Otpor

Opste je poznato da je Pobednik simbol Beograda. Mestroviceva skulptura, postavljena na Kalemegdansku tvrdjavu naspram onoga sto je nekada bila mocna Austrougarska, simbol je ne samo pobede, vec i otpora - hrabro stojeci pravo, on mirno gleda u lice neuporedivo snaznijoj pretnji sa Severa drzeci goluba mira u jednoj ruci, ali spreman da se suprotstavi macem kojeg drzi u drugoj.

Ovih dana Pobednik nije u najboljoj formi - poceo je da se krivi, da tone, i ukoliko se nesto ne preduzme, lako bi moglo da se desi i da padne.

Beograd i Srbija su ovih dana bili svedoci pokusaja da se organizuje otpor jednoj drugacijoj vrsti pretnje u odnosu na onu sa kojom smo se suocavali pre stotinak godina. Pretnjom bede, nemastine, ugnjetavanja i samovolje, kojoj su mukom pritisnuti gradjani pokusali da se suprotstave spontano se organizujuci da blokiraju ulice i vaznije saobracajnice, mirno protestujuci ne samo protiv cene benzina - vec protiv sveopsteg uzasa sa kojim se svi suocavamo.

U jednoj takvoj blokadi, postavljenoj kod Sida, nasao se i patrijarh srpski, koji se vracao iz Dalja, sa ustolicenja episkopa Heruvima. Patrijarh je putovao u pratnji vise crkvenih velikodostojnika, medju kojima je bio i mitropolit Amfilohije, i visoki funkcioner vladajuce partije Nikola Selakovic, koji su izgleda uspeli da prevazidju svoje predjasnje razmirice. Sto treba razumeti, kada se uzme u obzir koliku ce dobrobit crkvi doneti samo projekat izgradnje luksuznih stanova na zemljistu koje je grad Beograd ustupio crkvi zarad verskih potreba stanovnika Novog Beograda, a koji izvodi firma zasluzna za vecinu SNSovskih grandioznih gradjevinarskih poduhvata.

Pre stotinak godina, tadasnji mitropolit Dimitrije je delio sudbinu svog naroda - herojski je prosao Golgotu povlacenja preko Albanije. Patrijarh Irinej nije izasao iz svojih kola da porazgovara sa narodom koji je blokirao put svakako ne iz dosade, vec iz ocaja zbog bede i nemastine - da ih pita kako im je, sta ih muci, i da li moze nesto da im pomogne. Ili da im makar uputi par toplih reci razumevanja i saosecanja. Njemu verovatno benzin nije skup, bez obzira na to koliko njegovo vozilo trosi - ljudi iz njegove pratnje su pokusali da izdejstvuju da se patrijarh propusti kroz blokadu, buduci da Njegova Svetost nema vremena da se bavi takvim trivijalnostima.

Blokade, na zalost, nisu okupile dovoljan broj ljudi da bi se nesto ozbiljnije uradilo. Rezim je na njih odgovorio hapsenjima i novcanim kaznama za one koji su u blokadama ucestvovali, dok su poslusnici rezima Velikog Vodje, za kojeg nam je Njegova Svetost sa liturgijskog amvona porucila da treba Bogu da zahvaljujemo na njemu sto se kao lav bori za Kosovo, rezali iz pozadine kako bi oni, da su na mestu milicije, tukli organizatore blokade dok se ne upisaju, i predlagali kastraciju istih, sve po Dusanovom Zakoniku.

Igrom slucaja, jedan od privedenih zbog organizovanja blokade po imenu Dejan Petkovic, kojem je zbog toga ekspresno razrezana kazna od 60 000 dinara, je jedan od heroja koji je braneci isto to Kosovo na Kosarama ostao bez ruke. On je, iako ni ne poseduje automobi, a i da poseduje, ne bi ni mogao da ga vozi, izasao da podrzi miran protest svojih sugradjana. I nema predstavu odakle ce naci 60 000 dinara da plati kaznu.

Medjutim, iako je njegov heroizam prosao nezapazeno, ne moze se reci da Srbija ne vodi racuna o svojim herojima - pre neki dan je ministru odbrane Aleksandru Vulinu urucena Medalja srpskih generala. Ministar Vulin je, doduse, poceo politicku karijeru kao vatreni komunista, i jos vatreniji podrzavalac tadasnjeg rezima - oni koji se secaju protesta na kojima je, pre nekih dvadesetak godina, milicija demonstrante polivala hladnom vodom iz vodenih topova po temperaturama ispod nule, pamte i njegovu opasku - Da ne treba mozda da ih polivaju toplom vodom?!

Protesti u Beogradu '96 - 97.

Te, 1997. godine, na Svetoga Savu, patrijarh srpski Pavle je predvodio litiju koja je na simbolican nacin probila kordon u Kolarcevoj ulici, okoncavsi pat poziciju koja je trajala osam dana, a veliki broj crkvenih velikodostojnika je aktivno davao podrsku kako studentskim protestima, tako i protestu opozicije.

Stvari se do danas nisu mnogo promenile - na vlasti su i dalje iste partije i isti ljudi kao i tada, a Vulin je i dalje jedan od najvatrenijih poltrona vladajuceg rezima. Jedino sto Vulin vise nije komunista - pre neki dan mu je decu krstio niko drugi do Njegova Svetost Patrijarh.

Za koji mesec slavicemo stogodisnjicu proboja Solunskog Fronta. Tada smo imali hrabrosti da stanemo svi zajedno, i pruzimo herojski otpor jednoj od najvecih svetskih vojnih sila. Pre dvadesetak godina nas je po nekoliko stotina hiljada izlazilo na ulice da pruzimo otpor diktatorskom rezimu koji nas je vodio u katastrofu cije ce posledice osecati nekoliko narednih generacija. Danas nas na proteste izadje jedva par stotina. Kada bi se ovog trenutka odrzali izbori, jedine dve partije koje bi presle cenzus su SNS i SPS, i imale bi ukupno podrsku od preko 60% glasaca.

Koliko mozemo samo da budemo ponosni na ono sto smo nekada bili, toliko mozemo samo da se stidimo onoga sto smo postali.

Projavljivanje jedinstva

Kao sto svaki djak prvog razreda bogoslovije zna, jedno od osnovnih  i najvaznijih svojstava crkve je jedinstvo. Nikeocarigradskim Simvolom vere je utvrdjeno da hriscani veruju u jednu, svetu, sabornu i vaseljensku Crkvu.  Jedinstvo crkve (bi trebalo da) se projavljuje na razlicite nacine - tako sto episkopi i patrijarsi pomesnih crkava pominju jedni druge na liturgiji, i kroz instituciju Sabora - pomesnih, lokalnih, i onih svepravoslavnih.

Ovo se, medjutim, pokazalo kao neodstizan cilj - ne samo kada su u pitanju razlicite hriscanske crkve, zajednice i denominacije, nego i unutar hijerarhije same pravoslavne crkve - veoma se cesto desava da pomesni patrijarsi, iz raznoraznih razloga, ne pominju jedan drugog, a sabori se cesto odlazu godinama iz razloga kao sto je, na primer, nereseno pitanje redosleda pominjanja pomesnih crkava u Diptihu. Iako brojna urgentna pitanja cekaju na resavanje cesto i decenijama, sabori se odlazu jer bez jasnog stava o tome kojim se redom koja pomesna crkva pominje, ne bi se znalo gde ko treba da sedi (mada meni, iskreno, najlogicnije izgleda da se sedne - na guzicu).

Zapravo, ne samo da crkva cesto muci muku sa postizanjem jedinstva oko najosnovnijih i najbanalnijih stvari, nego ovu muku cesto prate ogorceni sukobi i medjusobna mrznja izmedju nosioca razlicitih misljenja. Zbog toga zli jezici tvrde da nekome ko bi sa strane posmatrao hriscane najupecatljivija odlika hriscanstva ne bi ni izbliza bila hriscanska ljubav, vec upravo mrznja koja vlada izmedju hriscana razlicitih denominacija.

Jedno od mesta koje se moze uzeti kao najbolja ilustracija ovog (ne)jedinstva crkve i hriscana je verovatno Hram Groba Hristovog u Jerusalimu. Iako se smatra jednom od najvecih svetinja u citavom hriscanstvu, neretko se u njemu (i ne samo u njemu, kad je Sveta Zemlja u pitanju) desavaju scene koje ni na koji nacin ne prilice ljudima koji sebe nazivaju hriscanima, i kojima je Hristos ostavio zapovest - Volite jedni druge kao sto sam vas ja voleo.

Medjutim, pre neki dan se desilo nesto jako zanimljivo. Predstavnici ne jedne, nego cak tri hriscanske crkve - pravoslavne, rimokatolicke i jermenske - koje se staraju o Hramu Groba Hristovog su, na krajnje neocekivan nacin, projavili neverovatno visok stepen jedinstva i solidarnosti. Povod ovom neverovatnom dogadjaju je bila odluka drzave Izrael da donese zakon po kojem je grckoj pravoslavnoj crkvi naplacen porez na nekretnine koje je ova prodala neimenovanoj stranoj kompaniji, i da se uvede porez na one objekte u vlasnistvu crkve koji sluze u komercijalne svrhe, kao sto su hoteli i prodavnice.

Na slican nacin na koji i poslanici u parlamentima bivsih republika pokazu jedinstven stav kada treba da im se podignu plate, bez obzira na to da li pripadaju vladajucoj partiji ili opoziciji, i da li su im politicka i ideoloska gledista srodna ili suprotstavljena - i ove hriscanske zajednice su prevazisle sve druge sitne i nebitne dogmatske razlike i razmirice kada je u pitanje doslo ono sto je zaista vazno i bitno, i kada se na udaru naslo ono sto predstavlja njihovu svrhu postojanja i glavnu delatnost.

Predstavnici ovih crkava su uporedili pomenuti zakon, ni manje ni vise, nego sa holokaustom - sto je i razumljivo, jer opste je poznato da holokaust zapravo i nije bio nista drugo nego uvodjenje poreza - i odlucili da se protiv ovog progona bore tako sto su - zatvorili Hram. Iako su hriscani prvih vekova, koji su trpeli prave i istinske progone,  uprkos tome sto su zbog toga mogli postradati na najstrashnije zamislive nacine, nastavljali da sluze liturgiju po svaku cenu, makar i u tajnosti, savremene mitronosne glave su se, suocene sa mogucnoscu takve strahote kao sto je placanje poreza (pa bio on razuman ili papren, krajnje je nebitno) odlucile na ovu drasticnu, ali krajnje hriscansku meru. Da li su zatvorili i prodavnice i hotele - nista se ne kaze.

Kad smo vec kod zatvaranja hramova - i u Beogradu je pre neki dan zatvoren jedan drugi hram, doduse ne za sve, kao onaj u Jerusalilmu, vec za sve osim za ucesnike predizbornog skupa vladajuce partije koji je tamo odrzan.

#sirotinjastop

Na ovom skupu nas je Veliki Vodja licno podsetio kako je izgradnja hrama prekidana samo zbog ratova (iako je on sam bio jedan od onih koji su iste te ratove izazivali), i osudio Neveru koja nije htela ni sveca ni slavu, izrazavajuci zahvalnost uvazenom ambasadoru i predsedniku bratske nam Rusije (iako su i jedan i drugi, kao i vecina prisutnih zvanica u hramu bili, ili su jos uvek, istaknuti funkcioneri iz redova iste te Nevere). Ovo, naravno, nikome nije zasmetalo - buduci da su se i jedni i drugi isprsili pozamasnim prilozima, sto i jeste bila poenta celog skupa. Na kraju je Vodja pohvalio patrijarha i SPC zato sto se ne bave politikom.

Izgleda da jedinstvo ipak nije toliko tesko postici, cak ni kada su u pitanju naizgled nepomirljive suprotnosti, kao sto su rimokatolicizam, monofizitizam i pravoslavlje, vlast i opozicija, ili Vera i Nevera. Jedino sto je potrebno je pravi katalizator.

Dobro, de, malo veca kolicina katalizatora.

Zaista - kako je lepo kada braca zive slozno... (Ps. 133.1)

Vreme je za bebe

Tokom proteklih nekoliko nedelja Njegova Svetost i druga Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva su nas po ko zna koji put podsetili na to koliko je pad nataliteta veliki problem u Srbiji. Na to koliko nas se manje radja nego sto umire, i na to kako nam je sve uzalud ako jednog dana, u skorijoj buducnosti, kao narod nestanemo sa lica zemlje - sve zbog neodgovornosti roditelja, i zena koje bi radije da uzivaju u zivotu nego da se zrtvuju i da budu majke.

Sto je i razumljivo - neko ko se vozi u limuzini koju prosecna srpska porodica ne moze da zaradi za ceo zivot ne moze znati kako izgleda lomatati se sa decom po gradskom prevozu. Neko ko je u stanju da na kripte i grobnice spiska onoliko para koliko bi bilo dovoljno da ko zna koliko dece posaljemo na lecenje od kojeg im zavisi zivot - svakako ne moze imati pojma kako to izgleda skupljati taj novac putem SMSa. Kao ni kako izgleda kada roditelje koji su u takvoj situaciji javno pljuje i blati isti onaj sljam kojeg pozivaju u svoje patrijarsije na audijenciju.

Kripta hrama Sv Save

Ne verujem da im padne na pamet da pitaju mentalne bolesnike koje kite ordenjem, kada ovi zakinu porodilje za ionako bednu sumu koju im drzava isplacuje na ime pomoci, odakle misle da se ta deca prehrane. Niti im je problem da seksualne predatore iz svojih redova pustaju da drze pridike o porodicnim vrednostima, i da jedni drugima kace odlikovanja.

Jer - svi oni decu vole samo na recima. U stvarnosti - ne mogu da podnesu decu ni ispod prozora svojih vladicanskih dvorova, nego zovu miliciju da ih odatle uklone.

Verujem ja da ni Gospodi Riscanskoj nije lako - realno, potrebno je imati ne djon, nego traktorsku gumu umesto obraza, da bi se u dupe poljubila svaka hulja i hohstapler koji se isprsi masnim deviznim prilogom - ne razmisljajuci odakle je taj novac dosao. Da je potrebna natcovecanska odsutnost svake savesti da se precuti pogibija tek rodjene bebe, njene majke i 6 junaka ciji su zivoti zrtvovani da bi se ministar slikao za dnevnik, kada se osvestava crkva u kojoj taj isti ministar sebe oslika na freskama. I da je potrebna nepojmljiva kolicina drskosti da se zene koje odluce da u ovoj i ovakvoj Srbiji ne radjaju decu porede sa zlikovcima nakon sto se zlikovcu koji je upropastio i unistio buducnost generacija i generacija odrzi panegirik.

U kakvoj zemlji mislite, Gospodo Riscanska, da donesu tu decu na svet? U zemlji u kojoj ce ih vasi igumani uciti da ne idu kod ginekologa i ne vakcinisu decu, da bi pomrla od iskorenjenih bolesti, samo zato sto se vama u 21. veku tera inat sa naukom? U zemlji u kojoj cete ih uciti da Zemlja nije okrugla? U zemlji gde ce ih nekaznjeno gaziti i ubijati deca obmanjivaca i trovaca sa dna rezimske septicke jame ulizickih medija? U zemlji koju je vlast, na celu sa Velikim Vodjom na kojem se Bogu od srca zahvaljujete uspela da pretvori u RAJ za vucibatine, kriminalce, olos i prostake?

I za vas.

A mi samo treba da se bacimo na posao i da proizvedemo sto je vise moguce topovskog mesa.

Ne, Vasa Svetosti, Vasa Preosvestenstva i Visokopreosvestenstva, Casni Oci i Prepodobni Kaludjeri  - JEBITE SE VI.

I vi i sljam sa dna kace sa kojim ste se slizali.

Narod koji natpolovicnom vecinom takve kao sto su oni izabere da ih vodi, i koji vas moze da nazove svestenicima, ne zasluzuje ni opstanak ni buducnost.

Izdajnici

Pre par dana se u medijima pojavila vest o tome da je mitropolit  Amfilohije, zajedno sa jos nekoliko episkopa i visokih crkvenih velikodostojnika, sastavio dokument koji bi trebalo da bude neka vrsta Apela za spas Kosova.

U ovom se apelu, kako prenose mediji,  kaze kako se prvi put u srpskoj istoriji nadvila opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke. Takodje, kaze se i da je neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem tehničkog dijaloga i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazusvma, proces secesije KiM je dobio zabrinjavajući zamah. 

Iako mislim da je samo po sebi vise nego jasno koliko je suludo da se crkva bavi pitanjima  koja su u potpunosti politicke prirode, i ma koliko nerado pisao o politici na ovom blogu, ne mogu a da se ne osvrnem na par gore iznesenih konstatacija.

Ovoga puta to cinim nerado utoliko vise zbog toga sto je Kosovo tema o kojoj se u Srbiji jako tesko razgovara, pa i misli hladne glave - nekako se redovno desi da cim se ova rec pomene, ljudi jednostavno prestanu da slusaju jedni druge i krenu da histericno dokazuju svoju lojalnost i patriotizam, istovremeno upiruci prstom u druge kao izdajnike bez da i saslusaju sta onaj drugi ima da kaze - pa makar se sa njim i slagao.

Sto, naravno, nije ni malo slucajno. Razlog ovome je, po mom misljenju, kolektivna svest o tome sta su zapravo koreni i uzroci sadasnjeg stanja koju vec jako dugo, a sa sve manje uspeha, potiskujemo, i glas savesti koji sve teze uspevamo da nadglasamo histericnim skandiranjem mantre KO-SO-VO-JE-SRESRBIJE-SRCESRBIJE.

Jer, prica o predaji Kosova i neodgovornoj politici pocinje mnogo ranije.

Iako istorija srpsko-albanskog neprijateljstva seze mnogo dalje u proslost, krenucemo od 1945. godine. Posle Drugog svetskog rata vlast je preuzela Komunisticka Partija, koju je na vlast postavila sovjetska vojska kada je, umesto nemacke, okupirala dotadasnju Kraljevinu Jugoslaviju. Pod vlascu Komunisticke Partije je jos sezdesetih i sedamdesetih godina XX veka poceo masovni teror nad nealbanskim stanovnistvom na Kosovu. Zbog nebrojenih slucajeva kradje, otimanja, fizickog maltretiranja i silovanja, Srbi i Crnogorci pocinju da se masovno iseljavaju sa Kosova. O ovome se u narodu znalo, ali se cutalo - svaki pomen progona je smatran narusavanjem Bratstva i Jedinstva i udarom na socijalisticki sistem, Velikog Vodju i Partiju, koji su u to vreme imali iskrenu i apsolutnu podrsku naroda.

Verovatno najbolja ilustracija ovoga je slucaj Martinovic  - rec je o Srbinu koji je na najmorbidniji i najbrutalniji moguci nacin prvo osakacen od strane Albanaca, da bi onda njegov slucaj bio zataskan od strane Komunisticke Partije. Vrhunac nepravde i  cinizma je bio zvanicni nalaz, dobijen na osnovu priznanja koje su od Martinovica iznudili njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanovic, koji je postupao po nalogu svog pretpostavljenog, generala Stojanovica, i vukasin Trumpic i Gradimir Popovic iz pravosudja, a sve u prisustvu policije - prema kojem je presudjeno da se radi o samopovredjivanju. Iako je vise stranih i domacih lekara probalo da obori ovu presudu, stav Partije je bio jasan - Djordje Martinovic je srpski samuraj koji je nad sobom izvrsio harakiri.

Mica Popovic - Raspece Djordja Martinovica 

Kraj osamdesetih i pocetak devedesetih je Srbiji doneo budjenje nacionalne svesti i talas nacionalizma koji je, kao jedno od kljucnih pitanja isticao problem Kosova. Iako bi bilo logicno pomisliti da ce narod, dolaskom visestranacja, resenje ovog problema i sudbine Srbije poveriti nekome ko nije direktan vinovnik samog problema - desilo se upravo suprotno. Narod je pohrlio na biralista i svoju bezrezervnu i iskrenu podrsku dao upravo Savezu Komunista Srbije koji je, neposredno pred izbore, promenio ime u Socijalisticka Partija Srbije, i njenom lideru Slobodanu Milosevicu, ciji je uspon na vlast i poceo megamitingom na Gazimestanu.

Milosevic je tokom narednih desetak godina, koliko je trajala njegova vladavina, nastavio sa politikom guranja problema Kosova pod tepih, tako da sredinom devedesetih drzava Srbija prakticno vise i nije imala vlast nad ogromnim delom Kosova, buduci da u vecinu albanskih sela milicija nije ni smela da udje - sto se takodje u narodu znalo. Zacudo, bilo je dovoljno da Veliki Vodja na mitingu s vremena na vreme ispali frazu da je Kosovo Sveta Srpska Zemlja - narod bi poverovao da se na resavanju problema Kosova radi odgovorno i ozbiljno. U medjuvremenu, oruzje je na Kosovo dovlaceno u ogromnim kolicinama,  i cekao se samo povoljan momenat za podizanje otvorene pobune - sto se i  desilo nakon sto je Miloseviceva partija, uz svesrdnu pomoc svojih kolalicionih partnera Radikala, uspela da za samo nekoliko godina izgubi 3 rata. Za sve to vreme Kosovo je bilo najjaci SPSov stronghold, u kojem je Milosevic uzivao apsolutnu i iskrenu podrsku. Vrhunac ove politike bila je odluka da je najbolji nacin da se Kosovo zadrzi stupanje u otvoreni oruzani sukob sa Nato Paktom. Svi znamo kako se to zavrsilo - potpisivanjem Kumanovske kapitulacije, nakon koje je Kosovo de fakto prestalo da bude teritorija pod kontrolom Srbije.

I pored toga sto  je ovaj istorijski poraz ostavio duboke i nezaceljive rane u kolektivnoj svesti srpskog naroda, ista ona partija cija je politika dovela do njega van vlasti je provela samo 4 godine - od sloma Milosevica 2000. do formiranja manjinske vlade Kostunica-Ilic 2004. Danas, u Srbiji su na vlasti ne samo one iste partije, vec oni isti oni ljudi koji su doveli do konacnog gubitka Kosova 1999. godine, a podrska koju uzivaju u narodu je, i dalje, iskrena i apsolutna. Ipak - da li iz nesposobnosti da se sucimo sa svojim udelom u situaciji, ili sa stvarnoscu koja ni malo nije ruzicasta, medju Srbima koji sebe smatraju patriotama, pa i za samog mitropolita Amfilohja, Milosevic i dalje ostaje svetac, mucenik i borac za Srbiju, a kao iskljucivi krivci za poraz navode se medjunarodna zajednica i Satanski Zapad.

Kosovo je danas medjunarodno priznata drzava u kojoj Srbi cine manjinu - od oko 2 miliona stanovnika, Srbi cine oko 4%, cime su Albanci svoj cilj ispunili u potpunosti - iako licno ne verujem da ce biti zadovoljni dok i tih 4% ne napusti Kosovo zauvek. Verujem da niko ko je pri cistoj svesti ne veruje da ce Srbiji Kosovo biti vraceno administrativnim putem. Sve i kad bi nam bilo vraceno, ne verujem da bi se 2 miliona do zuba naoruzanih Albanaca tek tako pomirilo sa tim. Vracanje Kosova silom takodje nije nimalo realna opcija - za tako nesto Srbija nema ni vojnu ni ekonomsku ni diplomatsku moc i snagu, sto se vise nego ocigledno pokazalo 1999, a danas je samo jos ociglednije - uprkos svakodnevnom kurcenju rezimskih glasnogovornika. A eventualna strana intervencija od strane Rusije o kojoj nacionalisti sanjaju je verovatna koliko i intervencija Dzedaja.

Umesto simbola drzavnosti i nacionalnog identiteta i ponosa Kosovo je danas postalo simbol nase nesposobnosti da se suocimo sa svojom odgovornoscu, stvarnoscu, i tragicnim greskama iz proslosti - jer to sto deo krivice za sve sto se desilo svakako lezi na drugima, to nikako ne moze i ne sme da bude izgovor za greske koje smo sami napravili, i koje i dalje uporno i tvrdoglavo pravimo.

Danas pitanje priznavanja Kosova vise nije nesto preterano neizvesno - do proleca ce najverovatnije, svidjalo se to nama i mitropolitu ili ne, biti zavrseno na nacin na koji nam je svima jasno da ce biti zavrseno, a zavrsice ga Veliki Vodja kojem je narod za to dao, po ko zna koji put, iskrenu i apsolutnu podrsku - mitropolitov Apel je zakasnio svega nekih cetrdesetak-pedesetak godina.

Mozda ce, jednoga dana, Srbija uspeti da smogne snage da se uzme u pamet, dobro razmisli, i nastavi dalje putem odgovornosti i razuma, i nauci nesto iz svih gresaka koje je tokom ovih poslednjih stotinak godina  napravila.

U sta ja, najiskrenije, sumnjam.

Crne ruže, nežne ruže

 Nedavno zavrseno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora podiglo je poprilicnu medijsku prasinu - najvise zbog odluke kojom se SPC zvanicno ogradila od nauke i zdravog razuma, i stala na stranu zdravog i pravog kreacionizma, istovremeno kaznivsi nekolicinu profesora Bogoslovskog fakulteta koji su javno istupili protiv kreacionisticke peticije koja se pojavila u javnosti - o cemu je na ovom blogu vec bilo reci.

Medjutim, na ovom zasedanju Sabora doneta je i jedna jako zanimljiva odluka. Naime, osnovano je Odeljenje za pracenje aktivnosti jeretickih organizacija, sekti, i nekanonskih grupacija. Razlog ovome je, kako se navodi u tekstu danas objavljenom u Politici, sve veci destruktivni uticaj ovih grupa, kao sto je npr Crna Ruza, u srpskom drustvu. U istom saborskom saopstenju nije zaobidjeno ni antikanonsko i crkvorusilacko delovanje grupe poznate pod imenom Artemijevci.

Na prvi pogled, u ovoj inicijativi nema nicega spornog - destruktivne sekte su jedna od retkih stvari oko cije osude postoji tako sirok drustveni konsenzus, a Artemijevci kao skupina nesumnjivo predstavljaju nekanonsku i crkvorusiteljsku pojavu. Ono sto, medjutim, nije jasno, jeste - kako, prema kojim kriterijumima, i na koji nacin ce SPC prepoznati i klasifikovati ovakve uticaje, buduci da se u poslednjih dvadesetak godina pokazalo da nadlezne strukture unutar iste ne bi umele da prepoznaju sektasko i raskolnicko delovanje ni kada bi ih ovo ujelo za preosvecenu guzicu.

Iako sam i o Artemijevcima vec pisao na ovom blogu, glupo mi je da ne pomenem da je delovanje ove grupe nekada visokouvazenih duhovnika bilo predmet bezbrojnih rasprava, apela i molbi koje su na sve moguce adrese unutar SPC godinama upucivali brojni teolozi (medju kojima su i profesori i asistenti BF koje je zakacila gorepomenuta kazna ovog Sabora), a koje su ignorisane sve do trenutka kada su se pomenuti duhovnici odmetnuli i pokusali da na silu zauzmu manastir Duboki Potok.

Zbog toga, krivica za crkvorusiteljsko delovanje Artemijevaca najvecim delom pada ne na ljude koji su sledovali autoritetima iza kojih je SPC stajala do poslednjeg trenutka, vec na one koji su namerno i sistematski zataskavali i gurali pod tepih ovaj problem sve dok isti nije doveo do raskola, i koji i nakon svega sto se desilo gaje i neguju ideologiju mrznje, sovinizma i lazne duhovnosti koja je do njega dovela. Pored toga, nije tajna da kod istog tog Artemija i dan danas na slavu navracaju istaknuti duhovnici SPC. Za sve to vreme, ljudi koji su na ove probleme ukazivali, ne retko su od strane svojih episkopa i drugih visokih instanci u SPC nazivani, pogadjate, rusiteljima crkve, i bezobzirno sikanirani kada bi ih neko iz iste te Artemijeve grupe kod njihovih vladika tuzakao - epitimije su izricane momentalno i bez pardona.

Ni kada su u pitanju sekte, situacija nije mnogo ruzicastija. Jer, manastiri, hramovi, izdavacke kuce i mediji pod okriljem SPC su odavno baza sa koje deluju raznorazni sarlatani, prevaranti i sektasi, i to pod punom zastitom nadleznih episkopa. Za Oca Gavrila iz Privine Glave, koji pored toga sto blagosilja ratne zlocince, za par stotina evra skida crnu magiju, vec i vrapci na granama znaju.

Otac Branko Peranovic, koji je svojevremeno drzao Centar za odvikavanje od narkomanije, pre toga je imao projekat pravoslavnog sela koje je bilo sacinjeno od par stotina ljudi kojima je on bio duhovnik, koje je funkcionisalo kao klasicna sekta u okviru SPC. Da neko nije platio glavom, taj covek bi i dan danas bio uvazeni duhovnik SPC i borac protiv narkomanije.

Covek po imenu Miroljub Petrovic, koji je postao internet senzacija kada je preranim odlaskom Ekrema Jevrica ostalo upraznjeno mesto dezurne budaletine koja zabavlja narod, i pored toga sto je, opet od strane brojnih teologa, nekoliko desetina puta apelovano na nadlezne crkvene organe da se tom coveku zabrani bilo kakvo pojavljivanje u crkvama i manastirima, i dalje misionari svoje ideje o masonima, kreacionizmu i obnovi Dusanovog Carstva sirom SPC.

Uprkos cinjenici da su njegove ideje (kamenovanja, javna bicevanja i sl) krajnje ekstremne i da im nije mesto u hramovima SPC, da je u pitanju covek cija su ucenja u ostroj suprotnosti sa najosnovnijim ucenjima pravoslavlja (za njega su liturgija, ikone i slavljenje slave isto sto i prizivanje demona),  da je u pitanju osoba koja bezocno iskoriscava naivne i uzima im novac preko svog takozvanog Centra za prirodnjacke studije - ciji je, uzgred budi receno, istaknuti saradnik jedno vreme bio i gorepomenuti otac Branko Peranovic, i koji je nista drugo nego svojevrsna akademija za nadrilekarstvo - njegova emisija o kracionizmu sve ove godine nesmetano se emituje na radiju Svetigora u udarnom terminu.  Pored Svetigore, Petrovic je godinama saradjivao i sa drugim svestenicima SPC, kao sto je o. Goran Zivkovic i sl. Ako ovo nije primer sektaskog delovanja koje razara nase drustvo - sta onda jeste?!

Znam, ponavljam se. Ali moram.

Nista od svega ovoga nije novost u SPC - ovo su problemi koji postoje vec godinama, i stvarni su, za razliku od crne ruze, i slicnih babaroga i novinarskih izmisljotina.

Uzrok sto i dalje postoje nije nikada bio to sto u okviru SPC nije postojalo telo koje bi se ovim pitanjima bavilo, vec to sto nije bilo ni zelje ni volje da se takvim pitanjima pozabavi, niti zdravog razuma da se takvi problemi uopste prepoznaju. Od kojeg se SPC, kako stvari stoje, sve brze i sve vise udaljava.

Ktitorska kompozicija

Gurnes narod u rat koji nije moguce dobiti.

Narod izgine.

Narod koji prezivi te ponovo izabere, i da ti jos vecu i odgovorniju funkciju.

Opljackas narod dovoljno da ti nije problem da milion evra spickas na crkvu u selu iz kojeg si dosao.

Izginule naslikas na freskama kao mucenike, a sebe pored njih kao ktitora.

Patrijarh sve to osvesta.

Izginuli cute.

Narod se raduje.

Flaster na gangrenu

U poslednje vreme medju domacim teolozima verovatno nema popularnijeg termina od reci zajednica - ovim terminom obicno se objasnjava sta je zapravo Crkva, i istice kako ona ne bi trebalo da bude nekakva drustvena institucija, vec Misticno Telo Hristovo, zajednica koja obitava u ovome svetu, ali nije od ovoga sveta - vec je nesto vise od toga.

U ovome svetu, pored Crkve, postoje i razne druge zajednice. Jedna od njih je i Beogradski Univerzitet - isti onaj iz kojeg je pedesetih godina dvadesetog veka iz ideoloskih razloga odstranjem Bogoslovski Fakultet, koji je bio jedan od suosnivaca samog univerziteta.

Tokom narednih pedesetak godina ovaj sramni i nepravedni cin je sluzio kao krunski dokaz sikaniranja i nepravde koju je SPC trpela pod komunistickim rezimom JB Tita, i prakticno ni jedno pojavljivanje crkvenih velikodostojnika u medijima u to vreme, a pogotovo devedesetih, nije moglo proci bez apela da se ova istorijska nepravda ispravi.

Nakon pada crvenog rezima opozicija je obecanje ispunila - BF je vracen na BU, i postao punopravni clan akademske zajednice. A akademska zajednica, kao i svaka druga, ima neka svoja pravila, i neke svoje zakonitosti. Jedno od osnovnih pravila na koja mislim svakako je naucni metod, prema kojem su jedini kriterijum za donosenje zakljucaka proverene i naucno dokazane cinjenice.

Ovih dana se te i takve zakonitosti, po ko zna koji put, pokusavaju dovesti u pitanje. Rec je, naravno, o peticiji za izbacivanje Teorije Evolucije iz skolskog programa, koju su potpisala, izmedju ostalog, i dva bivsa profesora Bogoslovskog Fakulteta. Na ovu peticiju su, u pokusaju da spasu ono sto se spasti moze od integriteta i ugleda Bogoslovskog Fakulteta kao naucne ustanove, nekolicina profesora tog fakulteta izdali Saopstenje kojim su pokusali da objasne, po valjda milioniti put, kako stvari stoje po pitanju odnosa Darvina i teologije, sto je imalo uspeha otprilike koliko i stavljanje flastera na gangrenu.

Buduci da sam se vec bavio ovom problematikom, necu se upustati u detaljnije analize toga koliko je kreacionizam pogresan ne samo sa naucnog, vec pre svega sa teoloskog stanovista. Ne vidim vise ikakvu svrhu u tome da pokusavam bilo kome da objasnim da, ako zelimo da na silu nametnemo kreacionizam kao pogled na stvaranje sveta i coveka, time odbacujemo ne samo modernu biologiju, vec i astronomiju, fiziku, i sve druge egzaktne prirodne nauke, i da bi tada sledeci logican korak bio poricanje heliocentricnog sistema. Sve je ovo odavno jasno svima sem onima koji svesno zatvaraju oci pred cinjenicama iz nekih svojih poremecenih ideoloskih razloga.

Meanwhile, in SPC... A sigurno ste mislili da preterujem...

Ono sto je meni u ovoj prici zanimljivo je nesto sto nema veze sa egzaktnim naukama, vec sa elementarnom etikom i ljudskoscu.

Prva stvar koja mi je privukla paznju jeste bio (pre)mali broj potpisnika Saopstenja profesora i asistenata Bogoslovskog Fakulteta - svega njih 12, od kojih samo jedan vladika - Maksim Vasiljevic. Kada se uzme u obzir da na BF radi preko 50 profesora i asistenata, ovaj broj je, najblaze receno, porazavajuce i sramotno mali, i jedini zakljucak koji se moze izvuci je da se tu radi ne o zvanicnom i opsteprihvacenom stavu pravoslavne bogoslovske naucne zajednice (ako tako nesto uopste postoji, i ako je uopste moguce da postoji), vec vise o privatnom stavu nekolicine autsajdera i likova sa margine.

U prilog ovome ide i vest da je cak i jedini štih medju potpisnicima Saopstenja, gorepomenuti vladika Maksim, dobio zbog istog packe na poslednjem zasedanju Sabora.

Jos zanimljivija je cinjenica da su ove grdnje i prigovori stigli upravo od strane Crnogorskog mitropolita koji je bio medju najglasnijima kada se tokom devedesetih na mitinzima opozicije kukumavcilo kako BF treba vratiti pod okrilje BU, i koji je i sam jedno vreme bio profesor na tom fakultetu - iako je isti posecivao samo par puta godisnje, jer cesce nije mogao stici od guranja nosa u drzavnu politiku i prisustvovanja guslarskim vecerima.

Iz njegove mitropolije, koja je rasadnik netrpeljivosti prema svemu sto iole podseca na logiku, cinjenice i razum, proteklih godina nam je stiglo nekoliko desetina bisera mudrosti, kao sto su propovedi oca Joila, nadahnute besede oca Rafaila, a sada i naucne senzacije oca Nikodima koje ste imali prilike da vidite iznad. Da li zato sto je gorepomenuti mitropolit jedan od najmocnijih ljudi u SPC, ili zato sto su gospoda riscanska, izgleda, zaboravila na kojoj su polici ostavila obraz, cast i postenje, ili mozda zato sto se sa mitropolitim slazu - u odbranu vladike Maksima i 11 teologa nije stao niko. Makar ne javno.

Jedino sto nije jasno je - ako je Beogradski Univerzitet zaista mesto koje sluzi samo za ateisticko zaglupljivanje ljudi, kako je primetio jedan drugi kreacionista cije se emisije, uzgred budi receno, i dan danas emituju na radiju Svetigora, cemu onda toliko upinjanje da se Bogoslovski fakultet bas tamo vrati?! A ako je vec vracen tamo, zar ne bi trebalo da SPC ispolji makar minimum ljudskog integriteta, ako je u istoj onaj naucni vec odavno misaona imenica, i ako vec ne postoji kapacitet da se pravila kuce u koju je BF ponovo primljen ispostuju, a ono makar da se po istima ne posere?

Da, bas taj Miroljub

Iako su Dvanaest Zigosanih stisnuli petlju i ucinili jedinu ispravnu stvar koju su mogli uciniti, na cemu im do zemlje skidam kapu, na zalost, nisu uspeli vise od toga da odbrane svoj sopstveni obraz i profesionalni integritet. Sto, ako cemo pravo, kada se uzme u obzir iz kojeg i kakvog okruzenja deluju, nije nimalo zanemarljiva stvar.

Jer, crkva kojoj sluze, sto zbog zatucanosti ljudi koji je vode (a i onih koji u njoj bivaju vodjeni, da ne kazem zavodjeni), sto zbog toga sto se u njoj kao pravilo i kriterijum ukorenio kaludjerski rigorizam i tvrdoglavo odbacivanje zdravog razuma, vec prilicno dugo feljuje u onome sto bi trebalo da joj je osnovni zadatak, misija i cilj - da gleda u buducnost, da iz nje crpi svoju snagu i identitet, i da bude svetlilo i so svetu. Umesto da svako novo otkrice dozivi kao priliku za uzrastanje, preispitivanje i bolje razumevanje sebe i svog mesta u svetu, ona postaje djubriste prevazidjenih, dokazano pogresnih i toksicnih ideja i ideologija, i jako malo nade ostaje da ce se u tome ista promeniti u skorije vreme.