbojnicka vlast unistava nase gradove, smeta kada sama ulazi u poslove sa njom?


Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodelјivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalјa, spomenika kulture… Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodelјenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srpskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli palјenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?

Zaista - kako? I zaista - kako ocekivati da ce one iste partije i oni isti ljudi koji celu Srbiju unistavaju decenijama, u buducnosti uraditi ista drugo nego unistiti je do kraja? Kako verovati partiji pod cijom su se vlascu dogadjala najjezivija zverstva i progoni njenog sopstvenog naroda, na njenoj sopstvenoj teritoriji, da ce zastititi taj narod u buducnosti - pa makar sto puta promenili ime? Kako verovati onima koji su do juce pretili kako ce klati ljude zardjalim kasikama i streljati sto za jednog da ce u buducnosti stititi bilo koga, pa i svoj narod - kojem su, realno, najvise zla i naneli? Kako podrzavati takvu vlast, i tvrditi da se zeli dobro svome narodu?



 Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srpskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srpskom narodu i predstavlјalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srpskog naroda.

Pitanje je - da li je pod naletom prostaka, primitivaca, polupismenog polusveta, seljobera, zatucanih, hohstaplera i nadrilekara ostalo ista od srpskog identiteta? I ima li nekoga od njih iza koga crkva nije svojim autoritetom stala?

U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavlјen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisilјen na egzodus.

Srpski narod na Kosovu zaista jeste izlozen egzodusu. Nista manjem egzodusu izlozen je i narod u Srbiji - jer jedino sto iko ko zeli da zivi i radi posteno, da opstaje od svog rada i znanja a ne nepotizma, da napreduje trudom i zalaganjem a ne pomocu mita i korupcije moze, sto ikome kome je stalo do toga da mu deca rastu bezbedno i da zivi sa minimumom ljudskog dostojanstva, ne ostaje nista drugo nego da se spakuje i ode - zauvek. Samo u poslednjih par desetina godina iz Srbije se iselilo vise Srba nego sto ih ima na celom Kosovu - i niko od gospode riscanske ne vidi ni najmanji razlog zasto bi se oko toga zabrinuo, ili nedaobog ulozio protest.


Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalјa da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlјa crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalјa širom Evrope  i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.

A ako Kosovo predstavlja Crnu Rupu Evrope - sta onda Srbija, pod vlascu nekadasnjih radikala i komunista, cije su ruke nista manje krvave nego ovima iz OVK, predstavlja? I ako vec trpimo bezakonje sa one strane administrativnih prelaza od strane Albanaca, zasto ga trpimo ovde u Srbiji? I da li je uopste bitno od koga ga trpimo?

I ako vec moramo da ih trpimo - moramo li i da ih u dupe ljubimo?

Gloginje

Poslednjih dana oci javnosti, vise nego ikada ranije, uprte su u Kosovo. Posle decenija provedenih u pat-poziciji, ili, kako je to ovih dana popularno reci, zamrznutog konflikta, cini se da se nekakvo resenje kosovskog Gordijevog cvora polako nazire. Kako nas je Veliki Vodja blagoizvoleo obavestiti, resenje koje je iznasao posle, za njega izuzetno napornih i mucnih pregovora, stidljivo i oprezno je formulisano kao Razgranicenje.

Nikome ko makar malo pokusa da racionalno razmisli o ovome nije tesko skapirati sta ovo znaci. Jer, resenja ovog problema koja su realno moguca nije ni bilo u opticaju tako mnogo - ili razmena teritorija i razgranicenje po etnickoj liniji (mi vama PBM, vi nama Sever) ili autonomija za Srbe unutar zajednicke drzave (otprilike kao u Bosni). I jedno i drugo resenje imaju zackoljicu - u oba slucaja Srbija bi morala da prizna drzavu Kosovo, na ovaj ili onaj nacin.

Iako smo do sada, samo u poslednjih par desetina godina,  nekoliko nista manje svetih, nista manje srpskom krvlju natopljenih, i nista manje svetinjama nacickanih srpskih zemalja priznali za teritorije drugih drzava, sa kojima imamo uredne diplomatske i dobrosusedske (ajd da ih tako nazovemo) odnose, opcija priznavanja Kosova je i dalje, za prosecnog Srbina, ostala nezamisliva. Jer, kako nas savetuju nase mitronosne glave, postoji i treca, jedino casna, ispravna i Bogu ugodna opcija, a to je beskonacno odlaganje resavanja problema, tj gorepomenuti zamrznuti konflikt, i nadanje da ce jednoga dana doci bolja vremena, pa ce celo Kosovo nekim cudom u reziji Gospoda Boga ili Putina ponovo postati deo Srbije sa kojeg ce magicno nestati par miliona Albanaca.

Kao utemeljenje ove tvrdnje poslednjih godina nastala je, i slobodno se moze reci, postala dominantna, citava jedna nova grana srpske teologije - nazovimo je Teologija Kosovskog Zaveta, u kojoj se nadmecu iste te mitronosne glave objasnjavajuci nam kako se Kosovo ne sme priznati, ne sme podeliti, ne sme napustiti, kako smo bez Kosova niko i nista, i kako cemo, ako se bilo sta od navedenog slucajno desi, nestati kao narod i kao ljudi sa lica Zemlje. Izraz ovakvog stava je i nedavni Apel SAS, socinjen na najnovijem, majskom zasedanju.

Tako je, makar, na recima.

U stvarnosti - stvari su malko drugacije.

Jer, do Kosova, a ako cemo pravo, i do nacionalnog identiteta, ogromnoj vecini Srbalja ic nije stalo. Da jeste, ne bi ogromnom vecinom zdusno podrzavali svakog politicara koji je do sada vodio najpogubniju mogucu politiku po tom pitanju. I ne samo da su Srbi nekad podrzavali ljude za cije vreme su sprovodjeni najgori moguci zlocini nad tamosnjim stanovnistvom - Broza, Milosevica i Vucica Srbi podrzavaju i vole svim srcem i dan danas. Ako postoji nesto sto prosecan Srbenda oseca glede Kosova - onda je to neizlecivo povredjena sujeta jos 1999. kada smo se, kao po obicaju iz tih devedesetih, prvo kurcili, pa kad smo dobili po nosu, skinuli gace i dali i ono sto se od nas nije ni trazilo. Jer, da nije tako, svi oni koji su danas politicka elita odavno bi nosili prugasta odela, umesto da kroje sudbinu drzave. Koji su, dok su ljudi ginuli da zastite i odbrane svoju Zemlju, pili viski sa ekipim sa druge strane pregovarajuci o granicama, i cija deca zajedno idu na Harvard i zimuju u Aspenu, dok mi nasu gledamo na nadgrobnim plocama.

Ako je Srbima do necega zaista stalo - to su Farma, Zadruga, i Grand, a ne nacionalni identitet i vekovna duhovna tradicija.

Istini za volju - situacija nije mnogo drugacija ni sa one strane oltara. Jer, ma koliko se gospoda riscanska klela u svoju odanost Svetoj srpskoj Zemlji kada se sastanu da saboruju, jos se vise, u svakoj mogucoj prilici, uvlace u dupe svakoj mogucoj hulji, razbojniku i lazovu koja je ispod kamena izmilela. Pocev od aktuelnog Velikog Vodje, za kojeg se sam Patrijarh sa amvona Bogu zahvaljivao na njegovom mudrom vodjstvu i hrabrosti sa kojom se bori za isto to Kosovo, preko razbojnika i hulje koja je dovela do gubitka Kosova kojoj danas drze akatiste, njegovog tragikomicnog potrcka, umobolnog komuniste-preletaca, i drugih sitnih cankolizaca, ulizica, klevetnika, lazova, i secikesa - nema koga do sada nisu okitili ordenjem, i sa kim nisu usli u biznis. Kome nisu osvecivali zaduzbine, krstavali i vencavali decu, i davali sto precutnu - sto najotvoreniju mogucu podrsku.

Da je bilo kome od njih zaista stalo do Kosova, bili bi tamo - sto se i vidi iz novog nacrta Ustava SPC, kojim je formalno u naziv iste dodato Pecka Patrijarsija, a sustinski odredjeno da se jos makar dve ili tri preosvecene guzice uglave u Beograd.

Na kraju krajeva - do Kosova nije preterano stalo ni samim ziteljima istog. Jer da jeste, ne bi ogromnom vecinom izglasavali za svoje predstavnike Listu koja je prva potrcala da se utali sa onima koji su ih decenijama klali i ubijali, dok su kroz blato provlacili one koji su se za njih sve vreme borili - sve do smrti, ciji nam uzroci poslednjih dana postaju sve jasniji. I ne samo danas - Kosovo je, ako cemo pravo, oduvek bilo najjace politicko uporiste upravo onih koji su ga najgre upropastavali i izdavali. Recimo i to - ma koliko je Beograd u ostatku zemlje bio oduvek markiran kao leglo izdaje, nemorala i autosovinizma, i pandan Kosovu kao mesto liseno duhovnosti - jedino u tom istom Beogradu ni jedan ni drugi Veliki Vodja nisu imali vecinsku podrsku proteklih decenija.

Jedino do cega je svima njima stalo je da se Srbija i dalje odrzava u stanju kome, u kojoj nije bitno ni to sto se drzava bukvalno rusi, ni to sto nam decu dzipovima gaze nekaznjeno deca rezimskih ulizica, ni to sto junaci ginu zarad njihove medijske promocije, ni sto se na ulicama vodi rat zavadjenih narko-klanova, ni to sto se cela zemlja daje u bescenje i za badava sumnjivim investitorima - bitno je jedino da se resi problem Kosova, potezanje drugih problema u ovako vaznom trenutku je neumesno.

Naravno, i sa ove i sa one strane onoga sto ce uskoro biti granica izmedju Kosova i Srbije, ima casnih izuzetaka. Normalnih i casnih ljudi koji su zalutali u ovaj cirkus licemerja, ulizistva i korupcije - onih najboljih medju nama. Takvi se, po pravilu, tapsu po ramenu kada treba da ostanu na svojim ognjistima, izdrze i sacuvaju nase svetinje, i daju svoj zivot za Sveto Kosovo.

Medjutim, kada im prodje upotrebna vrednost, oni, po pravilu, bivaju prepusteni sami sebi - da ih globe i pljuju rezimke ulizice, ili da ginu jedva se odrzavajuci u egzistenciji, radeci na gradilistima na crno.

Da ih, ako se slucajno drznu da izuste nesto protiv Velikog Vodje i njegove elite, danima i nedeljama najpogrdnijim mogucim imenima pljuje i blati najgori sljam i fukara koji je ova zemlja ikad izbljuvala iz sebe - bez da se iko od mitronosnih glava seti da o tome prozbori makar rec u njihovu odbranu - iako im nije bilo ni malo tesko da tu istu fukaru javno pohvaljuju kad se isprsi pozamasnijom sumom novcanica. Jer, uvek je lako bilo tudjim kurcem gloginje mlatiti, i iz dvorova, hotela i limuzina izdaleka bodriti i pozivati da se izdrzi.

Pitanje Kosova nece biti reseno za koji mesec - ono je reseno odavno. Da nije, ne bi nam se to resenje danas serviralo da ga svojim potpisom ozvanicimo. I kad se ta prica konacno zavrsi, moracemo da se konacno suocimo sa time ko smo i sta smo, iza koga smo sve ovo vreme stajali, i koga smo podrzavali.

I bolece. Gadno.

Otpor

Opste je poznato da je Pobednik simbol Beograda. Mestroviceva skulptura, postavljena na Kalemegdansku tvrdjavu naspram onoga sto je nekada bila mocna Austrougarska, simbol je ne samo pobede, vec i otpora - hrabro stojeci pravo, on mirno gleda u lice neuporedivo snaznijoj pretnji sa Severa drzeci goluba mira u jednoj ruci, ali spreman da se suprotstavi macem kojeg drzi u drugoj.

Ovih dana Pobednik nije u najboljoj formi - poceo je da se krivi, da tone, i ukoliko se nesto ne preduzme, lako bi moglo da se desi i da padne.

Beograd i Srbija su ovih dana bili svedoci pokusaja da se organizuje otpor jednoj drugacijoj vrsti pretnje u odnosu na onu sa kojom smo se suocavali pre stotinak godina. Pretnjom bede, nemastine, ugnjetavanja i samovolje, kojoj su mukom pritisnuti gradjani pokusali da se suprotstave spontano se organizujuci da blokiraju ulice i vaznije saobracajnice, mirno protestujuci ne samo protiv cene benzina - vec protiv sveopsteg uzasa sa kojim se svi suocavamo.

U jednoj takvoj blokadi, postavljenoj kod Sida, nasao se i patrijarh srpski, koji se vracao iz Dalja, sa ustolicenja episkopa Heruvima. Patrijarh je putovao u pratnji vise crkvenih velikodostojnika, medju kojima je bio i mitropolit Amfilohije, i visoki funkcioner vladajuce partije Nikola Selakovic, koji su izgleda uspeli da prevazidju svoje predjasnje razmirice. Sto treba razumeti, kada se uzme u obzir koliku ce dobrobit crkvi doneti samo projekat izgradnje luksuznih stanova na zemljistu koje je grad Beograd ustupio crkvi zarad verskih potreba stanovnika Novog Beograda, a koji izvodi firma zasluzna za vecinu SNSovskih grandioznih gradjevinarskih poduhvata.

Pre stotinak godina, tadasnji mitropolit Dimitrije je delio sudbinu svog naroda - herojski je prosao Golgotu povlacenja preko Albanije. Patrijarh Irinej nije izasao iz svojih kola da porazgovara sa narodom koji je blokirao put svakako ne iz dosade, vec iz ocaja zbog bede i nemastine - da ih pita kako im je, sta ih muci, i da li moze nesto da im pomogne. Ili da im makar uputi par toplih reci razumevanja i saosecanja. Njemu verovatno benzin nije skup, bez obzira na to koliko njegovo vozilo trosi - ljudi iz njegove pratnje su pokusali da izdejstvuju da se patrijarh propusti kroz blokadu, buduci da Njegova Svetost nema vremena da se bavi takvim trivijalnostima.

Blokade, na zalost, nisu okupile dovoljan broj ljudi da bi se nesto ozbiljnije uradilo. Rezim je na njih odgovorio hapsenjima i novcanim kaznama za one koji su u blokadama ucestvovali, dok su poslusnici rezima Velikog Vodje, za kojeg nam je Njegova Svetost sa liturgijskog amvona porucila da treba Bogu da zahvaljujemo na njemu sto se kao lav bori za Kosovo, rezali iz pozadine kako bi oni, da su na mestu milicije, tukli organizatore blokade dok se ne upisaju, i predlagali kastraciju istih, sve po Dusanovom Zakoniku.

Igrom slucaja, jedan od privedenih zbog organizovanja blokade po imenu Dejan Petkovic, kojem je zbog toga ekspresno razrezana kazna od 60 000 dinara, je jedan od heroja koji je braneci isto to Kosovo na Kosarama ostao bez ruke. On je, iako ni ne poseduje automobi, a i da poseduje, ne bi ni mogao da ga vozi, izasao da podrzi miran protest svojih sugradjana. I nema predstavu odakle ce naci 60 000 dinara da plati kaznu.

Medjutim, iako je njegov heroizam prosao nezapazeno, ne moze se reci da Srbija ne vodi racuna o svojim herojima - pre neki dan je ministru odbrane Aleksandru Vulinu urucena Medalja srpskih generala. Ministar Vulin je, doduse, poceo politicku karijeru kao vatreni komunista, i jos vatreniji podrzavalac tadasnjeg rezima - oni koji se secaju protesta na kojima je, pre nekih dvadesetak godina, milicija demonstrante polivala hladnom vodom iz vodenih topova po temperaturama ispod nule, pamte i njegovu opasku - Da ne treba mozda da ih polivaju toplom vodom?!

Protesti u Beogradu '96 - 97.

Te, 1997. godine, na Svetoga Savu, patrijarh srpski Pavle je predvodio litiju koja je na simbolican nacin probila kordon u Kolarcevoj ulici, okoncavsi pat poziciju koja je trajala osam dana, a veliki broj crkvenih velikodostojnika je aktivno davao podrsku kako studentskim protestima, tako i protestu opozicije.

Stvari se do danas nisu mnogo promenile - na vlasti su i dalje iste partije i isti ljudi kao i tada, a Vulin je i dalje jedan od najvatrenijih poltrona vladajuceg rezima. Jedino sto Vulin vise nije komunista - pre neki dan mu je decu krstio niko drugi do Njegova Svetost Patrijarh.

Za koji mesec slavicemo stogodisnjicu proboja Solunskog Fronta. Tada smo imali hrabrosti da stanemo svi zajedno, i pruzimo herojski otpor jednoj od najvecih svetskih vojnih sila. Pre dvadesetak godina nas je po nekoliko stotina hiljada izlazilo na ulice da pruzimo otpor diktatorskom rezimu koji nas je vodio u katastrofu cije ce posledice osecati nekoliko narednih generacija. Danas nas na proteste izadje jedva par stotina. Kada bi se ovog trenutka odrzali izbori, jedine dve partije koje bi presle cenzus su SNS i SPS, i imale bi ukupno podrsku od preko 60% glasaca.

Koliko mozemo samo da budemo ponosni na ono sto smo nekada bili, toliko mozemo samo da se stidimo onoga sto smo postali.

Projavljivanje jedinstva

Kao sto svaki djak prvog razreda bogoslovije zna, jedno od osnovnih  i najvaznijih svojstava crkve je jedinstvo. Nikeocarigradskim Simvolom vere je utvrdjeno da hriscani veruju u jednu, svetu, sabornu i vaseljensku Crkvu.  Jedinstvo crkve (bi trebalo da) se projavljuje na razlicite nacine - tako sto episkopi i patrijarsi pomesnih crkava pominju jedni druge na liturgiji, i kroz instituciju Sabora - pomesnih, lokalnih, i onih svepravoslavnih.

Ovo se, medjutim, pokazalo kao neodstizan cilj - ne samo kada su u pitanju razlicite hriscanske crkve, zajednice i denominacije, nego i unutar hijerarhije same pravoslavne crkve - veoma se cesto desava da pomesni patrijarsi, iz raznoraznih razloga, ne pominju jedan drugog, a sabori se cesto odlazu godinama iz razloga kao sto je, na primer, nereseno pitanje redosleda pominjanja pomesnih crkava u Diptihu. Iako brojna urgentna pitanja cekaju na resavanje cesto i decenijama, sabori se odlazu jer bez jasnog stava o tome kojim se redom koja pomesna crkva pominje, ne bi se znalo gde ko treba da sedi (mada meni, iskreno, najlogicnije izgleda da se sedne - na guzicu).

Zapravo, ne samo da crkva cesto muci muku sa postizanjem jedinstva oko najosnovnijih i najbanalnijih stvari, nego ovu muku cesto prate ogorceni sukobi i medjusobna mrznja izmedju nosioca razlicitih misljenja. Zbog toga zli jezici tvrde da nekome ko bi sa strane posmatrao hriscane najupecatljivija odlika hriscanstva ne bi ni izbliza bila hriscanska ljubav, vec upravo mrznja koja vlada izmedju hriscana razlicitih denominacija.

Jedno od mesta koje se moze uzeti kao najbolja ilustracija ovog (ne)jedinstva crkve i hriscana je verovatno Hram Groba Hristovog u Jerusalimu. Iako se smatra jednom od najvecih svetinja u citavom hriscanstvu, neretko se u njemu (i ne samo u njemu, kad je Sveta Zemlja u pitanju) desavaju scene koje ni na koji nacin ne prilice ljudima koji sebe nazivaju hriscanima, i kojima je Hristos ostavio zapovest - Volite jedni druge kao sto sam vas ja voleo.

Medjutim, pre neki dan se desilo nesto jako zanimljivo. Predstavnici ne jedne, nego cak tri hriscanske crkve - pravoslavne, rimokatolicke i jermenske - koje se staraju o Hramu Groba Hristovog su, na krajnje neocekivan nacin, projavili neverovatno visok stepen jedinstva i solidarnosti. Povod ovom neverovatnom dogadjaju je bila odluka drzave Izrael da donese zakon po kojem je grckoj pravoslavnoj crkvi naplacen porez na nekretnine koje je ova prodala neimenovanoj stranoj kompaniji, i da se uvede porez na one objekte u vlasnistvu crkve koji sluze u komercijalne svrhe, kao sto su hoteli i prodavnice.

Na slican nacin na koji i poslanici u parlamentima bivsih republika pokazu jedinstven stav kada treba da im se podignu plate, bez obzira na to da li pripadaju vladajucoj partiji ili opoziciji, i da li su im politicka i ideoloska gledista srodna ili suprotstavljena - i ove hriscanske zajednice su prevazisle sve druge sitne i nebitne dogmatske razlike i razmirice kada je u pitanje doslo ono sto je zaista vazno i bitno, i kada se na udaru naslo ono sto predstavlja njihovu svrhu postojanja i glavnu delatnost.

Predstavnici ovih crkava su uporedili pomenuti zakon, ni manje ni vise, nego sa holokaustom - sto je i razumljivo, jer opste je poznato da holokaust zapravo i nije bio nista drugo nego uvodjenje poreza - i odlucili da se protiv ovog progona bore tako sto su - zatvorili Hram. Iako su hriscani prvih vekova, koji su trpeli prave i istinske progone,  uprkos tome sto su zbog toga mogli postradati na najstrashnije zamislive nacine, nastavljali da sluze liturgiju po svaku cenu, makar i u tajnosti, savremene mitronosne glave su se, suocene sa mogucnoscu takve strahote kao sto je placanje poreza (pa bio on razuman ili papren, krajnje je nebitno) odlucile na ovu drasticnu, ali krajnje hriscansku meru. Da li su zatvorili i prodavnice i hotele - nista se ne kaze.

Kad smo vec kod zatvaranja hramova - i u Beogradu je pre neki dan zatvoren jedan drugi hram, doduse ne za sve, kao onaj u Jerusalilmu, vec za sve osim za ucesnike predizbornog skupa vladajuce partije koji je tamo odrzan.

#sirotinjastop

Na ovom skupu nas je Veliki Vodja licno podsetio kako je izgradnja hrama prekidana samo zbog ratova (iako je on sam bio jedan od onih koji su iste te ratove izazivali), i osudio Neveru koja nije htela ni sveca ni slavu, izrazavajuci zahvalnost uvazenom ambasadoru i predsedniku bratske nam Rusije (iako su i jedan i drugi, kao i vecina prisutnih zvanica u hramu bili, ili su jos uvek, istaknuti funkcioneri iz redova iste te Nevere). Ovo, naravno, nikome nije zasmetalo - buduci da su se i jedni i drugi isprsili pozamasnim prilozima, sto i jeste bila poenta celog skupa. Na kraju je Vodja pohvalio patrijarha i SPC zato sto se ne bave politikom.

Izgleda da jedinstvo ipak nije toliko tesko postici, cak ni kada su u pitanju naizgled nepomirljive suprotnosti, kao sto su rimokatolicizam, monofizitizam i pravoslavlje, vlast i opozicija, ili Vera i Nevera. Jedino sto je potrebno je pravi katalizator.

Dobro, de, malo veca kolicina katalizatora.

Zaista - kako je lepo kada braca zive slozno... (Ps. 133.1)

Vreme je za bebe

Tokom proteklih nekoliko nedelja Njegova Svetost i druga Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva su nas po ko zna koji put podsetili na to koliko je pad nataliteta veliki problem u Srbiji. Na to koliko nas se manje radja nego sto umire, i na to kako nam je sve uzalud ako jednog dana, u skorijoj buducnosti, kao narod nestanemo sa lica zemlje - sve zbog neodgovornosti roditelja, i zena koje bi radije da uzivaju u zivotu nego da se zrtvuju i da budu majke.

Sto je i razumljivo - neko ko se vozi u limuzini koju prosecna srpska porodica ne moze da zaradi za ceo zivot ne moze znati kako izgleda lomatati se sa decom po gradskom prevozu. Neko ko je u stanju da na kripte i grobnice spiska onoliko para koliko bi bilo dovoljno da ko zna koliko dece posaljemo na lecenje od kojeg im zavisi zivot - svakako ne moze imati pojma kako to izgleda skupljati taj novac putem SMSa. Kao ni kako izgleda kada roditelje koji su u takvoj situaciji javno pljuje i blati isti onaj sljam kojeg pozivaju u svoje patrijarsije na audijenciju.

Kripta hrama Sv Save

Ne verujem da im padne na pamet da pitaju mentalne bolesnike koje kite ordenjem, kada ovi zakinu porodilje za ionako bednu sumu koju im drzava isplacuje na ime pomoci, odakle misle da se ta deca prehrane. Niti im je problem da seksualne predatore iz svojih redova pustaju da drze pridike o porodicnim vrednostima, i da jedni drugima kace odlikovanja.

Jer - svi oni decu vole samo na recima. U stvarnosti - ne mogu da podnesu decu ni ispod prozora svojih vladicanskih dvorova, nego zovu miliciju da ih odatle uklone.

Verujem ja da ni Gospodi Riscanskoj nije lako - realno, potrebno je imati ne djon, nego traktorsku gumu umesto obraza, da bi se u dupe poljubila svaka hulja i hohstapler koji se isprsi masnim deviznim prilogom - ne razmisljajuci odakle je taj novac dosao. Da je potrebna natcovecanska odsutnost svake savesti da se precuti pogibija tek rodjene bebe, njene majke i 6 junaka ciji su zivoti zrtvovani da bi se ministar slikao za dnevnik, kada se osvestava crkva u kojoj taj isti ministar sebe oslika na freskama. I da je potrebna nepojmljiva kolicina drskosti da se zene koje odluce da u ovoj i ovakvoj Srbiji ne radjaju decu porede sa zlikovcima nakon sto se zlikovcu koji je upropastio i unistio buducnost generacija i generacija odrzi panegirik.

U kakvoj zemlji mislite, Gospodo Riscanska, da donesu tu decu na svet? U zemlji u kojoj ce ih vasi igumani uciti da ne idu kod ginekologa i ne vakcinisu decu, da bi pomrla od iskorenjenih bolesti, samo zato sto se vama u 21. veku tera inat sa naukom? U zemlji u kojoj cete ih uciti da Zemlja nije okrugla? U zemlji gde ce ih nekaznjeno gaziti i ubijati deca obmanjivaca i trovaca sa dna rezimske septicke jame ulizickih medija? U zemlji koju je vlast, na celu sa Velikim Vodjom na kojem se Bogu od srca zahvaljujete uspela da pretvori u RAJ za vucibatine, kriminalce, olos i prostake?

I za vas.

A mi samo treba da se bacimo na posao i da proizvedemo sto je vise moguce topovskog mesa.

Ne, Vasa Svetosti, Vasa Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva, Casni Oci i Prepodobni Kaludjeri  - JEBITE SE VI.

I vi i sljam sa dna kace sa kojim ste se slizali.

Narod koji natpolovicnom vecinom takve kao sto su oni izabere da ih vodi, i koji vas moze da nazove svestenicima, ne zasluzuje ni opstanak ni buducnost.

Izdajnici

Pre par dana se u medijima pojavila vest o tome da je mitropolit  Amfilohije, zajedno sa jos nekoliko episkopa i visokih crkvenih velikodostojnika, sastavio dokument koji bi trebalo da bude neka vrsta Apela za spas Kosova.

U ovom se apelu, kako prenose mediji,  kaze kako se prvi put u srpskoj istoriji nadvila opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke. Takodje, kaze se i da je neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem tehničkog dijaloga i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazusvma, proces secesije KiM je dobio zabrinjavajući zamah. 

Iako mislim da je samo po sebi vise nego jasno koliko je suludo da se crkva bavi pitanjima  koja su u potpunosti politicke prirode, i ma koliko nerado pisao o politici na ovom blogu, ne mogu a da se ne osvrnem na par gore iznesenih konstatacija.

Ovoga puta to cinim nerado utoliko vise zbog toga sto je Kosovo tema o kojoj se u Srbiji jako tesko razgovara, pa i misli hladne glave - nekako se redovno desi da cim se ova rec pomene, ljudi jednostavno prestanu da slusaju jedni druge i krenu da histericno dokazuju svoju lojalnost i patriotizam, istovremeno upiruci prstom u druge kao izdajnike bez da i saslusaju sta onaj drugi ima da kaze - pa makar se sa njim i slagao.

Sto, naravno, nije ni malo slucajno. Razlog ovome je, po mom misljenju, kolektivna svest o tome sta su zapravo koreni i uzroci sadasnjeg stanja koju vec jako dugo, a sa sve manje uspeha, potiskujemo, i glas savesti koji sve teze uspevamo da nadglasamo histericnim skandiranjem mantre KO-SO-VO-JE-SRESRBIJE-SRCESRBIJE.

Jer, prica o predaji Kosova i neodgovornoj politici pocinje mnogo ranije.

Iako istorija srpsko-albanskog neprijateljstva seze mnogo dalje u proslost, krenucemo od 1945. godine. Posle Drugog svetskog rata vlast je preuzela Komunisticka Partija, koju je na vlast postavila sovjetska vojska kada je, umesto nemacke, okupirala dotadasnju Kraljevinu Jugoslaviju. Pod vlascu Komunisticke Partije je jos sezdesetih i sedamdesetih godina XX veka poceo masovni teror nad nealbanskim stanovnistvom na Kosovu. Zbog nebrojenih slucajeva kradje, otimanja, fizickog maltretiranja i silovanja, Srbi i Crnogorci pocinju da se masovno iseljavaju sa Kosova. O ovome se u narodu znalo, ali se cutalo - svaki pomen progona je smatran narusavanjem Bratstva i Jedinstva i udarom na socijalisticki sistem, Velikog Vodju i Partiju, koji su u to vreme imali iskrenu i apsolutnu podrsku naroda.

Verovatno najbolja ilustracija ovoga je slucaj Martinovic  - rec je o Srbinu koji je na najmorbidniji i najbrutalniji moguci nacin prvo osakacen od strane Albanaca, da bi onda njegov slucaj bio zataskan od strane Komunisticke Partije. Vrhunac nepravde i  cinizma je bio zvanicni nalaz, dobijen na osnovu priznanja koje su od Martinovica iznudili njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanovic, koji je postupao po nalogu svog pretpostavljenog, generala Stojanovica, i vukasin Trumpic i Gradimir Popovic iz pravosudja, a sve u prisustvu policije - prema kojem je presudjeno da se radi o samopovredjivanju. Iako je vise stranih i domacih lekara probalo da obori ovu presudu, stav Partije je bio jasan - Djordje Martinovic je srpski samuraj koji je nad sobom izvrsio harakiri.

Mica Popovic - Raspece Djordja Martinovica 

Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih je Srbiji doneo budjenje nacionalne svesti i talas nacionalizma koji je, kao jedno od kljucnih pitanja isticao problem Kosova. Iako bi bilo logicno pomisliti da ce narod, dolaskom visestranacja, resenje ovog problema i sudbine Srbije poveriti nekome ko nije direktan vinovnik samog problema - desilo se upravo suprotno. Narod je pohrlio na biralista i svoju bezrezervnu i iskrenu podrsku dao upravo Savezu Komunista Srbije koji je, neposredno pred izbore, promenio ime u Socijalisticka Partija Srbije, i njenom lideru Slobodanu Milosevicu, ciji je uspon na vlast i poceo megamitingom na Gazimestanu.

Milosevic je tokom narednih desetak godina, koliko je trajala njegova vladavina, nastavio sa politikom guranja problema Kosova pod tepih, tako da sredinom devedesetih drzava Srbija prakticno vise i nije imala vlast nad ogromnim delom Kosova, buduci da u vecinu albanskih sela milicija nije ni smela da udje - sto se takodje u narodu znalo. Zacudo, bilo je dovoljno da Veliki Vodja na mitingu s vremena na vreme ispali frazu da je Kosovo Sveta Srpska Zemlja - narod bi poverovao da se na resavanju problema Kosova radi odgovorno i ozbiljno. U medjuvremenu, oruzje je na Kosovo dovlaceno u ogromnim kolicinama,  i cekao se samo povoljan momenat za podizanje otvorene pobune - sto se i  desilo nakon sto je Miloseviceva partija, uz svesrdnu pomoc svojih kolalicionih partnera Radikala, uspela da za samo nekoliko godina izgubi 3 rata. Za sve to vreme Kosovo je bilo najjaci SPSov stronghold, u kojem je Milosevic uzivao apsolutnu i iskrenu podrsku. Vrhunac ove politike bila je odluka da je najbolji nacin da se Kosovo zadrzi stupanje u otvoreni oruzani sukob sa Nato Paktom. Svi znamo kako se to zavrsilo - potpisivanjem Kumanovske kapitulacije, nakon koje je Kosovo de fakto prestalo da bude teritorija pod kontrolom Srbije.

I pored toga sto  je ovaj istorijski poraz ostavio duboke i nezaceljive rane u kolektivnoj svesti srpskog naroda, ista ona partija cija je politika dovela do njega van vlasti je provela samo 4 godine - od sloma Milosevica 2000. do formiranja manjinske vlade Kostunica-Ilic 2004. Danas, u Srbiji su na vlasti ne samo one iste partije, vec oni isti oni ljudi koji su doveli do konacnog gubitka Kosova 1999. godine, a podrska koju uzivaju u narodu je, i dalje, iskrena i apsolutna. Ipak - da li iz nesposobnosti da se sucimo sa svojim udelom u situaciji, ili sa stvarnoscu koja ni malo nije ruzicasta, medju Srbima koji sebe smatraju patriotama, pa i za samog mitropolita Amfilohja, Milosevic i dalje ostaje svetac, mucenik i borac za Srbiju, a kao iskljucivi krivci za poraz navode se medjunarodna zajednica i Satanski Zapad.

Kosovo je danas medjunarodno priznata drzava u kojoj Srbi cine manjinu - od oko 2 miliona stanovnika, Srbi cine oko 4%, cime su Albanci svoj cilj ispunili u potpunosti - iako licno ne verujem da ce biti zadovoljni dok i tih 4% ne napusti Kosovo zauvek. Verujem da niko ko je pri cistoj svesti ne veruje da ce Srbiji Kosovo biti vraceno administrativnim putem. Sve i kad bi nam bilo vraceno, ne verujem da bi se 2 miliona do zuba naoruzanih Albanaca tek tako pomirilo sa tim. Vracanje Kosova silom takodje nije nimalo realna opcija - za tako nesto Srbija nema ni vojnu ni ekonomsku ni diplomatsku moc i snagu, sto se vise nego ocigledno pokazalo 1999, a danas je samo jos ociglednije - uprkos svakodnevnom kurcenju rezimskih glasnogovornika. A eventualna strana intervencija od strane Rusije o kojoj nacionalisti sanjaju je verovatna koliko i intervencija Dzedaja.

Umesto simbola drzavnosti i nacionalnog identiteta i ponosa Kosovo je danas postalo simbol nase nesposobnosti da se suocimo sa svojom odgovornoscu, stvarnoscu, i tragicnim greskama iz proslosti - jer to sto deo krivice za sve sto se desilo svakako lezi na drugima, to nikako ne moze i ne sme da bude izgovor za greske koje smo sami napravili, i koje i dalje uporno i tvrdoglavo pravimo.

Danas pitanje priznavanja Kosova vise nije nesto preterano neizvesno - do proleca ce najverovatnije, svidjalo se to nama i mitropolitu ili ne, biti zavrseno na nacin na koji nam je svima jasno da ce biti zavrseno, a zavrsice ga Veliki Vodja kojem je narod za to dao, po ko zna koji put, iskrenu i apsolutnu podrsku - mitropolitov Apel je zakasnio svega nekih cetrdesetak-pedesetak godina.

Mozda ce, jednoga dana, Srbija uspeti da smogne snage da se uzme u pamet, dobro razmisli, i nastavi dalje putem odgovornosti i razuma, i nauci nesto iz svih gresaka koje je tokom ovih poslednjih stotinak godina  napravila.

U sta ja, najiskrenije, sumnjam.

Crne ruže, nežne ruže

 Nedavno zavrseno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora podiglo je poprilicnu medijsku prasinu - najvise zbog odluke kojom se SPC zvanicno ogradila od nauke i zdravog razuma, i stala na stranu zdravog i pravog kreacionizma, istovremeno kaznivsi nekolicinu profesora Bogoslovskog fakulteta koji su javno istupili protiv kreacionisticke peticije koja se pojavila u javnosti - o cemu je na ovom blogu vec bilo reci.

Medjutim, na ovom zasedanju Sabora doneta je i jedna jako zanimljiva odluka. Naime, osnovano je Odeljenje za pracenje aktivnosti jeretickih organizacija, sekti, i nekanonskih grupacija. Razlog ovome je, kako se navodi u tekstu danas objavljenom u Politici, sve veci destruktivni uticaj ovih grupa, kao sto je npr Crna Ruza, u srpskom drustvu. U istom saborskom saopstenju nije zaobidjeno ni antikanonsko i crkvorusilacko delovanje grupe poznate pod imenom Artemijevci.

Na prvi pogled, u ovoj inicijativi nema nicega spornog - destruktivne sekte su jedna od retkih stvari oko cije osude postoji tako sirok drustveni konsenzus, a Artemijevci kao skupina nesumnjivo predstavljaju nekanonsku i crkvorusiteljsku pojavu. Ono sto, medjutim, nije jasno, jeste - kako, prema kojim kriterijumima, i na koji nacin ce SPC prepoznati i klasifikovati ovakve uticaje, buduci da se u poslednjih dvadesetak godina pokazalo da nadlezne strukture unutar iste ne bi umele da prepoznaju sektasko i raskolnicko delovanje ni kada bi ih ovo ujelo za preosvecenu guzicu.

Iako sam i o Artemijevcima vec pisao na ovom blogu, glupo mi je da ne pomenem da je delovanje ove grupe nekada visokouvazenih duhovnika bilo predmet bezbrojnih rasprava, apela i molbi koje su na sve moguce adrese unutar SPC godinama upucivali brojni teolozi (medju kojima su i profesori i asistenti BF koje je zakacila gorepomenuta kazna ovog Sabora), a koje su ignorisane sve do trenutka kada su se pomenuti duhovnici odmetnuli i pokusali da na silu zauzmu manastir Duboki Potok.

Zbog toga, krivica za crkvorusiteljsko delovanje Artemijevaca najvecim delom pada ne na ljude koji su sledovali autoritetima iza kojih je SPC stajala do poslednjeg trenutka, vec na one koji su namerno i sistematski zataskavali i gurali pod tepih ovaj problem sve dok isti nije doveo do raskola, i koji i nakon svega sto se desilo gaje i neguju ideologiju mrznje, sovinizma i lazne duhovnosti koja je do njega dovela. Pored toga, nije tajna da kod istog tog Artemija i dan danas na slavu navracaju istaknuti duhovnici SPC. Za sve to vreme, ljudi koji su na ove probleme ukazivali, ne retko su od strane svojih episkopa i drugih visokih instanci u SPC nazivani, pogadjate, rusiteljima crkve, i bezobzirno sikanirani kada bi ih neko iz iste te Artemijeve grupe kod njihovih vladika tuzakao - epitimije su izricane momentalno i bez pardona.

Ni kada su u pitanju sekte, situacija nije mnogo ruzicastija. Jer, manastiri, hramovi, izdavacke kuce i mediji pod okriljem SPC su odavno baza sa koje deluju raznorazni sarlatani, prevaranti i sektasi, i to pod punom zastitom nadleznih episkopa. Za Oca Gavrila iz Privine Glave, koji pored toga sto blagosilja ratne zlocince, za par stotina evra skida crnu magiju, vec i vrapci na granama znaju.

Otac Branko Peranovic, koji je svojevremeno drzao Centar za odvikavanje od narkomanije, pre toga je imao projekat pravoslavnog sela koje je bilo sacinjeno od par stotina ljudi kojima je on bio duhovnik, koje je funkcionisalo kao klasicna sekta u okviru SPC. Da neko nije platio glavom, taj covek bi i dan danas bio uvazeni duhovnik SPC i borac protiv narkomanije.

Covek po imenu Miroljub Petrovic, koji je postao internet senzacija kada je preranim odlaskom Ekrema Jevrica ostalo upraznjeno mesto dezurne budaletine koja zabavlja narod, i pored toga sto je, opet od strane brojnih teologa, nekoliko desetina puta apelovano na nadlezne crkvene organe da se tom coveku zabrani bilo kakvo pojavljivanje u crkvama i manastirima, i dalje misionari svoje ideje o masonima, kreacionizmu i obnovi Dusanovog Carstva sirom SPC.

Uprkos cinjenici da su njegove ideje (kamenovanja, javna bicevanja i sl) krajnje ekstremne i da im nije mesto u hramovima SPC, da je u pitanju covek cija su ucenja u ostroj suprotnosti sa najosnovnijim ucenjima pravoslavlja (za njega su liturgija, ikone i slavljenje slave isto sto i prizivanje demona),  da je u pitanju osoba koja bezocno iskoriscava naivne i uzima im novac preko svog takozvanog Centra za prirodnjacke studije - ciji je, uzgred budi receno, istaknuti saradnik jedno vreme bio i gorepomenuti otac Branko Peranovic, i koji je nista drugo nego svojevrsna akademija za nadrilekarstvo - njegova emisija o kracionizmu sve ove godine nesmetano se emituje na radiju Svetigora u udarnom terminu.  Pored Svetigore, Petrovic je godinama saradjivao i sa drugim svestenicima SPC, kao sto je o. Goran Zivkovic i sl. Ako ovo nije primer sektaskog delovanja koje razara nase drustvo - sta onda jeste?!

Znam, ponavljam se. Ali moram.

Nista od svega ovoga nije novost u SPC - ovo su problemi koji postoje vec godinama, i stvarni su, za razliku od crne ruze, i slicnih babaroga i novinarskih izmisljotina.

Uzrok sto i dalje postoje nije nikada bio to sto u okviru SPC nije postojalo telo koje bi se ovim pitanjima bavilo, vec to sto nije bilo ni zelje ni volje da se takvim pitanjima pozabavi, niti zdravog razuma da se takvi problemi uopste prepoznaju. Od kojeg se SPC, kako stvari stoje, sve brze i sve vise udaljava.